Junak kao pesnik – osvrt na Dantea

Odlomak iz knjige Tomasa Karlajla „O herojima, kultu heroja i herojskom u istoriji", sa osvrtom na Dantea Aligijerija, njegovu biografiju i istorijski značaj

Junak kao božanstvo, junak kao prorok jesu proizvodi starih vremena, koji se ne mogu ponavljati u novim. Za njih treba izvesna surovost poimanja, koja nestaje s progresom čisto naučnog znanja. Treba da je, takoreći, jedan svet prazan ili skoro prazan od naučnih formi, da bi ljudi u njihovoj ljubavi i čuđenju mogli zamisliti jednog čoveka među njima kao Boga ili jednoga koji govori božijim glasom. Božanstva i proroci su prošli. Mi imamo sad da gledamo našeg junaka u manje visokom, ali i u manje spornom karakteru pesnika, karakteru koji ne prolazi. Pesnik je herojska figura koja pripada svim vremenima, koju sva vremena imaju kad je jedan put rođen, koju i najnovije kao i najstarije doba može roditi – i rodiće uvek, kad god se prirodi dopadne. Neka priroda pošalje jednu herojsku dušu: u svakom vremenu je mogućno da ona dobije oblik pesnika.

Junak, prorok, pesnik – toliko različitih imena, koja mi, u raznim vremenima i mestima, dajemo velikim ljudima, po različitostima koja vidimo u njima, i po sferi u kojoj su se oni razvijali! Po tom istom načelu mi im možemo dati više imena. Ipak ja ću još napomenuti kao stvar koja nije bez vrednosti da se ima na umu, da je različita sfera glavni osnov takve razlike; da junak može biti pesnik, prorok, kralj, sveštenik, ili šta hoćete, prema tome kakav je svet u kome je on rođen. Ja priznajem da ne znam nijednog doista velikog čoveka, koji ne bi mogao biti sve vrste ljudi. Pesnik koji bi mogao da sedi na stolici i da sastavlja stihove ne bi nikad napisao ni jedan stih koji bi mnogo vredeo. On ne bi mogao opevati jednog junačkog ratnika, kad i on sam ne bi bio junački ratnik. Ja zamišljam da je u njemu političar, mislilac, zakonodavac, filosof; u kojem bilo stupnju on bi to mogao biti, on je sve to.

Po tome ja i ne mogu da razumem kako jedan Mirabo, sa onim velikim, vatrenim srcem, s plamom koji je bio u njemu, sa svojim vrelim suzama, nije mogao pisati stihove, tragedije, spevove i sva srca dirati na taj način, da su ga tok života i vaspitanje obrnuli na tu stranu. Veliki, osnovni karakter velikog čoveka jeste da je čovek veliki. Napoleon ima reči koje su kao austerličke bitke; pa i maršali Luja XIV jesu neka vrsta poetskih ljudi; izreke Tirenove su pune mudrosti i genijalnosti kao izreke Samuila Džonsona. Veliko srce, vedro oko koje duboko vidi: to je sve; nijedan čovek, u ma kojoj oblasti ne može nikako napredovati bez tih stvari. Petrarka i Bokačo vršili su diplomatske misije, kao što izgleda, sasvim dobro; u to se može lako verovati, oni su stvarali malo teže stvari nego što su te! Berns, daroviti pisac pesama, mogao bi biti još bolji Mirabo, Šekspir – ko bi znao šta on ne mogao biti u najvišem stupnju.

Istina da ima i prirodnih naklonosti. Priroda ne stvara sve velike ljude, kao ni sve druge ljude, po jednom istom kalupu. Ima bez sumnje različitih sposobnosti, ali beskonačno više različitih prilika, i najčešće se prilike i uzimaju u obzir. Ali tu je kao i kod običnih ljudi u učenju zanata. Vi uzmete jednog čoveka, koji još nema određenu sposobnost jednog čoveka koji bi mogao biti ma kakav zanatlija i od njega napravite kovača, stolara, zidara: on je tada i od tada to i ništa drugo. I kad, kao što se Adison žali, vidite po neki put kakvog nosača, koji stenje pod svojim teretom, s nogama kao od trske, i odmah tu nekakvog krojača s telesinom Samsona kako drži parče čohe i malu iglu – tu se ne može tvrditi da je samo naklonost prirode bila pitana za savet! Tako i veliki čovek, kod koga treba da on uči. Recimo da je naš junak tu; hoće li on postati osvajač, kralj, filosof, pesnik? Ima jedan nerazmrsiv zaplet spornog računa između sveta i njega! On će čitati svet i njegove zakone; svet sa svojim zakonima biće tu da se čita. Šta će svet po toj stvari dopustiti i narediti, kao što smo kazali, jeste najvažnija stvar o svetu.

„OTVORENA TAJNA”
Pesnik i prorok vrlo se razlikuju po našim neodređenim modernim pojmovima o njima. A u nekim starim jezicima oba su imena sinonimna; vates znači i prorok i pesnik; i doista, u svim vremenima, prorok i pesnik, dobro razumevani imaju veliku srodnost po smislu. U osnovi su oni doista isto, a naročito u tom najvažnijem obziru, što su oni obojica prodrli u svetu tajnu vasione, ono što Gete zove „otvorena tajna”. „Koja je velika tajna”, pita neko. „Otvorena tajna” – otvorena svima, a koju skoro niko ne vidi! Ta božanska tajna koja leži svud u svim bićima, „božanska ideja sveta koja leži u osnovi prividnosti”, kao što Fihte to zove; od koje sva pripadnost, od zvezdanog neba do trave u polju, a naročito prividnost čoveka i njegovog dela, jeste samo odelo, ovaploćenje, koje je čini vidnom.

Ta božanska tajna jeste u svim vremenima i na svim mestima; doista jeste. U većini vremena i mesta ona je vrlo previđana; i vasiona koja se uvek može definisati ma kojim jezikom, kao ostvarena misao božija smatra se kao prosta, mrtva, svakidašnja stvar – kao da je to, kako veli satiričar, mrtva stvar, koju je neki tapetar namestio tu. Ne vredi sad govoriti mnogo o tome, ali je žalosno za svakoga od nas ako to ne znamo, i ako ne živimo uvek u znanju toga. Doista, vrlo velika žalost – uopšte je promašen život, ako se živi drugačije.

Ali sad velim: ko može zaboraviti tu božansku tajnu koju je vates, bio on prorok ili pesnik, prozreo, to je čovek koji je poslan ovamo, da bi se ona dublje poznala. To je uvek njegov poziv, on je tu zato da nama to otkrije – tu svetu tajnu u kojoj on više nego drugi, uvek živi. Dok drugi to zaboravljaju, on to zna, mogao bih reći da je on nagnan da to zna; bez pristanka traženog od njega on već živi u njoj primoran da živi u njoj. Još jednom ponavljam, tu nema ničega po čuvenju, nego je tu neposredno uviđanje i vera i da taj čovek nije mogao drugačije nego da bude iskren. Ma ko da živi u prividnosti stvari, za njega je od prirode preko potrebno da živi u pravom jezgru stvari. Još jednom: to je čovek koji vasionu ozbiljno uzima, dok se svi drugi samo igraju s njom. On je pre svega vidovit, zato što je iskren. Utoliko su pesnik i prorok jedno isto, pošto sudeluju u otvorenoj tajni.

