Јунак као песник – осврт на Дантеа

Одломак из књиге Томаса Карлајла „О херојима, култу хероја и херојском у историји", са освртом на Дантеа Алигијерија, његову биографију и историјски значај

Јунак као божанство, јунак као пророк јесу производи старих времена, који се не могу понављати у новим. За њих треба извесна суровост поимања, која нестаје с прогресом чисто научног знања. Треба да је, такорећи, један свет празан или скоро празан од научних форми, да би људи у њиховој љубави и чуђењу могли замислити једног човека међу њима као Бога или једнога који говори божијим гласом. Божанства и пророци су прошли. Ми имамо сад да гледамо нашег јунака у мање високом, али и у мање спорном карактеру песника, карактеру који не пролази. Песник је херојска фигура која припада свим временима, коју сва времена имају кад је један пут рођен, коју и најновије као и најстарије доба може родити – и родиће увек, кад год се природи допадне. Нека природа пошаље једну херојску душу: у сваком времену је могућно да она добије облик песника.

Јунак, пророк, песник – толико различитих имена, која ми, у разним временима и местима, дајемо великим људима, по различитостима која видимо у њима, и по сфери у којој су се они развијали! По том истом начелу ми им можемо дати више имена. Ипак ја ћу још напоменути као ствар која није без вредности да се има на уму, да је различита сфера главни основ такве разлике; да јунак може бити песник, пророк, краљ, свештеник, или шта хоћете, према томе какав је свет у коме је он рођен. Ја признајем да не знам ниједног доиста великог човека, који не би могао бити све врсте људи. Песник који би могао да седи на столици и да саставља стихове не би никад написао ни један стих који би много вредео. Он не би могао опевати једног јуначког ратника, кад и он сам не би био јуначки ратник. Ја замишљам да је у њему политичар, мислилац, законодавац, философ; у којем било ступњу он би то могао бити, он је све то.

По томе ја и не могу да разумем како један Мирабо, са оним великим, ватреним срцем, с пламом који је био у њему, са својим врелим сузама, није могао писати стихове, трагедије, спевове и сва срца дирати на тај начин, да су га ток живота и васпитање обрнули на ту страну. Велики, основни карактер великог човека јесте да је човек велики. Наполеон има речи које су као аустерличке битке; па и маршали Луја XIV јесу нека врста поетских људи; изреке Тиренове су пуне мудрости и генијалности као изреке Самуила Џонсона. Велико срце, ведро око које дубоко види: то је све; ниједан човек, у ма којој области не може никако напредовати без тих ствари. Петрарка и Бокачо вршили су дипломатске мисије, као што изгледа, сасвим добро; у то се може лако веровати, они су стварали мало теже ствари него што су те! Бернс, даровити писац песама, могао би бити још бољи Мирабо, Шекспир – ко би знао шта он не могао бити у највишем ступњу.

Истина да има и природних наклоности. Природа не ствара све велике људе, као ни све друге људе, по једном истом калупу. Има без сумње различитих способности, али бесконачно више различитих прилика, и најчешће се прилике и узимају у обзир. Али ту је као и код обичних људи у учењу заната. Ви узмете једног човека, који још нема одређену способност једног човека који би могао бити ма какав занатлија и од њега направите ковача, столара, зидара: он је тада и од тада то и ништа друго. И кад, као што се Адисон жали, видите по неки пут каквог носача, који стење под својим теретом, с ногама као од трске, и одмах ту некаквог кројача с телесином Самсона како држи парче чохе и малу иглу – ту се не може тврдити да је само наклоност природе била питана за савет! Тако и велики човек, код кога треба да он учи. Рецимо да је наш јунак ту; хоће ли он постати освајач, краљ, философ, песник? Има један неразмрсив заплет спорног рачуна између света и њега! Он ће читати свет и његове законе; свет са својим законима биће ту да се чита. Шта ће свет по тој ствари допустити и наредити, као што смо казали, јесте најважнија ствар о свету.

„ОТВОРЕНА ТАЈНА”
Песник и пророк врло се разликују по нашим неодређеним модерним појмовима о њима. А у неким старим језицима оба су имена синонимна; vates значи и пророк и песник; и доиста, у свим временима, пророк и песник, добро разумевани имају велику сродност по смислу. У основи су они доиста исто, а нарочито у том најважнијем обзиру, што су они обојица продрли у свету тајну васионе, оно што Гете зове „отворена тајна”. „Која је велика тајна”, пита неко. „Отворена тајна” – отворена свима, а коју скоро нико не види! Та божанска тајна која лежи свуд у свим бићима, „божанска идеја света која лежи у основи привидности”, као што Фихте то зове; од које сва припадност, од звезданог неба до траве у пољу, а нарочито привидност човека и његовог дела, јесте само одело, оваплоћење, које је чини видном.

Та божанска тајна јесте у свим временима и на свим местима; доиста јесте. У већини времена и места она је врло превиђана; и васиона која се увек може дефинисати ма којим језиком, као остварена мисао божија сматра се као проста, мртва, свакидашња ствар – као да је то, како вели сатиричар, мртва ствар, коју је неки тапетар наместио ту. Не вреди сад говорити много о томе, али је жалосно за свакога од нас ако то не знамо, и ако не живимо увек у знању тога. Доиста, врло велика жалост – уопште је промашен живот, ако се живи другачије.

Али сад велим: ко може заборавити ту божанску тајну коју је vates, био он пророк или песник, прозрео, то је човек који је послан овамо, да би се она дубље познала. То је увек његов позив, он је ту зато да нама то открије – ту свету тајну у којој он више него други, увек живи. Док други то заборављају, он то зна, могао бих рећи да је он нагнан да то зна; без пристанка траженог од њега он већ живи у њој приморан да живи у њој. Још једном понављам, ту нема ничега по чувењу, него је ту непосредно увиђање и вера и да тај човек није могао другачије него да буде искрен. Ма ко да живи у привидности ствари, за њега је од природе преко потребно да живи у правом језгру ствари. Још једном: то је човек који васиону озбиљно узима, док се сви други само играју с њом. Он је пре свега видовит, зато што је искрен. Утолико су песник и пророк једно исто, пошто суделују у отвореној тајни.

