Kina uči „umetnost (hibridnog) ratovanja“

Kineski general u zapaženom intervjuu poručuje da je Kina spremna na sve forme hibridnog rata koji je protiv nje pokrenula Amerika, i da nije uplašena

Godine 1999. Ćao Lijeng, tada viši pukovnik vazduhoplovnih snaga Narodnooslobodilačke armije i Vang Šangsua, još jedan viši pukovnik, izazvali su veliku uzbunu objavljivanjem knjige Neograničeno ratovanje: Kineski master plan za uništenje Amerike.

Neograničeno ratovanje je u suštini bio priručnik Narodnooslobodilačke armije (NOA) za asimetrično ratovanje: ažurirana verzije Sun Cuovog Umeća ratovanja. U vreme originalnog objavljivanja, kada je Kina bila još uvek daleko od svoje trenutne geopolitičke i geoekonomske snage, knjiga je bila zamišljena kao izlaganje defanzivnog pristupa, daleko od senzacionalističkog „uništenja Amerike“ koje je pridodato naslovu za američko izdanje 2004.

Sada je knjiga dostupna u novom izdanju, a Ćao Lijeng se, kao penzionisani general i direktor Saveta za istraživanje nacionalne bezbednosti, pojavio u prilično zanimljivom intervjuu koji je prvobitno objavljen u aktuelnom izdanju hongkongškog časopisa Ziđing (Bauhinia).

General Ćao nije član Politbiroa koji ima pravo da diktira zvaničnu politiku. Ali neki analitičari sa kojima sam razgovarao slažu se da ključne tačke koje on iznosi u ličnom svojstvu prilično verodostojno prikazuju razmišljanje kineske vojske. Pogledajmo neke od najvažnijih delova intervjua.

PLES SA VUKOVIMA
Većina njegovih argumenata usredsređena je na nedostatke američke proizvodnje: „Kako SAD danas mogu da vode rat protiv najveće proizvodne sile na svetu, dok je njihova sopstvena industrija u stanju posrnuća?“

Jedan od primera je kapacitet za proizvodnju respiratora: „Od preko 1.400 delova neophodnih za respirator, preko 1.100 se proizvodi samo u Kini, uključujući i završno sklapanje. To je problem za Sjedinjene Države danas. Imaju najsavremeniju tehnologiju, ali ne i metode i proizvodne kapacitete. Zato se moraju oslanjati na kinesku proizvodnju“.

General Ćao odbacuje mogućnost da Vijetnam, Filipini, Bangladeš, Indija i druge azijske države zamene kinesku jeftinu radnu snagu: „Da li ijedna od ovih zemalja ima više kvalifikovanih radnika od Kine? Koja količina ljudskih resursa srednjeg i visokog obrazovnog nivoa je stvorena u Kini u proteklih 30 godina? Koja to zemlja obrazuje preko 100 miliona studenata na srednjem i univerzitetskom nivou? Energija svih ovih ljudi još uvek nije ni približno u potpunosti iskorišćena za ekonomski razvoj Kine.“

On priznaje da je američka vojna snaga, čak i u doba epidemije i ekonomskih poteškoća, toliko velika da je Amerika sposobna za „direktno ili indirektno mešanje u pitanje tajvanskog moreuza“, kao i da su SAD u stanju da pronađu izgovore za „blokiranje i sankcionisanje Kine i izolaciju od Zapada“. Dodaje da, „kao zemlja proizvođač, mi još uvek ne možemo da zadovoljimo vlastitu proizvodnu indsutriju sopstvenim resursima i da se oslonimo na to da će naše tržište uspeti da apsorbuje sve domaće proizvode“.

Shodno tome, tvrdi on, za Kinu je „dobra stvar“ da se angažuje u slučaju ponovnog ujedinjenja (sa Tajvanom), „ali je uvek loša stvar ako se to učini u pogrešno vreme. Možemo delovati samo u pravo vreme. Ne možemo dozvoliti našoj generaciji da počini greh prekidanja procesa renesanse kineske nacije“.

