Свет је пред друштвеним колапсом

Ако би владе морале да прибегну употреби паравојних или војних снага за гушење, на пример, немира или напада на имовину, друштва би могла да почну да се распадају

Напомена: Чланак је први пут објављен 19. марта на сајту листа „Форин аферс”, гласилу америчког Савета за спољне послове. Након масовних протеста који су у мају захватили САД, враћен је на централно место на сајту. 

Од марта 2020. године, читав свет задесило је зло са којим се није могуће борити ефикасно и чије време трајања нико не може озбиљно предвидети. Економске последице нове пандемије коронавируса не смеју се схватити као обичан проблем који макроекономија може решити или ублажити. Уместо тога, могли бисмо да посведочимо фундаменталним променама у самој природи глобалне економије.

Непосредна криза је криза понуде и потражње. Снабдевање опада јер се компаније затварају или смањују своје радно оптерећење како би заштитиле раднике од инфицирања вирусом COVID-19, заразе изазване новим коронавирусом. Ниже каматне стопе не могу надокнадити губитке који су настали због тога што радници не иду на посао – баш као што фабрика која је у рату претрпела бомбардовање не би могла да услед нижих каматних стопа већ следећег дана, недеље или месеца нормализује ниво производње.

Шок понуде је погоршан смањењем потражње због чињенице да су људи у карантину, и да многи производи и услуге које су користили више нису доступни. Ако затворите земље и обуставите авио-саобраћај, никаква потражња и управљање ценама неће људе навести да лете. Ако се људи плаше или им је забрањено да иду у ресторане или на јавне догађаје због могућности инфицирања, управљање потражњом може у најбољем случају имати веома слаб ефекат – и то не нужно најпожељнији са становишта јавног здравља.

ДУБОКЕ ПРОМЕНЕ
Свет се суочава са перспективом дубоких промена, односно са повратком на природну, што ће рећи самодовољну економију. Та промена је сушта супротност глобализацији. Док глобализација подразумева поделу рада између различитих економија, повратак на природну економију значи да ће се државе кретати према самодовољности. Тај прелаз није неизбежан. Ако националне владе могу да контролошу или превазиђу тренутну кризу у наредних шест месеци или годину дана, свет би се вероватно вратио на пут глобализације, без обзира што би неке претпоставке које су је подупирале (нпр. веома напети производни ланци који функционишу по принципу испорука у последњи час) можда требало ревидирати.

Демонстранти који протестују због полицијског убиства Џорџа Флојда пале америчку заставу

Међутим, ако се криза настави, глобализација би могла да се распадне. Што криза дуже траје и што су дуже препреке слободном протоку људи, роба и капитала, то ће више такво стање ствари изгледати нормално. Формираће се специјални интереси са циљем одржања тог тренда, док би страх од нове епидемије могао да подстакне покушаје да се оствари национална самодовољност.

У том смислу, економски интереси и легитимни разлози за бригу о здрављу би могли да се сударе. Чак и наизглед мали захтев – на пример да свако ко уђе у неку земљу мора да, поред пасоша и визе, приложи и здравствено уверење – може представљати препреку повратку старом глобализованом начину живота, узевши у обзир колико милиона људи путује у нормалним околностима.

Тај процес растакања би у суштини могао бити сличан растакању глобалне екумене до којег је дошло са распадом Западног Римског царства у мноштво самодовољних земљишних поседа између четвртог и шестог века. У економији која је из тога произашла, трговина се користила само за размену вишкова робе за неке друге врсте вишкова произведених од стране других земљишних поседа, уместо да се подстиче специјализована производња за непознатог купца. Како је Ф. В. Вокбанк написао у чланку „Пад Римског царства на западу“: „Широм целог (распадајућег) царства дошло је до постепеног повратка на ситно занатство довољно за преживљавање и производњу за локално тржиште и посебне наруџбине у окружењу“.

ПРИРОДНА ЕКОНОМИЈА
У тренутној кризи, људи који нису постали у потпуности специјализовани уживају предност. Ако можете произвести властиту храну, ако не зависите од јавне доставе струје или воде, ви не само да сте безбедни од поремећаја који могу настати у ланцима снабдевања храном или обезбеђивању струје и воде, већ сте такође безбеднији од могућности инфицирања, јер не зависите од хране коју припрема неко други ко може бити заражен, нити вам требају мајстори, који такође могу бити заражени, да вам дођу и поправе било шта по кући. Што вам мање требају други људи, то је безбедније и боље по вас. Све што је некада била предност у изузетно специјализованој економији сада постаје хендикеп, и обрнуто.

Прелазак на природну економију не би био вођен обичним економским притисцима, већ много значајнијим бригама, попут епидемијске болести и страха од смрти. Према томе, стандардне економске мере могу бити само палијативне природе: оне могу (и треба) да пруже заштиту људима који изгубе посао и немају на шта да се ослоне и који често немају чак ни здравствено осигурање. Пошто такви људи не могу платити своје рачуне, они ће створити каскадне шокове, од принудних исељења до банкарских криза.

Упркос томе, број људских жртава због болести ће бити најважнија цена, она која би могла да доведе до друштвеног распада. Они који остану безнадежни, без посла и без средстава лако би могли да се окрену против оних који су боље стојећи, јер већ неких 30 одсто Американаца има нулти или негативан однос имовине и дуговања.

Ако већи број људи из текуће кризе изађе без новца, послова или приступа здравственој заштитити, и ако ти људи постану очајни и љути, сцене попут недавног бега затвореника из затвора у Италији или пљачки после урагана Катрина у Њу Орлеансу 2005. би могле да постану уобичајене. Ако би владе морале да прибегну употреби паравојних или војних снага за гушење, на пример, немира или напада на имовину, друштва би могла почети да се распадају.

Демонстрант клечи испред кордона Националне гарде која је ангажована у Минеаполису непосредно уочи увођења полицијског часа због масовних насилних протеста, 29. мај 2020. (Фото: Рени Џоунс Шнајдер/Стар трибјун)

Стога би главни (можда чак и једини) циљ економске политике данас требало да буде спречавање друштвеног распада. Напредна друштва не смеју дозволити да их економија, посебно богатство финансијских тржишта, заслепи пред чињеницом да је најважнија улога коју економска политика сада може играти одржање друштвених веза јаким под овим изузетним притиском.

 

Бранко Милановић је виши научник у Стоун Центру за друштвено-економску неједнакост и професор на Лондонској школи економије

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: John Minchillo/AP

 

Извор Forreign Affairs