Ј. Рабкин: Америку прогони визија света окренутог Кини

„Свет окренут Кини“, баш као што су некад биле „Црвена претња“ и „Рат против тероризма“, служи повећању америчких војних расхода. Царства у паду имају тенденцију да буду насилна

Сједињене Државе прогони призор „света окренутог Кини“. Председник Трaмп се зато са изразом забринутости на лицу залаже за „Америку на првом месту“. И неки од европских савезника САД показују исту забринутост. Остали наглашено ћуте. Али, у чему је тачно брига?

Сједињене Државе уживају статус једине суперсиле већ три деценије. Совјетски Савез, чији је војни паритет Вашингтон нерадо поштовао, више не постоји. Након прве деценије послушности, постсовјетска Русија заузела је самосталнију позицију, али се суочила са озбиљним економским изазовима. Кина је много већи играч, политички дисциплинован, индустријски моћан и технолошки напредан. Али, упркос често израженим (западним) страховима, Кина не прети либералним демократијама ни „свету заснованом на владавини либералних вредности“.

За разлику од западних нација, које имају дугу историју војних и политичких интервенција широм света, Кина је показала мало интересовања за управљање другим земљама и нема навику свргавања туђих режима. Штавише, научила је да користи мирнодопске услове слободне трговине и глобализације, које су промовисале САД стварајући институције за то стање. Кинеска иницијатива Појас и пут користи ове успехе за побољшање међурегионалне повезаности и логистике.

Реакција на пандемију COVID-19 у Сједињеним Државама открила је озбиљне рањивости те земље. Али, и много пре ове кризе јавног здравства, Американци су се плашили да ће их Кина надмашити у економској игри. Због тога се америчка влада одлучила за разне политичке мере како би се супротставила индустријском и технолошком успону Кине. Такође је повећала своје војно присуство око Кине. Међутим, Кина неће реаговати симетрично. Неће тражити војне базе у Канади и Мексику како би се успоставила симетрију са присуством америчких снага у Јапану и Јужној Кореји. Уместо тога, она се бави кредибилним одвраћањем.

Шангајска организација за сарадњу је регионалног обима и састоји се од седам пуноправних чланова, од којих су четири нуклеарне силе (Кина, Индија, Пакистан и Русија). “Свет окренут Кини”, баш као што су некад биле „Црвена претња“ и „Рат против тероризма“, служи повећању америчких војних расхода. Царства у паду имају тенденцију да буду насилна. Поступци Британије у источној Африци и Француске у Алжиру 1950-их репрезентују ту тенденцију. Изгледи за војни сукоб с Кином могли би одушевити неке људе (као Други светски рат који је извукао САД из Велике депресије), али остаје сумња због нуклеарног оружја.

У фебруару 2020. Минхенска конференција о безбедности осмислила је концепт „беззападности“. тј. растуће неспособности Запада да обликује међународни поредак у складу са својим вредностима. Односи се на подељени и у неким деловима све више нелиберални Запад који се, како се чини, повлачи са глобалне позорнице. Али, то не значи да ће „Исток“ заузети то место.

Успешна у мирнодопском такмичењу, Кина нема ни рационалну потребу ни културну предиспозицију да имитира империјалистичко искуство западних сила. Да би осигурала мир од којег има користи, Кина би могла користити своју моћ за јачање међународних организација, попут Уједињених нација и јачање мултиполарног света.

Ово се може посматрати као претња, али само као претња амбицији САД да доминирају кроз често погрешно конципирано „америчко вођство“. Тренутна антикинеска провала у Вашингтону додатно поткопава кредибилитет Америке и подстиче критичност европских политичара и инвеститора који гледају у Кини поузданијег партнера.

 

Аутор Јаков Рабкин

 

Насловна фотографија: Andy Wong, File/AP Photo

 

Извор Факти, 01. јун 2020.