Džozef Severn, „Posthumni portret Šelija koji piše ‘Oslobođenog Prometeja’“, 1845. (Foto: Wikimedia)
Džozef Severn, „Posthumni portret Šelija koji piše ‘Oslobođenog Prometeja’“, 1845. (Foto: Wikimedia)

Što se tiče njihove razlike, možemo reći: Vidovit čovek kao prorok shvatio je tu svetu tajnu pre s moralne strane, kao dobro i zlo, dužnost i zabranu, a vidovit čovek kao pesnik sa strane, kako je Nemci zovu, estetičke, kao lepo i tome slično. Za jednoga možemo reći da on otkriva ono što treba da činimo, a drugi ono što treba da ljubimo. Ali u stvari te dve oblasti zadiru jedna u drugu i ne mogu se razdvojiti. I prorok upravlja svoj pogled na ono što treba da volimo: kako će inače znati on šta treba da činimo? Najviši glas koji se ikad čuo na zemlji rekao je: „Pogledajte krinove u polju, oni ne rade, niti predu, pa opet ni Solomon u svoj svojoj slavi nije bio okićen tako kao jedan od njih”. To je pogled u najdublju dubinu lepote.

„Krinovi poljski”, lepše okićeni nego zemaljski kneževi, rastu tu po niskim poljima; jedno lepo oko gleda tu na vas iz velikog unutrašnjeg mora lepote. Kako bi ih surova zemlja mogla stvoriti, da njena suština, surova kao što izgleda i kao što jeste, nije iznutra lepota? I s te tačke gledišta jedna izreka Geteova, koja je mnoge začudila, može imati smisla. „Lepo”, veli on, „jeste nešto više nego dobro; lepo obuhvata u sebi dobro”. Istinito lepo, koje se, uostalom, kao što sam negde kazao, razlikuje od lažnoga, kao nebo od Vaux-Hall-a. Toliko o razlici i istovetnosti pesnika i proroka.

NEMA SAVRŠENOG PESNIKA
U starim, pa i u novim vremenima nalazimo nekoliko pesnika, koje smatraju za savršene, za koje bi bilo kao izdaja, naći pogreške u njima. To vredi pomenuti, to je pravo; ali, strogo uzevši, to je samo obmana. Dosta je jasno da u osnovi nema savršenog pesnika! Jedna žica poezije postoji u srcima svih ljudi; a nijedan čovek nije sav od poezije. Mi smo svi pesnici, kad lepo čitamo kakav spev. „Uobrazilja koja se grozi pri Danteovom paklu” – zar to nije ista sposobnost, samo slabija po stupnju, kao i samog Dantea? Niko osim Šekspira ne može ovaplotiti istoriju o Hamletu, kao što je to Šekspir učinio, uzimajući je iz Saksa Gramatika; nego svaki pravi neku istoriju od toga; svaki to ovaploćuje bolje ili gore.

Nama nije potrebno da trošimo vreme u definisanju. Ovde gde nema nikakve specifične razlike, kao između okruglog i četvorougaonog, svaka definicija mora biti manje-više proizvoljna. Jednog čoveka, koji ima toliko više poetskog elementa zvaće pesnikom njegovi bližnji. Tako isto određuju kritičari i svetske pesnike, one koje mi smatramo za savršene pesnike. Onaj koji se toliko uzdigao iznad opšteg stupnja pesnika izgledaće ovim i onim kritičarima svetski pesnik, kao što i treba da bude. Pa i to je, i to mora da bude, proizvoljna razlika. Svi pesnici, svi ljudi imaju po neku crtu svetskog, a nijedan čovek nije potpuno od toga stvoren. Većina pesnika je vrlo brzo zaboravljena: ali i najplemenitiji, Šekspir ili Homer, među njima ne mogu se doveka pominjati – doći će dan, kad i njih više neće biti!

Ipak, reći ćete, mora biti razlike između prave poezije i pravog nepoetskog govora; kakva je to razlika? O tom predmetu pisano je mnogo toga, naročito od poslednjih nemačkih kritičara, od kojih poneki nisu ni vrlo razumljivi. Oni kažu, na primer, da pesnik ima neku beskonačnost u sebi, pokazuje neku Unendlichkeit, izvesni karakter „beskonačnosti”, koji on daje svemu onome što on opisuje. To, i ako nije jasno, ipak, po tako neodređenoj stvari, vredi pažnje: kad se dobro o tome razmisli, naći će se postupno neki smisao u tome. Što se tiče mene, ja nalazim da je veoma značajna stara prosta odredba poezije: da je ona metrička, da ima muzike u sebi, i da je pesma.

Doista, ako se mora dati kakva definicija, može se reći ovo tako isto kao i sve drugo. Ako je naš opis doista muzikalan, muzikalan ne samo u rečima, nego u srcu i u suštini, u svim svojim mislima i izrazima, u celom svom shvatanju, tada će on biti poetski; ako ne, ne. Muzikalno – koliko je tim rečeno! Muzikalna misao jeste ona koju govori duh, koji je prodro u najdublje jezgro stvari; otkrio najdublju tajnu njenu, to jest melodiju koja leži sakrivena u njoj; unutrašnju harmoniju slaganja, koje je njena duša, po čemu ona i postoji, i ima prava da postoji, ovde na ovom svetu. Sve duboke stvari, možemo reći, jesu melodične i prirodno se izražavaju u pesmi. Značaj pesme ide duboko. Ko je taj koji u logičkim rečima može izraziti dejstvo koje muzika čini na nas? To je neka vrsta neuređenog, neodredivog govora, koji nas vodi do ivice beskonačnosti i daje nam da za nekoliko trenutaka zagledamo u nju.

I svaki govor, pa i najobičniji, ima nešto od pesme u sebi: nema ni jedne parohije u svetu koja nema svoj osobiti akcenat – ritam ili ton, po kome ljudi tu pevaju ono što imaju da kažu! Akcenat je neka vrsta pevanja; svi ljudi imaju svoj sopstveni akcenat – mada oni opažaju samo akcenat drugih. I pazite kako svaki strastan govor postaje po sebi muzikalan – s lepšom muzikom nego go akcenat; govor jednog čoveka i u vatri gneva postaje pevanje, pesma. Sve duboke stvari jesu pesma. Izgleda unekoliko da je pesma prava centralna suština naša; kao da su sve ostale stvari samo zavoji, ljuske! Prvobitni elemenat u nama; u nama i u svim stvarima. Grci su sanjali o harmoniji sfera; to je bilo osećanje koje su oni imali o unutrašnjem sklopu prirode, da je duša svih njenih glasova i izraza bila savršena muzika. Po tome poeziju možemo nazvati muzikalna misao. Pesnik je onaj koji misli na taj način. U osnovi to zavisi uvek od moći uma; iskrenost i dubina viđenja čine da je jedan čovek pesnik. Vidite dosta duboko, i vi ćete videti muzički, pošto je srce prirode svuda muzičko, ako samo to možete dostići.

