Манифест лидера руских комуниста: Православље је темељ руске цивилизације

Комунисти и сви патриоти морају активно да бране руску историју, руску културу, руску душу. Јер је главни удар рушилаца наше државе усмерен управо на њих

Године 1990. у Русији је било више од 120 милиона Руса, а данас их је 10 милиона мање. Још 25 милиона Руса је тада живело ван Руске Федерације. Њихов број у последњих 30 година такође је смањен за 10 милиона. Двадесетмилионско смањење народа – то су жртве упоредиве са онима које смо поднели током Великог Отаџбинског рата!

Време нам оштро намеће питање преживљавања, односно очувања грађанског мира и наше државности. У наше време, за земљу у којој су 80 одсто становништва етнички Руси, најважнији елемент националне политике мора бити програм спасавања самобитне руске цивилизације и препорода Руса као кичме Отаџбине.

СВЕТСКО РУСКО ПИТАЊЕ
Непоновљивост и снага руског света је у томе што је он тежио да у себи уједини управо најбоље особине Истока и Запада, што је израстао из стапања високе духовности, привржености традиционалним вредностима и колективизму и иновативног мишљења, стремљења научним и културним висинама.

Колективизам, државност, самодовољност руске државе, тежња ка оваплоћењу највиших идеала правде и братства – то су фундаменталне вредности руске цивилизације. Управо су оне предодредиле онај историјски резултат о којем је говорио религиозни филозоф Николај Берђајев: „Руски народ створио је најмоћнију државу на свету, највећу империју. Русија се доследно и упорно сабирала од времена Ивана Калите и достигла је величину која потреса машту свих народа света.“

Русија као уникална цивилизација и као највећа држава главни је историјски резултат активности руског народа. А то је и стална мета наших спољних и унутрашњих непријатеља – и у прошлости и у садашњости. Мета – не само геополитичка и економска, него и духовна, за њих непријатељска у културном и моралном смислу. Циљајући на њу, они циљају на сам руски народ. А то значи и на целу светску цивилизацију, јер сам живот доказује да би без руског доприноса светска историја била суштински другачија.

Империја коју су створили Руси је једина у светској историји, створена не освајањем, пљачком и истребљењем других народа, већ савезничким уједињавањем са њима, по правилу, на добровољној основи. Руси су на том путу морали да прибегавају оружју само кад су под своју заштиту узимали народе који су склопили савез са њима и тако им помогли да се одбране од освајача, који су претили да их униште.

“Бићемо први који ће свету објавити да не желимо да остваримо свој процват гушењем идентитета и националности других, већ му стремимо кроз најслободније и најбратскије свејединство”, записао је 1877. године у свом Пишчевом дневнику велики прозни писац и публициста Фјодор  Достојевски. Ратни подвизи нашег народа и братско уједињење којим је наш народ створио Руску империју и Совјетски Савез у потпуности су доказали исправност ових речи.

Из века у век наша држава је била главна препрека свима који су тежили светској доминацији. О Русију су се неизбежно спотицали сви претенденти на глобалну власт и поробљавање човечанства: од Батуа и Тамерлана, до Наполеона и Хитлера. После Великог Отаџбинског рата наша држава је стала на пут америчкој господи, која свету доноси електронско ропство – у ствари „ажурирану“ верзију фашизма, смућкану од неолибералних социјал-економских и геополитичких теорија. Совјетски Савез је спречавао њихов смртоносни тријумф све до часа када су СССР и светски социјалистички систем били подвргнути издајничком разбијању.

РУСКИ КОРЕНИ СОЦИЈАЛИЗМА
Исправно разумевање руске историје у целини и њеног епохалног совјетског периода немогуће је без схватања да социјалистичка идеја има своје корене у хришћанству. У јеванђелској проповеди милосрђа, једнакости, правде, одрицања од материјалног богатства, неприхватања лажи и експлоатације. Изворно утемељење социјалистичког погледа на свет је управо у вери, чијим прихватањем су се Руси коначно оформили као уједињена нација. И ступили на пут доследног духовног, културног, државотворног и политичког стваралаштва.

Крајем 10. века, уочи прихватања хришћанства од стране Руса, започео је раскол на западну римокатоличку и источну православну цркву. Та конфесионална подела никако није била повезана у првом реду са обредним разликама, као што неки историчари и пропагандисти покушавају да нас убеде. Она је носила дубоке разлике у погледу на свет и у вредностима.

