Договор Меркелове и Макрона неће спасити ЕУ

Шири се пропаганда да ће договор Меркелове и Макрона о фонду од 500 милијарди евра спасити ЕУ из системске кризе. Реалност је, међутим, сасвим другачија

Европска унија (ЕУ) улази у необичну и контраверзну фазу своје сада већ дугогодишње кризе. Кренула је у спољно затварање – ЕУ споља постаје „тврђава“ а истовремено су се захуктали процеси њене унутрашње разградње. Та два процеса би могла да имају озбиљније последице него све досадашње кризе европске интеграције.

Лидери европске интеграције су заузети такозваним решавањем урушене економске и финансијске ситуације настале необично строгим рестрикцијама током кризе са епидемијом вируса корона. Та епидемија и предузете мере су, међутим, само изговор, покриће за уплашену јавност. Економска криза ЕУ траје већ дуго и последица је системских а не епидемиолошких решења. Та криза је, у ствари, сама по себи епидемија, пошаст.

БЛОКАДА КИНЕ
Као и обично, кренуло се са најгорим идејама. Покренута је кампања да ЕУ ограничи право страним компанијама да инвестирају и купују компаније унутар европске интеграције, а некима чак и да то право забрани. Немачки политичар Манфред Вебер, председник групације Европске народне партије у Европском парламенту, предложио је да се кинеским компанијама забрани куповина европских компанија и то барем током наредних 12 месеци. Јер, каже Вебер, због актуелне кризе, европске компаније су сада веома јефтине.

Вебер је само предложио али тај процес је већ почео. На пример, све више банака не подржава апликације за интернет банкарство ако се ради са мобилних телефона произведених у Кини. Влада Чешке Републике је већ донела, како је откривено, тајну уредбу којом се забрањује продаја чешких компанија компанијама из Кине и Русије. И влада Немачке разматра увођење сличних ограничења, а већ је пооштрила постојеће критеријуме. У Бриселу се заиста очекује да ће ЕУ донети одлуку о блокирању продаје компанијама из земаља изван интеграције, што ће се пре свега односити на кинеске инвестиције и куповину. Званично објашњење је да се домаће компаније натерају на развој. У том смислу, на нивоу ЕУ се очекују нова спајања успешних европских компанија како би се ти гиганти одупрели конкуренцији странаца. Први корак ће вероватно да буде спајање телекомуникационих компанија.

Неизвесно је, међутим, како ће такве одлуке бити спроведене. Неколико земаља ЕУ, као што су Грчка, Италија, Португалија и донекле Мађарска, у великој мери зависе од кинеских инвестиција које су дугорочног карактера и врло је вероватно да оне неће следити те смернице. Италија је, на пример, једина земља ЕУ која се прикључила кинеском пројекту „Један појас, један пут“. Те земље ће, како се већ говори у Бриселу, покушати да блокирају поменуте одлуке о кинеским инвестицијама, али их Берлин и Париз, који предводе ту нову политику, неће слушати. То наравно знају и те земље па би можда и у том светлу требало гледати на неочекивану одлуку владе Мађарске да уговор о изградњи брзе пруге Будимпешта – Београд, која је кинеска инвестиција, прогласи државном тајном.

Премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Кине Си Ђинпинг се рукују током састанка, Шангај, 05. новембар 2018. (Фото: MTI/Miniszterelnöki Sajtóiroda/Szecsõdi Balázs)Премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Кине Си Ђинпинг се рукују током састанка, Шангај, 05. новембар 2018. (Фото: MTI/Miniszterelnöki Sajtóiroda/Szecsõdi Balázs)
Премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Кине Си Ђинпинг, Шангај, 05. новембар 2018. (Фото: MTI/Miniszterelnöki Sajtóiroda/Szecsõdi Balázs)

Додатна неизвесност је до које мере ће то урушити унутрашњи систем ЕУ, јер у Европи нема довољно новца, технолошки развој је успорен и приближавање појединачних земаља онима изван ЕУ је неминовно. Када је реч о блокирању кинеских компанија, јасно је да је то део и америчког трговинског, или боље речено хибридног рата против Кине, али Европљани имају и други разлог. Наиме, Кина у великој мери купује стране компаније и инвестира путем обвезница америчке владе, и тако те у основи мало вредне папире претвара у реалну економију. То успева јер се нико не усуђује да каже како су то безвредни доларски папири, али Европљани то знају и настоје да не продају своје потенцијале за папире који не вреде. Другим речима, цела ствар се тиче и европско-америчких односа.