Aleksandre Kabanel, „Florentinski pesnik“, 1861. (Foto: metmuseum.org)
Aleksandre Kabanel, „Florentinski pesnik“, 1861. (Foto: metmuseum.org)

Vates pesnik sa svojom melodičnom apokalipsom prirode izgleda da kod nas zauzima siromašan rang, kad se uporedi s vatesom prorokom; i njegov posao i naša ocena o njemu za njegovu funkciju jesu podjednako sitni. Junak uzet kao božanstvo; junak uzet kao prorok; zatim junak uzet samo kao pesnik: zar to ne izgleda kao da naše poštovanje velikog čoveka iz epohe u epohu stalno opada? Mi ga smatramo prvo kao Boga, zatim kao Bogom nadahnuta, a sad, u najbližem njegovom stupnju, njegova veoma čudna reč dobija od nas samo priznanje da je on pesnik, čovek koji pravi lepe stihove, ali ja vas uveravam da u osnovi nije tako. Ako dobro zagledamo, možda će se videti da je u čoveku još ono isto sasvim osobeno divljenje herojskom daru, ma kakvim se imenom on zvao, kao što je bilo u ma kojem drugom vremenu.

Ja bih rekao da mi jednog velikog čoveka ne smatramo bukvalno za božanskog zato što se naši pojmovi o Bogu, najvišem, nedostižnom izvoru svetlosti, mudorsti i junaštva, sve više penju, a nikako zato što naše poštovanje tih osobina, kako se javljaju u ljudima, sve više opada. Vredno je da se o tome promisli. Skeptički diletantizam, prokletstvo našeg doba, ali koje neće trajati doveka, radi žalostan posao u toj najvišoj oblasti ljudskih stvari, kao i u svim oblastima; i naše poštovanje velikih ljudi, tako sakato, slepo, slomljeno, kao što je, pokazuje se u žalosnom stanju, da se jedva može poznati. Ljudi obožavaju spoljašnjosti velikih ljudi; većina ljudi ne veruje da ima doista velikih ljudi za obožavanje. Najžalosnije, najkobnije, verovanje: verujući u to, čovek bi, u bukvalnom smislu te reči, očajavao o ljudskim stvarima. Pri svemu tome, pogledajte, na primer, Napoleona! Jedan korzikanski artiljerijski poručnik – to je njegova spoljašnja strana; i opet, zar mu se ne pokoravaju, zar ga ne obožavaju, na svoj način, više nego ukupno sve one koji nose tijare i dijademe na ovom svetu?

Velike herceginje i pokućari skupljaju se oko škotskog seljaka Bernsa – neko čudnovato osećanje ovladalo je svakim od njih, slušajući takvog čoveka, kakvog nisu nikad slušali, i što je to, u celini uzeto, čovek! U tajnosti srca tih ljudi još se tamno vidi, ma da nema nikakvog priznatog puta da se to sad izrazi, da je taj seljak, sa svojim crnim obrvama i sjajnim sunčanim očima, i sa svojim čudnim rečima koje uzbuđuju smeh i suze višega dostojanstva nego drugi, da se ne može upoređivati s dostojanstvom nikakvih drugih ljudi. Zar mi to ne osećamo? Ali sad, kad bi diletantizam, skepticizam, trivijalnost, i cela ta žalosna gužva bila izbačena iz nas – kao što će po božijem blagoslovu to biti jednog dana; kad bi vera u spoljašnjost stvari bila potpuno očišćena i zamenjena jasnom verom u stvari, tako da bi čovek radio samo podsticajem ove, a za drugu bi smatrao da i ne postoji; kakvo bi to novo življe osećanje bilo prema tome Bernsu?

NAJSUMORNIJE LICE
I u ovim vremenima, takvim kakva su, zar mi nemamo dva čista pesnika, ako ne obožavana, ipak možemo reći blagoslovena? Šekspir i Dante jesu sveci poezije; i ako hoćemo da mislimo o tome, oni su doista kanonisani, tako da bi bila bezbožnost dirati ih. Nevođeni instinkt sveta, delujući kroz sve te neopake prepone, došao je do takvog rezultata. Dante i Šekspir jesu osobena dva čoveka. Oni su, svaki za sebe, kao u nekoj kraljevskoj samoći; niko im nije ravan, niko nije drugi posle njih; po opštem osećanju sveta neki izvesni transcendentalizam, neka slava potpunog savršenstva, obavija tu dvojicu. Oni su kanonisani, i ako nikakav papa ni kardinal nisu to blagoslovili! Takvo je još naše nerazorivo poštovanje prema heroizmu, pored svega naopakog uticaja u vremenima najmanje herojskim. Mi ćemo posmatrati malo tu dvojicu, pesnika Dantea i pesnika Šekspira; ono malo što nam je dopušteno ovde reći o junaku kao pesniku na taj način će vrlo zgodno doći.

Mnoge su knjige pisane kao komentari Dantea i njegove knjige, ipak, u celini, bez velikog rezultata. Njegova je biografija, takoreći, nepovratno izgubljena za nas. To je bio nepoznat čovek, koji je lutao, pritisnut tugom; niko na njega nije obraćao osobitu pažnju, dok je bio živ; i najveći deo od onoga što se o njemu znalo, izgubljen je u dugom razmaku vremena, od tada do danas. Ima pet stoleća kako je on prestao pisati i živeti na zemlji. Posle svih komentara sama knjiga njegova jeste uglavnom ono što mi znamo o njemu. Knjiga i, moglo bi se dodati, ona slika koja se obično pripisuje Đotu, i koju, gledajući je, čovek ne može a da je ne smatra za vernu; ma ko da ju je radio. Za mene je to vrlo dirljivo lice: možda najdirljivije od svih koje ja poznajem. Usamljen, slikan kao na praznini, s prostim lovorom, obavijenim oko glave; besmrtna tuga i bol, poznata pobeda, koja je takođe besmrtna – sve to pokazuje celu istoriju Danteovu.

Ja mislim da je to najsumornije lice, koje je ikad iz stvarnosti naslikano; jedno sasvim tragično lice, koje srce potresa. Tu su kao osnovne crte blagost, nežnost, mala ljubaznost kao u deteta, ali sve to kao da je smrznuto u oštru protivrečnost, u samoodricanje, usamljenost, u ponositu, očajnu tugu. Jedna blaga, eterička duša gledajući tako strogo, neumoljivo, oštro kao iz kakve tamnice od debelog leda! Zajedno s tim to je neka tiha tuga, tiha i prezriva; usna je dignuta kao u nekom božanskom preziranju stvari koja mu srce grize – kao da je to samo neka jadna, beznačajna stvar, kao da je on, kojega ona ima moći da da muči i davi, veći od nje. To je lice jednog čoveka koji potpuno protestuje i koji celog života vodi borbu protiv sveta bez predaje. Sva ljubav pretvorena je u gnev, u neumitni gnev, lagan, jednak, tih kao gnev kakvog boga! A i oko, i ono gleda kao začuđeno, kao pitajući: zašto je svet takav? To je Dante; tako gleda on, taj „glas deset ćutljivih stoleća” i peva nam „svoju tajanstvenu pesmu poja se ne da odgonetnuti”.

Ono malo što znamo o Danteovom životu dosta se dobro slaže s tom slikom i tom knjigom. On se rodio u Firenci, u višoj klasi društva, godine 1265. Njegovo vaspitanje bilo je najbolje koje se tada moglo dobiti, mnogo školskog religioznog obrazovanja, Aristotelovske logike i nekoliko latinskih klasika – ne beznačajan pogled u izvesne oblasti stvari; a Dante sa svojom ozbiljnom inteligentnom prirodom, u što nam nije potrebno sumnjati, učio je, bolje nego većina drugih, sve što se moglo naučiti. On je imao bistar, obrađen razum, veoma fin; to je najbolji plod vaspitanja, koji je on uspeo da iznese iz tih sholastika. On je znao tačno i dobro šta je tu pred njim; ali u takvom vremenu, bez štampanih knjiga, ili slobodnog saobraćaja, on nije mogao dobro znati šta je bilo daleko: mala jasna svetlost, vrlo sjajna za ono što je blizu, lomi se u čudnovato chiaroscuro, upravljena na ono što je daleko. To je bilo Danteovo učenje u školama.

