Andrićeve simpatije za Dražu Mihailovića

Kako je otkriveno da je Ivo Andrić tokom okupacije simpatisao Dražu Mihailovića i ravnogorski pokret, i zašto je hrvatski nacionalizam smatrao najopasnijim

Subota, peti decembar 1964. godine, u stanu Aleksandra Vuča okupilo se šire društvo: Ivo Andrić, Dušan Matić, Rodoljub Čolaković sa suprugama i Krista Đorđević. Julijana Lula, Vučova supruga, poznata nadrealistkinja, spremila je gala večeru. Domaćin, kao i obično, prilikom ovakvih sedeljki, koje su bile gotovo redovne, imao je specijalni zadatak da svoje goste obavesti o onome što se zbivalo u beogradskoj čaršiji, ali i šire. Bio je pun novosti i sve je znao.

Vučo: „Brana Crnčević došao u Književni klub u Zagreb i pitao: ’Ko je večeras dežurni ustaša u klubu.’ Ljudi shvatili sprva kao šalu, ali kad je ponovio, oni reagovali i izbacili ga napolje.“
Čolaković: „U Beogradu su odmah poduzete mere: skinuli mu dramu s televizijskog programa i oformljena je partijska komisija. Dopada mi se takva brza i efikasna reakcija.“

Ivo Andrić, skida naočare, briše ih, snebiva se, zbunjeno se smeška i kao da neće, prozbori: „Znate (kažu tako je uvek počinjao rečenice) nedavno u Derventi, pod prozorom hotela u kome sam odseo razgovaraju dve kone (komšinice):
– Ču l’ ti noćas onu grmljavinu i jesi li se pripala?
– Ma, kako ne bih čula, a pripala sam se da ne može gore bit. Grmi i sjeva, a u mene u kući sve članovi partije.“

SKRIVENI „ZNAKOVI“
A tačno deset godina ranije, skoro u dan, pre ove sedeljke na kojoj će budući nobelovac osmisliti tipičan bosanski vic o Partiji, Andrić je 13. decembra 1954, po sopstvenoj želji (mada postoje svedočenja da ga je na ovaj korak godinama ubeđivao baš prisutni Rodoljub Čolaković) primljen u Savez komunista Jugoslavije. Odluku o tome, posle diskusije, donela je Osnovna organizacija Saveza komunista Srbije pri Udruženju književnika Srbije. Obrazloženje je pročitao sekretar partijske organizacije Milorad Panić Surep. Bila je to kruna njegovih aktivnosti omeđenih godinama 1944. i 1954.

Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika u Beogradu, zatim Uprave Udruženja književnika Srbije, a onda predsednika prve organizacije jugoslovenskih pisaca – Saveza književnika Jugoslavije; narodni je poslanik za srez Travnik, većnik Trećeg zasedanja ZAVNOBiH-a, član Ustavotvorne skupštine i Prezidijuma Narodne skupštine BiH, poslanik je Veća naroda Narodne skupštine FNRJ; član je delegacija koje borave u Sovjetskom Savezu 1948. i u Turskoj 1953. godine; potpredsednik je Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija–SSSR, predsednik Društva za kulturnu saradnju Bosna i Hercegovina – SSSR, član Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – Francuska; član je Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Uprave Jugoslovenskog udruženja za Ujedinjene nacije, Odbora za inostrane poslove; član je Umetničkog saveta za kinematografiju, član Saveta za književnost pri Ministarstvu za nauku i kulturu u Vladi FNRJ; član je Nacionalne komisije FNRJ za Unesko; član Saveznog odbora Narodnog fronta Jugoslavije (na čijem je čelu maršal Tito)…

Ivo Andrić sedi za stolom u svom stanu u Beogradu tokom 1960-ih (Foto: AFP/Profimedia)
Ivo Andrić sedi za stolom u svom stanu u Beogradu tokom 1960-ih (Foto: AFP/Profimedia)

Prema dostupnoj bibliografiji to je njegov najplodniji period. Pored tri romana i nove zbirke pripovedaka, objavljena su 162 njegova rada – priče, reportaže, putopisi, odlomci iz romana, govori i zapisi, čemu treba dodati i mnogobrojna predavanja održana u raznim prilikama i različitim povodima.

