Дупла држава

У неолибералном свету, контролори новца могу све, они су изнад закона и у њиховом интересу, национално и глобално, на делу је механизам својствен дуплој држави

Три недавна догађаја су оголила на шта је све спремна неолиберална глобалистичка елита. Њени припадници су, штавише, дали основе за сумњу да у позадини постоји злокобан поредак. Прво се испоставило да је неолиберална врхушка у САД спремна да гази правни поредак, људска права и демократију у сопственој земљи, злоупотребљавајући обавештајне службе (и са њима повезане медијске, научне, естрадне, спортске и политичке сатрапе).

Потврђено је да су тајне службе Барака Обаме, лојалне Хилари Клинтон као кандидату владајућег естаблишмента, прогањале и покушале да униште саветника за националну безбедност председника Доналда Трампа, генерала Мајкла Флина, без икаквог основа. Тај прогон има политичку димензију – да се спречи опозициони кандидат Трамп а касније и подрије његов мандат. Међутим постоји и друга, још перфиднија димензија. Генерал Флин, иначе декларисани присталица Демократске странке, био је оснивач и од 2004. до 2007. први човек Команде здружених специјалних операција, док је од 2012 до 2014. био шеф Војне обавештајне службе, који је од 2012. године указивао да побуњенике у Сирији чине екстремни салафисти, Ал каида и Муслиманска браћа.

ТРИ СЛУЧАЈА
Флин је се залагао за стратешки приступ који би решавао проблем на Блиском истоку, уместо инвестирања у сукобе, као и за сарадњу са Русијом у борби против тероризма (2013. је као први амерички официр био примљен у седишту руске војне обавештајне службе, ГРУ). Његови извештаји су, уместо расправе о основаности, наишли на противљење колеге из цивилне службе (Бренан) и шефа Националне обавештајне заједнице (Клапер).[1]

Оно што посебно плаши јесте то да су иза противљења Флиновим аргументима, изгледа, постојали дубљи разлози. Наиме, он је у сведочењу пред Сенатом (а касније и јавно) игнорисање утицаја екстремиста од стране администрација САД оценио као последицу „свесне одлуке да се подржи устанак салафиста, Ал каиде и Муслиманске браће“.[2] Управо то сведочење је било разлог због којег га је председник Обама сменио. Током трогодишње хајке на Флина, како се испоставило, политизоване врхушке ЦИА и ФБИ су подметале, лагале и „одавале информације“ медијима како би човека који је 33 године радио за државу уништиле материјално и морално. За мету није важио правни поредак. Лагало се пред судом, лагана је извршна власт, уцењиван је прогоном сина (чак и да лажно сведочи против Трампа). Ако је коришћење тајних служби као политичке полиције, те медија и правосуђа као средстава за прогон и дискредитацију могуће у држави која слови за лидера демократије, владавине права и заштите људских права, шта очекивати другде?

Други случај је понашање – од почетка пандемије вируса COVID-19 – једне од кључних институција ЕУ – Европске централне банке (ЕЦБ). ЕЦБ је, наиме, сама себи дала за право да откупљује дугове државних и приватних компанија и штампа новац. Самовољи бриселских бирократа испречио се Уставни суд Немачке, који је нашао да програм куповине ненаплативих обвезница фактички „једе заједничку валуту“, да је откуп дугова заснован на „непропорционалности“, на штету Немачке и држава-донатора, и да то излази из надлежности ЕУ. Суд је наредио прекид учешћа Немачке у том програму преко Бундесбанке, а суд је дао ЕЦБ три месеца да достави оправдање за ту праксу.[3] Дакле, емитовање новца без покрића (чији ће терет неминовно бити сваљен на грађане, о чему сведочи то да је вредност евра већ пала скоро на ниво увелико фиктивног долара) зарад одржавања позиције изабраних субјеката одвија се у ЕУ, која наводно има строга правила у погледу заштите тржишта као саморегулишућег механизма, односно правила која забрањују субвенције и административне интервенције.

