И. Миладиновић: Улога 25. маја у стварању Титовог култа личности

Врхунац исказивања оданости „вољеном маршалу“ био је видљив сваке године на величанственом слету, који је 25. маја уприличаван на стадиону ЈНА

Ево, већ четрдест година, сваког маја у “Брозовом месецу”, многобројни аутори, са поднебља које је некад покривала Југославија, отварају вечито питање – ко је био Тито? Да ли је он био човек о коме су генерације и генерације училе у школама, о коме се и данас младом нараштају причају бајке, или неко сасвим други?

Његов култ је негован и дограђиван готово пола века. Мистификовано је све чега се он дотакао. Цела земља је била натопљена свим формама личне владавине. Више од 35 година Југославија је била опчињена њиме, њиме се поносила, њему се радовала, у њега се клела… Споменици њему били су подигнути у сваком делу земље, његово име носиле су најбоље југословенске фабрике и школе, најузорније војне касарне, централне улице и тргови свих југословенских градова. По један град у свим бившим југословенским републикама и покрајинама носио је његово име…

Три пута је одликован Орденом народног хероја Југославије, добио је на хиљаде златних значки и повеља, плакета и кључева, носилац је 16 највиших југословенских и 98 ордена и медаља које му је доделило 59 земаља света. Био је проглашен за почасног члана свих седам југословенских академија наука и уметности, промовисан је за почасног доктора три светска и седам домаћих универзитета.

Изгледа да је све почело у јесен 1942, на једној од херцеговачких планина, на састанку коме су присуствовали Тито, Ранковић, Кардељ и Ђилас. Закључак је био недвосмислен: “Ми недовољно популаришемо Тита. Морамо да имамо вођу, човека за кога се везују масе. Војсковођу. Секретара Партије. Онако како Руси имају Стаљина.” Тад је почео да се ствара Титов култ. Јосип Броз је дефинитивно постао Тито. А онда се кренуло редом… Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ-а, 1945. године, предлаже да омладина организовано и свечано прослави његов рођендан… Од тада почињу колективне заклетве да ће се истрајати на његовом путу.

Врхунац исказивања оданости “вољеном маршалу” био је видљив сваке године на величанственом слету, који је 25. маја уприличаван на стадиону ЈНА, поводом прослава његовог рођендана. По свему судећи, тај дан је насумице одабран, јер до данашњих дана још није утврђен тачан датум његовог доласка на свет. Да ли је то било седми или 25. маја 1892. у Кумровцу. Или, 10. јуна те исте године, или шестог фебруара, шестог марта, седмог или 25. маја наредног лета.

А почело је, где би другде, у Шумадији. Инспирисани идејом секретара СКОЈ-а о колективној прослави дана Титовог рођења, омладинци из Крагујевца, они срећници који су преживели стрељање у Шумарицама и пробој Сремског фронта, разрађују идеју да млади људи трче широм Југославије и носе штафетну палицу у којој би биле рођенданске честитке вођи нове државе. Речено – учињено. Решење изгледа прве штафете сачинио је један Чех. Био је то Јосиф Прохаска, професор фискултуре у крагујевачкој гимназији и некадашњи члан Соколског друштва.

У крагујевачкој фабрици оружја радници су израдили једну скромну палицу, боље рећи метални омот у ком би се ставило писмо са поздравима и честиткама. Али, скојевци са обале Лепенице нису били задовољни. Изгледа да су сви хтели да оставе лични траг испод рођенданске “здравице” за дуг живот другу Титу. И тако је уз штафету настала “Плава књига”, са 15.000 потписа омладине Шумадије, на месарској хартији. А плава књига требало је заправо да буде црвена, како то доликује младим комунистима, али у тим првим поратним месецима ниједна књиговезница у Крагујевцу није имала платно у црвеној боји.

Руководство СКОЈ-а прихвата предлог Крагујевчана и у писму омладинским руководствима широм земље писало је: “Уочи 53. рођендана друга Тита, наше Одељење за спорт и фискултуру организоваће масовну омладинску штафету трчања широм Југославије. Млади тркачи носиће лепо израђене палице и у њима честитку за рођендан нашег маршала, и понеће у Београд поздраве народа који ће их путем дочекивати.”

