B. Zečević: Glas Jefimije Đinović

Izmišljeni zločini Srba tamo gde je srpski narod doživeo istorijsku golgotu i raspeće, omiljeni spin RTS-a, izaziva pravedni gnev Jefimije Đinović, prognane Srpkinje sa KiM

To da Javni servis Srbije već poodavno nije javni, ni servis niti je državna televizija već da je svojevrsna država u državi rukovođena interesima uglavnom suprotnim srpskim, potvrđuje i nekoliko pisama Jefimije Đinović. Ova apsolventkinja prava i etno-pojac, kako se sama potpisuje, prognana je sa celom svojom porodicom iz rodne Đakovice i nosi krst Kosova i Metohije. Sasvim je prirodno što je ogorčena stavovima koje uporno i konsistentno zastupa RTS ne samo o Kosovu nego o celom spektru vitalnih nacionalnih pitanja, o čemu smo opširno pisali na ovim stranama i o čemu, uostalom, otvoreno govore srpski poreski obveznici, iz čijih se džepova alimentira šareno društvo iz Takovske 10.

POVREĐIVANjE UGLEDA I ČASTI
„Pre godinu dana“, piše Jefimija, „uputila sam pismo RTS-u, pozvala redakciju, otvoreno se predstavila i najljubaznije zamolila u ime svih nas rodom sa Kosova i Metohije da nas ne vređaju, ne zadaju dodatni bol i ne ponižavaju: dokle više ’nacionalna’ televizijo države Srbije, dokle mislite da kršite Ustav ove zemlje, da narušavate čast i dostojanstvo srpskog naroda? Više ne prihvatam izvinjenja i ne opraštam jer znali ste i dobro znate šta radite, samo ću u ime svih građana Republike Srbije, u ime heroja sa karaula Košare, Morina, Gorožup, Planeja, Paštrik koje vi ponižavate i u ime pakla koji su preživeli, u ime ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji, u ime prognanih Srba sa Kosova i Metohije, u ime Srba koji su ostali da žive na bastionu srpstva, tj. na Kosovu i Metohiji, zahtevati, tražiti i izboriti se da se odgovorni za širenje ’antisrpske i antiustavne propagande’, povređivanje ugleda i časti srpskog naroda, za narušavanje teritorijalnog integriteta i suverenosti Republike Srbije – najstrože i najrigoroznije sankcionišu i da se ovako nešto nikada više ne ponovi“ (kurziv B. Z.).

Daleko bi nas odvelo da ovde navedemo sve što je Jefimija objavila kao dokaz uz svoj zahtev već i zbog toga što smo i sami pisali o nizu antisrpskih subverzija koje konstantno dopiru iz samog vrha RTS-a, ali neke od njih moramo opet izneti jer predstavljaju direktnu inkriminaciju i čudimo se što do dana današnjeg nisu sankcionisane, niti je iko za njih snosio odgovornost. Jedna od njih bila je monstruozna laž o navodnim srpskim zločinima na Kosovu, koju je RTS (ko zna iz kojih razloga) iznosio u više prilika, a napose u emisiji Bombardovanje žrtve rata (RTS 1, autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić), emitovanoj u maju prošle godine. Narativ o navodnim srpskim ratnim zločinima nad albanskim civilima u Izbici, Podujevu, Velikoj Kruši, Račku i drugde postao je obavezna figura srpske građanističke scene u vremenu satanizacije srpskog naroda uoči NATO agresije 1999. i imao je za cilj da ovu agresiju opravda.

Švarm, urednik beogradskog Vremena i ličnost živopisne prošlosti, koja se i dalje skriva pod pseudonimom, autor nedavne antisrpske TV brljotine o pukovniku Apisu, odranije je poznat kao miljenik sadašnje uprave Javnog servisa. Pomoću dokumenata UNMIK-a, Jefimija je dokazala da je njegova insinuacija o srpskim navodnim zločinima čista laž i da se takvi zločini nikada nisu dogodili. Na to je upozorila Javni servis Srbije pismom od 22. maja 2019. godine, na koje nikada nije dobila odgovor. Iako je pre toga cela istina o navodnom masakru u Račku i ulozi Vilijema Vokera u „pakovanju“ NATO agresije na Srbiju u međuvremenu izbila na videlo, narativ o srpskim zločinima na Kosovu i Metohiji ponavlja se kao da je taj zločin izvršen i dokazan. Tako neprestano podstiče i hrani mit o srpskim zločinima na Kosovu, uprkos čak i Haškom sudu, koji je odbacio ovu inkriminaciju Nataše Kandić i NATO plaćenika.

