Dupla država

U neoliberalnom svetu, kontrolori novca mogu sve, oni su iznad zakona i u njihovom interesu, nacionalno i globalno, na delu je mehanizam svojstven duploj državi

Tri nedavna događaja su ogolila na šta je sve spremna neoliberalna globalistička elita. Njeni pripadnici su, štaviše, dali osnove za sumnju da u pozadini postoji zlokoban poredak. Prvo se ispostavilo da je neoliberalna vrhuška u SAD spremna da gazi pravni poredak, ljudska prava i demokratiju u sopstvenoj zemlji, zloupotrebljavajući obaveštajne službe (i sa njima povezane medijske, naučne, estradne, sportske i političke satrape).

Potvrđeno je da su tajne službe Baraka Obame, lojalne Hilari Klinton kao kandidatu vladajućeg establišmenta, proganjale i pokušale da unište savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Donalda Trampa, generala Majkla Flina, bez ikakvog osnova. Taj progon ima političku dimenziju – da se spreči opozicioni kandidat Tramp a kasnije i podrije njegov mandat. Međutim postoji i druga, još perfidnija dimenzija. General Flin, inače deklarisani pristalica Demokratske stranke, bio je osnivač i od 2004. do 2007. prvi čovek Komande združenih specijalnih operacija, dok je od 2012 do 2014. bio šef Vojne obaveštajne službe, koji je od 2012. godine ukazivao da pobunjenike u Siriji čine ekstremni salafisti, Al kaida i Muslimanska braća.

TRI SLUČAJA
Flin je se zalagao za strateški pristup koji bi rešavao problem na Bliskom istoku, umesto investiranja u sukobe, kao i za saradnju sa Rusijom u borbi protiv terorizma (2013. je kao prvi američki oficir bio primljen u sedištu ruske vojne obaveštajne službe, GRU). Njegovi izveštaji su, umesto rasprave o osnovanosti, naišli na protivljenje kolege iz civilne službe (Brenan) i šefa Nacionalne obaveštajne zajednice (Klaper).[1]

Ono što posebno plaši jeste to da su iza protivljenja Flinovim argumentima, izgleda, postojali dublji razlozi. Naime, on je u svedočenju pred Senatom (a kasnije i javno) ignorisanje uticaja ekstremista od strane administracija SAD ocenio kao posledicu „svesne odluke da se podrži ustanak salafista, Al kaide i Muslimanske braće“.[2] Upravo to svedočenje je bilo razlog zbog kojeg ga je predsednik Obama smenio. Tokom trogodišnje hajke na Flina, kako se ispostavilo, politizovane vrhuške CIA i FBI su podmetale, lagale i „odavale informacije“ medijima kako bi čoveka koji je 33 godine radio za državu uništile materijalno i moralno. Za metu nije važio pravni poredak. Lagalo se pred sudom, lagana je izvršna vlast, ucenjivan je progonom sina (čak i da lažno svedoči protiv Trampa). Ako je korišćenje tajnih službi kao političke policije, te medija i pravosuđa kao sredstava za progon i diskreditaciju moguće u državi koja slovi za lidera demokratije, vladavine prava i zaštite ljudskih prava, šta očekivati drugde?

Drugi slučaj je ponašanje – od početka pandemije virusa COVID-19 – jedne od ključnih institucija EU – Evropske centralne banke (ECB). ECB je, naime, sama sebi dala za pravo da otkupljuje dugove državnih i privatnih kompanija i štampa novac. Samovolji briselskih birokrata isprečio se Ustavni sud Nemačke, koji je našao da program kupovine nenaplativih obveznica faktički „jede zajedničku valutu“, da je otkup dugova zasnovan na „neproporcionalnosti“, na štetu Nemačke i država-donatora, i da to izlazi iz nadležnosti EU. Sud je naredio prekid učešća Nemačke u tom programu preko Bundesbanke, a sud je dao ECB tri meseca da dostavi opravdanje za tu praksu.[3] Dakle, emitovanje novca bez pokrića (čiji će teret neminovno biti svaljen na građane, o čemu svedoči to da je vrednost evra već pala skoro na nivo uveliko fiktivnog dolara) zarad održavanja pozicije izabranih subjekata odvija se u EU, koja navodno ima stroga pravila u pogledu zaštite tržišta kao samoregulišućeg mehanizma, odnosno pravila koja zabranjuju subvencije i administrativne intervencije.