Portret Dantea Aligijerija (Foto: dulwichpicturegallery.org.uk)
Portret Dantea Aligijerija

U životu on je bio obične sudbe: dvaput se borio kao vojnik, na strani florentinske države; bio je u poslanstvu, u svojoj trideset petoj godini, prirodnom postupnošću talenta i zasluge, postao je jedan od glavnih upravnika Firence. On je kao dečak upoznao izvesnu Beatriču Portinari, lepu, mladu devojčicu svoga doba i ranga, i rastao je od tada s naročitim raspoloženjem prema njoj, družeći se ponekad s njom. Svi čitaoci znaju njegovu milu, dirljivu priču o tome i posle kako su ih razdvojili, kako se ona udala za drugoga, i o njenoj smrti uskoro posle toga. Ona je jedna velika slika u Danteovom spevu, kao što je bila velika slika u njegovom životu. Izgleda da je od svih drugih bića ona, odvojena od njega, daleko odvojena nazad u mračnu večnost, bila jedina koju je on celom svojom snagom ljubio. Ona je umrla, Dante se i sam oženio, ali izgleda ni iz daleka srećno. Ja mislim da taj strog ozbiljan čovek, tako jako razdražljiv, nije bio nikako zgodan da koga usreći.

Mi nećemo žaliti Danteovu nesreću; njemu je sve išlo kako je želeo; mogao je biti prior, podesta, ili kako bilo da se to zvalo u Firenci. Bio je dobro primljen od svih zemljaka – i svet bi, bez njega, bio bez jedne od najznačajnijih reči, koje su ikad izgovorene ili spevane. Firenca je mogla imati i drugog uspešnog lorda mera, i deset nemih stoleća i dalje bi ostao bez glasa i deset drugih stoleća koja su ga slušala (jer će ih biti deset i više) ne bi imalo Divina Commedia da čuju! Mi se nećemo ni na šta žaliti. Plemenitija sudbina bila je određena tome Danteu; i on, boreći se kao čovek, vođen na smrt i raspeće, nije mogao da je ne ispuni. Dajte mu da bira svoju sreću! On nije znao, kao što i mi ne znamo, šta je bilo doista srećno, šta je bilo doista jadno.

Za Danteova prioatstva borba između Gvelfa i Gibelina, belih i crnih, ili neki drugi meteži, došli su do takve visine, da je Dante, čija je partija izgledala jača sa svojim prijateljima, bio neočekivano prognan, osuđen od tada na nesrećan život lutanja. Sva njegova svojina bila je konfiskovana, i još više; on je silno osećao da je to bilo potpuno nepravedno, sramno pred Bogom i pred ljudima. On je činio sve što je mogao da se povrati; pokušao je i ratnim prepadom, sa oružjem u ruci; ali se nije moglo ništa; zlo je samo postalo gore. Ima jedna beleška, koja, držim, još postoji u florentinskoj arhivi, u kojoj se taj Dante, ma gde da se uhvati, osuđuje da bude živ spaljen. Živ spaljen – vele da tako tu stoji. Doista vrlo zanimljiv državni dokument. Drugi zanimljiv dokument, mnogo godina docniji, jeste jedno pismo Danteovo firentinskoj vladi, pisano kao odgovor jednom njihovom blažem predlogu, da se on može vratiti, pod pogodbom da se opravda i da plati globu. On odgovara sa čvrstim, silnim ponosom: „Ako se ne mogu drugačije vratiti nego da priznam da sam kriv, ja se nikad neću vratiti nunquam revertar”.

DANTEOV SVET DUŠA
Za Dantea nije bilo više značaja na ovom svetu. On je lutao od zaštitnika do zaštitnika, od mesta do mesta, dokazujući svoje sopstvene gorke reči, „kako je težak put. Come è duro calle”. Bedni nisu milo društvo. Dante, siromah i prognan, sa svojom ponositom, ozbiljnom prirodom, sa svojim sumornim raspoloženjem, nije bio čovek koji će se miriti s ljudima. Petrarka priča o njemu, kad je boravio u dvoru Kan dela Skale, da su ga prekoreli jednog dana zbog njegove sumornosti i ćutljivosti i da on nije ponizno odgovorio na to. Dela Skala je bio među svojim dvoranima, s lakrdijašima i budalama, koji su ga slatko veselili; okrenuvši se Danteu, on mu reče: „Zar to nije čudno da je ova sirota budala tako zanimljiva, dok vi, mudar čovek, sedite tu iz dana u dan, i nemate baš ničim da se zanimate”! Dante odgovori gorko: „Ne, to nije čudno. Vaše Visočanstvo treba da se seti poslovice ’Slični se druže’ – kad je tu zabavljač mora biti i onoga koji se zabavlja! Takav jedan čovek sa svojim ponosom i ćutljivošću, sa svojim sarkazmima i mukama, nije bio stvoren da uspe na dvoru. Postupno je njemu postalo jasno da za njega nema više odmorišta ili nade na sreću na ovoj zemlji. Zemaljski svet odbacio ga je da luta, da samo luta; nikakvog živog srca nije bilo da ga sad ljubi; za njegove žalosne nevolje nije bilo više nikakve utehe na zemlji.

Naravno da je tim dublji utisak učinio večni svet na njega; ta strahovita stvarnost, po kojoj, najzad, ovaj svet vremena, sa svojim Firencama i progonstvima, samo pliva kao kakva nestvarna senka. Firencu ti nećeš nikad više videti; ali pakao, čistilište i nebo ti ćeš izvesno videti. Šta je Firenca, Kan dela Skala, i svet i život ukupno? Večnost; tamo, doista, a ne na drugo mesto, određen si ti i sve stvari s tobom! Velika duša Danteova, bez zavičaja na zemlji, stvarala je sve više zavičaj sebi na tom strahovitom drugom svetu. Naravno, da su se njegove misli bavile time kao jedinom stvari koja je važna za njega. Ovaploćen ili neovaploćen – to je jedina stvar koja je važna za sve ljude, ali za Dantea, u to doba, to je bilo ovaploćeno u čvrstoj izvesnosti naučnog oblika; on nije više sumnjao u onu baru Malebolge, koja se prostire tu sa svojim krugovima, sa svojim alti guai, i da bi on sam video to, kao što mi ne sumnjamo da bismo videli Carigrad, da tamo idemo. Danteovo srce, dugo ispunjavano tim, negujući ga u nemoj misli i strahooštovanju, najzad je odjeknulo u „tajanstvenu, nerazmrsivu pesmu”, i ta njegova Božanska komedija, najznačajnija od svih modernih knjiga, jeste rezultat toga.

