М. Вукмировић: Потребна нам је слога у времену безнађа

Србији су потребне искрене патриоте и добри домаћини, који имају један заједнички именитељ око кога морамо да се саберемо а то је – истински суверена Србија

 „Бог нам не шаље овај очај да би нас онеспокојио, већ да би у нама нови живот пробудио и створио  одлучност да тај очај победимо“
Владика Николај Велимировић

Често се у прошлости Србија налазила пред историјском раскрсницом – опстати или пропасти.

Као по неком неписаном правилу, никада у тим тешким временима Србија није оскудевала у људима, који су својим делањем опомињали народ на опасност која им прети и на преку потребу да се на време „пробуде“. На нашу срећу, имала је тада и много људи који су били високо морални и поштени према себи и другима, честитих људи који су били на страни правде – своје Србије.

Тако је било током историје, на коју смо и данас веома поносни, иако неки желе (или их неко приморава) да је што више забораве!

Ми већ годинама живимо у неком „другом“ времену, времену све већег безнађа, у коме се развило црно семе националног пропадања, у коме је опасно набујао свакојаки разврат, шљам и пороци, у коме су морал,одговорност и солидарност све више заборављене категорије, у коме су мане постале врлине, а оно што се одувек сматрало људским врлинама постају највеће мане.

Нема никакве сумње да нас је до таквог стања довело преко 30 година интензивног распадања државних и друштвених институција:

–  изградили су нам персоналну уместо институционалне државе;

– имамо потпуно промашене економске политике јер су нам успоставили тзв. „бећар економију“ по принципима продај, потроши, позајми, уз потпуно губљење државног финансијског суверенитета;

– ’усрећили’ су нас прихватањем тихе колонизације државе наметнуте од страних империјалистичких сила, које се данас популарно називају глобалистичке државе – донели су нам „експеримент“ државу са свим својим погубним карактеристикама;

–  добили смо владавину невиђено неспособних, неодговорних и искварених домаћих политичких елита (шта год под тим појмом подразумевали)

– укоренили су нам у Србији страховиту негативну селекцију на свим нивоима управљања и увукли политиканство у сваку пору наших живота.

Тако смо долазили у све тежу ситуацију, када се на свим нивоима власти и одлучивања мењало превише нестручних лица, опасних незналица, дилетаната, манипулатора, купаца диплома и трговаца државом и њеним ресурсима, у којој се намножило никад више лопова, криминалаца и људи од којих би се постидео сваки озбиљан човек, у којој је укинута свака могућност разговора, договора, уважавања и толеранције, у којој су се уздигли бројни лидери и  лидерчићи окружени углавном полтронима, послушницима, тајкунима и мафијашима.

И све то је требало да прихватамо као нешто нормално и успешно, па да се томе још и радујемо и славимо такав систем, или да барем о томе „гласно ћутимо“. Такви су нам успоставили систем у коме:

– никад није било више подела и сукоба међу грађанима, а никад мање јединства међу њима,

– никад више гађења, блаћења и етикетирања оних који мисле другачије, а никад мање стида и срама,

– никад више афера и прљавих игара, а никад мање одговорности,

– никад више страха и неповерења, а мање поштовања и солидарности,

– никад више апатије, депресије и ћутања, а мање добрих одговора и реакција,

– никад више лоповлука, криминала и корупције, а мање поштовања закона,

– никад веће „благостање“, а никад мање срећних и задовољних људи,

– никад више новца у буџету, а никад тежа ситуација у образовању, здравству и култури,

– никад више промена на месту министра пољопривреде, а никад лошије стање у пољопривреди и на селу,

– никад више природних лепота наше земље на туристичким проспектима, а никад загађенија природа,

– никад више страних инвестиција, а никад тежи положај радника и сељака,

– никад више расправа о националним интересима, а никад мање националног идентитета,

– никад већа тишина о положају Срба у региону, а никад мање права и слободе за њих,

– никад више искушења и проблема у Србији, а мање духовне снаге и саборности,

– никад више прича о грађанским правима, а никад се мање грађани нису питали за оно што им живот значи,

– никад више партија и странака, а мање демократије,

– никад више државних и службених тајни, а мање јавности у раду оних који би морали да грађанима полажу рачуне о свом раду и поступцима,

– никад више лажи и обмана, а никад мање истине и правде,

– никад више старијих грађана, а никад мање младих људи у Србији,

– никад пунија гробља, а празније њиве и ливаде…

Уз све ово, сурова је истина да ако грађанин нема добре везе са водећом странком на власти, или њеним коалиционим партнерима, он ће врло тешко остваривати чак и своја елементарна грађанска права.