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži – zapisao je Ivo Andrić u Znakovima pored puta, kao da je hteo da posredno pojasni pojedine „znakove“ iz njegovog bogatog životnog puta književnika i diplomate o kojima se malo zna i koji su ostali nedovoljno razjašnjeni. Ivo Andrić je živeo i umro s mnogo tajni. I danas su teško objašnjiva neka njegova opredeljenja u životu i politici. Od razočaranja u Zagreb i Hrvate, i priklanjanja Srbima, preko visokog pozicioniranja u diplomatiji svih Vlada Kraljevine, do saradnje sa posleratnom vlašću i prijem u članstvo Komunističke partije Jugoslavije 1954. godine.

DOSLEDNO JUGOSLOVENSTVO
I ratne beogradske godine slavnog nobelovaca obavijene su velom misterije. Kada je kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, vraćan u Beograd, ponuđeno mu je, kao Hrvatu, da može da ode u Zagreb i priključi se diplomatskoj službi Pavelićeve države. Odlučno je odbio ovu ponudu i odlučio da ratne godine provede u srpskoj prestonici. Dok rat bukti u celoj Evropi, Ivo Andrić stiže u okupirani Beograd. Prvog dana juna 1941. useljava se u podstanarsku sobu kod advokata Brane Milenkovića i njegove majke Kaje, u stan na prvom spratu, u Prizrenskoj ulici broj sedam. Ušao je samo s dva kofera. I tu će, između ta četiri zida, imati smirenja i životnog oduška da narednih godina napiše Na Drini ćupriju, Travničku hroniku, Gospođicu, dela koja će mu dve decenije docnije doneti Nobelovu nagradu.

Njegovi biografi, pišući o tim godinama, beležili su da se Andrić „držao rezervisano“ i trudili se da naglase njegovo nemirenje s okupacijom, i pozivali su se na njegovo odbijanje da potpiše antikomunistički Apel srpskom narodu i predlog Srpske književne zadruge da objavi izbor njegovih pripovedaka. Ovim odlukama on je pokazao svoj stav prema okupatorima i Nedićevoj kvislinškoj „državi“. Ulazak oslobodilaca u Beograd 20. oktobra 1944, vod crvenoarmejaca, dočekao je na Terazijama s Milanom Đokovićem i Raškom Dimitrijevićem. Stajali su na početku Prizrenske ulice, pedesetak metara od Andrićevog stana. Kada je pored njih prošla prethodnica, petorica crvenoarmejaca, Andrić je rekao: „Šta da im damo? Pobednike treba darivati“, zapisao je Milan Đoković u svojim dnevnicama.

Odmah posle oslobođenja i uspostave vlasti Titovih partizana, građanski Beograd i svi oni koji nisu mogli da se pomire s novom stvarnošću, počinju da govore o Andriću kao „vodonoši komunistima“, da se „uprego u komunistički jaram i vuče li vuče uzbrdo“. Delom čaršije krenule su priče o njegovoj nedoslednosti, prerušavanju, izdaji moralnih načela, prevrtljivosti i prilagođavanju političkim okolnostima, konvertitstvu. Da je zaboravio kako je kraljevskom režimu služio predano i poslušno. Mnogi su se pitali da li je „morao da se toliko ponizi?!“ Da li je to zbog nekih „dosijea koje komunisti imaju, kojim ga ucenjuju?“ Prilepili su mu etikete „jezuita“, „fra Ivan-beg“, „don Ivo“…

U takvim okolnostima nije čudno što se niko nije prisetio da je Andrić bio u svom jugoslovenstvu više nego dosledan. Bio je to od trenutka kada je počeo politički misliti. I na samom početku, čim je osetio širenje antijugoslovenskog raspoloženja u Hrvatskoj, u zagrebačkim Novostima osmog novembra 1918. objavljuje programski članak pod naslovom „Nezvani neka šute“. A kada je srpska vojska oslobodila Beograd, ceo dan je špartao zagrebačkim ulicama ogrnut srpskom zastavom. Uostalom svi njegovi mladobosanci su u osnovi bili jugoslovenski nacionalisti, čak i oni koji nisu bili za to da se „meša srpsko vino sa jugoslovenskom vodom“. A potom većina ih je završila u nekoj od varijanti socijalizma.