Џозеф Северн, „Постхумни портрет Шелија који пише ‘Ослобођеног Прометеја’“, 1845. (Фото: Wikimedia)
Џозеф Северн, „Постхумни портрет Шелија који пише ‘Ослобођеног Прометеја’“, 1845. (Фото: Wikimedia)

Што се тиче њихове разлике, можемо рећи: Видовит човек као пророк схватио је ту свету тајну пре с моралне стране, као добро и зло, дужност и забрану, а видовит човек као песник са стране, како је Немци зову, естетичке, као лепо и томе слично. За једнога можемо рећи да он открива оно што треба да чинимо, а други оно што треба да љубимо. Али у ствари те две области задиру једна у другу и не могу се раздвојити. И пророк управља свој поглед на оно што треба да волимо: како ће иначе знати он шта треба да чинимо? Највиши глас који се икад чуо на земљи рекао је: „Погледајте кринове у пољу, они не раде, нити преду, па опет ни Соломон у свој својој слави није био окићен тако као један од њих”. То је поглед у најдубљу дубину лепоте.

„Кринови пољски”, лепше окићени него земаљски кнежеви, расту ту по ниским пољима; једно лепо око гледа ту на вас из великог унутрашњег мора лепоте. Како би их сурова земља могла створити, да њена суштина, сурова као што изгледа и као што јесте, није изнутра лепота? И с те тачке гледишта једна изрека Гетеова, која је многе зачудила, може имати смисла. „Лепо”, вели он, „јесте нешто више него добро; лепо обухвата у себи добро”. Истинито лепо, које се, уосталом, као што сам негде казао, разликује од лажнога, као небо од Vaux-Hall-а. Толико о разлици и истоветности песника и пророка.

НЕМА САВРШЕНОГ ПЕСНИКА
У старим, па и у новим временима налазимо неколико песника, које сматрају за савршене, за које би било као издаја, наћи погрешке у њима. То вреди поменути, то је право; али, строго узевши, то је само обмана. Доста је јасно да у основи нема савршеног песника! Једна жица поезије постоји у срцима свих људи; а ниједан човек није сав од поезије. Ми смо сви песници, кад лепо читамо какав спев. „Уобразиља која се грози при Дантеовом паклу” – зар то није иста способност, само слабија по ступњу, као и самог Дантеа? Нико осим Шекспира не може оваплотити историју о Хамлету, као што је то Шекспир учинио, узимајући је из Сакса Граматика; него сваки прави неку историју од тога; сваки то оваплоћује боље или горе.

Нама није потребно да трошимо време у дефинисању. Овде где нема никакве специфичне разлике, као између округлог и четвороугаоног, свака дефиниција мора бити мање-више произвољна. Једног човека, који има толико више поетског елемента зваће песником његови ближњи. Тако исто одређују критичари и светске песнике, оне које ми сматрамо за савршене песнике. Онај који се толико уздигао изнад општег ступња песника изгледаће овим и оним критичарима светски песник, као што и треба да буде. Па и то је, и то мора да буде, произвољна разлика. Сви песници, сви људи имају по неку црту светског, а ниједан човек није потпуно од тога створен. Већина песника је врло брзо заборављена: али и најплеменитији, Шекспир или Хомер, међу њима не могу се довека помињати – доћи ће дан, кад и њих више неће бити!

Ипак, рећи ћете, мора бити разлике између праве поезије и правог непоетског говора; каква је то разлика? О том предмету писано је много тога, нарочито од последњих немачких критичара, од којих понеки нису ни врло разумљиви. Они кажу, на пример, да песник има неку бесконачност у себи, показује неку Unendlichkeit, извесни карактер „бесконачности”, који он даје свему ономе што он описује. То, и ако није јасно, ипак, по тако неодређеној ствари, вреди пажње: кад се добро о томе размисли, наћи ће се поступно неки смисао у томе. Што се тиче мене, ја налазим да је веома значајна стара проста одредба поезије: да је она метричка, да има музике у себи, и да је песма.

Доиста, ако се мора дати каква дефиниција, може се рећи ово тако исто као и све друго. Ако је наш опис доиста музикалан, музикалан не само у речима, него у срцу и у суштини, у свим својим мислима и изразима, у целом свом схватању, тада ће он бити поетски; ако не, не. Музикално – колико је тим речено! Музикална мисао јесте она коју говори дух, који је продро у најдубље језгро ствари; открио најдубљу тајну њену, то јест мелодију која лежи сакривена у њој; унутрашњу хармонију слагања, које je њена душа, по чему она и постоји, и има права да постоји, овде на овом свету. Све дубоке ствари, можемо рећи, јесу мелодичне и природно се изражавају у песми. Значај песме иде дубоко. Ко је тај који у логичким речима може изразити дејство које музика чини на нас? То је нека врста неуређеног, неодредивог говора, који нас води до ивице бесконачности и даје нам да за неколико тренутака загледамо у њу.

И сваки говор, па и најобичнији, има нешто од песме у себи: нема ни једне парохије у свету која нема свој особити акценат – ритам или тон, по коме људи ту певају оно што имају да кажу! Акценат је нека врста певања; сви људи имају свој сопствени акценат – мада они опажају само акценат других. И пазите како сваки страстан говор постаје по себи музикалан – с лепшом музиком него го акценат; говор једног човека и у ватри гнева постаје певање, песма. Све дубоке ствари јесу песма. Изгледа унеколико да је песма права централна суштина наша; као да су све остале ствари само завоји, љуске! Првобитни елеменат у нама; у нама и у свим стварима. Грци су сањали о хармонији сфера; то је било осећање које су они имали о унутрашњем склопу природе, да је душа свих њених гласова и израза била савршена музика. По томе поезију можемо назвати музикална мисао. Песник је онај који мисли на тај начин. У основи то зависи увек од моћи ума; искреност и дубина виђења чине да је један човек песник. Видите доста дубоко, и ви ћете видети музички, пошто је срце природе свуда музичко, ако само то можете достићи.

Александре Кабанел, „Флорентински песник“, 1861. (Фото: metmuseum.org)
Александре Кабанел, „Флорентински песник“, 1861. (Фото: metmuseum.org)

Ватес песник са својом мелодичном апокалипсом природе изгледа да код нас заузима сиромашан ранг, кад се упореди с ватесом пророком; и његов посао и наша оцена о њему за његову функцију јесу подједнако ситни. Јунак узет као божанство; јунак узет као пророк; затим јунак узет само као песник: зар то не изгледа као да наше поштовање великог човека из епохе у епоху стално опада? Ми га сматрамо прво као Бога, затим као Богом надахнута, а сад, у најближем његовом ступњу, његова веома чудна реч добија од нас само признање да је он песник, човек који прави лепе стихове, али ја вас уверавам да у основи није тако. Ако добро загледамо, можда ће се видети да је у човеку још оно исто сасвим особено дивљење херојском дару, ма каквим се именом он звао, као што је било у ма којем другом времену.

