Н. Бабић: ЕУ је клинички мртва, нема ништа од „зеленог договора“

Кључна тачка која ограничава пројекат, силно жељен од све већег зеленог блока Европе, била би недовољна средства која су била намењена транзицији

Да, Европа је клинички мртва, као што у опширној анализи пише мој београдски колега Борис Над, чији чланак препоручујем да прочитате у цијелости.

„Европа је већ клинички мртва, и ту нема никакве помоћи, иако већина људи, „слијепи као Едип, мисле да је пред њом будућност“. Порицање њене смрти је психолошки разумљива реакција уцвељених, који не желе, или још не могу да признају очигледност смрти. Још неко вријеме, преостаје материјално благостање, а и њега је све мање, или постоји само за одабране. Васкрсавају (можда) богови, не и народи и цивилизације, друштва која су доспјела до свог историјски и логички неумитног краја. Узалудна су, дакле, „врачарска зазивања њених кадионичара“, „млатарања рукама стручњака и бирократа који се у Стразбуру и Бриселу упињу да ту тјелесину на умору, ако не и мртву, претворе у жив организам“. „Бити Европљанин“ данас је постало празна мантра, парола без садржаја и значења. „Посљедњи Европљани“ нестали су негдје у мрачним и опасним лавиринтима историје трагичног и залудног XX вијека. Узалуд је обраћати се мртвацу очекујући да он устане или барем проговори. Узалудно је трести га за рамена или викати на преминулог. „Стара исцрпљена дртина неће проговорити ни једну једину ријеч да оспори дијагнозу“, пише Над у својом опширном чланку о неспорном, а што нико не жели признати.

Међутим, док мој београдски колега нуди своје аргументе, такође неспорне и важне за нагласити, ја бих се задржао на хладним и суровим бројкама, које, можда више него било који други показатељ, потврђују ову тезу. А говоримо о новцу, због којег Европска унија и постоји и на којем је утемељена. Заједница братских народа је обична глупост, посебно у неолибералном контексту и историјском тренутку којег, нажалост, живимо. Ми, тај „колективни Запад“, којег у Бриселу и Вашингтону воле називати „међународном заједницом.

Сјетите се само времена прије коронавирусне пандемије. Отишли су Жан-Клод Јункер и Федерика Могерини и сва булумента „комесара“ и њихових помоћника Европске комисије и дошла је „Она“; фрау Урсула фон дер Лајен, да најави ново доба, деценије у којем су све европске државе намјеравале предузети мјере које ће придонијети заштити животне средине, посебно кроз транзицију индустрија, енергетског сектора и пољопривреде.

Посао вриједан хиљаде милијарди долара, новац којим би управљале елите и компанија Блек рок и друге, а за владе које тог новца немају би се издале „зелене обвезнице“. У пракси то значи да би се владе морале задужити сљедећих неколико генерација како би се спровео такозвани „Нови зелени договор“.

До 2030. године се Европа обавезала на поступно смањење емисија CО2 и до те године је требало досегнути смањење од 50 одсто, а до 2050. је европска лешина требала бити „угљично слободна“, „неутрална“, како ли већ гласи ова њихова формула за такозвану „зелену Европу“, зелену као амерички долар, као што је својевремено рекао бивши боливијски предсједник Ево Моралес када је говорио о „зеленој транзицији“.

Међутим, док је посљедњих мјесеци тема била ограничена на индустрије, промет и производњу енергије, 20. овог мјесеца се план проширио и на пољопривредни сектор, “намећући” обавезу претварања најмање 25 одсто усјева у органске до краја текуће деценије и да треба преполовити употребу пестицида. Ово јесу важни пројекти и у складу с пажњом која се посвећује животној средини на западном нивоу, међутим, у свему овоме се ризикује да се не учини нити први корак, како је нагласио француски лист Монд, јер Европска унија једноставно не би имала потребна средства за подстицаје и контролу зелене транзиције. Укратко, рачуни ЕУ за ове пројекте су празни, земље су се окренуле економском национализму, што је логично и очекивано, чак и оправдано, тако су све приче Урсуле фон дер Лајен постале обичне приче за малу дјецу.

НЕМА ДОВОЉНО НОВЦА И СВЕ ЈЕ ЈАСНО
Како иста анализа наглашава, кључна тачка која ограничава пројекат, силно жељен од све већег зеленог блока Европе, била би недовољна средства која су била намијењена транзицији, и све то у ситуацији у којој ће бити потребно више улагања. Осим тога, то би утицало и на фазу контроле, а то значи и на успјех плана заштите животне средине Европске уније.

Да би се умирућа ЕУ извукла из овог застоја потребни су већи напори свих земаља у успостави заједничког фонда за подстицање и контролу. Али како и с којим новцем? Ово није могуће ни као хипотеза и тренутно није изводиво због ионако великог трошка проузрокованог пандемијом COVID-19.

И управо у вријеме када су рођење и подстицај нових сектора требали бити темељни за брже поновно покретање европског економског система, отвара се најважније питање у блоку, а то је тема расподјеле јавних средстава.

ЗЕЛЕНИ ПРОЈЕКАТ ПРЕД КОЛАПСОМ
Велики европски пројект усмјерен на трансформацију привреде и пољопривреде ризикује пропаст не само због недостатка потребних европских средстава. Наиме, чини се да су чак и велики приватни инвестициони фондови, који у правилу раде у шпекулативном интересу, а превише пута су улагали у „процват“ који би тек требао доћи у будућности, увијек на штету нација, одустају од најављених улагања. Иако су на сва звона тврдили „како ће сигурно учествовати у реализацији великог европског зеленог сна“, како нису потписани никакви уговори, један по један се полако повлаче из игре и вјероватно селе на пуно сигурнији Исток.

И у овом су сценарију претпоставке драматичног и неславног неуспјеха избиле у први план и сада се хитно тражи како посветити већу пажњу очувању Европске уније као конструкта, док ће „Нови зелени договор“ причекати, а може бити и одбачен. Данас је будућност толико неизвјесна да се нико не усуђује давати ни краткорочне прогнозе, док о средњорочним и другорочним нико и не говори, осим на нивоу видовњака и шарлатана.,

ЧИТАВА ЕКОНОМИЈА ЈЕ У ОПАСНОСТИ
У деликатној ситуацији коју тренутно проживљава Европска унија, отварање нових тржишних сегмената за јачање економије једно је од рјешења, јер су историјски помогла у фази обуздавања рецесије, а то су услови у којима ће Стари континент живјети у сљедећим кварталима, семестрима и годинама.

Међутим, ако подстицајни притисак из суве заједничке благајне буде мањи од потребног,  а истовремено се већа очекивања темеље на приватном улагању, ризик је очигледан. Стагнација  сектора који би требало расти на крају ће само повећати штету узроковану постојећим економском падом. На тај би начин цијела Европска унија пала у понор. Прије свега због повећања цијена и најстрожих прописа у комбинацији с недостатком продуктивног раста.

Та би ситуација у крајњем случају могла бити кључна у осуди Европе да у међународној комерцијалној логици игра споредну улогу, а то значи смрт Брисела као међународног геоекономског и посљедично геополчитичког актера, чак и ако очува привид (непостојећег) јединства.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: Virginia Mayo/dpa

 

Извор Фејсбук страница Небојше Бабића, 27. мај 2020.