Антисрпска интернационала постоји

Будимо свесни да око нас постоји антисрпска интернационала и да нам на све могуће начине, укључујући и пропагандно деловање унутар саме Србије, ради о глави

Наша јавност се протеклих дана доста бавила једном дрском и на лажима утемељеном изјавом неког пензионисаног хрватског адмирала. То је радила не без основа, али без истинске спремности да сагледа зашто речи хрватског бојовника нису безопасне. А он је устврдио да је Хрватска угрожена са разних страна, како од Мађара, Италијана и Бошњака, тако и од свих хрватских непријатеља најопаснијих Срба. Упркос томе, како каже, „нека буде јасно свима“, Хрватима припадају – не само територије које су сада у саставу њихове државе – већ и цела Босна и Херцеговина, црногорско приморје, Срем, Бачка и део Баната.

Да се ради о глупостима, не треба много објашњавати. Босна је још од 10. века, када је први пут поменута у тзв. „Спису о народима“ византијског писца и цара Константина Порфирогенита, дефинисана као српска земља. Да се радило о западној српској покрајини а касније, пошто се осамосталила и у том виду одржала, и држави, сведоче и бројни други извори.

Да их сада не набрајам јер их је много, од повеље босанског владара (бана) Матије Нинослава (13. век) који своје поданике изричито назива Србима, до у Хрвата толико хваљеног Летописа попа Дукљанина, у коме је прецизно наведено да се Србија дели на Расу (Рашку) источно од Дрине и Босну западно од те наше реке. Додуше, у неким верзијама тог контроверзног дела помиње се да је средњовековно српско приморје било под влашћу Хрвата (што није ничим поткрепљено), али у свим, баш свим, сачуваним преписима стоји да је Босна део Србије (што је многим другим изворима потврђено).

ИДЕНТИТЕТСКА КРИЗА
Ствари стоје слично и са Херцеговином, Јужном Далмацијом (јужно од реке Цетине) и црногорским приморјем. Без обзира на „Дукљанинов“ изузетак, јасно је да се ради о историјски српским земљама. Чак и документа хрватске провенијенције сведоче да је било тако. Када су у питању Срем, Банат и Бачка, ту бисмо могли да полемишемо са Мађарима око словенског, и у том контексту српског присуства на тим просторима пре насељавања Угара, али је чињеница – колико и то да су Срби ту присутни (често су били и већинског становништво) од средњег века – да су ти крајеви вековима били део мађарске државе.

Као резултат наше победе у Првом светском рату ушли су у састав Србије. Али ни ту нема дилеме да никада нису били хрватски у државном погледу. Чак и Срем, који је био у саставу Бановине Хрватске и Славоније, није био део хрватске државе. Осим у другој половини раног средњег века, она никада није постојала (а док је постојала није поседовала Срем). Потоња Бановина била је само аутономна јединица у саставу Краљевине Угарске. Ништа више од тога. Мађарска је 1102. поразила и анектирала Хрватску. Није дошло ни до каквог, готово добровољног уједињења и стварања некакве хрватско-мађарске краљевине. То је један од бројних хрватских историјских митова, који нигде осим у Хрватској, и делимично у Србији и другим постјугословенским државама, нису прихваћени.

Застава Хрватске се вијори изнад Трогира (Фото: Cezary Wojtkowski/iStock)
Застава Хрватске изнад Трогира (Фото: Cezary Wojtkowski/iStock)

Стигли смо тако до нашег кључног проблема. Не треба да нас забрињава то што многи хрватски историчари, политичари, новинари износе лажи. Проблем је што их ми пречесто прихватамо. Не треба да се бринемо због хрватске агресивности. Хрватска није никаква сила која може да нас озбиљно угрози. Несрећа је што смо ми и даље у канџама идентитетске кризе па разне крвнике неретко доживљавамо као браћу а њихове лажи као истину. У складу са тим, понашамо се ирационално и не штитимо како ваља своје националне интересе.

Нашој конфузији доприноси и то што су многи од хрватских митова, као резултат наше опаке југословенске грешке из прошлости, увелико уграђени у свест великог дела Срба. На темељима постављеним на порозном тлу, настављамо да градимо кулу од трулог материјала. Никада се нисмо позабавили преиспитивањем југословенског баласта те одбацивањем свега онога што нас ту угрожава. Када је већ тако, а јесте, не треба да нас чуди што мноштво хрватских измишљотина провејава и из системске сфере, укључујући и школске програме, данас поново самосталне и номинално националне српске државе.

