Evo, već četrdest godina, svakog maja u „Brozovom mesecu“, mnogobrojni autori, sa podneblja koje je nekad pokrivala Jugoslavija, otvaraju večito pitanje – ko je bio Tito? Da li je on bio čovek o kome su generacije i generacije učile u školama, o kome se i danas mladom naraštaju pričaju bajke, ili neko sasvim drugi?
Njegov kult je negovan i dograđivan gotovo pola veka. Mistifikovano je sve čega se on dotakao. Cela zemlja je bila natopljena svim formama lične vladavine. Više od 35 godina Jugoslavija je bila opčinjena njime, njime se ponosila, njemu se radovala, u njega se klela… Spomenici njemu bili su podignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornije vojne kasarne, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u svim bivšim jugoslovenskim republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime…
Tri puta je odlikovan Ordenom narodnog heroja Jugoslavije, dobio je na hiljade zlatnih znački i povelja, plaketa i ključeva, nosilac je 16 najviših jugoslovenskih i 98 ordena i medalja koje mu je dodelilo 59 zemalja sveta. Bio je proglašen za počasnog člana svih sedam jugoslovenskih akademija nauka i umetnosti, promovisan je za počasnog doktora tri svetska i sedam domaćih univerziteta.
Izgleda da je sve počelo u jesen 1942, na jednoj od hercegovačkih planina, na sastanku kome su prisustvovali Tito, Ranković, Kardelj i Đilas. Zaključak je bio nedvosmislen: „Mi nedovoljno popularišemo Tita. Moramo da imamo vođu, čoveka za koga se vezuju mase. Vojskovođu. Sekretara Partije. Onako kako Rusi imaju Staljina.“ Tad je počeo da se stvara Titov kult. Josip Broz je definitivno postao Tito. A onda se krenulo redom… Rato Dugonjić, sekretar CK SKOJ-a, 1945. godine, predlaže da omladina organizovano i svečano proslavi njegov rođendan… Od tada počinju kolektivne zakletve da će se istrajati na njegovom putu.
Vrhunac iskazivanja odanosti „voljenom maršalu“ bio je vidljiv svake godine na veličanstvenom sletu, koji je 25. maja upriličavan na stadionu JNA, povodom proslava njegovog rođendana. Po svemu sudeći, taj dan je nasumice odabran, jer do današnjih dana još nije utvrđen tačan datum njegovog dolaska na svet. Da li je to bilo sedmi ili 25. maja 1892. u Kumrovcu. Ili, 10. juna te iste godine, ili šestog februara, šestog marta, sedmog ili 25. maja narednog leta.
A počelo je, gde bi drugde, u Šumadiji. Inspirisani idejom sekretara SKOJ-a o kolektivnoj proslavi dana Titovog rođenja, omladinci iz Kragujevca, oni srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta, razrađuju ideju da mladi ljudi trče širom Jugoslavije i nose štafetnu palicu u kojoj bi bile rođendanske čestitke vođi nove države. Rečeno – učinjeno. Rešenje izgleda prve štafete sačinio je jedan Čeh. Bio je to Josif Prohaska, profesor fiskulture u kragujevačkoj gimnaziji i nekadašnji član Sokolskog društva.
U kragujevačkoj fabrici oružja radnici su izradili jednu skromnu palicu, bolje reći metalni omot u kom bi se stavilo pismo sa pozdravima i čestitkama. Ali, skojevci sa obale Lepenice nisu bili zadovoljni. Izgleda da su svi hteli da ostave lični trag ispod rođendanske „zdravice“ za dug život drugu Titu. I tako je uz štafetu nastala „Plava knjiga“, sa 15.000 potpisa omladine Šumadije, na mesarskoj hartiji. A plava knjiga trebalo je zapravo da bude crvena, kako to dolikuje mladim komunistima, ali u tim prvim poratnim mesecima nijedna knjigoveznica u Kragujevcu nije imala platno u crvenoj boji.
Rukovodstvo SKOJ-a prihvata predlog Kragujevčana i u pismu omladinskim rukovodstvima širom zemlje pisalo je: „Uoči 53. rođendana druga Tita, naše Odeljenje za sport i fiskulturu organizovaće masovnu omladinsku štafetu trčanja širom Jugoslavije. Mladi trkači nosiće lepo izrađene palice i u njima čestitku za rođendan našeg maršala, i poneće u Beograd pozdrave naroda koji će ih putem dočekivati.“
Prema zvaničnim podacima, te 1946. godine, na Titov 53. rođendan, 12.500 omladinaca i vojnika, trčeći trasom dugom 9.000 kilometara, nosilo je šest republičkih štafeta, štafetu Armije, Beograda, Trsta i Julijske krajine i, naravno, „Plavu knjigu“. Njihovo odredište je bio Beli dvor. Ali, avaj – tamo nije bilo maršala. Sačekao ih je sekretar Vlade Mitar Bakić. Predsednik je morao u Zagreb. Nosioci štafeta su morali da krenu put glavnog grada Hrvatske kako bi generalni sekretar Partije lično primio palice. Iz godine u godinu broj nosilaca štafeta i dužina puta kojim su se kretali bili su sve veći. Deset godina kasnije, nosilaca je bilo 1.400.000, a trasa je bila duga 96.000 kilometara.