Ја бих рекао да ми једног великог човека не сматрамо буквално за божанског зато што се наши појмови о Богу, највишем, недостижном извору светлости, мудорсти и јунаштва, све више пењу, а никако зато што наше поштовање тих особина, како се јављају у људима, све више опада. Вредно је да се о томе промисли. Скептички дилетантизам, проклетство нашег доба, али које неће трајати довека, ради жалостан посао у тој највишој области људских ствари, као и у свим областима; и наше поштовање великих људи, тако сакато, слепо, сломљено, као што је, показује се у жалосном стању, да се једва може познати. Људи обожавају спољашњости великих људи; већина људи не верује да има доиста великих људи за обожавање. Најжалосније, најкобније, веровање: верујући у то, човек би, у буквалном смислу те речи, очајавао о људским стварима. При свему томе, погледајте, на пример, Наполеона! Један корзикански артиљеријски поручник – то је његова спољашња страна; и опет, зар му се не покоравају, зар га не обожавају, на свој начин, више него укупно све оне који носе тијаре и дијадеме на овом свету?

Велике херцегиње и покућари скупљају се око шкотског сељака Бернса – неко чудновато осећање овладало је сваким од њих, слушајући таквог човека, каквог нису никад слушали, и што је то, у целини узето, човек! У тајности срца тих људи још се тамно види, ма да нема никаквог признатог пута да се то сад изрази, да је тај сељак, са својим црним обрвама и сјајним сунчаним очима, и са својим чудним речима које узбуђују смех и сузе вишега достојанства него други, да се не може упоређивати с достојанством никаквих других људи. Зар ми то не осећамо? Али сад, кад би дилетантизам, скептицизам, тривијалност, и цела та жалосна гужва била избачена из нас – као што ће по божијем благослову то бити једног дана; кад би вера у спољашњост ствари била потпуно очишћена и замењена јасном вером у ствари, тако да би човек радио само подстицајем ове, а за другу би сматрао да и не постоји; какво би то ново живље осећање било према томе Бернсу?

НАЈСУМОРНИЈЕ ЛИЦЕ
И у овим временима, таквим каква су, зар ми немамо два чиста песника, ако не обожавана, ипак можемо рећи благословена? Шекспир и Данте јесу свеци поезије; и ако хоћемо да мислимо о томе, они су доиста канонисани, тако да би била безбожност дирати их. Невођени инстинкт света, делујући кроз све те неопаке препоне, дошао је до таквог резултата. Данте и Шекспир јесу особена два човека. Они су, сваки за себе, као у некој краљевској самоћи; нико им није раван, нико није други после њих; по општем осећању света неки извесни трансцендентализам, нека слава потпуног савршенства, обавија ту двојицу. Они су канонисани, и ако никакав папа ни кардинал нису то благословили! Такво је још наше неразориво поштовање према хероизму, поред свега наопаког утицаја у временима најмање херојским. Ми ћемо посматрати мало ту двојицу, песника Дантеа и песника Шекспира; оно мало што нам је допуштено овде рећи о јунаку као песнику на тај начин ће врло згодно доћи.

Многе су књиге писане као коментари Дантеа и његове књиге, ипак, у целини, без великог резултата. Његова је биографија, такорећи, неповратно изгубљена за нас. То је био непознат човек, који је лутао, притиснут тугом; нико на њега није обраћао особиту пажњу, док је био жив; и највећи део од онога што се о њему знало, изгубљен је у дугом размаку времена, од тада до данас. Има пет столећа како је он престао писати и живети на земљи. После свих коментара сама књига његова јесте углавном оно што ми знамо о њему. Књига и, могло би се додати, она слика која се обично приписује Ђоту, и коју, гледајући је, човек не може а да је не сматра за верну; ма ко да ју је радио. За мене је то врло дирљиво лице: можда најдирљивије од свих које ја познајем. Усамљен, сликан као на празнини, с простим ловором, обавијеним око главе; бесмртна туга и бол, позната победа, која је такође бесмртна – све то показује целу историју Дантеову.

Ја мислим да је то најсуморније лице, које је икад из стварности насликано; једно сасвим трагично лице, које срце потреса. Ту су као основне црте благост, нежност, мала љубазност као у детета, али све то као да је смрзнуто у оштру противречност, у самоодрицање, усамљеност, у поноситу, очајну тугу. Једна блага, етеричка душа гледајући тако строго, неумољиво, оштро као из какве тамнице од дебелог леда! Заједно с тим то је нека тиха туга, тиха и презрива; усна је дигнута као у неком божанском презирању ствари која му срце гризе – као да је то само нека јадна, безначајна ствар, као да је он, којега она има моћи да да мучи и дави, већи од ње. То је лице једног човека који потпуно протестује и који целог живота води борбу против света без предаје. Сва љубав претворена је у гнев, у неумитни гнев, лаган, једнак, тих као гнев каквог бога! А и око, и оно гледа као зачуђено, као питајући: зашто је свет такав? То је Данте; тако гледа он, тај „глас десет ћутљивих столећа” и пева нам „своју тајанствену песму поја се не да одгонетнути”.

Оно мало што знамо о Дантеовом животу доста се добро слаже с том сликом и том књигом. Он се родио у Фиренци, у вишој класи друштва, године 1265. Његово васпитање било је најбоље које се тада могло добити, много школског религиозног образовања, Аристотеловске логике и неколико латинских класика – не безначајан поглед у извесне области ствари; а Данте са својом озбиљном интелигентном природом, у што нам није потребно сумњати, учио је, боље него већина других, све што се могло научити. Он је имао бистар, обрађен разум, веома фин; то је најбољи плод васпитања, који је он успео да изнесе из тих схоластика. Он је знао тачно и добро шта је ту пред њим; али у таквом времену, без штампаних књига, или слободног саобраћаја, он није могао добро знати шта је било далеко: мала јасна светлост, врло сјајна за оно што је близу, ломи се у чудновато chiаrоscuro, управљена на оно што је далеко. То је било Дантеово учење у школама.

