О „Тајним коридорима моћи“

Књига „Тајни коридори моћи“ открива скривене полуге моћи и приказује реалност коју савремена политичка теорија готово у потпуности игнорише

Један од веома озбиљних проблема са политичким наукама је тај што је права моћ обично тајна или полутајна моћ. Конвенционалне политичке науке ни по свом концепту ни по свом методу не анализирају тај тип праве моћи. Што је више демократска фасада западних друштава јачала у 19. и 20. веку, то је садржавала све мање моћи. Моћ је каналисана у затворене клубове, супранационалне структуре итд. Политичке науке у свом садашњем стању не могу да анализирају истинске односе моћи. Неопходна је нова наука, нове научне дисциплине, нови научни концепти који ће заиста проучавати реални свет, а не лажни, који вајни универзитетски делатници дефинишу као прави. Цела слика подсећа на ситуацију у којој је била сколастика на крају 15. века: у минијатуризацији истраживања, студијама случаја, у непостојању универзалног лексикона међу различитим сферама знања.“
Андреј Иљич Фурсов

 

Добра анализа друштвених процеса актуелна је у сваком времену, ипак ову књигу сам одлучила да препоручим управо сада, јер тренутне околности повећају њену актуелност и уједно омогућавају неопходни улазак у поље шире анализе друштвених дешавања. Као увод користим цитате великог руског аналитичара Андреја Иљича Фурсова из два разлога. Први, како бих отворила могућност за ширу расправу. Други, како бих са поносом истакла да Срби имају научнике кадре да се носе са највећим изазовима данашњице на начин на који то и раде Руси у далеко бољим условима, јер господин Ђурковић казује истину о свијету тајне моћи на истом нивоу као његове руске колеге.

Књига Тајни коридори моћи најприје нуди политичку теорију прожету емпиријским увидима, аутор се бави политичком теоријом „са фокусом на конкретне проблеме“ и то би књигу господина Ђурковића сврстало у ред сличних да није у питању смјелост да покуша да открије скривене полуге моћи. Одакле долази та потреба? Из свијести, која је добијена дубоким увидом у то да су „инструменти и канали за упражњавање моћи, којима се служе демократске земље, посебно у спољној политици, запањујуће прикривени и тајновити. Њихове власти су веома склоне да користе све могуће нетранспарентних, врло контроверзних и опасних канала за спровођење и практиковање моћи у најбољој традицији политике која се очигледно није променила у последњих неколико векова (подвукла М. Б.), без обзира на формалну природу режима и начин избора онога ко влада.“

Злоупотреба моћи, сложени односи транспаретности и конспиративности (противуставна операција ЦИА-е у продаји оружја Ирану – дио новца је користила за финансирање десних група у Никарагви у покушају да обори социјалистички систем у Никарагви – коју је признао Роналд Реган; систем Гладио, улога мафије и Римокатоличке цркве у „слободним“ изборима 1947. године у циљу да спријече побједу комуниста; чињеница о структури америчких Федералних резерви; пројекат Европске заједнице и и позадина која стоји иза званичне нарације) клубови и тајне организације различитог типа потпуно су искључени из савремене политичке теорије.

Стога „дисциплина која је створена да би нам помогала да разумемо начин на који политика функционише“ не може нам помоћи у разумијевању свијета око нас, јер њен видокруг сеже само до оног видљивог. Она „готово у потпуности елиминише разматрања моћи и начина на који се моћ практикује, посебно кад је у питању ванинституционална моћ“. И аутор закључује да је, нажалост, политичка теорија постала стерилисано мјесто општих дилема и пропаганда за увођење новог велтаншаунга политичке коректности под формом универзалија.