Veliki neonski znak evra ispred sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu (Foto: Ralph Orlowski/Getty Images)
Veliki neonski znak evra ispred sedišta Evropske centralne banke u Frankfurtu (Foto: Ralph Orlowski/Getty Images)

Treći slučaj je posredno vezan za pandemiju. Nakon što se Svetska zdravstvena organizacija našla na udaru kritika neglobalističkih medija i društvenih mreža, uz optužbe da su je instrumentalizovali različiti mešetari i lobiji (Gejts, Soroš, farmaceuti), te da je više doprinela širenju panike i autoritarnih mera nego suzbijanju pandmije, oglasio se Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš. Prvi birokrata UN je predložio da bi trebalo ukloniti deo sadržaja društvenih medija u okviru „napora za okončanje govora mržnje na globalnoj ravni“. Gutereš je na sajtu UN objavio da je pandemija pokrenula „cunami mržnje i ksenofobije, šaljivih prigovora i podmetanja“, što za posledicu ima „porast govora mržnje i ciljanje ranjivih grupa“. Po njemu, na mreži i na ulicama raste retorika „protiv stranaca, antisemitske teorije zavere i antimuslimanski napadi“, „javljaju se prezrivi izveštaji o starijim osobama koji sugerišu da su oni najisplativije žrtve“, a „novinari, uzbunjivači, zdravstveni radnici i zaštitnici ljudskih prava meta su zbog posla kojim se bave“.[4]

Ovakvim notornim pokušajem diskreditovanja rasprave izvlačenjem reči iz konteksta ili predstavljanjem minornih istupa kao relevantnih poslužio se generalni sekretar organizacije koja bi trebalo da se zalaže za unapređenje vrednosti kao što su pravo na istinito informisanje i javnu debatu. Umesto da se oglasio zbog toga što bez ikakve krivice utamničen leži jedan od najvećih istraživačkih novinara današnjice, Džulijan Asanž, gensek UN je svoj položaj stavio u funkciju suzbijanja jedne od osnovnih vrednosti – slobode govora, devalvirajući tako i organizaciju koju predstavlja.

ISTORIJSKI OSVRT
Institucionalno laganje, širenje dezinformacija, progon onih koji misle drugačije, samovlašće i ostale podlosti koje odlikuju opisane primere nameću istorijski osvrt.

Davne 1936. godine, Danijel Gerin je objavio delo Fašizam i krupni kapital  (Fascisme et grand capital), u kojem podršku fašističke vlasti teškoj industriji određuje kao „neformalnu koaliciju grupa sa (zajedničkim) psihološkim, moralnim i materijalnim interesima“ – očuvanje kolonijalnih tržišta i odgovarajućih koncepcija unutrašnjih poslova. Nekoliko godina kasnije, 1941. godine, Ernst Frenkel je objavio studiju političkog, sudskog i pravnog sistema nacionalsocijalizma, Dupla država (The Dual State), u kojoj definiše dva oblika vladavine u nacističkoj državi: prvi, preko pravila u meri koja je neophodna za funkcionisanje kapitalističkog sistema („država normi“); i drugi, u kome odlučuju kriterijumi političkog oportunizma kako bi se zaštitila moć i ostvarili specifični ciljevi režima („država mera“). Frenkel je konstatovo da se u „duploj državi“, u slučaju sumnje da li primeniti pravila države normi ili potrebe države mera, odlučivalo u skladu sa interesima odlučilaca, sa neverovatnom proizvoljnošću i nasiljem, nesputanim zakonima.

Samo 15 godina nakon nacističke (i fašističke) vladavine, američki predsednik i ratni komandant savezničkih antifašističkih snaga Dvajt Ajzenhauer je u svom oproštajnom govoru upozorio da (u SAD) postoji „potencijal za katastrofalni porast pogrešno izmeštene moći“. Ajzenhauer je ukazao na opasnost saradnje vlade sa savezom vojnih i industrijskih lidera, koje je nazvao vojno-industrijskim kompleksom. Pojave koje su kod Ajzenhauera izazvale bojazan za demokratiju bile su političko finansiranje, lobiranje i uticaj na birokratiju, odnosno mreže tokova novca između pojedinaca, korporacija i namenskih preduzeća, s jedne, i predstavničkog tela i izvršne vlasti, s druge strane – de fakto dupla država.

Bivši američki predsednik Dvajt Ajzenhauer u sedištu NATO-a u Parizu, 1951. godine (Foto: AFP/Getty Images)
Bivši američki predsednik i ratni komandant Dvajt Ajzenhauer u sedištu NATO-a u Parizu, 1951. godine (Foto: AFP/Getty Images)

Početkom 1970-ih, prvo u okviru društva Mont Pelerin, a zatim i preko Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Čikagu razvila se neoliberalna ekonomska doktrina društvenog razvoja. U podlozi ove doktrine je pretpostavka da slobodno tržište, kao samoregulišući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i obezbeđuje blagostanje i mir. Teoretičari ekonomskog neoliberalizma (Hajek, Poper, Fon Mizes, Fridman…) zagovaraju: privatizaciju, deregulaciju ekonomskih aktivnosti, liberalizaciju međunarodnih ekonomskih tokova i sistematsko smanjivanje državnih funkcija u ekonomiji. Suština ovog koncepta je ostvarivanje tržišne slobode na osnovu privatne svojine i svetske ekspanzije kapitala.