Према званичним подацима, те 1946. године, на Титов 53. рођендан, 12.500 омладинаца и војника, трчећи трасом дугом 9.000 километара, носило је шест републичких штафета, штафету Армије, Београда, Трста и Јулијске крајине и, наравно, “Плаву књигу”. Њихово одредиште је био Бели двор. Али, авај – тамо није било маршала. Сачекао их је секретар Владе Митар Бакић. Председник је морао у Загреб. Носиоци штафета су морали да крену пут главног града Хрватске како би генерални секретар Партије лично примио палице. Из године у годину број носилаца штафета и дужина пута којим су се кретали били су све већи. Десет година касније, носилаца је било 1.400.000, а траса је била дуга 96.000 километара.

Све до 1956. Тито је лично примао последње носиоце штафете пред Белим двором у Београду, а томе је претходио свечани дочек на Тргу републике. Концепт се делимично мења 1953. године када су, после предаје, у дворишту Белог двора чланови Савеза за телесно васпитање “Партизан” извели сплет гимнастичких вежби. Свечаност се 1955. сели са Трга републике на стадион ЈНА, одакле су носиоци штафета ишли у Бели двор. Следеће године на стадион долази и Тито. Од тада, уручење “магичне” палице “највећем сину наших народа и народности”, која ће постати симбол врховног ауторитета, биће организовано у оквиру слета на стадиону ЈНА.

На личну иницијативу Јосипа Броза, Савез омладине Југославије 1957. доноси одлуку да се 25. мај прославља као Дан младости. Штафета мења име и уместо “Титова” постаје “Штафета младости”. Први ће је уручити Мика Трипало, један од оних који ће се уградити у рушитеље темеља Југославије. Од 1957. до 1987. године штафета младости је кретала из уже Србије пет пута, са Косова три; из Војводине два; из Босне и Херцеговине пет; из Хрватске пет, из Македоније четири; из Словеније четири пута и из Црне Горе три пута.

Омађијани Југословени, на челу са Србима, деценијама ће славити Брозов насумице одабрани рођендан, 25. мај. “Порука са жељама за дуг живот и добро здравље” почиње 1945. године, када је, на предлог омладине Крагујевца, покренута “Титова штафета”. Али, историја каже нешто друго: Елем, овако је било…

Пре 87 година, тачније петог децембра 1929. године, оснива се “Соко Краљевине Југославије”. Била је то јединствена витешка организација основана са намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан “Сокола” могао је бити сваки “дорастао и непорочан” држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду. Одмах по оснивању, управа “Сокола” затражила је благослов краља Александра Карађорђевића, да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина “Савеза Сокола Краљевине Југославије”.

Пет година касније, чланови “Сокола” из Сарајева, у знак захвалности Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. “Соколци” из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.

“Савез Сокола Југославије”, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније, покреће велику акцију коју је назвао “Петрова петолетка”. Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар Други постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методама обраде земље и сађења воћа.

Увод у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца – Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 “соколаца”. На свечаном дочеку на Теразијама, у Београду шестог септембра, поруке из свих штафета, исписане на пергаменту, премештене су у главну штафету коју је на двор однео пуковник Крековић.

СКАНДАЛ ПОВОДОМ ДАНА МЛАДОСТИ
Поводом прославе Дана младости 1987. избио је скандал када је у Словенији објављено идејно решење штафете љубљанског дизајнерског атељеа “Нови колективизам”. То је, у ствари, био преправљени немачки нацистички плакат “Трећи рајх” Рихарда Клајна. Коначно решење, које је на крају усвојено, такође се разликовало од претходних штафета. Урађена је од плексигласа, са осам капи крви које, као да су наговештавале крвави распад Југославије. Штафета је те године кренула са Триглава.

Десеторо алпиниста 21. марта једва је, после више сати перипетија, успело да развије државну тробојку. А на самом слету, на стадиону ЈНА, Ђорђе Балашевић је отпевао песму “Стари оркестар”, што је протумачено као порука Председништву СФРЈ.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Вечерње новости, 24. мај 2020.