ХРВАТСКИ МИТОВИ
До овог тренутка српска деца уче да су у средњем веку постојале две хрватске државе тј. Далматинска Хрватска и Панонска Хрватска. Међутим, ни један једини историјски извор не потврђује да је било тако. Хрватска држава је, судећи по свим доказима, била ограничена на простор од Горског Котара до Средње Далмације (северно од реке Цетине), односно на истоку до Саве. Западно од ње простирала се Панонија, коју су Хрвати делимично освојили тек током 10-11. века, а и после освајања па све до слома своје државе, нису је у континуитету поседовали.

Што се тамошњег словенског становништва тиче оно је у погледу језика било ближе Србима штокавцима него Хрватима, тада искључиво чакавцима. Нико, или готово нико, у Србији не тврди да се ипак радило о Србима. То не знамо. Али јасно је да је ирационално и то што олако прихватамо да су већ у средњем веку Хрвати били они словенски огранци – укључујући и католике српског порекла у Далмацији и БиХ те словенско становништво јужног дела Паноније – који су много касније, од 19. века наовамо, уз помоћ римокатоличке цркве укључени у хрватски корпус. Преци тих људи нису ни помишљали да су Хрвати. Потомци имају право да буду шта год хоће, али недопустиво је то пројектовати на прошлост (што, узгред, важи и за данашње тзв. националне Црногорце).

Уврежио се код нас и хрватски мит о „краљу Томиславу“. У духу југословенског „братства и заједништва“ (тако се говорило пре 1941, а комунисти су потом само последњу реч у оживљеној старој фрази заменили „јединством“), краљ Александар Карађорђевић је свог другог сина назвао по том хрватском владару. Тај хрватски кнез је у првој, као и у другој Југославији помпезно, а неистинито представљан као највећи хрватски краљ. То се намеће и нашим школарцима данас иако цела прича око краљевског крунисања Томислава на Дувањском пољу није ништа друго него имагинација.

Споменик краљу Томиславу у Загребу (Фото: Doncsecz/Wikimedia)
Споменик краљу Томиславу у Загребу (Фото: Doncsecz/Wikimedia)

Био је моћан кнез Хрвата али не и краљ! Међутим, није најгоре што смо прихватили низ хрватских измишљотина које се односе на средњи век. Горе од тога је то што се устручавамо да кажемо истину која нам иде у прилог, и да на адекватан начин, полазећи од ње, образујемо омладину. Када неко у Србији каже да су Босна, Херцеговина, Црна Гора или Јужна Далмација историјски српске, од многих одмах добије националистичку етикету уместо одобравања што говори истину. Али и од тога постоје горе ствари.

У нашим медијима мало, мало па се појаве хрватске лажи које су у вези са савременом историјом. Опсег је велики, од приказивања хрватског екстремисте Стјепана Радића у позитивном светлу, преко прихватања конструкције да су Хрвати имали значајну улогу у антифашистичкој борби на просторима Југославије, до интерпретације дешавања из времена ратова за југословенско наслеђе током 90-их година. Наравно, није све то тек резултат наше системске и друштвене површности, већ и озбиљне хрватске пропаганде и лобирања у Србији.

КЉУЧНА ОПАСНОСТ
Вратимо се сада речима некадашњег хрватског високог официра са којима сам почео текст. Посматрано кроз призму онога чиме смо се претходно бавили, јасно је да ни Јужна Далмација, Барања или Славонија, које су у саставу Републике Хрватске, нису историјски хрватске земље, а камоли да су то делови данашње Србије, Црне Горе или Босна и Херцеговина у целини. То су чињенице колико и то да су хрватски екстремисти (уз подршку великог дела Хрвата), током 20. века починили „дуги геноцид“ над Србима.

Нисмо ми изазвали распад ни прве, нити друге Југославије, нити смо доминирали у протеривању па и ликвидирању људи друге вере или националности. Било је и на нашој страни оних који су чинили злочине или на њих хушкали (као нпр. Мило Ђукановић, док је био Србин), али они су кап у мору сличних злодела са хрватске стране. Упркос томе, малтене да смо прихватили да смо сви подједнако криви за оно што се догодило пред крај прошлог века, а и када се ради о Другом светском рату немали део нашег друштва није далеко од накарадне симетрије.

За све то је најодговорнија држава. Ко би био други? То иде на душу држави јер је у прошлости, услед владајућих југословенских, а потом на њих надграђених комунистичких илузија, у име некаквих наводно виших јужнословенских идеала, жртвовала реалне српске интересе. Градили смо заједништво са онима који га, будимо реални, никада са нама нису желели – за које смо били и остали обична ловина према којој се треба односити без милости – на темељу мазохистичког одрицања од себе.

Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској, велико стратиште Срба (Фото: Радомир Јовановић/Центар за међународну јавну политику)
Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској, велико стратиште Срба (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Заједништво је могуће само на бази компромиса и уважавања. Због тога што то нисмо схватили и у складу са тим се поставили, платили смо страшан цех. Да ствари буду горе и даље настављамо да га допуњавамо. Нисмо рашчистили – враћам се на то јер је од суштинског значаја – са тиме да смо Срби а не Југословени, и да нам нису браћа они који су нас клали. Ту, наглашавам то, лежи кључна опасност по нас, а не у томе што нам хрватски јуришници поручују да нас нису довољно побили или да нам нису отели баш све што би хтели да поседују. Лако ћемо са њима, ако изађемо на крај сами са собом!

АНТИСРПСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА
У стању смо да бранимо своје интересе од стране регионалних опонената само ако нисмо изнутра озбиљно ослабљени. Зато они посвећено раде да се баш то деси. Самосвесни Срби су им несаломљив орах док су национално дезоријентисани Срби погодне жртве. Народ који заборавља своју прошлост а усваја туђе историјске лажи трасира пут за свој нестанак. То не смемо да заборавимо, нити да поверујемо у бесмислице о томе да су се регионални односи позитивно променили нама у прилог.

Није истина да су Хрвати богзна колико угрожени, како је то рекао дотични хрватски „часник“, од стране својих „суседа“. Нису они ни у дефанзиви, нити су било чија примарна мета. Не стоји ни да су остали без савезника у нашем ближем и даљем окружењу, а да смо их ми стекли у изобиљу. Напротив. Загреб је и даље покретач антисрпских процеса у Југоисточној Европи у духу идеје Иве Пилара. То на разним странама наилази на добар пријем. Отац хрватске геополитике је схватао да Срби, које је доживљавао као кључне хрватске непријатеље, могу да буду сломљени само ако се око њих створи паклени обруч.

У том правцу Хрватска до данас систематски ради. Није случајно, баш сада када се јављају најозбиљнији наговештаји територијалног прекомпоновања Балкана у неком наредном периоду, у Македонији пласирана марка са великом Хрватском која превазилази и опсег НДХ (у њеном саставу су уз БиХ, Срем и Бачка, део Црне Горе и Рашка област). Није тек тако неоусташки настројена власт у Црној Гори на Дан победе у Другом светском рату грађане те земље „обрадовала“ емитовањем спота хрватског шовинистичког певача Maркa Пeркoвићa Toмпсoнa. Све то су паклени симболи које не смемо, после пар дана критике, да заборавимо и багателишемо. Битно је да их повежемо у мозаик како бисмо имали праву слику целовитог изазова са којим се суочавамо и са којим ћемо тек да се суочимо у пуном обиму.

Будимо свесни да око нас постоји антисрпска интернационала и да нам на све могуће начине, укључујући и пропагандно деловање унутар саме Србије, ради о глави. Ако то знамо и промишљено делујемо како бисмо заштитили своје националне интересе, неће моћи фатално да нам науди. Али ако наставимо да чинимо оно што сада чинимо, можда се и оствари много тога о чему сањају усташе и њихова србофобна сабраћа у нашем окружењу.

Припадник усташког покрета држи заставу са усташким грбом у Загребу (Фото: Profimedia)
Мушкарац у центру Загреба држи заставу са грбом НДХ (Фото: Profimedia)

Зато, узмимо се у памет и јачајмо много озбиљније своје идејне државно-националне капацитете. Материјалне полуге државне моћи, које смо донекле у претходним годинама повећали, битне су али не и пресудне без претходног. Доба интензивних бура на Балкану још није прошло, напротив, вероватно поново долазе јаки ветрови. Хвала хрватском адмиралу што нас на то подсећа! Нек нас он и њему слични третирају, како би то рекао Старчевић, као „славосербску пасмину“. Нема везе. Важно је да се ми сами не понашамо тако да могу да нам лако науде.

 

Насловна фотографија: Анадолија

 

Извор Печат