Портрет Дантеа Алигијерија (Фото: dulwichpicturegallery.org.uk)
Портрет Дантеа Алигијерија

У животу он је био обичне судбе: двапут се борио као војник, на страни флорентинске државе; био је у посланству, у својој тридесет петој години, природном поступношћу талента и заслуге, постао је један од главних управника Фиренце. Он је као дечак упознао извесну Беатричу Портинари, лепу, младу девојчицу свога доба и ранга, и растао је од тада с нарочитим расположењем према њој, дружећи се понекад с њом. Сви читаоци знају његову милу, дирљиву причу о томе и после како су их раздвојили, како се она удала за другога, и о њеној смрти ускоро после тога. Она је једна велика слика у Дантеовом спеву, као што је била велика слика у његовом животу. Изгледа да је од свих других бића она, одвојена од њега, далеко одвојена назад у мрачну вечност, била једина коју је он целом својом снагом љубио. Она је умрла, Данте се и сам оженио, али изгледа ни из далека срећно. Ја мислим да тај строг озбиљан човек, тако јако раздражљив, није био никако згодан да кога усрећи.

Ми нећемо жалити Дантеову несрећу; њему је све ишло како је желео; могао је бити приор, подеста, или како било да се то звало у Фиренци. Био је добро примљен од свих земљака – и свет би, без њега, био без једне од најзначајнијих речи, које су икад изговорене или спеване. Фиренца је могла имати и другог успешног лорда мера, и десет немих столећа и даље би остао без гласа и десет других столећа која су га слушала (јер ће их бити десет и више) не би имало Divina Commedia да чују! Ми се нећемо ни на шта жалити. Племенитија судбина била је одређена томе Дантеу; и он, борећи се као човек, вођен на смрт и распеће, није могао да је не испуни. Дајте му да бира своју срећу! Он није знао, као што и ми не знамо, шта је било доиста срећно, шта је било доиста јадно.

За Дантеова приоатства борба између Гвелфа и Гибелина, белих и црних, или неки други метежи, дошли су до такве висине, да је Данте, чија је партија изгледала јача са својим пријатељима, био неочекивано прогнан, осуђен од тада на несрећан живот лутања. Сва његова својина била је конфискована, и још више; он је силно осећао да је то било потпуно неправедно, срамно пред Богом и пред људима. Он је чинио све што је могао да се поврати; покушао је и ратним препадом, са оружјем у руци; али се није могло ништа; зло је само постало горе. Има једна белешка, која, држим, још постоји у флорентинској архиви, у којој се тај Данте, ма где да се ухвати, осуђује да буде жив спаљен. Жив спаљен – веле да тако ту стоји. Доиста врло занимљив државни документ. Други занимљив документ, много година доцнији, јесте једно писмо Дантеово фирентинској влади, писано као одговор једном њиховом блажем предлогу, да се он може вратити, под погодбом да се оправда и да плати глобу. Он одговара са чврстим, силним поносом: „Ако се не могу другачије вратити него да признам да сам крив, ја се никад нећу вратити nunquam revertar”.

ДАНТЕОВ СВЕТ ДУША
За Дантеа није било више значаја на овом свету. Он је лутао од заштитника до заштитника, од места до места, доказујући своје сопствене горке речи, „како је тежак пут. Come è duro calle”. Бедни нису мило друштво. Данте, сиромах и прогнан, са својом поноситом, озбиљном природом, са својим суморним расположењем, није био човек који ће се мирити с људима. Петрарка прича о њему, кад је боравио у двору Кан дела Скале, да су га прекорели једног дана због његове суморности и ћутљивости и да он није понизно одговорио на то. Дела Скала је био међу својим дворанима, с лакрдијашима и будалама, који су га слатко веселили; окренувши се Дантеу, он му рече: „Зар то није чудно да је ова сирота будала тако занимљива, док ви, мудар човек, седите ту из дана у дан, и немате баш ничим да се занимате”! Данте одговори горко: „Не, то није чудно. Ваше Височанство треба да се сети пословице ’Слични се друже’ – кад је ту забављач мора бити и онога који се забавља! Такав један човек са својим поносом и ћутљивошћу, са својим сарказмима и мукама, није био створен да успе на двору. Поступно је њему постало јасно да за њега нема више одморишта или наде на срећу на овој земљи. Земаљски свет одбацио га је да лута, да само лута; никаквог живог срца није било да га сад љуби; за његове жалосне невоље није било више никакве утехе на земљи.

Наравно да је тим дубљи утисак учинио вечни свет на њега; та страховита стварност, по којој, најзад, овај свет времена, са својим Фиренцама и прогонствима, само плива као каква нестварна сенка. Фиренцу ти нећеш никад више видети; али пакао, чистилиште и небо ти ћеш извесно видети. Шта је Фиренца, Кан дела Скала, и свет и живот укупно? Вечност; тамо, доиста, а не на друго место, одређен си ти и све ствари с тобом! Велика душа Дантеова, без завичаја на земљи, стварала је све више завичај себи на том страховитом другом свету. Наравно, да су се његове мисли бавиле тиме као једином ствари која је важна за њега. Оваплоћен или неоваплоћен – то је једина ствар која је важна за све људе, али за Дантеа, у то доба, то је било оваплоћено у чврстој извесности научног облика; он није више сумњао у ону бару Malebolge, која се простире ту са својим круговима, са својим alti guai, и да би он сам видео то, као што ми не сумњамо да бисмо видели Цариград, да тамо идемо. Дантеово срце, дуго испуњавано тим, негујући га у немој мисли и страхооштовању, најзад је одјекнуло у „тајанствену, неразмрсиву песму”, и та његова Божанска комедија, најзначајнија од свих модерних књига, јесте резултат тога.

