Neda Kovačević: Spomenik je koncentrat istorije

Fotografisala sam i popisala 1943 spomenika u Beogradu, i objavila knjigu. Danas pojedinac može mnogo, pitanje je imamo li novca, ideja, organizovanosti i volje

Zadužbinarstvo predstavlja zavetni kovčeg, poruku u boci, svakog naroda i svake kulture. Tokom vekova seoba, ratova i ropstva, kao i u doba političkog i ekonomskog uspona, srpski zadužbinari su ostavljali spomenike kulture pokoljenjima koja dolaze. Nekada se dešavalo da su se pojedini potomci bahato odnosili prema toj baštini, da nisu bili na visini zadatka, ali to nije obeshrabrivalo nove generacije zadužbinara i ljudi iz kulture da svojim talentom, radom i verom nastave davno započeti niz čuvajući jezik, istoriju i pismo.

Pesnikinja Neda Kovačević na sebe je preuzela zadatak da zabeleži podatke vezane za spomenike u Beogradu i do sada je objavila više knjiga koje se bave tom tematikom. Njen rad iznova pokazuje da je lična inicijativa važnija od velikih priča i stalnog čekanja na institucije, fondove namenjene kulturi ili promene partijske nomenklature.

Možete li reći nekoliko reči o tome kako ste se, kao neko ko je diplomirao italijanistiku, zainteresovali za beogradsku kulturnu baštinu, tačnije za spomenike koji se nalaze na otvorenom, kao i za one druge koji se nalaze daleko od očiju javnosti u različitim institucijama, depoima i magacinima?
— Istina je da sam, kao veliki ljubitelj italijanske istorije, kulture i jezika, studirala italijanistiku. Ali zapravo sve vreme sam po svom prvenstvenom i najvažnijem pozivu – pesnik i pisac. Pre ove – zasad trotomne – monografije BEOGRADSKI SPOMENARNIK, napisala sam i do sad objavila tri zbirke pesama i četiri romana. Skupljajući građu za svoj roman „Povratak košave u Beograd“, u kome ima mnogo istorijskih podataka o Beogradu, počela sam, po uzoru na neke stare beogradske fotografe (Marko Stojanović, puk. Jeremija Stanojević) da intezivno fotografišem razne beogradske motive.

Korice trotomne knjige BEOGRADSKI SPOMENARNIK autorke Nede Kovačević

Uskoro shvatih da imam najviše fotografija spomenika, a potom i zašto su me spomenici naročito zaintrigirali: oni predstavljaju svojevrsni koncentrat istorije. Jedan su od važnih pokazatelja odnosa prema vlastitoj prošlosti, istoriji. Znameniti ljudi i događaji, koji su obeležili našu istoriju i zadužili nas. Razmišljala sam i pitala se kako smo se mi njima odužili? I naprosto me je zatim zainteresovalo – koliko to uopšte ukupno ima spomenika u Beogradu, i kome su podignuti. Koje ljude i događaje pamtimo, a koje smo nekako i zaboravili? Koliko je spomenika bilo, pa ih više nema, i zašto…

I tako, sistematski, od marta 2012. do sad fotografisala sam i popisala 1943 spomenika i ostalih skulptura na području grada Beograda. Pod pojmom spomenik ja podrazumevam one skulpture koje se odnose na istorijske ličnosti i događaje. Zatim se to, nekako prirodno, sve tragom skulptura, proširilo i na „pogled u vis” c na fasade zgrada, gde takođe postoji mnoštvo zanimljivih i umetnički vrednih skulptura, samo što su one na specifičnom mestu, i tako je nastala i Knjiga treća. Fotografisala sam fasadne skulpture, svih vidova, od plitkog reljefa do statua u punoj plastici, na oko 1100 zgrada u Beogradu, a pošto na mnogima ima više skulptura, to bi bilo oko 1500 skulptura.