Morala je biti velika uteha za Dantea, a ponekad, kao što možemo videti, ponosna misao za njega, što je on, tu; u u progonstvu, mogao izraditi to delo; što nikakva Firenca, niti ikoji čovek, ili ikoji ljudi, nisu ga mogli sprečiti da to izradi, niti da mu pomognu mnogo da to izradi. „Ako ideš za svojom zvezdom, Se tu segui tua stella”, tako je mogao taj junak, u svojoj napuštenosti, u svojoj krajnjoj nevolji, samome sebi još reći – „idi za svojom zvezdom, i ti ćeš izvesno dostići do slavnog pristaništa”! Mi nalazimo, a i inače bismo to doista mogli znati, da je posao pisanja bio veliki i mučan za njega. On veli: Ta knjiga, „zbog koje sam omršavio mnogo godina”. Ah, jest, sve je to bilo kupljeno mukom i bolnim radom – ne u igri, nego u oporoj ozbiljnosti. Njegova knjiga, kao doista većina dobrih knjiga, bila je pisana, u mnogom smislu, krvlju njegovog srca. Ta knjiga – to je cela njegova istorija. On je umro, pošto ju je svršio; još ne vrlo star, u dobi od pedeset i šest godina – više zbog slomljenog srca, kao što se govori. On leži sahranjen u Raveni, u gradu u kojem je umro; Hic claudor Dantes patrilis extornis ab oris. Florentinci su molili za povratak njegovog tela posle jednog stoleća; stanovnici Ravene nisu ga hteli dati. „Ovde počivam ja, Dante, prognan iz svoga zavičaja.”.

Rekao sam da je Danteov spev jedna pesma; Tik je naziva „tajanstvena, nerazmrsiva pesma“, i bukvalno i jeste takav njen karakter. Kolridž primećuje negde vrlo uporno da gdegod nađete kakvu rečenicu, muzikalno izraženu rečima, pravog ritma i melodije u rečima, tu ima i nečega dubokog i dobrog i u smislu. Jer telo i duša, reč i misao, čudnovato se slažu tu kao i svuda. Pesma, mi smo rekli gore, to je heroizam reči. Svi stari spevovi, Homerovi i ostali, jesu upravo pesme. Rekao bih, strogo uzevši, da su svi pravi spevovi takvi, da sve što nije pevano upravo i nije spev, nego jedan komad proze, zbijen u zvučne stihove – na veliku štetu gramatike, na veliku muku za čitaoca, u većini slučajeva. Ono što mi želimo da nađemo to je misao koju je čovek imao, ako je imao kakvu; zašto bi je on zbijao u zvučne stihove, ako bi je mogao jasno, prosto izgovoriti? Samo onda kad je njegovo srce uzbuđeno pravom strašću melodije, i kad njegovi glasovi, po Kolridžovoj primedbi, postanu muzikalni veličinom, dubinom i muzikom njegovih misli – tek onda mu možemo dati pravo da sklapa stihove i da peva, da ga možemo nazvati pesnikom i slušati ga kao junaka govornika – čiji je govor pesma.

Detalj sa „Alegorijskog portreta Dantea“ koji u rukama drži kopiju „Božanstvene komedije“ i gleda na Čistilište, oko 1530. (Foto: Samuel H. Kress Collection/Wikimedia)
Agnolo Bronzino, detalj sa „Alegorijskog portreta Dantea“ koji u rukama drži kopiju „Božanstvene komedije“ i gleda na Čistilište, oko 1530. (Foto: Samuel H. Kress Collection/Wikimedia)

Ima ih mnogo koji polažu pravo na to, i ja slutim da je za ozbiljnog čitaoca većinom vrlo nepovoljan, da ne kažem nesnosan, posao da čita stihove, stihove koji nemaju nikakve unutrašnje potrebe da budu stihovi. Trebalo bi da nam kažu prosto, bez ikakvog zveka, ono što hoće da kažu. Ja bih savetovao svim ljudima koji mogu da iskažu svoju misao da je ne pevaju; da razumeju da u jednom ozbiljnom vremenu, među ozbiljnim ljudima, nema nikakvog poziva u njima da je pevaju. Baš zato što mi volimo pravu pesmu i što nas očarava kao nešto božansko, zato ćemo mrzeti lažnu pesmu i smatrati je kao prost šum drva, kao stvar šuplju, površnu, sasvim neiskrenu i odvratnu stvar. Ja odajem Danteu svoju najvišu hvalu, kad kažem o njegovoj Božanskoj komediji, da je ona, u svakom smislu, prava pesma. Po svom zvuku već ona je canto fermo, ona bruji kao pesma.

Jezik, njegova prosta terza rima, pomogla mu je bez sumnje u tome. Čovek je čita naravno skroz u nekom izvesnom ritmu. Ali ja dodajem da to nije moglo biti drugačije, jer su i suština i građa dela i sami ritmički. Njegova dubina, njegova uzvišena strast i iskrenost, čine ga muzikalnim; idite samo dosta duboko, svud ćete naći muziku. Prava unutrašnja simetrija, ono što se zove arhitektonska harmonija, vlada u njemu i daje celini arhitektonsku srazmeru, što takođe ima karakter muzike. Tri kraljevstva, Inferno, Purgatorio, Paradiso, graniče jedno s drugim kao odeljenja nekakve velike zgrade; jedna velika, natprirodna svetska katedrala, podignuta tamo, stroga, svečana, strahovita – to je Danteov svet duša! To je u osnovi najiskreniji od svih spevova; i tu nalazimo da je iskrenost merilo vrednosti. Ono je došlo iz dubine, iz pesnikova srca srdaca; i ono prodire duboko, kroz duge naraštaje, u naše.

Stanovnici Verone, kad su ga viđali po ulicama, obično su govorili: „Eccovi l’oum ch’e stato all’ Inferno, pogledajte to je čovek koji je bio u paklu!“ Ah, odista, on je bio u paklu; dosta u paklu, u dugoj, mučnoj patnji i borbi: kao što je čovek sličan njemu pouzdano tamo morao biti. Komedije, koje se pokazuju božanske, ne mogu se drugačije raditi. Misao, ma kakav trud, pa i najviša vrlina, zar to nije ćerka bola? Rođeno kao iz crnog vihora – pravo naprezanje, u stvari, kao kakav zarobljenik, koji se bori da se oslobodi: to je misao. Svim putevima treba da „postanemo savršeni trpljenjem“. Ali, kao što kažem, nijedno delo koje mi je poznato, nije tako izrađeno kao to Danteovo. Ono celo kao da je rastopljeno na najvrelijoj peći njegove duše. Zbog tog dela je on bio mršav mnogo godina. Ne samo opšta celina, svaki odeljak toga dela izrađen je silno, ozbiljno, do istine, do jasne prozirnosti. Sve odgovara jedno drugom, sve je zgodno namešteno na svoje mesto, kao komad mramora, tačno izrezan i uglađen. To je duša Danteova i u njoj duša srednjeg veka, koja je tu za navek izvedena ritmički vidljiva. To nije lak zadatak, nego pravi intenzivan zadatak; ali zadatak koji je izvršen.

DUBOKI DANTE
Možda bi neko rekao da je intenzivnost, s mnogim onim što zavisi od nje, prevlađujući karakter Danteovog genija. Dante ne izlazi pred nas kao veliki katolički duh, pre kao mali duh, pa i sektaški; to je unekoliko plod njegovog doba i položaja, ali unekoliko i njegove sopstvene prirode. Njegova veličina, u svakom smislu, koncentrisala se u vatreno oduševljenje i dubinu. On je svetski veliki – ne zato što je on svetski i širok nego zato što je svetski dubok. Kroz sve predmete on prodire tako reći do srca bića. Ja ne znam ništa tako silno kao što je Dante. Pogledajte, na primer, da počnemo sa spoljnim razvitkom njegove intenzivnosti, pogledajte kako on slika. On ima veliku moć vidovitosti: on odmah shvata pravi tip jedne stvari; pokazuje to i ništa više. Vi se sećate onog prvog pogleda njegovog na palatu Ditovu; crven krov, usijana gvozdena kugla, koja sija kroz tamnu neizmernost mraka; tako živo, jasno, vidljivo odmah i za navek! To je kao čulna slika celog Danteovog genija. Kod njega je kratkoća, tačna odmerenost: Tacit nije kraći, zbijeniji: a zatim kod Dantea kao da je prirodna zbijenost, koja potiče iz same prirode čovekove. Jedna jaka reč, a zatim nastaje ćutanje, ništa se više ne kaže. Njegovo ćutanje rečitije je od reči.