Велики неонски знак евра испред седишта Европске централне банке у Франкфурту (Фото: Ralph Orlowski/Getty Images)
Велики неонски знак евра испред седишта Европске централне банке у Франкфурту (Фото: Ralph Orlowski/Getty Images)

Трећи случај је посредно везан за пандемију. Након што се Светска здравствена организација нашла на удару критика неглобалистичких медија и друштвених мрежа, уз оптужбе да су је инструментализовали различити мешетари и лобији (Гејтс, Сорош, фармацеути), те да је више допринела ширењу панике и ауторитарних мера него сузбијању пандмије, огласио се Генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш. Први бирократа УН је предложио да би требало уклонити део садржаја друштвених медија у оквиру „напора за окончање говора мржње на глобалној равни“. Гутереш је на сајту УН објавио да је пандемија покренула „цунами мржње и ксенофобије, шаљивих приговора и подметања“, што за последицу има „пораст говора мржње и циљање рањивих група“. По њему, на мрежи и на улицама расте реторика „против странаца, антисемитске теорије завере и антимуслимански напади“, „јављају се презриви извештаји о старијим особама који сугеришу да су они најисплативије жртве“, а „новинари, узбуњивачи, здравствени радници и заштитници људских права мета су због посла којим се баве“.[4]

Оваквим ноторним покушајем дискредитовања расправе извлачењем речи из контекста или представљањем минорних иступа као релевантних послужио се генерални секретар организације која би требало да се залаже за унапређење вредности као што су право на истинито информисање и јавну дебату. Уместо да се огласио због тога што без икакве кривице утамничен лежи један од највећих истраживачких новинара данашњице, Џулијан Асанж, генсек УН је свој положај ставио у функцију сузбијања једне од основних вредности – слободе говора, девалвирајући тако и организацију коју представља.

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
Институционално лагање, ширење дезинформација, прогон оних који мисле другачије, самовлашће и остале подлости које одликују описане примере намећу историјски осврт.

Давне 1936. године, Данијел Герин је објавио дело Фашизам и крупни капитал  (Fascisme et grand capital), у којем подршку фашистичке власти тешкој индустрији одређује као „неформалну коалицију група са (заједничким) психолошким, моралним и материјалним интересима“ – очување колонијалних тржишта и одговарајућих концепција унутрашњих послова. Неколико година касније, 1941. године, Ернст Френкел је објавио студију политичког, судског и правног система националсоцијализма, Дупла држава (The Dual State), у којој дефинише два облика владавине у нацистичкој држави: први, преко правила у мери која је неопходна за функционисање капиталистичког система („држава норми“); и други, у коме одлучују критеријуми политичког опортунизма како би се заштитила моћ и остварили специфични циљеви режима („држава мера“). Френкел је констатово да се у „дуплој држави“, у случају сумње да ли применити правила државе норми или потребе државе мера, одлучивало у складу са интересима одлучилаца, са невероватном произвољношћу и насиљем, неспутаним законима.

Само 15 година након нацистичке (и фашистичке) владавине, амерички председник и ратни командант савезничких антифашистичких снага Двајт Ајзенхауер је у свом опроштајном говору упозорио да (у САД) постоји „потенцијал за катастрофални пораст погрешно измештене моћи“. Ајзенхауер је указао на опасност сарадње владе са савезом војних и индустријских лидера, које је назвао војно-индустријским комплексом. Појаве које су код Ајзенхауера изазвале бојазан за демократију биле су политичко финансирање, лобирање и утицај на бирократију, односно мреже токова новца између појединаца, корпорација и наменских предузећа, с једне, и представничког тела и извршне власти, с друге стране – де факто дупла држава.

Бивши амерички председник Двајт Ајзенхауер у седишту НАТО-а у Паризу, 1951. године (Фото: AFP/Getty Images)
Бивши амерички председник и ратни командант Двајт Ајзенхауер у седишту НАТО-а у Паризу, 1951. године (Фото: AFP/Getty Images)

Почетком 1970-их, прво у оквиру друштва Монт Пелерин, а затим и преко Економског факултета Универзитета у Чикагу развила се неолиберална економска доктрина друштвеног развоја. У подлози ове доктрине је претпоставка да слободно тржиште, као саморегулишући систем, ефикасно расподељује ресурсе и обезбеђује благостање и мир. Теоретичари економског неолиберализма (Хајек, Попер, Фон Мизес, Фридман…) заговарају: приватизацију, дерегулацију економских активности, либерализацију међународних економских токова и систематско смањивање државних функција у економији. Суштина овог концепта је остваривање тржишне слободе на основу приватне својине и светске експанзије капитала.