Čovek njegovog osećaja za tanane istorijske nijanse i dubokog promišljanja uzročno-posledičnih odnosa između savremenosti i prošlosti morao je da bude svestan celokupne tragedije rata i neviđenog civilizacijskog pada koji je izazvala nacionalistička mržnja. Zašto bi onda sumnjali u njegovu iskrenu misao da još jednom pokuša da se voljno integriše u izgradnju novog poretka, da doprinese novoj Jugoslaviji pa makar to bilo s komunistima.

Ivo Andrić ispred čuvene ćuprije na Drini u Višegradu (Foto: pastvu.com)
Ivo Andrić ispred čuvene ćuprije na Drini u Višegradu (Foto: pastvu.com)

U vili Stojčevcu kod Sarajeva, drugog avgusta 1966. godine, beleži u Dnevniku Rodoljub Čolaković, u prisustvu Avda Huma, posle doručka Ivo govori o (Mustafi) Mujki Golubiću. Bili su drugovi iz đačkih klupa u Sarajevu. Voleo je Ivo Mujku, nazivao ga vitezom, pravdoljubivim i istinoljubivim, čistim i čestitim. Za njega je govorio da nije bio zaokupljen intelektualnim problemima, ali da je bio čovek od akcije. Kaže da je imao smisla za humor. Voleo je Mujke – kaže Andrić – da se postavi zaštitnički i onda je bio kadar da se za onoga koga brani i pobije. Družili su se u Beču 1923. godine. Mustafa ilegalac, šef Kominterninog odeljenja za Jugoslaviju, a Andrić kraljevski diplomata. Da li je u tim bečkim šetnjama došlo do neke (obaveštajne) saradnje. Prejaka i preslobodna teza. Ali nije nemoguća. Pogotovo kada su ta dva karaktera u pitanju. Možda tu leži odgovor zašto je Ivo postao „vodonoša komunistima“, zašto je postao potpredsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – SSSR, zašto je na bini, na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1948, stajao desetak metara od Staljina.

FLERT S DRAŽOM
U godinama koje su sledile, u zatvorenim krugovima, diskretno se širi priča da je on tokom okupacije simpatisao Dražu Mihailovića. Neki od njegovih savremenika to beleže u tajnim rukopisima koji će na svetlost dana izaći mnogo decenija docnije. Andrićev flert sa Ravnom Gorom i Dražom postaje omiljena tema u emigrantskoj publicistici i memoarima koje su objavljivali istaknuti pripadnici četničkog pokreta. Kosta St. Pavlović, šef kabineta predratnih i emigrantskih kraljevskih vlada, objavio je u knjizi Poezija i proza (Ženeva, 1977) da je „njegova povučenost (Andrićeva, za vreme okupacije) bila, po rečima nekih zajedničkih prijatelja, samo prividna, jer se bio prilično upleo u pokret otpora, i to na strani generala Dragoljuba Mihailovića, kome je čak, jednom pismenom porukom, izrazio podršku“.

Vođa četničkog pokreta, navodno, bio je ushićen kada mu je preneta poruka književnika iz Beograda. Isti autor zapisuje u svom Ratnom dnevniku 1941–1945: „U četvrtak, 23. decembra 1943, dobio sam prve vesti od Mladena Žujovića. (…) Krišom je dolazio u Beograd. Tamo je viđao Andrića, koji je u Dražinom beogradskom odboru.“ Mladen Žujović je inače bio član Centralnog nacionalnog komiteta, iz inostranstva.