КОНСПИРОЛОГИЈА – ИЗАЗОВИ
„Највећи проблем капиталистичког система је питање где заправо лежи права моћ. Постоји термин закулисни, који не волим нарочито, јер адекватнијим сматрам дужи термин – наднационалне групе светског договора и управљања. Капитализам без њих не може уопште да функционише и постоји. Делом због тога што такве групе самим својим постојањем регулишу главне противречности капиталистичког система. Од свог наставка, економски капитализам је глобалан, без граница. Политички, он не представља целину, већ збир одвојених држава, почев од Вестфалског мира. Али чињеница је да крупна буржоазија, особито финансијска, има интересе који се налазе и изван граница сопствених држава и, како би их остварила, принуђена је да крши законе својих и других држава. Буржоазија због тога има интерес да се скупља у наднационалним структурама које су дизајниране да постоје дуго и које су тајне и затворене. На тај начин капитализам не представља дихотомију државе и капитала. То је троугао капитал, држава и затворене наднационалне групе. Нема никакве конспирологије. То је криптополитичка економија капитализма.“ (Андреј Иљич Фурсов)

Услијед свих ових чињеница, односно у постојећим условима, да би се дошло до конкретних сазнања како одређени процеси функционишу, истраживачи су принуђени да се окрену студијама безбједности, геополитике и сличним дисциплинама, а дисциплина која би покривала сва тајновита подручја нетранспарентне политике и ире моћи аутор назива конспирологијом у најширем смислу, јер та ријеч указује на дјеловање неке групе људи које се одиграва у тајности. Овим поступком би се политичка теорија, по оцјени Ђурковића, окренула реалности и захватила стварне облике моћи у својим разматрањима у којима се врло често долази до запањујућих резултата.

Миша Ђурковић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Миша Ђурковић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Да сам писала о овој књизи прије епидемије вируса короне лако би читаоци овакав „тип“ књиге сврстали у ред спекулација из домена „теорије завјере“. Стицајем околности, обрачун свјетских елита моћи, чији смо свједоци, избацио је на површину велики број доказа о врло срачунатој подмуклој мрежи „госпсодара историје“ и омогућио да „неконвенционалне“ анализе добију пријеко потребну пажњу. У Ђурковићевој анализи подједнако су битни главни подаци и они који се износе у фуснотама (понекад су фусноте по обиљу података рјечитије од главног тока мисли). Ево једног од примјера из фусноте:

Посебно питање је у каквим су односима владари западног света са лидерима и елитама незападних земаља, а посебно Кине и Русије. Иако се данас све више говори о новом ривалству, могу се ипак наћи занимљиве индиције о некој врсти координције па чак и сарадње на неким дубљим нивоима. Занимљиво је нпр. да је Рокфелеров Институт за планирање родитељства, који се залаже за ограничавање светске популације, највеће резултате постигао управо у Кини која већ деценијама  спроводи програм једног детета по породици у урбаним подручјима. О историји савремене еугенике говори филм Алекса Џонса ‘Крај игре’ из 2007.“

 За Србе посебно је интересантно бављење такозваном сакралном географијом у циљу задавања психоисторијског удара у обрачуну са нама:

Милошевић мора да буде изручен баш на највећи српски празник Видовдан, капитулација потписана баш у Куманову, месту где је век раније постигнута највећа војна победа у Првом балканском рату, Косово и Метохија предати тачно сто година након што су на Лондонској конференцији припојени Србији, самооптужујућа резолуција о Сребреници донета у парламенту управо у време Страсне недјеље итд.“

Ђурковић трезвено уочава цијели низ методолошких проблема који се јављају при покушају да се ови налази укључе у теоријска разматрања политичке теорије:

1. Лепљење етикете теорије завјере;
2. Ова тематика је често на граници фантастичног и преклапа се са окултним, симболиком датума и знакова;
3. Изразито лијева оријентација наших конспиролога и погрешна полазна позиција  о циљевима дјеловања ових група;
4. Проблем ненавођења извора;
5. Питање како разграничити дјеловање иностраних служби и конспиративног дјеловања официјалне политике од дјеловања неформалних организација.

Након садржајног уводног дијела, у којем је на дубок начин представио све проблеме политичке теорије данас у односу на стварне изворе моћи, Ђурковић разматра изузетно битне теме данашњице: (гео)политику хомосексулаизма, нови троцкизам и системи инфилтрације, цепање и конструисање нација: црногорски случај, како је у Србији од номенклатуре настала елита, насиље деце над родитељима (последице реформе породичног законодавства), гојазност као политички и теоријски проблем, ауторитаризам у савременој теорији и пракси.

ЦРНОГОРСКИ УДЕС
Како не бих ишла у детаље, мада сваки дио књиге заслужује представљање, направићу само краћи осврт на поглавље које обрађује тренутно најактуелнију тему – Цепање и конституисање нација: црногорски случај.