Све наведено нас је данас довело у стање, које се метафорички може назвати „пренапрегнутост пред пуцањем“, у коме је врло тешко прогнозирати на који ће се начин оно решавати, а још теже какво ће бити решење и његове последице.

На жалост грађана Србије, то је управо оно што у Србији хоће и чему се искрено радују страни господари, они који нам фалсификују историју, који наш народ плански и систематски израбљују, деле, свађају и сукобљавају, они који нашу земљу прекрајају и растурају.

Владика Његош је у Горском вијенцу записао: „Не бојим се ја од вражјег кота, нека га је ко на грани листа, но се бојим од зла домаћега“.

Трагично је што већ годинама у нашој земљи постоји један, не мали, број људи на високим функцијама (и у позицији и у опозицији) који све то не види, или не жели да види и који својим чињењем, или не чињењем, доприносе реализацији тих злокобних намера.

Скоро сваки државни проблем се може решити ако се то искрено хоће и ако се својој земљи жели добро.

Ништа више, али ни мање од тога!

Зато је Србији, више него икада, сада потребна саборност свих људи који више од свега желе њен опстанак и развој, који не желе пуку власт, односно, не желе промену власти без темељне, суштинске и радикалне промене давно успостављеног система вредности.

Проблем нису само неки људи, проблем је постојећи систем који је и успостављен да би обезбеђивао реализацију стратегије „лошег управљања“.

Србији су потребне искрене патриоте и добри домаћини, који имају један заједнички именитељ око кога морамо да се саберемо а то је – истински суверена Србија, који су спремни да своје знање, углед и ауторитет ставе на располагање свом народу и својој држави, у ситуацији када је опстанак и народа и државе у значајној мери угрожен.

Пред нама је велики задатак ресуверенизације Србије и рада на српскости власти и државног курса, а Србија, на срећу, ни данас не оскудева у људима који су спремни да се укључе у остваривање тог великог националног циља.

Великог зато што је ресуверенизација Србије предуслов за многе друге преко потребне промене.

Зашто највећи број таквих људи већ није са овима који су на власти, или са онима који су у опозицији?

Зато што сматрају да су и власт и опозиција већ дуги низ година скројени од истог материјала, не верују им јер су их до сада безброј пута слагали, обманули, преварили и издали и да је потпуно бесмислено смењивати једне да би дошли други – исти.

Грађани Србије још увек, али са све мање стрпљења, чекају да се на јавној сцени Србије појави нека нова исконска снага, спремна за темељне, суштинске и радикалне промене, које би обезбедиле услове за толико очекивани свеопшти бољитак Србије.

Може ли Народна слога значајно допринети потребним променама и стварању услова за њих? Нас дванаесторица оснивача Народне слоге смо на састанку о Ђурђевдану 2020. год. закључили да су избори 2022. године права прилика да то покажемо.

Тада смо још једном потврдили одлуку, донету на оснивачкој скупштини Народне слоге 26. Фебруара 2019. да на изборима 2020. године нећемо учествовати да бисмо прву годину свог постојања искористили за унутрашњу консолидацију, кадровско јачање и омасовљење, да се чистог образа и пуног срца можемо ставити на располагање својој Србији.

У програмским документима Народне слоге дали смо наше виђење најважнијих спољних и унутрашњих питања и понудили решења (можете их наћи на www.narodnasloga.rs).

Морамо зауставити опасну тенденцију да наши грађани постану мањина у својој матичној држави, да буду гастарбајтери у својој рођеној земљи, надничари на својој њиви, гости у својој кући, туђини на својој слави, здравичари над празном трпезом… Јер, очигледно је да нам се то одавно спрема!

Све је мање времена да се окупимо, упознамо, удружимо, организујемо и укључимо у борбу за суверену, богатију, здравију, српскију и бољу Србију.

Један наш велики научник је рекао: „Наша земља је опасно место за живот, не због лоших људи, већ због добрих људи који ништа не предузимају“.

Прикључујте се Народној слози да са већим изгледима предузимамо све што се мора, што ће уздизати Србију и наше породице.

Што нас буде више – бићемо јачи и моћи ћемо више!

Како радили, тако нам Бог помогао!      .

 

 О Спасовдану 2020.

 

Председник Управног одбора Народне слоге

Миодраг Вукмировић

 

Насловна фотографија: fakti.org

 

Извор Факти, 28. мај 2020.