Западно хришћанство, које се усредсредило на сјај спољашњих ритуала и бирократско конструисање папске хијерархије, је у суштини одбацило идеале на којима почива јеванђелско учење: саборност, милосрђе, бригу о сиромашним и унесрећеним, одбацивање идеологије зеленаштва, коју је Христ жигосао.

А протестантизам, који се отцепио од римске цркве средином прошлог миленијума и проширио се у англосаксонском свету и на северу континенталне Европе, у потпуности се свео на проповедање екстремног индивидуализма и озлоглашене супериорности “изабраних”. Он је потпуно раскинуо са основама хришћанске вере и поставио темељ капиталистичке идеологије, прогласивши вапијућу друштвену неједнакост  „Божијим промислом“, а гомилање материјалног богатства – највишом  врлином.

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ САМО У ПРАВОСЛАВНОЈ ДРЖАВИ
Руски народ је од почетка изабрао православље, које је успело да сачува истински дух хришћанства, и да остане на задатом моралном нивоу. И да за векове векова сачува приврженост саборности, чије су јединствено оваплоћење у вековима постали колективизам и солидарност совјетског друштва.

Противници комуниста активно користе две „раскинкавајуће“ тезе у својој лажној пропаганди. Прва од њих састоји се у томе да је бољшевичка партија, доласком на власт, наводно заменила хришћанску идеју и симболе својим, присилно истискујући из свести друштва духовне постулате и смислове, замењујући их политичким и социјалним. Друга оптужба коју нам подмећу наши противници је да идеологија комуниста наводно и сама носи карактер религиозног обожавања њених симбола и највећих политичких личности.

Али, истина је да је идеја остварена у совјетском друштву сједињавање темељних хришћанских вредности, које су у складу са вечном тежњом човечанства ка праведности, са политичком праксом која има за циљ да ту тежњу претвори у реалност. Не треба говорити о нескладу социјализма са хришћанством, већ о историјски закономерној еволуцији народне свести, погледа на свет и морала, укорењених у православљу, ка њиховој политичкој и друштвеној реализацији. А та релизација је могућа само у друштву социјалне правде, у социјалистичкој држави.

С тим у вези, појава Стаљиновог лика у главном храму Оружаних снага, саграђеном поводом 75. годишњице Победе у Кубинки код Москве, делује дубоко симболично. Она је изазвала негодовање неких познатих функционера који су у суштини претворили антикомунизам у своју професију.

Али њиховом покушају распиривања хистерије, дали су достојан одговор часни и принципијелни представници Цркве. Тако је протојереј Леонид Калињин, шеф стручног савета Руске Православне Цркве за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију, објашњавајући зашто никада не би пристао да нареди уклањање лика вође совјетске државе – победнице из храма, с правом изјавио: „Немам права ни овлашћења да цепам странице из књиге историје”.

Узгред, познато је да се лик Генералисимуса већ дуго појављује на такозваним неканонским иконама – као што је, на пример, Стаљинов састанак са Блаженом Матрјоном Московском. То је слободна воља православног руског народа на почетку 21. века. Не можемо а да се не сетимо и састанка Стаљина у септембру 1943. са митрополитима Руске Православне Цркве. Тај састанак је имао велики историјски значај и допринео је још већем јачању националног јединства у суровим ратним годинама.

Основи политичке идеологије комуниста нису први пут формулисани у Русији. Маркс и Енгелс су их прокламовали у Манифесту Комунистичке партије. Али су их управо наша земља и руски народ прихватили не само као идеологију, већ и као националну идеју. Они су за то су били припремљени кроз векове свог развоја. Управо у томе је један од кључних разлога зашто је социјализам први пут победио баш на тлу Русије. За ову победу било је потребно, у социјалном и у смислу погледа на свет тло, које је Достојевски у свом већ поменутом Пишчевом дневнику више од четири деценије пре Октобарске револуције, овако описао: „Највиша и најкарактеристичнија особина нашег народа – то је осећање правде и жеђ за правдом.“

То је оно што социјалистичку идеју чини посебно блиском руском свету. То је оно што предодређује својствену искреним присталицама социјализма приврженост најважнијим вредностима: једнакости, скромности, колективизму, љубави према ближњима, одговорности за земљу и стање у друштву, схваћеној као лична одговорност. Код правих комуниста, код доследних бораца за социјализам, та приврженост је заиста слична религиозној. Што је и постало залог за колосална совјетска достигнућа. Без тога не би били могући ни велика победа 1945, ни изванредна социјална и економска достигнућа Земље Совјета, ни продор наше државе у космос.