O Andrićevom ravnogorskom pedigreu piše i Dimitrije Đorđević, profesor istorije na Kalifornijskom univerzitetu, a od 1970. član je SANU. U memoarima Ožiljci i opomene on kaže: „Brana Stranjaković je bio prisutan kada je 1942. godine Ivo Andrić posećivao njegovog strica, profesora Dragoslava Stranjakovića, člana Dražinog centralnog komiteta.“

Siniša Paunović u tekstu objavljenom 1991. u NIN-u piše da je Aleksandar Belić, predsednika Srpske akademije nauka, 1942. godine skrenuo pažnju Ivu Andriću da generali, među njima i njegova rođena braća Vladimir i Emil, govore da je Mihailović „šupljoglavac“ i „pijandura“. Ivo je na to odgovorio da je Draža – „novi Karađorđe“.

Svedočanstvo na ovu temu ostavio je i Kosta Timotijević u zapisu „Zašto je leva građanska inteligencija počinila klasno izdajstvo?“ u kome piše: „Mnogi su čekali oslobođenje sa zebnjom u srcu (…) Marko Ristić i Aca Vučo obrađivali su Ivu Andrića, spasavajući ga od odlaska na Ravnu Goru. Navodno je imao i uniformu sašivenu.“

Spomenik Draži Mihailoviću i Crkva Svetog Đorđa na Ravnoj Gori (Foto: BrankaVV/Wikimedia Commons)
Spomenik Draži Mihailoviću i Crkva Svetog Đorđa na Ravnoj Gori (Foto: BrankaVV/Wikimedia Commons)

Ironijom sudbine, kako to kod nas počesto biva, i ma kako to naizgled paradoksalno zvučalo, jedini opipljiv dokument o Andrićevim vezama s ravnogorcima nalazi se baš u njegovom partijskom dosijeu u Kartoteci CK SKJ. Reč je o dokumentu koji je nastao tri i po meseca po prijemu pisca u redove „radničke avangarde“. Po svemu sudeći, ova odluka aktiva Udruženja književnika je izazvala buru u partijskom vrhu. Raznorazni dušebrižnici, partijske birokrate, ovisnici čaršijskih raspredanja, počeli su da vade ispod tepiha sve grehe bivšeg diplomate, naročito njegovo dranje za vreme rata, začinjeno pitanjem – šta će on među nama. Na delu su bila ozbiljna zakulisna nastojanja da se ospori Andrićev ulazak u SKJ. Ostalo je zabeleženo da je Đuro Pucar rekao Čolakoviću „dok si ti lio krv, Andrić je bio ambasador“.

Taj spis je zapravo izjava koju su potpisali 30. marta 1955. godine Marko Ristić i Aleksandar Vučo, na kojoj je sledeća napomena: „Marko Ristić i Aleksandar Vučo, koji su se za vreme okupacije često viđali sa I. Andrićem, o njegovom držanju za vreme okupacije dali su ovu izjavu: ’Antinedićevac od prvog dana, Andrić je s odobravanjem i divljenjem primio prve vesti o ustanku u Srbiji, i pobijao je tvrđenje nedićevaca, kapitulanata, i kukavica, da je taj ustanak ’preuranjen’. Iskren rodoljub, čovek koji je u toku Prvog svetskog rata ležao tri godine u austrijskim zatvorima, Andrić je verovao da su tzv. nacionalističke snage one koje se nalaze na čelu oružanog ustanka, ali ne ostajući slep pred činjenicama, on postepeno uviđa da su te snage, sa Dražom Mihailovićem, izdajničke, i pošteno revidira izvesne svoje zablude i iluzije. Posle jedne iskrene moralno-političke krize, Andrić se u trenutku oslobođenja našao spreman da obnovi i napretku svoje domovine lojalno pomogne. Njegova dobronamernost i iskrenost u tom trenutku nisu mogle biti stavljene u sumnju i to možda baš zato što njegovo opredeljenje nije bilo plod nekog naglog, oportunističkog obrta, nego jednog sporog, poštenog ’ispita savesti’.“

