Је ли се Вашингтон прерачунао око Хонгконга?

Вашингтон је нацрт кинеског закона о Хонгконгу искористио као алиби за изолацију Кине. Уследила је снажна реакција Русије и неочекивано сврставање ЕУ и Француске уз Кину.

Сливник светске политике је отпушен након предаха у последња два-три месеца због вируса COVID-19. Спектакл америчког епског рата са вирусом COVID-19 који предводи председник Доналд Трамп изазива читав низ емоција у међународној заједници – које се крећу у распону од симпатије и сажаљења до ужаса и изругивања. Ово ће имати последице.

Пандемија је убрзала главне токове међународне политике: стратегију америчке националне безбедности у односу на Русију и Кину, две „ревизионистичке“ силе на нишану Вашингтона; руско-кинеску антанту која постаје све значајнији фактор у глобалној политици; непрестано разбијање трансатлантског савеза; и, што је најважније, пад моћи Сједињених Држава као хегемонистичке суперсиле.

Није изненађујуће што се најдраматичнија дешавања одвијају у америчко-руско-кинеском троуглу. Тензије између САД и Кине су повишене, а пролонгирани ћорсокак у односима Вашингтона и Москве је додатно продужен. То доводи до зближавања Москве и Пекинга. Русија и Кина све више једна другу подржавају у сукобу са Сједињеним Државама. (Погледајте мој чланак Руско-кинеска антанта се продубљује у сенци пандемије од другог маја 2020.)

ПОРУКЕ ЛАВРОВА И ВОЛОДИНА
Оштре примедбе руског министра спољних послова Сергеја Лаврова 26. маја поводом претње Сједињених Држава о увођењу санкција Кини због ситуације око Хонгконга наглашавају да је Москва ушла у епицентар америчко-кинеских тензија. Лавров не само да је показао солидарност са Пекингом, већ је и америчку двоструку стратегију обуздавања Русији и Кини назвао питањем од заједничког интереса.

Лавров је рекао: „Проблеми које они (САД) изазивају око Хонгконга односе се на унутрашње питање Кине и ми их посматрамо на тај начин. Не мислим да амерички покушаји да се ово питање сада претвори у скандал… доприносе поузданости дијалога са Америком о било ком другом питању.“

Лавров је наставио са повлачењем паралела у односу на горко искуство Русије са Вашингтоном: „Ове изјаве су испуњене осећајем супериорности и осећајем некажњивости, укључујући и самоприсвојено право да оцењују све и постављају захтеве свима – захтеве који се односе на задовољавање америчких интереса… То смо искусили више пута и, нажалост, оно што Сједињене Државе сада говоре о Кини нас не изненађује, иако су у питању речи без преседана.“

Дана 24. маја, два дана пре него што је Лавров говорио, председник руске Думе, Вјачеслав Володин, покренуо је неочекивани бочни напад на Сједињене Државе тврдећи отворено да Стејт департмент и ЦИА раде на слабљењу и комадању Русије на истим основама као што су то некада радили бившем Совјетском Савезу, што је његовим распадом.

Володин је данас политичар из врха Кремља за којег се зна да је веома близак са председником Владимиром Путином, а раније је обављао функцију заменика премијера и био на важној функцији заменика шефа кабинета председничке администрације. У незваничним круговима у Москви, Володин фигурира као потенцијални наредни председник Русије. Володин тврди да Вашингтон покушава да поткопа поверење руског народа у Путина што је, поред очигледног мешања у унутрашња питања, уједно и покушај да се спречи препород Русије . То се може схватити само као одраз стратегије САД да слабљењем других држава одржавају своју доминантну позицију на међународном плану.

Вјачеслав Володин и Владимир Путин

Володин је повезао притисак Вашингтона на Русију са свеопштим падом моћи Америке, који произилази из чињенице да је „Кина почела да надмашује Сједињене Државе у економији и технолошком развоју, док је Русија надмашила Вашингтон на војном пољу“.

Володин и Лавров, два политичара из врха Кремља блиска Путину, као да су говорила истим језиком. Обојица су наговестили да се Русија и Кина суочавају са истим проблемима. Можемо очекивати интензивирање сарадње између Москве и Пекинга по питању регионалних и глобалних проблема као што су Сирија, Иран, Северна Кореја, Венецуела – или чак контроле наоружања. Могуће је да ће у неком тренутку у не тако далекој будућности Русија и Кина појачати притиске на статус долара као светске резервне валуте.