Према неолибералима, најважније је да се најбогатији богате, а то ће покренути позитивне трендове за све остале. У политици, неолиберализам одликују смањење пословних прописа ради подстицања „предузетничке климе“, либерализација тока капитала (отварање граница, укидање заштитних мера), приватизација, смањење јавне потрошње и социјалне сигурности (мање финансирање здравства, школства), смањивање радничких права ради лакшег стварања профита, већа „флексибилност“ радне снаге (лакше отпуштање, повећање рада на одређено итд).

ПРОБЛЕМ НЕОЛИБЕРАЛНОГ КОНЦЕПТА
Током протекле четири деценије доминације неолибералне идеје уведено је мноштво лепих фраза, попут инклузивности, оснаживања појединца, права мањинских и осетљивих група и сличних. Све оне, осим што немају никаквог дубљег значења изван појмова равноправности и забране дискриминације, фактички су служиле да прикрију развој суштински неправедног друштва, које се протежира на националном и намеће на глобалном нивоу. Проблем неолибералног концепта, који нам је све време маскиран наративима и симболиком налик периоду декаденције Римске империје, јесте уграђена нељудскост.

Ради се о концепту који све претвара у трку за новцем. Будући да новац постаје највиша вредност, све остале вредности се потискују, а посебно је опасно то што се маргинализује и сам концепт правичности, што се после шири и на логику функционисања међународних односа. Идеја како је богаћење богатих покретач развоја, а да у првој фази чак и није важно да ли ће то богаћење подстаћи развој, резултирала је стварањем света у коме новцем располаже изабрана мањина. Да се не лажемо, тај новац нису зарадили, него су користили националне механизме да га отимају од народа.

Старији памте да је у 80-им годинама реч милионер била појам за богатство. Данас је то мултимилијардер, што значи да је инфлацијом преливано из фондова са стабилним пуњењем и из смањивања вредности номиналних примања у џепове оних који се богате у свету финансија. Не само да нико не може да објасни економску логику баснословних хонорара за ношење одеће на ревијама, за бављење спортом, за певање, глуму, него се поставља питање низа занимања која су једнако инструментална у системском прању пара, од књиговођа, финансијских, инвестиционих или пореских саветника и сличних. У том свету, контролори новца могу све, они су изнад закона и у њиховом интересу, национално и глобално, делује механизам својствен дуплој држави.

Транспарентност, инклузивност, заштита рањивих група и конструкти као што су приватно-јавно партнерство, у ситуацији када један одсто људи остварује контролу над 82 одсто капитала, а сама вредност новца је спорна, очито представљају лакировку. Довољно је сетити се да је Мајер Лански проглашен за криминалца зато што је пребацивао паре на офшор рачуне, а данас је то општи метод рада најбогатијих. У таквом окружењу, медији и наука су једнако уцењени и инструмнтализовани. Корисни сужњи, задовољни преливањем мрвица и занети обесним луксузом господара, вољно доприносе опстанку поганог неолибералног концепта. Сви они који су на тим јаслама, судећи по томе да су најбогатији за месец и по дана пандемије увећали своје богатство за 10 одсто, упркос блокади економског живота, неће се сами одрећи доминације ма колико била погубна.

Човек са заштитном маском на лицу улази у зграду Њујоршке берзе на Волстриту (Фото: Reuters/Lucas Jackson)
Човек са заштитном маском на лицу улази у зграду Њујоршке берзе на Волстриту (Фото: Reuters/Lucas Jackson)

Сада када јасно видимо зли механизам, шта ће уследити зависи и од свих који сматрају да припадају слободном свету. Има ли разумног оправдања за толерисање зла?

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://insidescooppolitics.com/archives/1764

[2] Мирослав Стевановић, Драган Ђурђевић, Опажање у кибер простору инструментализације ИСИС-a као вредносне претње међународном систему, Војно дело 1/2017, стр. 354

[3] https://www.bundesverfassungsgericht.de/SharedDocs/Pressemitteilungen/EN/2020/bvg20-032.html

[4] http://www.unis.unvienna.org/unis/en/pressrels/2020/unissgsm1016.html

 

Насловна фотографија: Jeff Hutchens/Getty Images

 

Извор Нови Стандард