Ovaj, u javnosti malo poznati dokument, otkrili su Ratko Peković i Slobodan Kljakić i objavili ga u malčice prećutanoj knjizi Angažovani Andrić 1944-1954. Da bi svedočenje Ristića i Vuča dobilo na težini i primirilo podozriv deo rukovodstva, istog dana „Karakteristiku“ za Ivu Andrića pišu i Milorad Panić Surep, Dušan Kostić i Erih Koš. „To znači“ – zaključuju Peković i Kljakić – „Andrićevi kontakti sa četnicima nisu bili nepoznanica za neke ugledne i uticajne predstavnike nove vlasti posle 1944. godine, a verovatno ni za njene represivne organe, oličene u Knoju i Ozni.“

RAZLAZ S KOMUNIZMOM
Kako je vreme odmicalo, Andrić se lagano, njemu svojstveno, razilazio s jugoslovenskim komunizmom. U pismima Rodoljubu Čolakoviću piše da oseća da ga obuzima neka teskoba. Veli „da se treba polako povlačiti sa scene, odlaziti iz gužve“. Nisu pozne godine u pitanju, nego sve više političkih nesporazuma oko njega. U stanu kod Andrićevih, 22. decembra 1965, njih dvojica razgovaraju o Osmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije i novom statutu. Ivo kaže: „Nije u pitanju ovakva ili onakva organizaciona forma Saveza nego međunarodni odnosi. Moglo se rešiti i drugačije, a da se ne potcenjuje niko. Ovako, šta ćemo značiti pred svetom rascepkani na šest literatura. Mediokriteti će dobiti, oni i jesu najgrlatiji. A dobru knjigu prevešće svako, ne pitajući je li autor Hrvat ili Makedonac. Ali mediokriteti će galamiti da i njih treba prevoditi radi afirmacije nacionalnih kultura.“

Njegova nada u jugoslovenski komunizam začeta 1945. počinjala je da se gasi i on nagoveštava buru i tragičan rasplet koji se primicao. U dnevničkoj belešci od četvrtog jula 1969. Čolaković citira njegovo pismo da se „u određenoj međunarodnoj konstelaciji“ Jugoslavija može raspasti. To je bilo 21 godinu pre njenog stvarnog raspadanja, i zaista u određenim međunarodnim okolnostima. U februaru 1970. piše da mu je Gustav Krklec ispričao kako u Zagrebu zbog nacionalizma nema atmosfere za rad. A Andrić na to dodaje: „Ovo je samo početak, videćete šta će se sve iz ovakvih stavova izleći.“ Pet meseci docnije, sredinom juna, ponovo se ispoveda Čolakoviću – iz Sarajeva se uvek vraća s mešovitim osećanjem – „uznemiri me onaj dobro poznati zadah šovinizma i rastuži saznanje da više nemam snage za putovanje“. Za Krležu kaže da ne zna kako će završiti s onim što radi: „Nekada veliki Jugosloven, sad postaje provincijalni Hrvat, ono što je nekada strašno žigosao.“

Četiri godine kasnije, kada je posao oko Ustava iz 1974. bio gotov i stavljena tačka na zajedničku državu, čovek koji je poznavao Gavrila Principa i Hitlera, i koji je znao šta sve ljudi ljudima mogu da učine, tvrdi da mu je hrvatski nacionalizam najopasniji „zbog snage koja iza njega stoji – Katolička crkva, moćna, s neiscrpnim sredstvima i obrazovanim i disciplinovanim kadrom (…) u atmosferi koja unakazuje duše ljudi nečim iracionalnim i zlim“.

Ivo Andrić kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu (Foto: blic.rs)
Ivo Andrić kao ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu (Foto: blic.rs)

