Хоће ли СДА испунити аманет „добрих Бошњана“

Тридесет година након оснивања, остаје питање да ли ће СДА са Бакиром на челу успети да испуни имагинарни аманет „добрих Бошњана“ и својих оснивача?

Странка демократске акције, водећа политичка организација бошњачког народа у БиХ, обележила је 26. маја тридесетогодишњицу оснивања. То је несумњиво значајан јубилеј, достојан уважавања, поготово с обзиром на све кроз шта је та странка, зачета као покрет, морала да прође током трију деценија свог постојања, активно суделујући у свим бурним збивањима која су пратила разбијање и смрт Савезне Републике Југославије, укључујући и крвави гађански рат у Босни и Херцеговини.

Партијско-политички гледано, СДА може с разлогом бити задовољна својим тридесетогодишњим билансом, јер је успела да савлада све спољне притиске и унутрашње расколе и да, уз тек повремена поклизнућа, све до данас остане доминантан представник муслимана/Бошњака на друштвеној и политичкој сцени БиХ. На овом успеху странци коју је 1990. основао Алија Изетбеговић, а данас је предводи његов син Бакир, може се само честитати. Поређења ради, Демократска странка, у исто време основана (обновљена) у Србији, у међувремену се распала на више лидерских партија, од којих ниједна у овом тренутку, нажалост, објективно не игра значајнију улогу у политичком животу земље.

У околностима које су од прекретних деведесетих владале на бившем југословенском простору славити тридесети рођендан на месту водеће странке једног народа никако није за потцењивање. Задовољство овом чињеницом, али и укупним постигнућима своје партије, уз одређену меру самокритичности, али и оптимизма, у пригодном обраћању чланству и јавности изразио је и председник странке Бакир Изетбеговић. Било би, из више разлога, несмотрено и неозбиљно односити се према овом свечарском, али и брижљиво структурисаном програмском излагању искључиво као према пригодном. Напротив, оно је изванредна прилика да се анализирају досадашњи стварни политички учинци СДА и њени приоритетни будући задаци, у виђењу њеног лидера.

КОМЕ СЕ БАКИР ОБРАЋА?
Има ли, у светлу главних циљева утврђених од стране својих оснивача, СДА заиста онолико разлога за задовољство оствареним резултатима колико би се могло закључити на основу Изетбеговићевих оцена? Није то лако објективизовати, поготово с обзиром на лукавство политичког дискурса, рутинске замене теза и еуфемистичку, релативизујућу селективну реторику којом се политичари срачунато служе, а у чему ни стари ни млади Изетбеговић нису изузеци. Па ипак, вреди покушати, јер је обраћање лидера СДА приликом овог важног јубилеја несумњиво међашњи политички документ сасвим извесне актуелне и потенцијалне тежине. Да видимо, прво, коме се Бакир Изетбеговић обраћа.

Он каже да је то народ, али који народ: „Када кажем наш народ, не мислим само на Бошњаке, мислим на све оне који немају резервну домовину, нити резервну политику када је у питању равноправност грађана и народа Босне и Херцеговине. На све оне који су, заједно са Бошњацима бранили, и спремни су да поново бране територијални интегритет и суверенитет наше земље, њену част и углед, њену бит коју је рахметли Алија Изетбеговић описао као вјеру да различите вјере и културе могу живјети заједно“.

Јасно је да се овде под народом подразумева наднационални „политички народ“ који БиХ доживљава као искључиво извориште и упориште свог грађанског идентитета, условно речено, „Босанци“. Постоји ли, уопште, са становишта апсолутне и реалтивне социолошке, али и политичке бројности, такав босанскохерцеговачки народ, односно нација? Према нашим сазнањима, не постоји.

Грађани машу заставама Босне и Херцеговине током прославе Дана независности БиХ у старом граду Баглају, 29. фебруар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Грађани машу заставама Босне и Херцеговине током прославе Дана независности БиХ у старом граду Баглају, 29. фебруар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Иначе, приликом оснивања, СДА се самодефинисала као „политички савез грађана Југославије који припадају муслиманском културно-повијесном кругу, као и других грађана Југославије који прихватају програм и циљеве Странке“. У међувремену је „припадност муслиманском културно-повијесном кругу“ тактички изостављена из званичне личне карте и програмских докумената СДА, што не значи да је исходишно (пан)исламистичко идеолошко опредељење напуштено, као и политичко деловање испостава СДА у оним областима бивше Југославије у којима припадници ислама компактније живе.

Има, уосталом, озбиљних аналитичара који оцењују да је Алија Изетбеговић најуспешнији и био у ономе што се у „Исламској декларацији“ назива „исламизовање муслимана“, а о чему је својевремено радо говорио и бивши реис-ул-улема Мустафа Церић, иначе један од четрдесеторице потписника иницијативе за оснивање СДА.