Морала је бити велика утеха за Дантеа, а понекад, као што можемо видети, поносна мисао за њега, што је он, ту; у у прогонству, могао израдити то дело; што никаква Фиренца, нити икоји човек, или икоји људи, нису га могли спречити да то изради, нити да му помогну много да то изради. „Ако идеш за својом звездом, Se tu segui tua stella”, тако је могао тај јунак, у својој напуштености, у својој крајњој невољи, самоме себи још рећи – „иди за својом звездом, и ти ћеш извесно достићи до славног пристаништа”! Ми налазимо, а и иначе бисмо то доиста могли знати, да је посао писања био велики и мучан за њега. Он вели: Та књига, „због које сам омршавио много година”. Ах, јест, све је то било купљено муком и болним радом – не у игри, него у опорој озбиљности. Његова књига, као доиста већина добрих књига, била је писана, у многом смислу, крвљу његовог срца. Та књига – то је цела његова историја. Он је умро, пошто ју је свршио; још не врло стар, у доби од педесет и шест година – више због сломљеног срца, као што се говори. Он лежи сахрањен у Равени, у граду у којем је умро; Hic claudor Dantes patrilis extornis ab oris. Флорентинци су молили за повратак његовог тела после једног столећа; становници Равене нису га хтели дати. „Овде почивам ја, Данте, прогнан из свога завичаја.”.

Рекао сам да је Дантеов спев једна песма; Тик је назива „тајанствена, неразмрсива песма“, и буквално и јесте такав њен карактер. Колриџ примећује негде врло упорно да гдегод нађете какву реченицу, музикално изражену речима, правог ритма и мелодије у речима, ту има и нечега дубоког и доброг и у смислу. Јер тело и душа, реч и мисао, чудновато се слажу ту као и свуда. Песма, ми смо рекли горе, то је хероизам речи. Сви стари спевови, Хомерови и остали, јесу управо песме. Рекао бих, строго узевши, да су сви прави спевови такви, да све што није певано управо и није спев, него један комад прозе, збијен у звучне стихове – на велику штету граматике, на велику муку за читаоца, у већини случајева. Оно што ми желимо да нађемо то је мисао коју је човек имао, ако је имао какву; зашто би је он збијао у звучне стихове, ако би је могао јасно, просто изговорити? Само онда кад је његово срце узбуђено правом страшћу мелодије, и кад његови гласови, по Колриџовој примедби, постану музикални величином, дубином и музиком његових мисли – тек онда му можемо дати право да склапа стихове и да пева, да га можемо назвати песником и слушати га као јунака говорника – чији је говор песма.

Детаљ са „Алегоријског портрета Дантеа“ који у рукама држи копију „Божанствене комедије“ и гледа на Чистилиште, око 1530. (Фото: Samuel H. Kress Collection/Wikimedia)
Агноло Бронзино, детаљ са „Алегоријског портрета Дантеа“ који у рукама држи копију „Божанствене комедије“ и гледа на Чистилиште, око 1530. (Фото: Samuel H. Kress Collection/Wikimedia)

Има их много који полажу право на то, и ја слутим да је за озбиљног читаоца већином врло неповољан, да не кажем несносан, посао да чита стихове, стихове који немају никакве унутрашње потребе да буду стихови. Требало би да нам кажу просто, без икаквог звека, оно што хоће да кажу. Ја бих саветовао свим људима који могу да искажу своју мисао да је не певају; да разумеју да у једном озбиљном времену, међу озбиљним људима, нема никаквог позива у њима да је певају. Баш зато што ми волимо праву песму и што нас очарава као нешто божанско, зато ћемо мрзети лажну песму и сматрати је као прост шум дрва, као ствар шупљу, површну, сасвим неискрену и одвратну ствар. Ја одајем Дантеу своју највишу хвалу, кад кажем о његовој Божанској комедији, да је она, у сваком смислу, права песма. По свом звуку већ она је canto fermo, она бруји као песма.

Језик, његова проста terza rima, помогла му је без сумње у томе. Човек је чита наравно скроз у неком извесном ритму. Али ја додајем да то није могло бити другачије, јер су и суштина и грађа дела и сами ритмички. Његова дубина, његова узвишена страст и искреност, чине га музикалним; идите само доста дубоко, свуд ћете наћи музику. Права унутрашња симетрија, оно што се зове архитектонска хармонија, влада у њему и даје целини архитектонску сразмеру, што такође има карактер музике. Три краљевства, Inferno, Purgatorio, Paradiso, граниче једно с другим као одељења некакве велике зграде; једна велика, натприродна светска катедрала, подигнута тамо, строга, свечана, страховита – то је Дантеов свет душа! То је у основи најискренији од свих спевова; и ту налазимо да је искреност мерило вредности. Оно је дошло из дубине, из песникова срца срдаца; и оно продире дубоко, кроз дуге нараштаје, у наше.

Становници Вероне, кад су га виђали по улицама, обично су говорили: „Eccovi l’oum ch’e stato all’ Inferno, погледајте то је човек који је био у паклу!“ Ах, одиста, он је био у паклу; доста у паклу, у дугој, мучној патњи и борби: као што је човек сличан њему поуздано тамо морао бити. Комедије, које се показују божанске, не могу се другачије радити. Мисао, ма какав труд, па и највиша врлина, зар то није ћерка бола? Рођено као из црног вихора – право напрезање, у ствари, као какав заробљеник, који се бори да се ослободи: то је мисао. Свим путевима треба да „постанемо савршени трпљењем“. Али, као што кажем, ниједно дело које ми је познато, није тако израђено као то Дантеово. Оно цело као да је растопљено на најврелијој пећи његове душе. Због тог дела је он био мршав много година. Не само општа целина, сваки одељак тога дела израђен је силно, озбиљно, до истине, до јасне прозирности. Све одговара једно другом, све је згодно намештено на своје место, као комад мрамора, тачно изрезан и углађен. То је душа Дантеова и у њој душа средњег века, која је ту за навек изведена ритмички видљива. То није лак задатак, него прави интензиван задатак; али задатак који је извршен.

ДУБОКИ ДАНТЕ
Можда би неко рекао да је интензивност, с многим оним што зависи од ње, превлађујући карактер Дантеовог генија. Данте не излази пред нас као велики католички дух, пре као мали дух, па и секташки; то је унеколико плод његовог доба и положаја, али унеколико и његове сопствене природе. Његова величина, у сваком смислу, концентрисала се у ватрено одушевљење и дубину. Он је светски велики – не зато што је он светски и широк него зато што је светски дубок. Кроз све предмете он продире тако рећи до срца бића. Ја не знам ништа тако силно као што је Данте. Погледајте, на пример, да почнемо са спољним развитком његове интензивности, погледајте како он слика. Он има велику моћ видовитости: он одмах схвата прави тип једне ствари; показује то и ништа више. Ви се сећате оног првог погледа његовог на палату Дитову; црвен кров, усијана гвоздена кугла, која сија кроз тамну неизмерност мрака; тако живо, јасно, видљиво одмах и за навек! То је као чулна слика целог Дантеовог генија. Код њега је краткоћа, тачна одмереност: Тацит није краћи, збијенији: а затим код Дантеа као да је природна збијеност, која потиче из саме природе човекове. Једна јака реч, а затим настаје ћутање, ништа се више не каже. Његово ћутање речитије је од речи.