Flert s Dražom nije bio jedini razlog za naknadno preispitivanje partijske podobnosti budućeg nobelovca. Nad Andrićem se te 1954. godine nadvila i senka Milovana Đilasa. U istoriji naše posleratne književnosti ostao je gotovo nepoznat podatak da je baš u poslednjem broju časopisa Nova misao, koji je zabranjen 10. januara 1955. zbog Đilasovog teksta „Anatomija jednog morala“, objavljen, prvi put, veliki odlomak romana Prokleta avlija „opreznog“ Ive Andrića. Objavljivanje Proklete avlije trebalo je da bude i literarno svedočanstvo, metafora o užasima logorskog života 20. veka. Ivo Andrić je prihvatio da u tom nadstranačkom časopisu štampa svoje delo. Odlomak iz Avlije nije bio jedini kontakt sa ovim časopisom. U drugom broju objavio je obimnu povest „Nemirna godina“ a pripremio je referat o „Psihologiji stvaralaca danas“. Ova zabrana, iz koje će se izroditi prvi politički disident iz socijalističkog lagera, uticala je na Ivu, kao da je na sebi osećao da ga stalno prate neke nepoverljive i nevidljive oči.

NOBEL I TITO
A kada je stigla vest iz Stokholma da je dobio Nobelovu nagradu, nevelik, trosoban stan je prepun. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Kako su izveštavale novine, telefon ne prestaje da zvoni, „zovu novinari iz Beča, Stokholma, Rima, Pariza i traže intervjue“. Jedini nije bio uzbuđen laureat.

„Meni se činilo da je bio uplašen… Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje“, seća se tih dana Matija Bećković.

Dobrica Ćosić, u beleškama o susretu s Andrićem, iz perioda Nove misli, piše: „Na moje pitanje da li je Prokleta avlija metafora za 1948, Informbiro i Goli otok odlučno je odgovorio da mu to nije bilo u pameti… Tim povodom je dosta ubedljivo odbijao svake današnje filozofske i ideološke implikacije i tendencije u Prokletoj avliji i svojim delima.“

Posle dodele Nobelove nagrade Dobrica Ćosić je u više navrata pokušavao da ubedi Josipa Broza da priredi prijem za Ivu Andrića. Najveći sin naših naroda i narodnosti smilovao se tek posle godinu dana. Protokol predsednika Republike, kojim je rukovodio Splićanin dr Sloven Smodlaka, važio je za jedan od najboljih u svetu. Ali, avaj, u slučaju našeg nobelovca, slučajno ili namerno napravljen je veliki propust. Obaveštene su sve zvanice osim Andrića. On je saznao tek kada su ga na dan prijema pozvali i pitali da li mu je potreban prevoz do Belog dvora. Nije preostalo ništa drugo do da se Ivo i supruga Milica spreme navrat-nanos i sednu u taksi.

U salonu za prijem, pored Tita, bili su Jovan Veselinov, Krste Crvenkovski, Dobrica Ćosić i Bogdan Crnobrnja. Posluženi su kafom i sokom. Dobrica je ostavio zabelešku o ovom susretu: „Bila je doista mučna ta iznuđena priredba odavanja državne počasti velikom piscu. Tito maršalski zvaničan, Andrić ambasadorski uštogljen i diplomatski konvencionalan, Jovanka vesela i radoznala ’kako drug Andrić piše?’, Milica Babić gospodstveno distantna. (…) Očekivao sam da će nas Tito zadržati na ručku s obzirom da nas je primio u 11 sati i da smo bili posluženi samo kafom i limunadom. Tačno u 12 Tito je odložio svoju lulicu sa dopušenom cigaretom i ustao; ustali smo i svi mi za njim; pa smo se rukovali s lažnom srdačnošću. (…) Tito me zadrža na časak da mi kaže: ’Neki mnogo skroman čovjek ovaj Andrić.’ Saglasio sam se.“

Josip Broz Tito predaje Ivi Andriću Orden Republike sa zlatnim vencem (Foto: Muzej istorije Jugoslavije)
Josip Broz Tito predaje Ivu Andriću Orden Republike sa zlatnim vencem (Foto: Muzej istorije Jugoslavije)

Prijem je upriličen, pomenusmo, gotovo godinu dana nakon što je Andrić dobio „Nobela“, 10. oktobra 1962. Pre kafe i limunade piscu je uručen Orden Republike sa zlatnim vencem „za naročite zasluge u dugogodišnjem radu na polju književne, kulturne i javne delatnosti“.

 

Naslovna fotografija: DDP/Intertopics/Eyevine/Graziano

 

Izvor Pečat