„Мали светски рат“ у Либији

Како је генерал Хафтар добио помоћ у виду напада неидентификованих авиона МиГ-29 на турске положаје и шта се заправо догађа у „малом светском рату“ у Либији?

Министар унутрашњих послова Муслиманског братства и такозване „Владе националног споразума“ из Триполија, којом предсједава Фајез ел Сарај и признатог тијела од стране Уједињених нација, иако није испунила ниједну клаузулу уговора под којом би требала дјеловати, потврдио је долазак у дио земље који контролише генерал Калифа Хафтар осам руских борбених авиона из Сирије.

Вијести су, заузврат, иако индиректно, потврдили и генерали Либијске националне армије (ЛНА), која је утемељена и дјелује с циљем чишћења земље од исламистичких терористичких група, и коју подржавају Русија, Египат и Уједињени Арапски Емирати. Генерал Хафтар је по пријему „мистериозних авиона“ изричито обећао да ће у наредних неколико сати доћи до „највеће ваздушне кампање у историји Либије“.

Истовремено је портпарол Либијске националне армије, генерал Ахмед ел Мисмари, људе коју су на подручју Триполија и ширег подручја, које контролишу исламистичке милиције, сиријски плаћеници и турска војска, позвао да не напуштају куће, најавивши низ ваздушних напада против милиција које је за спас остатка милитаната у Либији постао турски предсједник Ердоган. На крају првог дана од овог догађаја, који би требао подићи борбену спремност Хафтарових снага, међународна ситуација је у потпуности преузела дијалектику „пријатељ-непријатељ“.

ПОЛИТИЧКА ПУСТИЊА
Руски предсједник Владимир Путин је у задњој изјави говорио о здравственој ситуацији у земљи и „како су непријатељи уништили Совјетски Савез, али нису успјели уништити систем, односно здравство, које је СССР створио“. Али они који познају како функционише Кремљ добро знају да логика коју у себи сажима изјава руског предсједника не говори само о здравству, већ и геополитичком пројекту који је Владимир Путин одувијек имао за „руског медвједа“.

Стога, није изненађујуће што видимо оно што се ових дана догађа у Либији. Ипак, отвореног прозивања нема, што сугерише да је планове Кремља тешко дефинисати. Какав је ово рат? Да ли је ово тактички потез Кремља, јер је Ердоган хитно пребацио нове сиријске милитанте на либијско ратиште, што стратешки одговара Русији, или ће Москва ићи до краја и уништити исламистичке милиције у либијском пијеску, истовремено ослобађајући Сирију, то је непознаница.

Ипак, либијска ситуација говори пуно више од онога што вам допушта да видите. Говори јединствен језик у којем се у позадини истиче политичка пустиња с неколико преседана. Прије свега, потпуни мањак ангажмана Европске уније, иако је Муамер Гадафи ликвидиран по жељи Париза и бившег предсједника Николаса Саркозија, а Обама је, како кажу, „тешка срца пристао да помогне свом европском савезнику“.

Бивши француски председник Николас Саркози дочекује либијског лидера Муамера Гадафија испред Јелисејске палате, Париз, 12. децембар 2007. (Фото: EPA-EFE/Maya Vidon)
Бивши француски председник Николас Саркози дочекује либијског лидера Муамера Гадафија испред Јелисејске палате, Париз, 12. децембар 2007. (Фото: EPA-EFE/Maya Vidon)

Мањак Европе на том фронту, који природно гледа према Медитерану и сусједним обалним земљама Либије, наглашава улазак два табора, од којих један чине земље које из разних разлога желе уништити Муслиманско братство, де факто терористичку организацију, на свим фронтовима, а други су влада у Триполију, Ердоганова Турска и Катар, емират који се службено ограђује од исламских фундаменталиста, али их великодушно помаже милијардама долара у свим дијеловима свијета.

Тешко сунце које пржи либијску пустињу не може сакрити прве помаке на фронту у Либији и потврђује ефикасност Хафтарових снага, упркос недавном повлачењу његових снага из вазудшне базе Ал-Ватија на западу земље. Чини се да је стратегија Хафтара, након одбијеног покушаја уласка у Триполи прошлог прољећа, била овладати цијелим западом земље и тренутно је одложена. Ипак, Хафтаров противнапад планира промијенити однос снага на терену. Нове ваздушне снаге ће морати водити офанзиву која ће се видјети на небу Триполија и ту ће и други актери доказивати своју војну и политичку надмоћ.