Kakvu ste građu koristili prilikom pisanja knjiga o beogradskim spomenicima i šta Vam je predstavljalo najveću poteškoću?
— Koristila sam građu iz istorijskih arhiva, grada Beograda i Arhiva Jugoslavije, razne dokumente, po zavodima za zaštitu spomenika, arhivu raznih novina i časopisa, vajarske monografije, brošure s izložbi, raznoliku literaturu. Mnogo sam toga zatim pronašla i sama na razne načine, ili od ljudi, koji bi mi javljali gde se sve nalaze razne skulpture, među njima i spomenici znamenitim ličnostima i događajima… Mnogo je poprsja, a ima i figura u punoj veličini ( npr. spomenik Miloradu Draškoviću u zgradi Narodne banke Srbije), ličnosti u raznim enterijerima. Po prirodi stvari o njima je teže i saznati, jer za njihovo postavljanje ne važe tako strogi kriterijumi kao za one postavljene napolju, na otvorenim javnim mestima, pa nisu zvanično nigde zabeleženi.

Možda najzanimljivije takvo otkriće mi je spomenik „Pomirenje” znamenitog Đoke Jovanovića, jedini uopšte na kom su prikazani zajedno Karađorđe i knez Miloš Obrenović, u zgradi Patrijaršije SPC. Za fotografisanje sam dobila blagoslov Njegove svetosti patrijarha Irineja.

Spomenik „Pomirenje” vajara Đoke Jovanovića na kojem su prikazani Karađorđe i Knjaz Miloš (Foto: Neda Kovačević)

Moram napomenuti još jednu specifičnost zašto je još ovaj moj rad do sada jedinstven: bilo mi je važno da uz svaku ličnost i događaj kojem je posvećen spomenik priložim i tekst o tim ličnostima i događajima. Samo ih nabrojati i priložiti fotografije, uz navođenje najosnovnijih podataka o vajaru i godini nastanka/postavljanja, takođe je veliki posao, ali, što se mene tiče, nedovoljan. Bitno je da znamo zašto je neka ličnost zaslužila spomenik. Takođe, tu je i popis nestalih spomenika. To se sve može naći u mojim knjigama BEOGRADSKOG SPOMENARNIKA, i zato on nosi podnaslov: „Putovanje srpskom istorijom kroz spomenike u Beogradu”.

Pripremajući knjige u međuvremenu sam – provodeći vreme za računarom u kućnim uslovima – načinila i 413 kratkih filmova, isto povodom spomenika, s arhivskim materijalom, svojim fotografijama i tekstom, koji sam snimila i sve montirala. Danas, uz računar, nije teško savladati svu tu tehniku, dostupna je, i nije skupa. Naročito mi je drago što moj film o kraljici Mariji Karađorđević (inače jedini postojeći o njoj uopšte) na mom Jutjub kanalu do sad ima preko 105 hiljada pregleda .

Najveće teškoće imala sam kod istraživanja fasadnih skulptura. Razlog leži u oskudnosti izvora i literature. Osim brošure iz 1965. Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda, koju je uradila Đurđica Sikimić, i Šarenčeve, inače izvrsne knjige, koja obrađuje samo statue na fasadama, uz crteže, nikakve druge literature za polaznu osnovu nisam imala. Pošto sam uzela u obzir i ostale vidove fasadne skulpture, nigde do tad obrađivane (reljefi, maske, herme), ovaj moj rad je zapravo pionirski. A i tu je kod Sikimićeve bilo na spisku 475 zgrada, dok sam ja potom, isto na razne načine, sama pronašla još oko 600.

Reljef na Palati Devanha u Kralja Milana 21 (Foto: Neda Kovačević)

Kad čovek šeta gradom i baci pogled na neku fasadu, često na njoj ugleda neku do sad nezabeleženu skulpturu. Zbog toga je teško pronaći ko su autori mnogih od fasadnih skulptura, iako su to mahom najpoznatiji vajari. U tehničkoj dokumentaciji zgrada tih podataka najčešće nema.

Koliko je moguće rekonstruisati Beograd druge polovine 19.veka i kasniju prestonicu Kraljevine Jugoslavije nakon brojnih ratova i razaranja koja su devastirali spomenike?
— S obzirom da nekim čudom postoji prilično očuvane građe, arhitektonskih planova i starih fotografija, zapravo je tehnički moguće rekonstruisati većinu toga. Ali, važnije je pitanje – koliko za to ima novca, ideja, organizovanosti i volje.

