А. Апостоловски: Сергеј Бели, Бошко гладни

Жестоки глумац је показао свој раскошни таленат и способност да с лакоћом прелази из лика у лик. У травеститији српске предизборне драме изабрао је комедију као жанр

Ко је веровао да ће Сергеј Трифуновић истрајати на идеји бојкота избора тај је убеђен и да ће му, ако прислони уво на базну станицу 5Г мреже, порасти уши, а да ће Аца Лукас прелетети код Драгана Ђиласа, пошто се претходно озонирао код Жељка Митровића. Жестоки глумац је тако показао свој раскошни таленат и способност да с лакоћом прелази из лика у лик. У травеститији српске предизборне драме изабрао је комедију као жанр!

Како Сергејеве неоспорне уметничке вредности трансформације нису приметили Драган Ђилас и Вук Јеремић, осим претпоставке да су одлазили у позориште како би одремали? Ако се држимо логике и математике, на оној страни опозиције која је покушавала да бојкотом избора делегитимизује режим Александра Вучића, недостајао је најмање један играч који ће урушити ту идеју.

Ко год познаје Вучићеву стратегију кампања морао би да зна да у његовим шаховским изборним партијама он поставља фигуре тако да један од најмање два коња на супротној страни мора да буде тројански. На председничким изборима 2017. године то је био Бели Прелетачевић, анонимни, откачени антиелитиста, који је у униформи шамана, био је то гуњ, изненада слетео у српску политику и хипнотисао 9,43 одсто бирача. Покупивши такво гласачко благо незадовољних страначком изборном понудом, Бели је волшебно испарио. Није ли и Саша Јанковић тада показао склоност ка нестајању, пошто је покупио 16,36 одсто и друго место, иза Вучића? Узгред, Бели је био трећи, далеко изнад Вука Јеремића (5,66), Војислава Шешеља (4,48), Бошка Обрадовића (2,29), Саше Радуловића (1,41), Ненада Чанка (1,12). Да бисмо схватили изненадно повлачење Саше и Белог из српског параполитичког света, с врећом од укупно 26 одсто опозиционих гласова, морали бисмо да прст, уместо на чело, ставимо испред себе. И посматрамо, лежећи на каучу, како се помера лево-десно.

Како Бели поново није слетео у кампању, а Саша је, твитујући, поменуо формирање техничке владе, али тихујући, ко се појавио изненада, заузимајући Јанковићево место на челу Покрета слободних грађана, понашајући се неформално, као Бели? Али како су ово парламентарни избори, Сергеј ће вероватно пробити цензус и ући у парламент, што ће бити драгоцено не само за демократију, него и за театар. Док се у међувремену позоришта не отворе, глумац је наставио даље: открио је како му се Ђилас поверио да је идеја бојкота пропала, уз покретање твитерашког рата с Јеремићевим људима.

Интересантно је открити скривене мотиве бојкоташког дела опозиције да се самоубије, месец дана пред изборе. Није им ваљда мотив био да, чувши ударање грађана у шерпе, уочи укидања ванредног стања, што је по мом суду био највећи бунт против Александра Вучића током осам година његове власти, убеде антивучићевце да уместо у тефлон почну да се ударају у главу?

Демократе су, рецимо, с таквом страшћу заратили између себе да су променили лого. Уместо плаво-жутих, постали су црно-жути. Зоран Лутовац је, уосталом, унутрастраначку опозицију оптужио да раде за Вучића, као да им плаћа прековремено, а своју потпредседницу Александру Јерков пријавио је полицији. Режим је показао велики ентузијазам да се истрага покрене, што није чинио када су се момци нешто крупније грађе и нешто коцкастијих глава него што је уобичајено шеткали ноћу по Београду током полицијског часа, пели на кровове, палили бакље и преко озвучења пуштали песме због којих је Ђилас пустио сузу. Војислав Шешељ је подржао Лутовца, како би додатно изнервирао обе струје демократа и збунио не само грађански оријентисане бираче који се традиционално окупљају око ДС-а, већ и све остале.

Мудри Мићун је све то давно предвидео. Упозоравао је и своје некадашње демократе, као и партије које су настале по јединствeној једначини српске политике – да се странке множе, како се жути деле – да никако не улазе у бојкот јер ће их то упропастити. О Бошку Обрадовићу је говорио нешто мање бираним речима, иако је знао да су управо током власти ДС-а порођене Двери, као покрет старохришћана који треба да разблажи радикалски утицај.

И Бошко је, пошто су он и неколико дверјана пребили Марјана Ристичевића испред парламента, одлучио да престане да једе, како би ублажио одијум јавности. Током ноћи, од насилника се претворио у Харе Кришну православне оријентације, свестан како је, нападом на Ристичевића, започео радњу звану харакири. Јапански традиционални обичај, тако омиљен у Срба.

Испоставило се да је Бошко јединствени примерак штрајкача глађу који изгледа мужевније после 11 дана гладовања. Али остао је и једини међу бојкоташком групацијом који је у епицентру пажње, иако није добио 60 минута гостовања на РТС-у које је тражио, као разлог да се омрси усред строгог поста.

За то време, док се чини како лидери опозиције чине све да сласно поједу једни друге, уместо Вучића, он мирно наставља кампању, иако је рекао да то неће чинити до почетка јуна. Наравно, ако се под кампањом подразумевају отварања нових здравствених центара и готово свакодневна обраћања нацији. Откривши чари „Инстаграма”, објављује своје фотографије с поља и ливада. Хоће ли да симболично прикаже како је остао једини а опозиција покошена? Бавећи се самима собом, престали су да се баве њим.

Зато претпостављам да, када му истраживања долазе на сто, највише гледа у проценте Ивице Дачића и популарност својих људи. Овом првом ни магнетном резонанцом не би открио степен лојалности, а овима другима – такође!

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Политика, 25. мај 2020.