Čudnovato je s kakvom oštrom, odlučnom milinom shvata on pravi izgled jedne stvari: proseca stvar kao kakvim vatrenim perom. Plutus, burni džin, trza se na Vergilijeve prekore; to je „kao kad jedra klonu, pošto se katarka nenadano slomi”. Ili onaj siromah Bruneto Latini, sa cotto aspetto – „pečenim licem”, suvim, mrkim i mršavim i „vatrenim snegom” koji pada na njega tu, „vatreni sneg bez vetra”, lagan, stalan, beskrajan! Ili poklopci onih grobova; četvorougaoni sarkofazi, u toj ćutljivoj palati koja mračno sija, svaki sa svojom dušom u muci; poklopci su otvoreni; oni će se zatvoriti na dan strašnog suda za navek. I kako se Farinata diže, i kako Kavalkante pada, čuvši o svom sinu i o prošlosti fue”! I sami pokreti kod Dantea imaju nečega kratkog, brzog, odlučnog, skoro vojničkog. Ta vrsta slikanja jeste osnovna suština njegovog genija. Vatrena, brza, italijanska priroda čoveka, tako ćutljiva i strasna, sa svojim brzim, oštrim pokretima, svojim ćutljivim „bledim gnevom” izražava se u tim stvarima.

Jer i ako je takva vrsta slikanja jedna od spoljnih čovekovih sposobnosti, ona potiče, kao i sve druge, od njegove bitne moći; ona je obeležje za celog čoveka. Nađete li čoveka čije vam reči slikaju neku sličnost, vi ste našli čoveka koji vredi nešto; pazite na njegov način, kojim on vrši to, kao vrlo karakterističan za njega. Na prvom mestu on nije nikako mogao raspoznati predmet, ili videti životni tip njegov, ako se nije, kako to možemo nazvati, simpatisao s njim – ako nije imao simpatije u sebi, da je okrene ka predmetu. I on je morao biti iskren u tome, iskren i simpatičan; čovek bez vrednosti ne može vam dati sliku nikakvog predmeta; on ostaje prema svim predmetima u neodređenoj goloj spoljašnjosti, u obmani i svakidašnjim čuvenjima.

I doista, zar mi ne možemo reći da se um sasvim izražava u toj moći jednog raspoznavanja šta je jedan predmet? Kakvu god moć čovekov duh ima, tu će se pokazati. Je li reč o kakvom poslu, o kakvoj stvari koju treba učiniti? Darovit čovek jeste onaj, koji vidi bitnu tačku i ostavlja sve drugo na stranu kao suvišno: i to je njegova sposobnost, sposobnost čoveka od posla, da on raspoznaje pravi izgled stvari s kojom ima da radi, a ne lažan, površan izgled. I koliko je moralnosti u toj vrsti uviđanja, koje dobivamo o jednoj stvari, „pošto oko vidi u svim stvarima ono što ima u sebi moći da vidi”! Običnom oku sve su stvari obične, kao što su čoveku u žutici sve stvari žute. Rafael, kako nam govore slikari, jeste i najbolji od svih slikara portretista. Ni najdarovitije oko ne može iscrpeti značaj ma kakvog predmeta. U najobičnijem ljudskom licu ima više stvari nego što ih Rafael može shvatiti.

Italijanski slikar i arhitekta iz doba renesanse, Rafaelo Santi da Urbino ili samo Rafael, autoportret (Foto: nevsepic.com.ua/Wikimedia)
Italijanski slikar i arhitekta iz doba renesanse Rafaelo Santi da Urbino (Rafael), autoportret (Foto: nevsepic.com.ua/Wikimedia)

Danteovo slikanje nije samo grafičko, kratko, istinito i životno kao oganj u mračnoj noći; uzeto u širem smislu, ono je uvek plemenito i izliv jedne velike duše. Frančeska i njen ljubavnik, kakve su u tome osobine! To je stvar kao iz duga ispletena, na osnovu večitog crnila. Tihi flautin glas beskonačne tuge govori tu i prodire u samo srce naših srdaca. Ima u tome i jedna crta ženskosti: della bella persona, che mi fu tolta; i kako je i u samom ponoru bola uteha, što se on nikad neće razdvajati od nje! Najžalosnija tragedija jeste u tim alti guai. I samo vetrovi, u tom aer bruno, odnose ih dalje u vrtlog, da doveka tuguju! Čudnovato je kad se pomisli: Dante je bio prijatelj oca te sirote Frančeske; i sama Frančeska možda je sedela na pesnikovom krilu, kao veselo, nevino malo dete. Beskonačno sažaljenje, i opet beskonačna strogost zakona; tako je priroda stvorena; tako je Dante uvideo da je ona stvorena. Kako je jadno poimanje njegove Božanske komedije, da je ona samo bedan, žalostan, nemoćan, zemaljski sramni spis, u kome on baca u pakao one, kojima se nije mogao osvetiti na zemlji!

Ja smatram, ako je ikad u srcu nekoga čoveka bilo sažaljenja, nežnog kao materinskog, ono je bilo kod Dantea. Ali čovek koji ne poznaje strogost ne može poznavati ni sažaljenje. I njegovo sažaljenje biće malodušno, sebično – sentimentalnost ili nešto malo bolje. Ja ne znam da ima na svetu ljubavi koja je ravna Danteovoj. To je nežnost; sažaljiva ljubav, koja drhće i žudi, kao žalba sa Eolovih harfi, tiha, blaga; kao detinje mlado srce – i opet to strogo nesrećom ožalošćeno srce! Njegove žudnje za Beatričom; njegov sastanak s njom u Paradiso; njegovo gledanje u njene čiste preobražene oči, oči koje su bile prečišćene smrću tako davnašnjom, odvojene od njega tako daleko. Čovek bi uporedio to s pesmom anđela; to je jedna od najčistijih izjava ljubavi, možda i najčistija, koja je ikad potekla iz ljudske duše.

Jer duboki Dante jeste dubok u svim stvarima; on je prodro u suštinu svega. Njegovo umno uviđanje koje ima kao slikar, a u izvesnim prilikama i kao mislilac, jeste samo rezultat svih drugih vrsta dubine. Pre svega, moramo kazati za njega da je moralno veliki; to je početak svega. Njegovo preziranje, njegova tuga, tako su isto moćni kao i njegova ljubav; – i, doista, šta su oni drugo nego lice i naličje njegove ljubavi. „A Dio spiacenti ed’a nemici sui, mrzak Bogu i neprijateljima božijim” – uzvišeno preziranje; neumitan tihi prekor i odvratnost: „Non ragionam di lor”, nećemo govoriti o njima, samo pogledati i proći. Ili pomislite na ovo: „Oni nemaju nade da će umreti, Non han speranza di morte”. Jednog dana javi se Danteu ozbiljno mila misao, kako je bio ranjiva srca, da će on jadnik, nikad odmoran, klonuo kako je bio, sigurno umreti: „da ga i sama sudbina nije mogla osuditi da ne umre”. Takve su reči kod tog čoveka. Po strogosti, ozbiljnosti i dubini niko se u modernom svetu ne može uporediti s njim; da bi našli koga s kim bismo ga uporedili morali bismo se vratiti na jevrejsku Bibliju, i živeti tu sa starim prorocima.