Ова војна и политичка надмоћ у којој Трампова Америка у колапсу и беживотна Европа, искључујући притајене Французе, може одредити развој ситуације не само у Либији, што је само по себи логично, већ и у Сирији и утицај Турске и Катара на Блиском истоку и шире. Европа је, као што је наведено, пуна бујне реторике, али и жртва пропале идеологије која већ дуго времена нема никаквог смисла.

Али шта се догађа у „малом свјетском рату“ у Либији? Уз уобичајени информациони рат и лажи турских медија о „великим побједама“, баш као што је био случај у Идлибу, гдје су турски пропагандисти приказивали призоре из ратних филмова и поготке с војних вјежби као „уништење снага Асадовог режима“, сада имамо и прве тачне информације о ономе што се догађа и према њима би могли покушати разумјети у којем ће се смјеру водити ова битка.

МАЛИ „СВЈЕТСКИ РАТ“
Дуго невиђени извјештаји о војним операцијама на мору стижу из Либије, укључујући употребу авиона. За сада непозната летјелица, вјероватно МиГ-29, напала је турски трговачки брод у луци Триполи, а турска поморска фрегата напала је положаје ЛНА из либијских вода, баш као за вријеме напада на базу Ал-Ватија, због чега су се Хафтарове снаге повукле на исток. Одакле ова неочекивана помоћ генералу Хафтару и како то може наштетити Турској, натписи су руских медија, иако је свима јасно да авиони МиГ-29 и Су-24 тамо нису дошли без зеленог свјетла Москве.

ЛНА и генерал Хафтар недавно су обећали фундаменталистичкој Влади националног споразума у Триполију и њеном савезнику, Турцима, „масован ваздушни рат“. Штавише, представници ЛНА већ су навели да ће се „било који турски објекти у Либији сматрати војним циљевима“. Та је изјава била повезана с појавом неодређеног броја, од четири до осам, авиона МиГ-29 на територији ЛНА, који би, како је замишљено у команди Хафтара, требали промијенити ток непријатељстава, који сада не иду у прилог ЛНА. Сада се, изгледа, ове пријетње спроводе у пракси.

Калифа Хафтар са припадницима Либијске националне армије (Фото: LNA)
Калифа Хафтар (са наочарима) са припадницима Либијске националне армије (Фото: LNA)

Ипак, прије свега, напомињемо да се након губитка ваздушне базе Ал-Ватија ЛНА наставља повлачити према истоку, задржавајући све положаје јужно од Триполија. Ова тактика говори да је генерал Хафтар ипак био врло добар питомац „Војне академије Фрунзе“ у Москви“ и није командант исламистичких банди, које безглаво јуришају или бране непотребне положаје до посљедњег човјека, а ако и погину, то ће бити „на Алаховом путу“, како их увјеравају њихови „имами“. Истина је да насеља јужно од Гарјана прелазе у руке милиција Муслиманског братства и турско-терористичке коалиције која је пребачена из Сирије у Либију, али за ово има ваљан разлог. „Конгреси“ локалних племена, „размишљајући“ неко вријеме, опет су промијенили заставу и заклињу се на оданост влади у Триполију. То су исти људи који су донедавно јавно палили турске заставе.

Истовремено, трупе владе из Триполија тврде да припремају напад на Тархуну, главно транспортно средиште и центар снабдевања за Хафтарове трупе које остају под Триполијем. Исламистичке милиције у овој ситуацији једноставно „заузимају“ пустињу која је, након повлачења снага ЛНА са западног фронта, остала без власника. Ово у пропагандном смислу може бити фасцинантно, али није фатално. Турски медији уједно поздрављају „напад на Мизду“, град на пустињи јужно од Гарјана и изјављују „како у чистој земљи Либије неће бити корова“.

Но, Хафтар је наредио да се бомбардују мостови у Гарјану. Заправо, то нису мостови, јер тамо нема ријека, већ говоримо о модерној прометној раскрсници с надвожњацима које је изградио Гадафи и сложеним серпентинама кроз неколико пријевоја. Ако их успије уништити, тада ће сви напори исламистичких милитаната да заузму пустињске градове попут Аласабе, који се у Триполију с поносом спомињу, бити једноставно бесмислени.