Социјализам и Совјетска власт постали су за Русију нови историјски облик вековне руске идеје, не само очувањем, већ и првим претварањем у дело онога што је у њој најважније: алтруизам, колективизам, жеђ за правдом, спремност на жртвено служење у име виших идеала. Све је то у непомирљивој супротности са капитализмом и не може се помирити са њим, чинећи га неспојивим са руском цивилизацијом.

РУСИЈА НА ПРАГУ БУЂЕЊА
 Средња дужина живота се од 1929. до 1955. повећала за 23 године. Становништво Русије се повећало за 40 милиона. Пре свега, захваљујући брзом повећању броја Руса. И то упркос ужасним губицима, које смо претрпели током Великог Отаџбинског рата, који је однео 27 милиона живота совјетских грађана, од којих је 20 милиона припадало руском народу.

Такав колосални економски и социјални скок, који је совјетска земља остварила за мање од три деценије, није знала ни једна држава у историји човечанства, и ни један систем, осим социјализма. У основи овог гигантског успеха била су три најважнија фактора: мудро стратешко планирање, огромне државне инвестиције у развој и правична расподела националног дохотка у интересу државе и грађана. А то значи – у интересу руског народа, који у држави чини апсолутну већину.

Данас би модел обнове требало да се састоји пре свега у повратку финансијске и производне базе у руке државе и народа. Само ако отргнемо финансијски систем и стратешки најважније гране од контроле баснословно богате олигархије, моћи ћемо да их ставимо у функцију  убрзаног развоја, обезбеђивања технолошког продора и економске независности државе.

Године 1987. СССР је стварао петину светске индустријске производње, док је удео данашње Русије готово 10 пута мањи. У нашој земљи, по становнику, производило се 4,5 пута више индустријских производа од светског просека. Док је у САД стопа раста националног дохотка била око три одсто годишње, у СССР је она била већа од четири одсто. По стопи раста индустријске производње средином осамдесетих били смо двоструко бољи од Америке: 5,3 одсто према 2,6 одсто. У то време смо били испред њих и по дужини живота.

Ово је један од главних разлога зашто совјетску идеју и совјетску историју толико мрзе професионални антикомунисти, за чију је велику већину и сам руски народ дубоко туђ и према њему се непријатељски односе. Довољно је проанализирати садржину пропагандних иступања антисовјета и делатност оних који упорно нападају нашу прошлост, па да се уверимо: сви они су истовремено и русофоби.

Препород Русије је наш судбоносни задатак. Од сваког од нас се очекује да то схвати. За победничко кретање напред потребно је чврсто тло под ногама. Али оно може постојати само у земљи за коју је свето поштовање историје и државотворног народа, који је њен духовни, социјални и демографски стожер.

Године 1812. пруски војсковођа и војни теоретичар Карл Клаузевиц је привремено прешао у службу Русије. Бескрајно је презирао Наполеона, чезнуо за његовим падом и хтео је да лично помогне Русији када јој је Наполеонова армија упутила изазов. Пошто је изблиза упознао нашу земљу, руске војнике, генерале и представнике власти, Клаузевиц је закључио: „Русија није земља коју је могуће освојити, то јест окупирати; у сваком случају то нису у стању савремене европске државе. Таква земља може бити поражена само унутрашњом слабошћу и дејством унутрашњег раздора.” Истинитост тог закључка је у потпуности потврдила историја.

ДОМЕТИ СОВЈЕТСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Руска држава је расла и јачала док је имала снаге да иде путем самобитног развоја, да чува своју уникалну цивилизацију, да иде својим историјским путем. Чак и позајмљујући, када је то неопходно, најбоља достигнућа својих суседа, али не мешајући се са њима. Не дозвољавајући доминацију туђих идеја и вредности у душама и умовима својих људи.