Кина је већ постала прва велика економија која је након шест година истраживања идеје отпочела примену званичне дигиталне валуте у реалним условима.

ПОРУКА ЕУ КИНИ
У међувремену, тектонске плоче се такође померају и у трансатлантском савезу. Нема сумње да је шеф спољне политике Европске уније, Жозеп Борел 25. маја одржао значајан говор током обраћања на годишњој Конференцији немачких амбасадора 2020. у Берлину. Укратко, Борел се заложио за „заједничку стратешку културу“ међу европским државама у глобалном сценарију где се COVID-19 може посматрати само као „велики акцелератор историје“ који убрзава „трендове који су били већ раније присутни“.

Према његовим речима: „Прво, живимо у свету без јасног лидера, у којем ће Азија бити све важнија – у економском, безбедносном и технолошком смислу. Аналитичари дуго говоре о крају система који предводи Америка и доласку азијског века. То се сада дешава пред нашим очима. Ако се 21. век испостави као азијски век, као што је 20. био амерички, пандемија ће се сигурно памтити као прекретница овог процеса.“

Борел је нарочито нагласио важност чињенице да „расте притисак да се изабере страна (између САД и Кине). Као ЕУ, ми бисмо требали да следимо наше сопствене интересе и вредности и избегнемо да будемо инструментализовани од стране једних или других“. Заправо, Борел је предложио снажан али конструктиван ангажман Европе са Кином.

„Кина постаје све снажнија и асертивнија, а њен успон је импресиван и изазива поштовање, али и многа питања и страхове… наши односи морају бити базирани на поверењу, транспарентности и реципроцитету. Данас то није увек случај. Ми имамо шансу ако се према Кини будемо односили колективном дисциплином. И надамо се да ће самит ЕУ и Кине у Лајпцигу, заказан на јесен, бити веома важан у том погледу.“

Хонгконг постаје, у непосредном смислу, лајтмотив ових геополитичких трендова. Очито је да ће се Русија успротивити плану Трампове администрације да Хонгконг придода вирусу COVID-19 у палети алибија за изолацију Кине. Заправо би Вашингтон могао бити тај који ће се наћи изолован у том покушају.

ФРАНЦУСКА ПОРУКА
Занимљиво је да је дан након Бореловог говора у Берлину, у уторак, Емануел Бон, саветник француског председника за спољну политику, упутио телефонски позив Вангу Јиу, кинеском државном саветнику и министру спољних послова, да му саопшти да Француска поштује кинески национални суверенитет и да нема намеру да се меша у послове Хонгконга. Према наводима кинеских државних медија, Бон је рекао да је Француска потпуно свесна осетљивости питања која се односе на Хонгконг и да се нада да ће она моћи да се реше у оквиру принципа „Једна држава, два система“.

Бонеов телефонски позив догодио се у тренутку када је представљен нацрт Закона о националној безбедности за Хонгконг који је у петак послат на разматрање у Национални народни конгрес (NPC). Поред осталог, Ванг је пренео кинеску подршку француском предлогу за самит пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација.

Кинески министар спољних послова Ванг Ји и саветник француског председника Емануел Бон

Два званичника су такође разговарала о пандемији вируса COVID-19, договоривши се да обезбеде већу политичку и финансијску подршку Светској здравственој организацији, помогну напоре афричких земаља у борби против COVID-19 и да одложе исплате дуговања која неке од насјиромашнијих земаља света имају према њима.

Иронично је да је Бон упутио телефонски позив у тренутку када је Вашигнтон објавио да је Стејт департмент потврдио Конгресу да Хонгконг више није аутономан у односу на Кину. Саветник за националну безбедност Роберт О’ Брајан рекао је прошле недеље да ће, ако Стејт департмент не буде у стању да потврди аутономију Хонгконга, САД увести санкције Кини и Хонгконгу.

Ако имамо на уму недавно ресетовања односа у оквиру француско-немачке осовине, али и традиционално јаке односе Немачке и Кине, француски потез ка хармонизацији односа са Кином по питању Хонгконга може се посматрати као прорачунат потез у диференцирању европске политике у односу на америчку кад је у питању однос према све снажнијој Кини.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Indian Punchline