Isti spin i dalje služi u antisrpske svrhe, što na samoj RTS (u izjavi Olivere Kovačević, koja je zbog iste smenjena, ali je ostavljena da hara po Takovskoj i da dalje duva u istu tikvu s levoliberalnom mafijom), što u široj javnosti, pa je na inicijativu Kandićkinog Fonda za humanitarno pravo i sličnih NVO o tome napravljen igrani film Teret, za koji je predsednik beogradskog Festivala autorskog filma, koji se u celini finansira iz državnog budžeta, izjavio da govori o – najvećem zločinu u novijoj istoriji Srbije! (u istom govoru, isti predsednik, imenom Srđan Golubović, najavio je i na kraju dodelio glavnu nagradu ovom filmu, što se nije desilo ni na jednom filmskom festivalu ikada!).

Drugim rečima, izmišljeni zločini Srba tamo gde je srpski narod doživeo istorijsku golgotu i raspeće, omiljeni spin Javnog servisa Srbije, izaziva pravedni gnev Jefimije Đinović, prognane Srpkinje koja „ne može da uđe u svoj rodni grad Đakovicu, jer je zabranjen za Srbe“, a najviše je boli „što nikada ne pominju stravične zločine šiptarskih terorista nad decom, ženama, starim i bolesnim ljudima u Đakovici, Retimlju, Ratišu, Klečki, Mališevu, Orahovcu, Volujaku…“.

AGRESIVNA PROPAGANDA I PODLA MATRICA
Jefimija je uvidela da u ovaj kontekst spadaju i časovi istorije na ekranu RTS-a po kojima su Albanci starosedeoci na Balkanu, a Srbi došljaci. Ona s pravom smatra da su deo iste matrice i katastrofalni Nemanjići „gde se jedna od moćnih imperija tog vremena predstavlja kao primitivna, koja se oblači u gunjeve i živi u prljavim šatorima. Iako ceo svet zna da su Nemanjići gradili dvorce, crkve, manastire i u njima prebivali i molili se Bogu, svuda širom srpskih država. Malo je reći sramota!“ (to povodom aktuelnog pronošenja glasova da RTS, posle svega, ponovo sprema veliku TV sagu o Nemanjićima, sa istom metom i na istom odstojanju!) … sve do „blagotvorne“ uloge NATO-a, izostavljanja ili „blurovanja“ Kosova i Metohije s mape Srbije i konačno proslave rođendana Hašima Tačija, što je ponovo prepunilo Jefimijinu čašu. Ona ponovo piše: „Uzaludan je pokušaj da agresivnom propagandom RTS pokušava da promeni našu svest i savest i iskoreni iz naših duša sve naše žrtve.“

Slučaj s Tačijevim rođendanom potpuno je rasvetlio puzajuću, ali konsistentnu strategiju RTS-a u pokušaju promene svesti srpskog naroda i iskorenjivanju srpske duše na Kosmetu i drugde. Znajući da će se i ovo zabašuriti bledunjavim izvinjenjima i gurnuti pod onaj stari, otrcani tepih, Jefimija podnosi krivične prijave protiv Javnog servisa Srbije „zbog kontinuiranog kršenja Ustava“ i „narušavanja ugleda i dostojanstva građana Srbije“, „u ime svih majki čije je ćerke (taj Tači) svirepo silovao, a sinove kukavički ubijao, u ime sestara čiju je braću besomučno klao, u ime očeva čijim je ćerkama lično Tači oduzimao čednost, a mladim sinovima vadio organe, u ime svih Srba kojima su Kosovo i Metohija u srcu a ne u džepu, poslaničkoj klupi i mandatu, u ime nas 250.000 prognanih Srba sa Kosova i Metohije, u ime junaka sa karaula, u ime ubijenih Srba, pre svega pozivajući se na Rezoluciju 1244 i Ustav Republike Srbije kao najviše političke i pravne akte… i pozivajući se na pravosnažnu presudu kojom je ovaj zlikovac osuđen na minimum deset godina zatvora zbog terorističkog delovanja u Srbiji, a koju nikada nije odležao!

Dosta ste nas ponižavali ’gospodo’ sa Javnog servisa!“, zaključuje Jefimija Đinović u javnom pledoajeu iz koga isijavaju bol i osećanje povređenog ponosa jedne mlade Srpkinje. Njena pisma imaju dvostruki značaj. Prvo, jevanđeoski, kao glas usamljenog u pustinji (Mt, 3.3; Lk, 3:3). Drugo, kao narodni i saborni, božanstveni glas iz dubine najboljeg i najlepšeg što danas Srbija ima: vox populi, vox Dei.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Fejsbuk profil Jefimije Đinović

 

Izvor Pečat, 22. maj 2020.