Istorijski prvi susret predsednika Kine i Tajvana, Singapur, 7. novembar 2015. (Foto: Rojters/Edgar Su)

General Ćao savetuje: „Nemojte misliti da je samo teritorijalni suverenitet osnovni interes jedne nacije. Druge vrste suvereniteta – ekonomski, finansijski, odbrambeni, prehrambeni, resursni, biološki i kulturni suverenitet – takođe su povezani sa interesima i opstankom nacija i predstavljaju komponenete nacionalnog suvereniteta“.

Da bi zaustavio pokret za nezavisnost Tajvana, „osim rata, moraju se uzeti u obzir i druge opcije. Treba uzeti u obzir sredstva delovanja u ogromnoj sivoj zoni između rata i mira, a možemo čak razmišljati i o konkretnijim sredstvima, poput pokretanja vojnih operacija koje neće dovesti do rata ali mogu uključivati umerenu upotrebu sile“.

U grafičkoj formulaciji, general Ćao smatra da „ako moramo da plešemo sa vukovima, ne bi trebalo da plešemo u ritmu Sjedinjenih Država. Trebalo bi da imamo naš sopstveni ritam, pa čak i da pokušamo da razbijemo njihov ritam, kako bismo smanjili američki uticaj. Ako Amerika maše svojom batinom, to je pokazatelj da je upala u zamku“.

Ukratko, general Ćao smatra da „Kina pre svega mora pokazati stratešku odlučnost da reši pitanje Tajvana, a zatim strateško strpljenje. Naravno, polazimo od toga da moramo očuvati i unaprediti strateške snage kako bismo bili u stanju da u bilo kom trenutku pitanje Tajvana rešimo primenom sile“.

RUKAVICE SU SKINUTE
Ova analiza generala Ćaoa savršeno se uklapa u sada već očiglednu geopolitičku i geoekonomsku činjenicu da će Peking uzvratiti jednakom merom na bilo kakvu taktiku vođenja hibridnog rata koju osmisli vlada Sjedinjenih Država. Rukavice su definitivno skinute.

Ključna poruka Pekinga izrečena je u uvodniku Global tajmsa: „Suočavanje sa američkom strategijom obuzdavanja biće u glavnom fokusu kineske nacionalne strategije. Trebalo bi da učvrstimo saradnju sa većinom zemalja. Za očekivati je da Sjedinjenih Države otvore mnoge kineske međunarodne frontove, ali mi moramo da sprečimo ovaj američki plan i učinimo da kinesko-američki rivalitet za SAD postane sinonim za američku samoizolaciju“.

Neizbežna posledica je da će zbog sveobuhvatne ofanzive na Huavej biti izvršen svojevrstan kontraudar koji će ciljati Epl, Kvalkom, Cisko i Boing, a koji će čak uključiti „istrage ili suspenzije njihovih prava da posluju u Kini“. Dakle, Peking je sada iz praktičnih razloga javno razotkrio svoju strategiju suprotstavljanja američkom predsedniku Donaldu Trampu i njegovim tvrdnjama u stilu „mogli bismo preseći sve veze sa Kinom“.

Predsednici SAD i Kine Donald Tramp i Si Đinping, Mar a Lago, 6. april 2018.

Dominantni antikineski sentiment širom Sjedinjenih Država posledica je toksične matrice u kojoj se spajaju rasizam i antikomunizam, što prihvata najmanje 66 odsto ukupne populacije te zemlje. Tramp je instinktivno iskoristio iskoristio taj sentiment praveći od njega temu svoje kampanje za reizbor, što u potpunosti odobrava Stiv Benon. Strateški cilj je ići za Kinom širom punog spektra. Taktički cilj je širenje antikineskog fronta širom Zapada: još jedan primer hibridnog opkoljavanja uz stavljanje fokusa na ekonomski rat.