У тим условима, као и обично током таквих непријатељстава, дезинформације цвјетају на обје стране. На примјер, у команди Хафтара тврде да је чак 13 турских нападачких дронова Бајрактар, сваки по пет милиона долара вредан, оборено за 72 сата. Енглеска верзија ове изјаве чак је измислила нову ријеч, „dronesfall“, односно „дронопад“. Неки посматрачи тврде да је је ово било могуће зато што је ЛНА прешла на употребу руских система „Бук“ умјесто „Панцир“, који су несрећно изгубљени у бази Ал-Ватија.

ЛАЖНИ ВИДЕО
Анализирајући видео који је објављен, војни стручњаци кажу да је то лажни видео-снимак који су проширили турски медији, а који наводно показује запослене у руској приватној војној компанији „Wagner“ како се укрцавају у авион на аеродрому Бани Валид како би напустили Либију.

Врло брзо је лаж раскринкана, чиме је Ердоганова пропагандна машинерија добила још један ударац и сљедећи пут ће бирати снимке које је тешко пронаћи на интернету, а објављени су раније. Иако су се многи порадовали због „пораза Русије у Либији“, заправо се показало да је овај видео снимљен прије двије године, а приказани авион припада влади Фајеза ел Сараја у Триполију. Оно што се стварно догодило је напад авиона МиГ-29 на двије морнаричке мете. Једна је била турски теретни брод у близини луке Триполи, а друга мета је била турска војна фрегата на отвореном мору пред градом Сирт.

Ратни бродови турске морнарице појавили су се око либијске обале одмах почетком ове године. Сада су тамо двије турске фрегате класе Gabya: „Gökova 496“ и „Göksu 497“. То су старе америчке фрегате класе „Oliver Hazard Perry“ саграђене средином ’70-их, бивше „USS Samuel Eliot Morison“ и „USS Estocin“, предане Турцима 2002. и 2003. године. Турска их је мало модернизовала и убацила властите системе управљања. То је чак најгоре оружје које има на располагању турска морнарица, али у Анкари мисле да ће послужити за Либију.

Турска фрегата „Gökova 496“ из класе Gabya усидрена у морнаричкој бази Кил у Немачкој, 06. септембар 2019. (Фото: U.S. Navy/Mass Communication Specialist 2nd Class Joshua M. Tolbert)
Турска фрегата „Gökova 496“ из класе Gabya усидрена у морнаричкој бази Кил у Немачкој, 06. септембар 2019. (Фото: U.S. Navy/Mass Communication Specialist 2nd Class Joshua M. Tolbert)

Турске фрегате, саме по себи, не чине велику штету ЛНА. Њихови крстарећи пројектили су одавно доказали своју неефикасност. На цијелу базу Ал-Ватија их је пало неколико, довољно да отворе пут сиријским плаћеницима и турским борцима да уђу у напуштену базу. С друге стране, турске фрегате још увијек имају довољно противвазудшне одбране да затворе небо над Триполијем. Управо због тога су „мистериозни“ авиони МиГ-29 прве нападе извели управо на морнаричке циљеве.

Са значајним степеном вјероватности се може тврдити да је МиГ-29 погодио транспортни турски брод, јер је црни дим био видљив далеко. Према ријечима генерала Хафтара, овај је брод превозио оружје за милиције владе у Триполију. Истовремено постоје извјештаји да су два турска војна транспортна авиона довезла појачања из редова сиријских милитаната из Идлиба у Мисрату, упориште исламистичких милиција у Либији.

Али ако је транспортни брод погођен, турска фрегата вјероватно није и највјероватније је противваздушна одбрана оборила ракету, а онда пустила „димну завјесу“. Сателитски снимци показују да након путање ракете од 90 степени и одласка дима с екрана, на турском броду нема видљивих оштећења или пожара. У исто вријеме нема разлога за тврдити да је то био „хитац упозорења“ упућен према нападачкој турској фрегати. Али и ова верзија није искључена, јер је фрегата била у либијским територијалним водама и ако је нови авиони, који лете за ЛНА, нису хтјели потопити, могуће је да су је хтјели отјерати. У сваком случају, одбацујући наводе из информационог рата, фрегата је гађана и није погођена.