Da li može da se napravi paralela zadužbinarstva u Srba nekad i sada, i koliko je našim savremenicima važna nacionalna kultura?
— U ranijim vremenima postojala je u Srba vrlo jaka svest o važnosti nacionalne kulture, u svim njenim vidovima, duhovnoj, kulturnoj, obrazovnoj, privrednoj, zdravstvenoj.

Do Drugogog svetskog rata, gotovo svi bogatiji ljudi osećali su to skoro kao svetu dužnost — da ostave potomstvu različite zadužbine. Dizali su crkve, bolnice, škole, ostavljali znatna sredstva za različite potrebe u kulturi, obrazovanju, zdravstvu. Čini mi se (no, ostavljam ipak i da je to samo moj lični utisak) da savremenicima nacionalna tradicija i kultura nije toliko važna, kao da nisu dovoljno svesni opšteg dobra, kao da misle samo na sebe… Naravno, ne treba generalizovati, ima i svetlih primera. Ali danas i kad nešto rade, kao da se nekako kriju.

Kolika je nesrazmera između spomenika posvećenim muškarcima i spomenika ženskim istorijskim ličnostima? Da li je ta disproporcija tipična za naše podneblje ili je i u drugim evropskim prestonicama slična situacija?
Nesrazmera je velika i očevidna. U Knjizi prvoj moga BEOGRADSKOG SPOMENARNIKA od ukupno 437 spomenika samo njih 39 posvećeno je ženama. Naprosto, nije ih bilo više. U međuvremenu, pronašla sam još nekoliko, ali je to i dalje ogromna razlika.

Posebno je karakterističan primer da je prvi uopšte ikad podignuti spomenik jednoj ženi u Srbiji – postavljen u parku Kalemegdan 1926. godine i posvećen kneginji Zorki Karađorđević – srušili titoisti 1945. godine, iz ideoloških razloga.

Dokle ste stigli u svom istraživanju i kakve planove imate ove 2020.godine?
Konkretno, prvo mi je na redu da pronađem podatke o zgradama u Zemunu na kojima su fasadne skulpture. Već sam ih skoro sve fotografisala, i popisala fasadnu skulpturu, to je na oko 90 zgrada u Zemunu. Trebalo je već pre nekoliko meseci da budem po arhivima, ali je ova situacija s koronavirusom malo usporila sve, pošto ustanove nisu radile. Inače, u Zemunu postoje vrlo zanimljive i originalne fasadne skulpture, ali, eto, ispostavilo se da se pre ovoga mog istraživanja nikad niko nije bavio tom temom. Ovo će biti, ako Bog da, prva knjiga o fasadnoj skulpturi u Zemunu uopšte.

Poprsje Velimira Teodorovića u njegovoj grobnici u Aleji velikana (Foto: Neda Kovačević)

Ovo istraživanje zapravo nema kraja. Podižu se novi, a još uvek uspevam da pronađem i do sad nepoznate (barem za mene) spomenike u raznim unutrašnjim prostorima.

Sve je izvesnije da će knjiga prva BEOGRADSKOG SPOMENARNIKA – posvećena ličnostima kojima su u Beogradu podignuti spomenici – uskoro dobiti i svoj drugi tom, s novopodignutim i novopronađenim spomenicima. Tako mi je praktičnije, nego da proširujem i dopunjujem već postojeću knjigu.

Inače, sve tri dosadašnje knjige objavila sam u vlastitom izdanju, na stari dobri način, uz pomoć prenumeranata, ljudi koji su mi se javili i pretplatili se na knjigu po povlašćenoj ceni pre nego je izišla iz štampe. Osim što su njihova imena navedena u knjigama, ja uvek iznova koristim priliku da im se zahvalim na poverenju i podršci.

 

Autor Stefan Branisavljević

 

Naslovna fotografija: Neda Kovačević

 

Izvor Novi Standard