SVOJINA HRIŠĆANSKIH STOLEĆA
Ja se ne slažem s mnogim modernim kritičarima, što mnogo više cene Inferno, nego dva druga dela Božanske komedije. Takvo pretpostavljanje dolazi, mislim, od našeg bajronizma u ukusu, i izgleda kao da je prelazno osećanje. Purgatorio i Paradiso, naročito prvo, moglo bi se skoro reći da je još bolje od njega. Plemenita je stvar taj Purgatorio, „planina čišćenja”, slika najplemenitijeg pojma toga doba. Ako je greh tako koban, i ako pakao jeste i mora da bude tako strog, strahovit, to se u kajanju čovek časti; kajanje je veliko hrišćansko delo. Lepo je videti kako Dante to navodi. Tremolar dell’ onde, „tresak” morskih talasa pod prvim čistim jutarnjim zrakom, koji izdaleka sija iznad ona dva putnika, izgleda kao slika promenjenog raspoloženja. Nada je počela da sviće; nada koja nikad ne umire, i kad je s teškom brigom udružena. Mračno prebivalište demona i prestupnika je pod nogama; blagi dah kajanja penje se sve više i više, do samog prestola opraštanja.

„Molite se Bogu za mene”, govore mu svi stanovnici tog brega muke. „Kažite mojoj Đovani da se moli Bogu za mene”, mojoj ćerci Đovani; „Ja mislim da me njena majka ne ljubi više”. Oni se penju mučno onom izvijenom strmom stazom, „pritisnuti kao direci kakve zgrade”; neki od njih i svi prignječeni tako „zbog greha gordosti”, ipak godinama, vekovima i eonima oni će stići do vrhunca, koji je nebeska kapija, i oproštajem oni će biti pušteni unutra. I ona radost svih, kad je ma jedan savladao sve to; cela planina trese se od radosti, i psalm hvale diže se kad je jedna duša izdržala kajanje i uspela da svoj greh i bedu ostavi za sobom. Za mene je sve to plemenito ovaploćenje prave plemenite misli.

Ali doista ta tri odeljka uzajamno dopunjuju jedan drugi, preko su potrebni jedan drugom. Paradiso, za mene neka vrsta neartikulisane muzike, jeste strana koja osvetljuje Inferno; Inferno bez njega ne bi bio istinit. Sva tri čine pravi nevidljivi svet, kao što ga slika hrišćanstvo srednjeg veka; stvar koja je za navek znamenita, zauvek istinita u svojoj suštini, za sve ljude. Možda ni u jednoj ljudskoj duši nije ona bila nacrtana s takvom dubinom istinitosti kao u duši Danteovoj; u duši čoveka, koji je bio poslan da je opeva, da je dugo drži u pamćenju. Vrlo je značajno s kakvom kratkom jednostavnošću prelazi on iz svakidašnje stvarnosti u nevidljivost; i u drugoj ili trećoj etapi mi se nalazimo u svetu duhova; i mi ostajemo tu kao među opipljivim nesumnjivim stvarima! Danteu su one bile takve; takozvani stvarni svet, i njegove stvari, bio je samo prag jedne beskonačno više stvari nekog drugog sveta. U osnovi jedan je bio isto tako natprirodan kao i drugi. Zar nema svaki čovek dušu? Ne samo da on hoće da bude duh, nego i jeste duh. Ozbiljnom Danteu sve je to jedna vidljiva stvar; on veruje u to, on vidi to; po tome je on pesnik toga. Iskrenost, opet velim, jeste zasluga koja spasava, sad kao i uvek.

Danteov pakao, čistilište, raj – jesu ukupno jedna slika, jedna vidna predstava njegove vere o ovoj vasioni; kakvi budući kritičari, kao neki skorašnji skandinavski, koji su sasvim prestali da misle kao što je Dante mislio, mogu naći da je i to sve samo „alegorija” i možda kakva alegorija iz dokolice! To je uzvišeno, ili najuzvišenije ovaploćenje duše hrišćanstva. Ono izražava, kao u nekim ogromnim, svetski velikim arhitektonskim slikama, kako je hrišćanin Dante osećao da su dobro i zlo dva polarna elementa svog stvorenog sveta, oko kojih se on sav okreće; da se ta dva elementa razlikuju ne prevagom jednoga nad drugim, nego apsolutnom i beskonačnom nesaglasnošću; da je jedno odlično i visoko kao svetlost i nebo, a drugo gadno, crno kao Gehena i ponor pakla! Tu je simbolisana večita pravda, ipak s kajanjem, s večitim sažaljenjem – svo hrišćanstvo, kako su ga poimali Dante i srednji vek. Simbolisano, i opet, kao što sam tvrdio neki dan, s nekakvom potpunom istinom namere: nesvesno svakog simbolisanja!

Freska Filipa Vajta „Dante i Beatriče razgovaraju sa učiteljima mudrosti Tomasom Akvinskim, Albertusom Magnusom, Peterom Lombardom i Sigijem od Brabanta u sferi Sunca“ (Foto: The Yorck Project/Wikimedia)
Freska Filipa Vajta „Dante i Beatriče razgovaraju sa učiteljima mudrosti Tomasom Akvinskim, Albertusom Magnusom, Peterom Lombardom i Sigijem od Brabanta u sferi Sunca“ (Foto: The Yorck Project/Wikimedia)

Pakao, čistilište, raj: te stvari nisu zamišljene kao simboli; je li bila u našem modernom evropskom duhu ma koja misao a da su to bili simboli? Zar to nisu bile strahovite, nesumnjive stvari, pošto ih celo srce čovekovo uzima za praktički istinite, pošto ih cela priroda svuda i potvrđuje? Tako je uvek s tim stvarima. Ljudi ne veruju u alegoriju. Budući kritičar, ma kakva bila njegova nova misao, koji bude smatrao da je celo to delo Danteovo samo alegorija, žalosno će se prevariti! Paganizam smo mi priznali kao istinit izraz ozbiljnog osećanja čovekovog strahopoštovanja prema vasioni; nekada istinit i ne bez vrednosti za nas. Ali pazite ovde na razliku između paganizma i hrišćanstva; to je velika razlika. Paganizam je simbolisao uglavnom radnje prirode, sudbine, napore, kombinacije, promene stvari i ljudi na ovom svetu; hrišćanstvo je simbolisalo zakon ljudske dužnosti, moralni zakon čovekov. Paganizam je bio za čulnu prirodu; surovi, nemoćni izraz prve misli ljudske; glavna priznata vrlina bila je hrabrost, savlađivanje straha. Hrišćanstvo nije bilo za čulnu prirodu, nego za moralnu. Kakav je napredak tu, pa ma i sa tog jednog gledišta!