По старом обичају да се непријатељ тражи споља, ЕУ постаје неосвојива тврђава у коју се улази само када се милошћу господара подигне мост изнад провалије. Међутим унутар ЕУ све више земаља се не обазире на одлуке Брисела и следи своја решења. Посебно је занимљив случај са пољопривредом која је претпрела доста штете због рестрикција током епидемије коронавируса. Неколико земаља је кренуло у санирање штете и помаже својим пољопривредницима изван правила ЕУ. Чак је и једна Финска, велики верник ЕУ религије, одлучила да сама помаже својим пољопривредницима.

То би могао бити и почетак рушења још једног важног стуба европске интеграције – заједничке пољопривредне политике. Требало би подсетити да је заједничка пољопривредна политика била база формирања европске интеграције 1957. године. Верује се да је тадашњи француски лидер, генерал Де Гол, прихватио европску интеграцију само због пољопривреде од које је у то време зависило 25 одсто становништва његове земље. Њено уобличавање је трајало пуних 11 година и од њених фондова је деценијама зависила судбина кључних европских земаља. И регионални фондови ЕУ, који су јак инструмент власти Брисела, део су старог пољопривредног фонда. То је сада доведено у питање.

ЛАЖНА МАКРОНОВА ПОБЕДА
Унутрашња разградња система ЕУ је видљива и у другим областима. Немачки државни енергетски регулатор је средином маја ове године донео одлуку да се нови руско-немачки гасовод „Северни ток 2“ изузме, односно ослободи правила гасне регулативе ЕУ (енергетски пакети), односно да та регулатива у Немачкој не важи кад је реч о том пројекту. Тако је нови гасовод ослобођен правила ЕУ за наредних 20 година. Како то може? Немачка очигледно сматра да може јер то је њен државни интерес. Немачки Савезни уставни суд је такође побио одлуку Суда правде ЕУ о легалности бесомучног штампања евра којима се откупљују државни дугови. То је додатно рушење правног система ЕУ.

Европски лидери очигледно, изузев забринутости која повремено прелази у праву панику, немају јасних идеја, нити визије, како се носити са толиким изазовима и сачувати европску интеграцију. Најновија, а опет стара идеја је да се штампају паре како би се помогло државама-чланицама. То, међутим, ни до сада није функционисало, па није јасно како ће сада да помогне. Под разним изговорима Европска централна банка је до сада штампала око три хиљаде милијарди евра, а упркос толиком новцу криза је и даље дубока.

Под изговором коронавируса лидери ЕУ су договорили помоћ државама у износу од 500 милијарди евра. То, кажу, није довољно, јер су чланице ЕУ очекивале око две хиљаде милијарди евра. И онда је кренула пропаганда, оно што ЕУ најбоље и зна. Јавност је преплављена вестима како су француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел постигли такав договор и како је, у ствари, Макрон својом дипломатијом победио у том дуелу. Чак се тврди да је Макрон успео оно што Наполеон није оружјем.

Француски председник Емануел Макрон током посете Турске, Истанбул, 27. октобар 2018. (Фото: Ozan Kose/AFP/Getty Images)
Француски председник Емануел Макрон током посете Турској, Истанбул, 27. октобар 2018. (Фото: Ozan Kose/AFP/Getty Images)

Истина је, међутим, много другачија. Макрон је у ствари поражен. Он је предлагао да ЕУ изда еврообвезнице којима би се намиривали дугови држава и великих компанија а да онда те дугове враћају сви заједно. То је одбијено и сада је реч само о 500 милијарди које су једнократна помоћ, а не обвезнице. Тај новац ће највероватније бити претворен у државне инвестиције и инвестиран у претварање приватног власништва у државно. Долази, у ствари, до извесне социјализације европске привреде.  У ЕУ, наиме, доминира уверење да би већа интервенција државе у привреди могла да обезбеди излазак из кризе. Европски лидери се позивају на искуства са државним интервенцијама после Другог светског рата. Хроничари оцењују да је то само куповање времена и да неће решити ни један системски проблем који је извориште недаћа.

Криза европске интеграције је тако доспела у необичну ситуацију: ЕУ се према спољном свету затвара, а истовремено се изнутра разграђује. Колико Унија настоји да се затвори према другима, толико, у готово истој мери, велики број земаља чланица настоји да се изолује од Брисела. Европска идеја нестаје, нема више јединства и узвишених циљева отвореног и слободног друштва. Ако га је икада и било.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Насловна фотографија: Kay Nietfeld/Getty Images

 

Извор Нови Стандард