Странка се у садашњој вредносној конјунктури залаже за наводни континуитет наднационалног, интегралног „босанства“, остајући у бити муслиманска и бошњачка, што је тешко концептуално помирити, а још теже у БиХ политички реализовати као добитну уједињујућу платформу.

Изетбеговић у овом обраћању није, заправо, рекао ништа ново, већ је само потврдио истрајавање своје партији на линији афирмисања „босанскохерцеговачког патриотизма“, што, упркос свим разликама, типолошки, а и по носивости, подсећа на „социјалистички патриотизам југословенских народа и народности“, о којем је непосредно пре агоније СФРЈ у Хрватској говорио српски кадар Душан Драгосавац.

ДОБРИ БОШЊАНИ
Прошле године је Изетбеговић у Какњу одржао предавање под карактеристичним насловом „Независност БиХ и државотворна свијест народа БиХ“, у којем је разрадио појам државотворне свести претпостављеног, а ван бошњачког корпуса само теоријски или у незнатним траговима постојећег, „босанског народа“.

У свом обраћању поводом јубилеја СДА, као што видимо, он се на тај „народ“ ослања и у хипотетичкој поновној одбрани „територијалног интегритета и суверенитета“, као и „части, угледа и бити“ БиХ, при чему ту мистичну бит одређује мером вере свога оца у то да различите вере и културе могу живети заједно. Вероватно идеално и могу, али се показало, и то на трагичан начин, да у БиХ по мери програмских визија и практичног понашања СДА тешко да би могле, сем под неким тоталитарним режимом и/или у оквиру ширих, централизованих државних система (попут османског, аустроугарског, монархистичког и комунистичког југословенског…). Али, у таквим условима партија као што је СДА, па још и водећа, била би незамислива, сем уколико би се определила за нагодбењачки и камелеонски модус операнди Спахове Југословенске муслиманске организације.

Бакир Изетбеговић током предавања у Какњу поводом Дана независности БиХ, 01. март 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјубу)
Бакир Изетбеговић током предавања у Какњу на тему „Независност БиХ и државотворна свијест народа БиХ“, 01. март 2019. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

У састав „народа“ коме се лидер СДА обраћа не улазе, како каже, они који имају „резервну домовину“, односно „резервну политику када је у питању равноправност грађана и народа Босне и Херцеговине“. Сем што је већ прилично изанђала и неукусна, та флоскула о „резервној домовини“ је политички бесмислена и контрапродуктивна. С којим правом се конститутивним народима који имају своје националне матице ван БиХ одузима право да БиХ равноправно сматрају својом домовином, а њихово одбијање да се уклопе у „босанску нацију“ жигоше као поседовање „резервне домовине“ и „резервне политике“?

Та оптужба се стално понавља и сигурно не доприноси „изградњи државотворне свести“ код Срба и Хрвата у складу са Изетбеговићевим рецептом, већ их, напротив, чини додатно сумњичавим у погледу начина на који СДА спроводи у дело оно што син оснивача странке назива бабином „вјером да различите вјере и културе могу живјети заједно“.

Једна реченица из Изетбеговићевог какањског предавања упућује на то да је он савршено свестан суштине проблема за „државотворном свијешћу народа БиХ“, тј. да се реч народ у овом контексту може оправдано употребити једино у генитиву множине (народâ), а никако једнине. Он, наиме, сасвим разложно констатује да „да је у БиХ само једна истина о ономе што се (у рату) дешавало, али да упркос томе сваки народ има своју истину“.

Бошњаци/СДА морају, истиче Изетбеговић, „бранити ту једну истину, али и пронаћи начин да се помирујемо и с једнима и другима и трећима и четвртима“. Бошњачка истина била би, дакле, та „само једна“ права истина, она за коју правоверни муслимани иначе сматрају да припада једино Алаху (Хак), што је уједно и једно од његових 99 „најлепших имена“. Људи би морали бити бар мало мање искључиви и горди у погледу исправности својих и туђих „истина“, што важи за припаднике свих вера и нација, па и за Бошњаке и чланове СДА.

Ево и једне Изетбеговићеве метафоре: „Нисмо се дали асимилирати, раскинути и одувијек смо бранили нашу земљу и опстојност. Босански језик се овдје говорио стотинама година и ништа друго. Иако смо различити, сви смо ми у менталитету један народ. Босна ми понекад личи на крошњу чије гране сви ломе“.

Сугестивна је, али не баш и смисаоно сасвим јасна та представа крошње под сталним ударом ломитеља грана, док се увођењем крајње неухватљиве категорије „менталитета народа“ улази на клизав терен етнопсихологије, на коме није препоручљиво заснивати политичке и државотворне пројекте. Али, да оставимо крошњу њеној худој судбини. Шта је са стаблом? Да није можда проблем у стаблу засађеном на непогодном тлу и без дубљих корена?