Чудновато је с каквом оштром, одлучном милином схвата он прави изглед једне ствари: просеца ствар као каквим ватреним пером. Плутус, бурни џин, трза се на Вергилијеве прекоре; то је „као кад једра клону, пошто се катарка ненадано сломи”. Или онај сиромах Брунето Латини, са cotto aspetto – „печеним лицем”, сувим, мрким и мршавим и „ватреним снегом” који пада на њега ту, „ватрени снег без ветра”, лаган, сталан, бескрајан! Или поклопци оних гробова; четвороугаони саркофази, у тој ћутљивој палати која мрачно сија, сваки са својом душом у муци; поклопци су отворени; они ће се затворити на дан страшног суда за навек. И како се Фарината диже, и како Кавалканте пада, чувши о свом сину и о прошлости fue”! И сами покрети код Дантеа имају нечега кратког, брзог, одлучног, скоро војничког. Та врста сликања јесте основна суштина његовог генија. Ватрена, брза, италијанска природа човека, тако ћутљива и страсна, са својим брзим, оштрим покретима, својим ћутљивим „бледим гневом” изражава се у тим стварима.

Јер и ако је таква врста сликања једна од спољних човекових способности, она потиче, као и све друге, од његове битне моћи; она је обележје за целог човека. Нађете ли човека чије вам речи сликају неку сличност, ви сте нашли човека који вреди нешто; пазите на његов начин, којим он врши то, као врло карактеристичан за њега. На првом месту он није никако могао распознати предмет, или видети животни тип његов, ако се није, како то можемо назвати, симпатисао с њим – ако није имао симпатије у себи, да је окрене ка предмету. И он је морао бити искрен у томе, искрен и симпатичан; човек без вредности не може вам дати слику никаквог предмета; он остаје према свим предметима у неодређеној голој спољашњости, у обмани и свакидашњим чувењима.

И доиста, зар ми не можемо рећи да се ум сасвим изражава у тој моћи једног распознавања шта је један предмет? Какву год моћ човеков дух има, ту ће се показати. Је ли реч о каквом послу, о каквој ствари коју треба учинити? Даровит човек јесте онај, који види битну тачку и оставља све друго на страну као сувишно: и то је његова способност, способност човека од посла, да он распознаје прави изглед ствари с којом има да ради, а не лажан, површан изглед. И колико је моралности у тој врсти увиђања, које добивамо о једној ствари, „пошто око види у свим стварима оно што има у себи моћи да види”! Обичном оку све су ствари обичне, као што су човеку у жутици све ствари жуте. Рафаел, како нам говоре сликари, јесте и најбољи од свих сликара портретиста. Ни најдаровитије око не може исцрпети значај ма каквог предмета. У најобичнијем људском лицу има више ствари него што их Рафаел може схватити.

Италијански сликар и архитекта из доба ренесансе, Рафаело Санти да Урбино или само Рафаел, аутопортрет (Фото: nevsepic.com.ua/Wikimedia)
Италијански сликар и архитекта из доба ренесансе Рафаело Санти да Урбино (Рафаел), аутопортрет (Фото: nevsepic.com.ua/Wikimedia)

Дантеово сликање није само графичко, кратко, истинито и животно као огањ у мрачној ноћи; узето у ширем смислу, оно је увек племенито и излив једне велике душе. Франческа и њен љубавник, какве су у томе особине! То је ствар као из дуга исплетена, на основу вечитог црнила. Тихи флаутин глас бесконачне туге говори ту и продире у само срце наших срдаца. Има у томе и једна црта женскости: della bella persona, che mi fu tolta; и како је и у самом понору бола утеха, што се он никад неће раздвајати од ње! Најжалоснија трагедија јесте у тим alti guai. И само ветрови, у том aer bruno, односе их даље у вртлог, да довека тугују! Чудновато је кад се помисли: Данте је био пријатељ оца те сироте Франческе; и сама Франческа можда је седела на песниковом крилу, као весело, невино мало дете. Бесконачно сажаљење, и опет бесконачна строгост закона; тако је природа створена; тако је Данте увидео да је она створена. Како је јадно поимање његове Божанске комедије, да је она само бедан, жалостан, немоћан, земаљски срамни спис, у коме он баца у пакао оне, којима се није могао осветити на земљи!

Ја сматрам, ако је икад у срцу некога човека било сажаљења, нежног као материнског, оно је било код Дантеа. Али човек који не познаје строгост не може познавати ни сажаљење. И његово сажаљење биће малодушно, себично – сентименталност или нешто мало боље. Ја не знам да има на свету љубави која је равна Дантеовој. То је нежност; сажаљива љубав, која дрхће и жуди, као жалба са Еолових харфи, тиха, блага; као детиње младо срце – и опет то строго несрећом ожалошћено срце! Његове жудње за Беатричом; његов састанак с њом у Paradiso; његово гледање у њене чисте преображене очи, очи које су биле пречишћене смрћу тако давнашњом, одвојене од њега тако далеко. Човек би упоредио то с песмом анђела; то је једна од најчистијих изјава љубави, можда и најчистија, која је икад потекла из људске душе.

Јер дубоки Данте јесте дубок у свим стварима; он је продро у суштину свега. Његово умно увиђање које има као сликар, а у извесним приликама и као мислилац, јесте само резултат свих других врста дубине. Пре свега, морамо казати за њега да је морално велики; то је почетак свега. Његово презирање, његова туга, тако су исто моћни као и његова љубав; – и, доиста, шта су они друго него лице и наличје његове љубави. „A Dio spiacenti ed’a nemici sui, мрзак Богу и непријатељима божијим” – узвишено презирање; неумитан тихи прекор и одвратност: „Non ragionam di lor”, нећемо говорити о њима, само погледати и проћи. Или помислите на ово: „Они немају наде да ће умрети, Non han speranza di morte”. Једног дана јави се Дантеу озбиљно мила мисао, како је био рањива срца, да ће он јадник, никад одморан, клонуо како је био, сигурно умрети: „да га и сама судбина није могла осудити да не умре”. Такве су речи код тог човека. По строгости, озбиљности и дубини нико се у модерном свету не може упоредити с њим; да би нашли кога с ким бисмо га упоредили морали бисмо се вратити на јеврејску Библију, и живети ту са старим пророцима.