Развој ситуације у свету и унутар наше земље доказује да је неолиберална политика, која се код нас спроводи, а коју су Запад и његови намесници у старту креирали као антируску и русофобску, потпуно превазиђена и близу је коначног краха.

Комунисти и сви патриоти морају активно да бране руску историју, руску културу, руску душу. Јер је главни удар рушилаца наше Државе усмерен управо на њих. И у овом сложеном времену, ми смо дужни да будемо не само партија народне власти и социјалне правде, већ и партија националног спаса.

Управо је совјетска цивилизација почетком 20. века успела да понуди човечанству највећи социјалистички пројекат светског поретка, заснован на законима социјалне правде, хуманизма и равноправности. У биткама са војскама Антанте и Хитлеровим хордама она је показала целом свету своју исправност и снагу. И стварну супериорност над капитализмом, који се неминовно дегенерише у фашизам и политички бандитизам.

Тежња транснационалног капитала да на превару сахрани социјалистички пројекат показала се узалудном. Данас се човечанство, измучено кризом и разочарано капитализмом, поново окреће на страну социјализма. У првим редовима тог процеса, као и пре једног века, мора се наћи руски свет, у чијој свести су социјалистичка стремљења најдубље укорењена. И не може их сузбити никакав отпор светске и руске политичке и финансијске „елите“.

СУШТИНА РУСКЕ ИДЕЈЕ БРАТСТВА
Немачки филозоф Валтер Шубарт, који је напустио Немачку после доласка нациста и који је искрено поштовао наш народ, 1938. године се у својој књизи Европа и душа Истока овако изразио о руском човеку: “Он не покушава да претвори свог ближњег у своје оруђе. У томе је суштина руске идеје братства. То и јесте јеванђеље будућности… Задатак Русије је да врати душу човеку. Управо Русија поседује оне снаге које је Европа изгубила или разрушила у себи… Само Русија је у стању да удахне  душу људском роду, који гине од властољубља огрезао у материјални бизнис.”

Јасно је да су се овде имали у виду историјски процеси који су се одвијали у свету пошто је социјализам упутио изазов идеологији згртања новца, пљачке и експлоатације. Они процеси у чијем се средишту нашао руски народ и сви народи наше државе. И у средишту којих се, убеђен сам, морају опет наћи. Историја, чији су најзначајнији аспекти осветљени новом снагом на фону драматичних догађаја нашег времена, дозвољава нам да тврдимо: истински руски човек не може да не буде присталица социјализма. А истински присталица социјализма, без обзира којем народу припада, не може да не осећа шрема Русима поштовање, захвалност и љубав.

Када су у Смутно време страни освајачи пировали у Кремљу, патријарх Гермоген, који није признао самозванце и окупаторе, био је бачен у тамницу. Али чак и тамо, лишен воде и хране, није престајао да дозива: “Устајте, руски људи!” Чули су га, дошли су одреди Мињина и Пожарског и земља је била спасена. И данас је тај позив актуелан. Ако он стигне до свести нашег народа, Русија ће се устати и удаљити се од историјског понора. И 21. век ће бити век препорода наше државе.

Основа идеологије, која ће утрти пут ка препороду, мора да буде савремена руска идеја, способна да уједини све народе земље у име заједничког интереса и заједничког добра. Идеја, која се ослања на социјализам и хиљадугодишње духовне, патриотске вредности.

 

НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА: „Русија је посебна цивилизација“, омиљена је теза савремених руских патриота, којима припадају и Владимир Путин и Зјуганов. Свој најновији допринос разради те тезе, председник ЦК КПРФ Генадиј Зјуганов, који је и доктор филозофских наука, дао је у веома опширном чланку – манифесту „Руски стожер Државе“, објављеном 14. маја.

Овде доносимо знатно скраћену верзију овог текста, у коју смо издвојили и за руског и за српског читаоца најзначајније теоријске ставове. Већ на први поглед, из тих ставова се запажа да КПРФ није КПСС, већ дубоко руска партија која извлачи битне закључке из најновије руске (и српске) историје. Са целином Зјугановљевог текста (у руском оригиналу), читалац се може упознати на овој адреси.

 

Превео В. К.

 

Насловна фотографија: Михаил Метцель/ТАСС

 

Извор Факти, 26. мај 2020.