Грађани Мостара на чувеном мосту изнад Неретве прослављају Дан независности БиХ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Грађани Мостара на Старом мосту прослављају Дан независности БиХ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Ево Изетбеговићевог објашњења: „Од 1463. до 1992. године Босном су владали други. Њени синови су гинули диљем свијета под туђим заставама. Никада више неће бити тако, и то је заслуга прве генерације кадрова СДА чијој су политичкој процјени босанскохерцеговачки патриоти вјеровали без резерве“.

Више од пет векова, дакле, није било никаквог суверенитета предака „босанског народа“ над територијом Босне и Херцеговине и она као држава није постојала, већ једино као административна јединица променљивих граница у саставу већих државних целина. Корен би, у складу са овом оригиналном концепцијом наводног континуитета у дисконтинуитету, јединственом „парадигмом Босна“ (Р. Махмутћехајић), зрачио из хумуса средњовековне босанске државе, а ментално исходио из веровања „добрих Бошњана“ које, сматра Изетбеговић, ваља називати патаренима, а не богумилима (?!), и које су, као и ону крошњу, сви вазда ломили. Но, ово је тема о којој су написани томови и није примерено у њу се овде и сада упуштати.

ДОВРШАВАЊЕ ПОСЛА
У подсећању на Оснивачку скупштину СДА у сарајевском хотелу „Холидеј ин“, ових дана се у босанскохерцеговачким медијима често наводе и заветне речи које је том приликом изговорио Алија Изетбеговић: „Сигуран сам да тумачим најдубља осјећања муслиманског народа ако кажем да он неће дозволити комадање Босне. Срамни споразум Цветковић-Мачек о подјели ове земље је мртав. За то је гаранција снага која се данас рађа у овој сали“.

Зашто је поменут баш злосрећни споразум Цветковић-Мачек  из 1939. године, којим се у предвечерје Другог светског рата, стварањем Бановине Хрватске, у складу са накарадним шовинистичким схватањем њеног „повијесног/државног права“, очајнички покушало решити хронично „хрватско питање“ у Краљевини Југославији? Искусни вођа ЈМО Мехмед Спахо, који је ускоро и преминуо, упозорио је преговараче да се договором никако не би смео нарушити аутономни статус БиХ. Његов наследник и истакнути аутономаш Џафер Куленовић постао је нешто касније, у оквиру проширених граница Бановине Хрватске, потпредседник усташке НДХ…

Вероватно је оснивач СДА одабрао баш овај пример из не тако далеке историје због тога што су споразум којим је игнорисан било какав аутономни статус БиХ, у сасвим другачијим околностима, потписали политичари из двају констутитивних народа у „дејтонској“ БиХ, оних са „резервном домовином“, а који у БиХ, као својој неотуђивој домовини, већински упорно одбијају да постану патриоти на начин за који се већ три деценије упорно (тврдоглаво) залаже средишњи ток бошњачке политике који репрезентативно представља СДА.

Бакир Изетбеговић се поводом тридесете годишњице странке заложио за довршавање посла који су започели оснивачи СДА, а  његов отац је на оснивачкој скупштини свечано обећао да више нико никада неће комадати БиХ. Пред водећом бошњачком странком није нимало лак задатак. Њен садашњи лидер предвиђа да ће „дезинтеграцијске силе задуго бити живе у БиХ. Бит ће нових напада на суверенитет државе, правиће се намјерне кризе и блокаде, заговарати подјеле. Покушават ће нас заморити. Али никада у томе неће успјети“.

А да ли ће СДА успети да испуни имагинарни аманет „добрих Бошњана“ и својих оснивача и да, у складу са неизмењеном визијом, доврши „посао на успостављању сигурне, стабилне и просперитетне Босне и Херцеговине“? Може ли се на овом плану досадашњи учинак СДА сматрати успешним? Изетбеговић, и свакако не само он, мисли да може. Искуства прошлости и реалност садашњости упућују на другачију процену.

Председник СДА Бакир Изетбеговић држи говор на предизборном митингу, Сарајево, 05. октобар 2018. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Председник СДА Бакир Изетбеговић држи говор на предизборном митингу, Сарајево, 05. октобар 2018. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Можда би било време да се чланство и вођство ове значајне и утицајне странке запита није ли приоритет њиховог политичког програма – успостављање унитарне БиХ са јединственим босанским народом као носиоцем државног суверенитета, недостижна утопија. Ако је судити по идејним тежиштима Изетбеговићевог обраћања о тридесетом рођендану, изгледа да ће и ова прилика за рационално, одговорно преиспитивање и усклађивање политике са стварношћу бити пропуштена.

До којег ће се рођендана чекати?

 

Насловна фотографија: Mustafa Öztürk – Anadolu Agency

 

Извор Sveosrpskoj.com