СВОЈИНА ХРИШЋАНСКИХ СТОЛЕЋА
Ја се не слажем с многим модерним критичарима, што много више цене Inferno, него два друга дела Божанске комедије. Такво претпостављање долази, мислим, од нашег бајронизма у укусу, и изгледа као да је прелазно осећање. Purgatorio и Paradiso, нарочито прво, могло би се скоро рећи да је још боље од њега. Племенита је ствар тај Purgatorio, „планина чишћења”, слика најплеменитијег појма тога доба. Ако је грех тако кобан, и ако пакао јесте и мора да буде тако строг, страховит, то се у кајању човек части; кајање је велико хришћанско дело. Лепо је видети како Данте то наводи. Tremolar dell’ onde, „тресак” морских таласа под првим чистим јутарњим зраком, који издалека сија изнад она два путника, изгледа као слика промењеног расположења. Нада је почела да свиће; нада која никад не умире, и кад је с тешком бригом удружена. Мрачно пребивалиште демона и преступника је под ногама; благи дах кајања пење се све више и више, до самог престола опраштања.

„Молите се Богу за мене”, говоре му сви становници тог брега муке. „Кажите мојој Ђовани да се моли Богу за мене”, мојој ћерци Ђовани; „Ја мислим да ме њена мајка не љуби више”. Они се пењу мучно оном извијеном стрмом стазом, „притиснути као диреци какве зграде”; неки од њих и сви пригњечени тако „због греха гордости”, ипак годинама, вековима и еонима они ће стићи до врхунца, који је небеска капија, и опроштајем они ће бити пуштени унутра. И она радост свих, кад је ма један савладао све то; цела планина тресе се од радости, и псалм хвале диже се кад је једна душа издржала кајање и успела да свој грех и беду остави за собом. За мене је све то племенито оваплоћење праве племените мисли.

Али доиста та три одељка узајамно допуњују један други, преко су потребни један другом. Paradiso, за мене нека врста неартикулисане музике, јесте страна која осветљује Inferno; Inferno без њега не би био истинит. Сва три чине прави невидљиви свет, као што га слика хришћанство средњег века; ствар која је за навек знаменита, заувек истинита у својој суштини, за све људе. Можда ни у једној људској души није она била нацртана с таквом дубином истинитости као у души Дантеовој; у души човека, који је био послан да је опева, да је дуго држи у памћењу. Врло је значајно с каквом кратком једноставношћу прелази он из свакидашње стварности у невидљивост; и у другој или трећој етапи ми се налазимо у свету духова; и ми остајемо ту као међу опипљивим несумњивим стварима! Дантеу су оне биле такве; такозвани стварни свет, и његове ствари, био је само праг једне бесконачно више ствари неког другог света. У основи један је био исто тако натприродан као и други. Зар нема сваки човек душу? Не само да он хоће да буде дух, него и јесте дух. Озбиљном Дантеу све је то једна видљива ствар; он верује у то, он види то; по томе је он песник тога. Искреност, опет велим, јесте заслуга која спасава, сад као и увек.

Дантеов пакао, чистилиште, рај – јесу укупно једна слика, једна видна представа његове вере о овој васиони; какви будући критичари, као неки скорашњи скандинавски, који су сасвим престали да мисле као што је Данте мислио, могу наћи да је и то све само „алегорија” и можда каква алегорија из доколице! То је узвишено, или најузвишеније оваплоћење душе хришћанства. Оно изражава, као у неким огромним, светски великим архитектонским сликама, како је хришћанин Данте осећао да су добро и зло два поларна елемента свог створеног света, око којих се он сав окреће; да се та два елемента разликују не превагом једнога над другим, него апсолутном и бесконачном несагласношћу; да је једно одлично и високо као светлост и небо, а друго гадно, црно као Гехена и понор пакла! Ту је симболисана вечита правда, ипак с кајањем, с вечитим сажаљењем – сво хришћанство, како су га поимали Данте и средњи век. Симболисано, и опет, као што сам тврдио неки дан, с некаквом потпуном истином намере: несвесно сваког симболисања!

Фреска Филипа Вајта „Данте и Беатриче разговарају са учитељима мудрости Томасом Аквинским, Албертусом Магнусом, Петером Ломбардом и Сигијем од Брабанта у сфери Сунца“ (Фото: The Yorck Project/Wikimedia)
Фреска Филипа Вајта „Данте и Беатриче разговарају са учитељима мудрости Томасом Аквинским, Албертусом Магнусом, Петером Ломбардом и Сигијем од Брабанта у сфери Сунца“ (Фото: The Yorck Project/Wikimedia)

Пакао, чистилиште, рај: те ствари нису замишљене као симболи; је ли била у нашем модерном европском духу ма која мисао а да су то били симболи? Зар то нису биле страховите, несумњиве ствари, пошто их цело срце човеково узима за практички истините, пошто их цела природа свуда и потврђује? Тако је увек с тим стварима. Људи не верују у алегорију. Будући критичар, ма каква била његова нова мисао, који буде сматрао да је цело то дело Дантеово само алегорија, жалосно ће се преварити! Паганизам смо ми признали као истинит израз озбиљног осећања човековог страхопоштовања према васиони; некада истинит и не без вредности за нас. Али пазите овде на разлику између паганизма и хришћанства; то је велика разлика. Паганизам је симболисао углавном радње природе, судбине, напоре, комбинације, промене ствари и људи на овом свету; хришћанство је симболисало закон људске дужности, морални закон човеков. Паганизам је био за чулну природу; сурови, немоћни израз прве мисли људске; главна призната врлина била је храброст, савлађивање страха. Хришћанство није било за чулну природу, него за моралну. Какав је напредак ту, па ма и са тог једног гледишта!