Ђурковић је успио да представи „црногорски случај“ у дијахронијској и синхронијској равни вјешто одређујући све историјске чворне тачке проблема и смјештајући их на крају у постхладноратовски оквир прављења свјетске заједнице, којима у намјери стварања „свјетске владе“ смета постојање националних држава и снажних националних  идентитета. „Црногорски случај“, по Ђурковићу, представља крајње занимљив процес социјалног инжењеринга који је „преко образовнoг и медијског система, током неколико генерација, успео да у доброј мери избрише историјско сећање једног народа и да његово место инсталира један потпуно другачији софтвер.“ У питању је дуг процес „куване жабе“ чије је исходиште у 19. вијеку.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић са супругом слуша инотирање химне Црне Горе приликом обележавања Дана државности, Цетиње, 13. јул 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Председник Црне Горе Мило Ђукановић са супругом слуша инотирање химне Црне Горе приликом обележавања Дана државности, Цетиње, 13. јул 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Централно питање Балкана – српско питање, Ђурковић разматра почевши од 19. вијека, у троуглу три царства/империје – британског, хабзбуршког и руског. Кључни моменат ће наступити након Кримског рата и  окретања династије Обреновић сарадњи са Аустругарском. Русија ће након тога,  због својих личних интереса, бити против даљег проширења Србије и појачаће директне везе са династијом Петровић помажући краљу Николи. Нажалост, ово опредељење ће се, због многих околности, подједнако разбити о српску и руску страну стварајући паралелу између украјинског и црногорског питања које се одвија пред нашим очима.

Ђурковићу полази за руком да у краткој анализи скицира процес реконструисања српског идентитета брижљиво разрађеног у бечкој и британској кухињи (дотичући се и рада бечког двора на формирање албанског идентитета), а посебно је значајна анализа процеса наметања тезе о Црној Гори као Црвеној Хрватској (некада наводној католичкој земљи коју су наводно Немањићи превели у православље), чијем епилогу такође присуствујемо.

Прелазак од српског идентитета ка црногорском, јасно израженог кроз сву историју Црне Горе, поготово у националном програму Светог Петра Цетињског и цјелокупном Његошевом стваралаштву, Ђурковић одређује трима чињеницама: династичким сукобима, статусним интересима нове дворске елите и амбицијом краља Николе – који је прешао пут од опијености српством и српском историјом до преговора са Аустроугарском о могућем узимању дијела Србије.

Без уљепшавања, сводећи своју анализу на чињенице, Ђурковић потом анализира сукоб зеленаша и бјелаша вјешто пратећи трагове те приче у формирању термина „политички народ“ до кључног стварања „црногорске нације“ на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену. Комунисти у ствари настављају ватиканске и аустроугарске пројекције разградње српске нације. Књижевно ствралаштво Петра Петровића Његоша и краља Николе цензурисано је „тако што су брисани они делови у којима јасно и експлицитно себе одређују као Србе, и они где о становницима Црне Горе говоре као о Србима.“ Почетком седамдестих основана је Црногорска академија наука и умјетности како би се интелектуалци одвратили од чланства у САНУ.

Преломни догађај везан је за рушење Његошеве завјетне капеле и постављањем Мештровићевог храма, чији је потез „Римокатоличка црква са пуним правом сматрала својим великим успјехом“. Ђурковић прави осврт и на друге елементе конструкције „црногорске нације“: црногорски језик, симбол (реконструкција националног сјећања се заснива и на измјени визуелних симбола) и институције. Шта, по Ђурковићу, показује „црногорски случај“? Црногорски случај показује да је „уз финансијска средства, контролу медија и довољно времена много тога могуће.“

Учесници протеста против литија Митрополије црногорско-приморске СПЦ са црногорским и „зеленашким“ заставама, Цетиње, 22. јануар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Учесници протеста против литија у организацији Митрополије црногорско-приморске СПЦ са црногорским и „зеленашким“ заставама, Цетиње, 22. јануар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Књига Мише Ђурковића није захватила анализу скривене моћи у двије области/институције у којима се можда и најјаче испољавају скривене полуге моћи – здравство и школство. Стога завршавам представљање ове књиге позивом господину Ђурковићу да нам у неким будућим радовима дарује осврт на те области.

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард