Ј. Аугштајн: Омамљени ванредним стањем

Корона-доживљај ући ће у наше уџбенике историје и због тога што је реч о првој болести која се преноси преко интернета

Прича о „највећој претњи после Другог светског рата“ чини се повремено пренадуваном. Вирус је нанео велику штету. Уништио је животе и унесрећио људе. Али урадио је још нешто: оголио је наше слабости. Поред личне пренеражености, стварних жртава и њихових најмилијих, трајна порука ове болести биће: осетљивији смо него што смо мислили.

Говори се о „највећој претњи после рата“, значи – ово је наводно најмрачнији час човечанства. Али ово није рат и човеку падају на памет још неки мрачнији тренуци. Драматична реторика има пре свега за циљ да збије редове. Најзад, мора се некако оправдати зашто смо се сви преко ноћи одрекли великог дела наших грађанских права, зашто је замро јавни живот, зашто више ништа што сачињава наше друштво не функционише. Затворене су чак и цркве, синагоге и џамије!

Реалност је отрежњујућа. На основу свега што знамо, COVID-19 је болест која озбиљно угрожава мањину људи. Политичари су закључили да у име те мањине већину оптерете веома тешким бременом. Да ли је било другачијих начина, остаје отворено питање. И после свега са чим човек мора да рачуна, остаће отворено. Јер може ли се заиста замислити како се по окончању пандемије доноси општа пресуда да је влада пребрзо и преоштро реаговала? Или ћемо пре бити принуђени да се и накнадно сложимо са свим јер је улог исувише велики?

Постоји израз за тежњу ка једногласности која постаје толико моћна да потискује сваку реалну процену алтернатива: „групно мишљење“. (Изворно из енглеског „groupthink“: у психологији се израз „groupthink“ користи за опис људи неспособних да појединачно преузму одговорност за своје одлуке, па некритично пристају уз понашање и одлуке групе, прим. прев.). Појам потиче из психологије 70-их година 20. века. Као у џиновском експерименту, сада му удахњујемо живот. Има неколико изузетака: списатељица Џули Цех подсетила је на наш Устав, према коме се приликом задирања у основна људска права увек мора изабрати најблаже могуће средство – али неопходне дебате о томе није било. Новинар Хериберт Прантл написао је да се морамо одлучно борити не само против вируса већ и против става према коме се основна људска и грађанска права у доба криза виде као баласт, терет или луксуз. Али то су усамљени гласови, и не успевају да се чују. А у парламенту недостаје опозиција.

Страх од болести појео је демократију, а да о болести не знамо много – или баш зато што не знамо много. Медицински статистичар Герд Антес, професор у Фрајбургу и светски признати стручњак у својој области, изјавио је за Шпигл: „Постоје два огромна проблема када су бројеви у питању: не знамо колико је људи до сада заражено новим коронавирусом нити колико их пристиже сваког дана. Поред тога, нејасно је колико људи умире баш од инфекције.“

Ако је то тачно, онда пада читава владина корона-политика. Али, просто је ишчезла изјава стручњака. Промакла је и недоследност основне канцеларкине аргументације о томе који услови морају да се испуне да би рестрикције биле ублажене. Меркел је најпре изјавила да је циљ да се број заражених дуплира за десет дана, па је била реч о дванаест, па о четрнаест дана. Нису овде проблем бројеви који се мењају, за њих је крива несигурност кризе. Проблем је аргументација сама по себи: ми уопште не знамо стварни број заражених, већ само колико је заражених међу тестиранима.

Ако је болест већ достигла висок степен прокужености (епидемиолози овим изразом означавају степен стеченог колективног имунитета у популацији на одређени вирус, овде коронавирус, прим. прев.), број инфицираних просто зависи од броја тестова – а то ништа не говори о томе колико је болест опасна или здравствени систем преоптерећен. Људи су пожурили да се солидаришу са најслабијима, иако су за највећи број њих мере против болести већа претња него сама болест. Све алтруисти тамо где смо до сад погрешно видели једино самооптимизаторе? (Самооптимизација подразумева регулисање нечијег понашања и људског тела, са циљем да их учини што ефикаснијим. Израз изворно потиче из информационих технологија, али се поготово на Западу пренео у област људског деловања и понашања, прим. прев.)

Или омамљеност ванредним стањем почива управо на томе да људи још увек прецењују стварну опасност од болести? Сви смо ми заточеници слика из италијанског града Бергама: конвој војних возила који долази да преузме ковчеге са мртвима. Патњу коју је проузроковала изолација теже је представити. Занемелост усамљених, бол жртава породичног насиља, тешкоће оних који су остали без посла, страх малих привредника и предузетника. Социјални радници могли би да нам причају о томе. Али ово је тренутак само за епидемиологе.

Корона-доживљај ући ће у наше уџбенике историје и због тога што је реч о првој болести која се преноси преко интернета. Сви механизми модерне медијске хистерије овде су на делу! А уместо да гасе, политичари и медији потпирују пожар. Да, у сваком погледу недостаје нам имунитет против вируса: здравствени и друштвени. Ова болест је озбиљна. Ми смо, пак, од ње начинили катастрофу.

 

Аутор Јакоб Аугштајн

 

Превела Јелена Тодоровић Лазић

 

Насловна фотографија: Alain Jocard/AFP via Getty Images

 

Извор Freitag, мај 2020./Пешчаник, 21. мај 2020.