И тако је у том Дантеу, као што смо рекли, проговорило десет немих столећа, на врло чудан начин. Divina Commedia јесте Дантеово дело; али уистину оно је својина десет хришћанских столећа, само је свршетак Дантеов. Тако је увек. Мајстор, ковач, са својим металом, са својим оруђима, са својим вештачким радом – како је мало од свега тога што он ради заиста његово дело. Сви проналазачки људи прошлости раде ту с њим, као у ствари и са свима нама, у свим стварима. Данте је говорник средњег века; мисао, по којој су тада живели, изражена је ту вечитом музиком. Те узвишене идеје његове, стаховите и лепе, јесу плод хришћанског размишљања свих добрих људи који су живели пре њега. Оне су драгоцене; а зар и он није драгоцен? Да он није говорио, многе би ствари остале неме; не мртве, али би живеле без гласа.

ДАНТЕОВ УТИЦАЈ
У целини зар та мистичка песма није уједно и израз једне од највећих људских душа и највише ствари коју је Европа досад остварила за себе? Хришћанство, како га Данте опева, јесте друго нешто него паганизам у суровом норманском духу; друго нешто него „бестардно хришћанство”, које је упола одређено изговорено у арабијској пустињи, пре седам стотина година! Најплеменитију идеју, која је остварена досад међу људима, опевао је и трајно симболисао један од најплеменитијих људи. И у једном и у другом смислу, зар нама није мило што је имамо? Како ја рачунам, она може трајати још много хиљада година. Јер оно што је изражено из дубине човекове душе разликује се сасвим од онога што је из спољње области. Спољашност је ствар једног дана под утицајем моде; спољашност пролази у брзим, бескрајним променама; унутрашње је исто, јуче, данас и увек. Истините душе у свим временима на свету, које гледају из тог Дантеа, наћи ће братство у њему: дубока искреност његових мисли, његових мука и нада, говориће тако исто њиховој искрености; оне ће осетити да је и тај Данте био брат.

Наполеон на Светој Јелени је био очаран племенитом истинитошћу старог Хомера. Најстарији јеврејски пророк, у оделу сасвим различитом од нашег, зато што говори из срца човекова, говори срцима свих људи. То је једна једина тајна да се остане дуго у памћењу. И Данте, по дубини искрености, личи на некаквог старог пророка; његове речи, као и њихове, потичу из самог срца његовог. Не би се требало чудити, кад би се прорекло да би његов спев могао бити најтрајнија ствар, коју је наша Европа досад израдила; јер ништа тако не траје као реч, истинито, искрено изговорена.

Све катедрале, сва духовничка достојанства, туч и камен и друга спољна дела, ма колико да су трајна кратка су, кад се упореде с каквом дубоком песмом срца, као што је ова; човек као да осећа као да би она могла преживети и људима још могла бити важна, и кад би они сви потонули у нове, нама непознате комбинације, и кад би престали да буду индивидуални. Европа је много учинила; велике градове, велике царевине, енциклопедије, вере, склопове мишљења и радњи; али је мало учинила онаквог као што је Дантеова мисао. Хомер још живи, доиста присутан; према свакој отвореној души међу нама он стоји очи у очи; а Грчка, где је она? Опустела већ хиљадама година, ишчезла; једна дивља гомила камења и развалина, а живота и егзистенције сасвим је нестало као сна, као прашине краља Агамемнона! Грчке беше; Грчке нема више осим у речима које је говорила.

А корист од тога Дантеа! Ми нећемо рећи много о тој „користи” од њега. Једна људска душа, која је једном продрла у тај првобитни елемент песме, и испевала из тога нешто ваљано, радила је у дубинама нашег живота, гајећи за дуга времена корење живота свих одличних људских ствари, ма које оне биле – тако да се „корисност” не може ни израчунати! Ми нећемо ценити Сунце по количини гасовите светлости, коју нам оно штеди; Данте би требало да буде неоцењив, или без икакве вредности. Једну примедбу могу овде ставити, а то је контраст у том обзиру између јунака као песника и јунака као пророка. За сто година Мухамед је, као што смо видели, имао своје Арабљане у Гранади и у Делхију; Дантеови Италијани као да су још углавном онде где су били.

Хоћемо ли рећи онда да је Дантеов утицај на свет био мали, кад се упореди с тим? Доиста не; његова је позорница много ограниченија, али и много племенитија, јаснија, можда не мање, него више значајна. Мухамед говори великим масама људи суровим језиком, згодним за такве слушаоце; језиком пуним нескладности, грубости, глупости. Само на велике масе може он деловати, том чудноватом мешавином од добра и од зла. Данте говори племенитима, чистима и великима, у свим временима и на свим местима. Нити он застарева као онај други. Данте сија као чиста звезда, утврђена ту на небеском своду, на којем се запаљује оно што је велико и високо свих времена; он је својина свих изабраних овог света за неизмерно време. Рачуна се да Данте може преживети Мухамеда. Тако се вага опет може довести у равнотежу.

Статуа Дантеа испред Базилике Светог крста у Фиренци (Фото: fibnb.com)
Статуа Дантеа испред Базилике Светог крста у Фиренци (Фото: fibnb.com)

Али свакојако један човек и његово дело не мере се оним што се зове њихово деловање на свет, оним што ми можемо судити о њиховом утицају ту. Делање? Утицај? Корисност? Пустите једног човека да ради своје дело; плод тога јесте брига неког другог а не његова. Оно ће донети свој плод, па било оваплоћено у калифским престолима и арабијским освајањима, тако да „испуњује све јутарње и вечерње новине” и све историје, које су нека врста пречишћених новина, или не било никако ни оваплоћено! Арабљански калиф, самим тим што је учинио нешто, био је нешто. Ако велика ствар човекова и дела човекова на божијој земљи не добијају ништа од арабљанског калифа, онда је свеједно колико је мачева он потегао, колико је златника награбио, и какав је метеж и хуку начинио на овом свету – он је само звучна празнина и ништавило; у основи њега није ни било. Одајмо част великом царству ћутања још једанпут! Неизмерно благо, које нам не звецка у џеповима, које ми не бројимо и не показујемо пред људима! То је можда најкориснија од свих ствари за сваког од нас, да је чини у овим звучним временима.

 

(Уторак, 12. маја 1840.)

 

Текст је преузет из књиге: О херојима, култу хероја и херојском у историји”. Поговор Драгоша Калајића другом српском издању књиге („Хитрост” , Београд, 1988, превод Божидар Кнежевић) можете прочитати ОВДЕ

 

Томас Карлајл (1795-1881) био је шкотски историчар, филозоф и есејиста

 

Насловна фотографија: Jastrow/Wikimedia

 

Избор и опрема текста Нови Стандард