Нуспојава напада авиона МиГ-29 на турске морнаричке циљеве је била мала паника међу танкерима нафте који се накупили у близини Триполија и Мисрате. Неки су побјегли далеко на отворено море, што је озбиљно погодило планове Либијске нафтне компаније коју контролише такозвана „Влада националног споразума“ из Триполија. Хафтар има одличну стратегију и не жели се борити за свако село у пустињи, већ прво жели прекинути испоруке оружја, опреме и милитаната из Турске, што озбиљно угрожава Турке који су већ у Либији. Сада је ракета промашила циљ, а сутра ће турска фрегата можда бити погођена.

Истина је да Турци не плачу толико за својим жртвама као Американци или Европљани, али су недавни догађаји у Идлибу показали да губитак великог брода са жртвама може бити прилично осјетљив ударац за Ердогана и најбоље би било да се то не догоди. У Анкари већ пријете генералу Хафтару тешким казнама ако „страда само један турски војник“, али тих су се пријетњи наслушали и Курди, и Сиријци и ко све не и нико се није посебно уплашио.

ЧИЈИ СУ МИГОВИ?
На ово питање још нема одговора. Теорија завјере се појављује на дневној бази. На примјер, у Минску су неки опозициони извори увјерени да су авиони бјелоруски и да пилоти могу бити из Минска, а претпоставља се чак да су вјероватније Срби. За то нема никаквих доказа, наравно. Тврди се и без доказа да су у Минску то већ чинили, односно да су „унајмили авионе“ у УАЕ. Службени Минск по правилу не реагује на такве објаве, а Београд дефинитивно није заинтересован за овај сукоб. С друге стране, ова верзија у средиште пажње ипак ставља Русију.

Ни Турци ни влада у Триполију до сада нису приказали никакве доказе о поријеклу и власништву авиона или националности пилота. Обично је довољан снимак разговора између пилота, али ови или комуницирају гестикулацијама или исламистичке банде и Турци једноставно нису у стању пратити радио пријенос. Заправо је прича с авионима изненада открила да исламистичке милиције Фајеза ел Сараја немају опрему за праћење и још увијек не могу разумјети одакле је дошла ова ескадрила.

Веза с руском ваздушном базом Хмејим у сиријској Латакији, јер су авиони МиГ-29 наводно полетјели одатле, темељи се на извјештајима да су неки руски авиони тамо стигли раније у склопу планиране ротације. Али руски авиони имају истакнуте бројеве на плочи да их, на примјер, простим оком препознају Американци и Израелци. Једноставно се не могу „одрезати“. Израел је опремљен двоструким радарима за праћење који су у сталној приправности као дио система противваздушне одбране „Iron Dome“. Тешко је да би им промакла половина цијеле ескадриле. Једина логична рута лета у овом контексту доиста остаје „јужни коридор“, од Уједињених Арапских Емирата, преко Судана и Египта до Киренаике и базе у којој су распоређени.

Ловачки авион МиГ-29 (Фото: jetryders.pl)
Ловачки авион МиГ-29 (Фото: jetryders.pl)

Дакле, питање ко је прави власник омање ескадриле авиона МиГ-29 ће дуго бити занимљиво за све актере у глобалном престројавању којем свједочимо, а у којем Турска жели „заслужено мјесто међу великанима“, како вјерује турски вођа Реџеп Тајип Ердоган.

Засад се бавимо класичним случајем „непознатих летећих објеката“. У овом контексту би се ратне операције нових ваздушних снага Либијске националне армије требале повећати када тајанствени авион МиГ-29 добије техничку подршку. Летови авиона Су-24 се за сада не спомињу и заправо треба видјети шта је од тога била истина, а шта су гласине и пропаганда. И за крај, треба рећи да ови авиони нису довољни да преокрену ток непријатељстава у корист ЛНА, али да могу озбиљно загорчати живот Ердогану и Турцима и покварити планове Анкаре, што је више него сигурно и Ердоган то добро зна.

 

Небојша Бабић је слободни новинар, публициста и аутор великог броја текстова и есеја о међународној политици. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Abdullah Doma/AFP/Getty Images

 

Извор Нови Стандард