I tako je u tom Danteu, kao što smo rekli, progovorilo deset nemih stoleća, na vrlo čudan način. Divina Commedia jeste Danteovo delo; ali uistinu ono je svojina deset hrišćanskih stoleća, samo je svršetak Danteov. Tako je uvek. Majstor, kovač, sa svojim metalom, sa svojim oruđima, sa svojim veštačkim radom – kako je malo od svega toga što on radi zaista njegovo delo. Svi pronalazački ljudi prošlosti rade tu s njim, kao u stvari i sa svima nama, u svim stvarima. Dante je govornik srednjeg veka; misao, po kojoj su tada živeli, izražena je tu večitom muzikom. Te uzvišene ideje njegove, stahovite i lepe, jesu plod hrišćanskog razmišljanja svih dobrih ljudi koji su živeli pre njega. One su dragocene; a zar i on nije dragocen? Da on nije govorio, mnoge bi stvari ostale neme; ne mrtve, ali bi živele bez glasa.

DANTEOV UTICAJ
U celini zar ta mistička pesma nije ujedno i izraz jedne od najvećih ljudskih duša i najviše stvari koju je Evropa dosad ostvarila za sebe? Hrišćanstvo, kako ga Dante opeva, jeste drugo nešto nego paganizam u surovom normanskom duhu; drugo nešto nego „bestardno hrišćanstvo”, koje je upola određeno izgovoreno u arabijskoj pustinji, pre sedam stotina godina! Najplemenitiju ideju, koja je ostvarena dosad među ljudima, opevao je i trajno simbolisao jedan od najplemenitijih ljudi. I u jednom i u drugom smislu, zar nama nije milo što je imamo? Kako ja računam, ona može trajati još mnogo hiljada godina. Jer ono što je izraženo iz dubine čovekove duše razlikuje se sasvim od onoga što je iz spoljnje oblasti. Spoljašnost je stvar jednog dana pod uticajem mode; spoljašnost prolazi u brzim, beskrajnim promenama; unutrašnje je isto, juče, danas i uvek. Istinite duše u svim vremenima na svetu, koje gledaju iz tog Dantea, naći će bratstvo u njemu: duboka iskrenost njegovih misli, njegovih muka i nada, govoriće tako isto njihovoj iskrenosti; one će osetiti da je i taj Dante bio brat.

Napoleon na Svetoj Jeleni je bio očaran plemenitom istinitošću starog Homera. Najstariji jevrejski prorok, u odelu sasvim različitom od našeg, zato što govori iz srca čovekova, govori srcima svih ljudi. To je jedna jedina tajna da se ostane dugo u pamćenju. I Dante, po dubini iskrenosti, liči na nekakvog starog proroka; njegove reči, kao i njihove, potiču iz samog srca njegovog. Ne bi se trebalo čuditi, kad bi se proreklo da bi njegov spev mogao biti najtrajnija stvar, koju je naša Evropa dosad izradila; jer ništa tako ne traje kao reč, istinito, iskreno izgovorena.

Sve katedrale, sva duhovnička dostojanstva, tuč i kamen i druga spoljna dela, ma koliko da su trajna kratka su, kad se uporede s kakvom dubokom pesmom srca, kao što je ova; čovek kao da oseća kao da bi ona mogla preživeti i ljudima još mogla biti važna, i kad bi oni svi potonuli u nove, nama nepoznate kombinacije, i kad bi prestali da budu individualni. Evropa je mnogo učinila; velike gradove, velike carevine, enciklopedije, vere, sklopove mišljenja i radnji; ali je malo učinila onakvog kao što je Danteova misao. Homer još živi, doista prisutan; prema svakoj otvorenoj duši među nama on stoji oči u oči; a Grčka, gde je ona? Opustela već hiljadama godina, iščezla; jedna divlja gomila kamenja i razvalina, a života i egzistencije sasvim je nestalo kao sna, kao prašine kralja Agamemnona! Grčke beše; Grčke nema više osim u rečima koje je govorila.

A korist od toga Dantea! Mi nećemo reći mnogo o toj „koristi” od njega. Jedna ljudska duša, koja je jednom prodrla u taj prvobitni element pesme, i ispevala iz toga nešto valjano, radila je u dubinama našeg života, gajeći za duga vremena korenje života svih odličnih ljudskih stvari, ma koje one bile – tako da se „korisnost” ne može ni izračunati! Mi nećemo ceniti Sunce po količini gasovite svetlosti, koju nam ono štedi; Dante bi trebalo da bude neocenjiv, ili bez ikakve vrednosti. Jednu primedbu mogu ovde staviti, a to je kontrast u tom obziru između junaka kao pesnika i junaka kao proroka. Za sto godina Muhamed je, kao što smo videli, imao svoje Arabljane u Granadi i u Delhiju; Danteovi Italijani kao da su još uglavnom onde gde su bili.

Hoćemo li reći onda da je Danteov uticaj na svet bio mali, kad se uporedi s tim? Doista ne; njegova je pozornica mnogo ograničenija, ali i mnogo plemenitija, jasnija, možda ne manje, nego više značajna. Muhamed govori velikim masama ljudi surovim jezikom, zgodnim za takve slušaoce; jezikom punim neskladnosti, grubosti, gluposti. Samo na velike mase može on delovati, tom čudnovatom mešavinom od dobra i od zla. Dante govori plemenitima, čistima i velikima, u svim vremenima i na svim mestima. Niti on zastareva kao onaj drugi. Dante sija kao čista zvezda, utvrđena tu na nebeskom svodu, na kojem se zapaljuje ono što je veliko i visoko svih vremena; on je svojina svih izabranih ovog sveta za neizmerno vreme. Računa se da Dante može preživeti Muhameda. Tako se vaga opet može dovesti u ravnotežu.

Statua Dantea ispred Bazilike Svetog krsta u Firenci (Foto: fibnb.com)
Statua Dantea ispred Bazilike Svetog krsta u Firenci (Foto: fibnb.com)

Ali svakojako jedan čovek i njegovo delo ne mere se onim što se zove njihovo delovanje na svet, onim što mi možemo suditi o njihovom uticaju tu. Delanje? Uticaj? Korisnost? Pustite jednog čoveka da radi svoje delo; plod toga jeste briga nekog drugog a ne njegova. Ono će doneti svoj plod, pa bilo ovaploćeno u kalifskim prestolima i arabijskim osvajanjima, tako da „ispunjuje sve jutarnje i večernje novine” i sve istorije, koje su neka vrsta prečišćenih novina, ili ne bilo nikako ni ovaploćeno! Arabljanski kalif, samim tim što je učinio nešto, bio je nešto. Ako velika stvar čovekova i dela čovekova na božijoj zemlji ne dobijaju ništa od arabljanskog kalifa, onda je svejedno koliko je mačeva on potegao, koliko je zlatnika nagrabio, i kakav je metež i huku načinio na ovom svetu – on je samo zvučna praznina i ništavilo; u osnovi njega nije ni bilo. Odajmo čast velikom carstvu ćutanja još jedanput! Neizmerno blago, koje nam ne zvecka u džepovima, koje mi ne brojimo i ne pokazujemo pred ljudima! To je možda najkorisnija od svih stvari za svakog od nas, da je čini u ovim zvučnim vremenima.

 

(Utorak, 12. maja 1840.)

 

Tekst je preuzet iz knjige: O herojima, kultu heroja i herojskom u istoriji”. Pogovor Dragoša Kalajića drugom srpskom izdanju knjige („Hitrost” , Beograd, 1988, prevod Božidar Knežević) možete pročitati OVDE

 

Tomas Karlajl (1795-1881) bio je škotski istoričar, filozof i esejista

 

Naslovna fotografija: Jastrow/Wikimedia

 

Izbor i oprema teksta Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u