To će podrazumevati usklađenu ofanzivu, pokušaje nametanja embarga i pokušaje blokiranja regionalnih tržišta za kineske kompanije. Rat pravnim sredstvima postaće nova norma. Čak i zamrzavanje kineske imovine u Sjedinjenim Državama više nije nezamislivo. Svi mogući ogranci Puta svile – na energetskom frontu, luke, Zdravstveni put svile, digitalno povezivanje – biće strateški ciljani. Oni koji su maštali da bi COVID-19 mogao biti idealan izgovor za novu Jaltu – ujedinjujući Trampa, Sija i Putina – mogu počivati u miru.

„Obuzdavanje“ će sada biti totalno. Dobar primer je admiral Filip Dejvidson – šef američke Indo-pacifičke komande – koji je zatražio 20 milijardi dolara za „robustan vojni kordon“ od Kalifornije do Japana i Pacifika, koji bi bio upotpunjen „mrežom visoko otpornih kapaciteta za nanošenje prvog udara“ duž pacifičkog obruča i „rotacionim združenim snagama za aktivna dejstva“, a sve to sa ciljem suprotstavljanja „obnovljenoj pretnji u vidu konkurencije od strane velikih sila“.

Dejvidson tvrdi da će „bez valjanog i ubedljivog konvencionalnog odvraćanja, Kina i Rusija biti ohrabrene da preduzmu mere u regionu sa ciljem da potisnu američke interese“.

SLEDI NARODNI KONGRES
Sa stanovišta Globalnog juga, ovo opasno zaoštravanje – odnosno novi Hladni rat – se uglavnom tumači kao postepeni završetak hegemonije zapadne koalicije nad čitavom planetom. Ipak, hegemon je još jednom otvoreno zatražio od desetina država da zauzmu pozicije, potavljajući im pitanje „da li ste sa nama ili protiv nas“? (referenca na čuvenu rečenicu Džordža Buša nakon terorističkih napada 11. septembra; prim. prev.).

Na godišnjem zasedanju Nacionalnog narodnog kongresa, koji počinje ovog petka, imaćemo priliku da vidimo kako će se Kina pozabaviti svojim glavnim prioritetom: unutrašnjom reorganizacijom nakon pandemije. Po prvi put nakon 35 godina Peking će biti primoran da odustane od ciljanog godišnjeg ekonomskog rasta. Ovo takođe znači da će cilj udvostručavanja BDP-a i dohotka po glavi stanovnika između 2010. i 2020. biti odložen. Trebalo bi očekivati da apsolutni naglasak bude stavljen na domaću potrošnju – i društvenu stabilnost – a ne na borbu za globalno liderstvo, premda ta borba neće biti u potpunosti zanemarena.

Na kraju krajeva, predsednik Si Đinping je početkom ove nedelje jasno stavio do znanja da „razvoj i raspoređivanje vakcine protiv virusa COVID-19 u Kini“ neće biti podvrgnuto logici farmaceutske industrije, već će „postati globalno javno dobro“. Ovo će biti doprinos Kine u obezbeđivanju da vakcina bude pristupačna i dostupna zemljama u razvoju. Globalni jug pažljivo sluša ove reči.

Na domaćem planu, Peking će pojačati podršku državnim preduzećima koja stavljaju akcenat na inovacije i ulaganje u rizični kapital. Kina uvek prkosi predviđanjima zapadnih „stručnjaka“. Na primer, izvoz je porastao za 3,5 odsto u aprilu, dok su stručnjaci prognozirali pad od 15,7 odsto. Trgovinski suficit je bio 45,3 milijardi dolara, dok su stručnjaci prognozirali suficit od samo 6,3 milijardi dolara.

Čini se da je Peking potpuno svestan rastućeg jaza između Sjedinjenih Država, koje de fakto tonu u novu veliku depresiju, i Kine, koja je na putu da se uskoro vrati na stazu ekonomskog rasta. Centar gravitacije globalne ekonomske moći neumoljivo nastavlja da se kreće prema Aziji.

Zalazak sunca nad Šangajem

Hoćete hibridni rat? Samo izvolite.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Asia Times