Prema neoliberalima, najvažnije je da se najbogatiji bogate, a to će pokrenuti pozitivne trendove za sve ostale. U politici, neoliberalizam odlikuju smanjenje poslovnih propisa radi podsticanja „preduzetničke klime“, liberalizacija toka kapitala (otvaranje granica, ukidanje zaštitnih mera), privatizacija, smanjenje javne potrošnje i socijalne sigurnosti (manje finansiranje zdravstva, školstva), smanjivanje radničkih prava radi lakšeg stvaranja profita, veća „fleksibilnost“ radne snage (lakše otpuštanje, povećanje rada na određeno itd).

PROBLEM NEOLIBERALNOG KONCEPTA
Tokom protekle četiri decenije dominacije neoliberalne ideje uvedeno je mnoštvo lepih fraza, poput inkluzivnosti, osnaživanja pojedinca, prava manjinskih i osetljivih grupa i sličnih. Sve one, osim što nemaju nikakvog dubljeg značenja izvan pojmova ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, faktički su služile da prikriju razvoj suštinski nepravednog društva, koje se protežira na nacionalnom i nameće na globalnom nivou. Problem neoliberalnog koncepta, koji nam je sve vreme maskiran narativima i simbolikom nalik periodu dekadencije Rimske imperije, jeste ugrađena neljudskost.

Radi se o konceptu koji sve pretvara u trku za novcem. Budući da novac postaje najviša vrednost, sve ostale vrednosti se potiskuju, a posebno je opasno to što se marginalizuje i sam koncept pravičnosti, što se posle širi i na logiku funkcionisanja međunarodnih odnosa. Ideja kako je bogaćenje bogatih pokretač razvoja, a da u prvoj fazi čak i nije važno da li će to bogaćenje podstaći razvoj, rezultirala je stvaranjem sveta u kome novcem raspolaže izabrana manjina. Da se ne lažemo, taj novac nisu zaradili, nego su koristili nacionalne mehanizme da ga otimaju od naroda.

Stariji pamte da je u 80-im godinama reč milioner bila pojam za bogatstvo. Danas je to multimilijarder, što znači da je inflacijom prelivano iz fondova sa stabilnim punjenjem i iz smanjivanja vrednosti nominalnih primanja u džepove onih koji se bogate u svetu finansija. Ne samo da niko ne može da objasni ekonomsku logiku basnoslovnih honorara za nošenje odeće na revijama, za bavljenje sportom, za pevanje, glumu, nego se postavlja pitanje niza zanimanja koja su jednako instrumentalna u sistemskom pranju para, od knjigovođa, finansijskih, investicionih ili poreskih savetnika i sličnih. U tom svetu, kontrolori novca mogu sve, oni su iznad zakona i u njihovom interesu, nacionalno i globalno, deluje mehanizam svojstven duploj državi.

Transparentnost, inkluzivnost, zaštita ranjivih grupa i konstrukti kao što su privatno-javno partnerstvo, u situaciji kada jedan odsto ljudi ostvaruje kontrolu nad 82 odsto kapitala, a sama vrednost novca je sporna, očito predstavljaju lakirovku. Dovoljno je setiti se da je Majer Lanski proglašen za kriminalca zato što je prebacivao pare na ofšor račune, a danas je to opšti metod rada najbogatijih. U takvom okruženju, mediji i nauka su jednako ucenjeni i instrumntalizovani. Korisni sužnji, zadovoljni prelivanjem mrvica i zaneti obesnim luksuzom gospodara, voljno doprinose opstanku poganog neoliberalnog koncepta. Svi oni koji su na tim jaslama, sudeći po tome da su najbogatiji za mesec i po dana pandemije uvećali svoje bogatstvo za 10 odsto, uprkos blokadi ekonomskog života, neće se sami odreći dominacije ma koliko bila pogubna.

Čovek sa zaštitnom maskom na licu ulazi u zgradu Njujorške berze na Volstritu (Foto: Reuters/Lucas Jackson)
Čovek sa zaštitnom maskom na licu ulazi u zgradu Njujorške berze na Volstritu (Foto: Reuters/Lucas Jackson)

Sada kada jasno vidimo zli mehanizam, šta će uslediti zavisi i od svih koji smatraju da pripadaju slobodnom svetu. Ima li razumnog opravdanja za tolerisanje zla?

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu i Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend. Eksluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://insidescooppolitics.com/archives/1764

[2] Miroslav Stevanović, Dragan Đurđević, Opažanje u kiber prostoru instrumentalizacije ISIS-a kao vrednosne pretnje međunarodnom sistemu, Vojno delo 1/2017, str. 354

[3] https://www.bundesverfassungsgericht.de/SharedDocs/Pressemitteilungen/EN/2020/bvg20-032.html

[4] http://www.unis.unvienna.org/unis/en/pressrels/2020/unissgsm1016.html

 

Naslovna fotografija: Jeff Hutchens/Getty Images

 

Izvor Novi Standard