Sve do 1956. Tito je lično primao poslednje nosioce štafete pred Belim dvorom u Beogradu, a tome je prethodio svečani doček na Trgu republike. Koncept se delimično menja 1953. godine kada su, posle predaje, u dvorištu Belog dvora članovi Saveza za telesno vaspitanje „Partizan“ izveli splet gimnastičkih vežbi. Svečanost se 1955. seli sa Trga republike na stadion JNA, odakle su nosioci štafeta išli u Beli dvor. Sledeće godine na stadion dolazi i Tito. Od tada, uručenje „magične“ palice „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“, koja će postati simbol vrhovnog autoriteta, biće organizovano u okviru sleta na stadionu JNA.
Na ličnu inicijativu Josipa Broza, Savez omladine Jugoslavije 1957. donosi odluku da se 25. maj proslavlja kao Dan mladosti. Štafeta menja ime i umesto „Titova“ postaje „Štafeta mladosti“. Prvi će je uručiti Mika Tripalo, jedan od onih koji će se ugraditi u rušitelje temelja Jugoslavije. Od 1957. do 1987. godine štafeta mladosti je kretala iz uže Srbije pet puta, sa Kosova tri; iz Vojvodine dva; iz Bosne i Hercegovine pet; iz Hrvatske pet, iz Makedonije četiri; iz Slovenije četiri puta i iz Crne Gore tri puta.
Omađijani Jugosloveni, na čelu sa Srbima, decenijama će slaviti Brozov nasumice odabrani rođendan, 25. maj. „Poruka sa željama za dug život i dobro zdravlje“ počinje 1945. godine, kada je, na predlog omladine Kragujevca, pokrenuta „Titova štafeta“. Ali, istorija kaže nešto drugo: Elem, ovako je bilo…
Pre 87 godina, tačnije petog decembra 1929. godine, osniva se „Soko Kraljevine Jugoslavije“. Bila je to jedinstvena viteška organizacija osnovana sa namerom da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane. Član „Sokola“ mogao je biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojale su i organizacije za decu i omladinu. Sedište mu je bilo u Beogradu. Odmah po osnivanju, uprava „Sokola“ zatražila je blagoslov kralja Aleksandra Karađorđevića, da njegovog sina prvenca učlani u novoosnovano društvo. Tako Petar Drugi postaje najpre najmlađi član, a potom i starešina „Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije“.
Pet godina kasnije, članovi „Sokola“ iz Sarajeva, u znak zahvalnosti Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu, koji je kao Petar Mrkonjić učestvovao u ustanku za oslobađanje Bosne i Hercegovine i doprineo njenom pripajanju Jugoslaviji, organizuju nošenje baklje. „Sokolci“ iz grada na Miljacki pretrčali su 355 kilometara do Oplenca i tamo zapalili kandilo.
„Savez Sokola Jugoslavije“, inspirisan poduhvatom sarajevskih članova, dve godine kasnije, pokreće veliku akciju koju je nazvao „Petrova petoletka“. Njihova ideja je bila da do 1941, kada je prestolonaslednik Petar Drugi postajao punoletan, pokrenu programe opismenjavanja, otvaranja biblioteka po selima, da obuče poljoprivrednike novim metodama obrade zemlje i sađenja voća.
Uvod u godinu punoletstva kraljevića Petra počeo je u leto 1940, kada su četiri štafete krenule iz četiri pravca – Celja, Maribora, Splita i Skoplja. Štafetnim trčanjem četiri palice nošene su kroz sve sokolske župe i njima su se slivale poruke i čestitke prestolonasledniku. Štafete je nosilo oko 7.000 „sokolaca“. Na svečanom dočeku na Terazijama, u Beogradu šestog septembra, poruke iz svih štafeta, ispisane na pergamentu, premeštene su u glavnu štafetu koju je na dvor odneo pukovnik Kreković.
SKANDAL POVODOM DANA MLADOSTI
Povodom proslave Dana mladosti 1987. izbio je skandal kada je u Sloveniji objavljeno idejno rešenje štafete ljubljanskog dizajnerskog ateljea „Novi kolektivizam“. To je, u stvari, bio prepravljeni nemački nacistički plakat „Treći rajh“ Riharda Klajna. Konačno rešenje, koje je na kraju usvojeno, takođe se razlikovalo od prethodnih štafeta. Urađena je od pleksiglasa, sa osam kapi krvi koje, kao da su nagoveštavale krvavi raspad Jugoslavije. Štafeta je te godine krenula sa Triglava.
Desetoro alpinista 21. marta jedva je, posle više sati peripetija, uspelo da razvije državnu trobojku. A na samom sletu, na stadionu JNA, Đorđe Balašević je otpevao pesmu „Stari orkestar“, što je protumačeno kao poruka Predsedništvu SFRJ.
Autor Ivan Miladinović
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Večernje novosti, 24. maj 2020.
