Junak kao pesnik – osvrt na Šekspira

Odlomak iz knjige Tomasa Karlajla „O herojima, kultu heroja i herojskom u istoriji“, sa osvrtom na Šekspira, njegovo stvaralaštvo i istorijski značaj

Kao što je Dante, italijanski čovek, bio poslan na naš svet, da muzički ovaploti religiju srednjeg veka, religiju naše moderne Evrope, njen unutrašnji život, tako Šekspir, možemo reći, ovaploćava za nas spoljni život naše Evrope, kako je tada bio razvijen, njenog viteštva, dvoranstva, ćudi, častoljublja, i kakav su praktički put mišljenja, radnji, gledanja na svet, imali tada ljudi. Kao što kod Homera možemo još videti celu staru Grčku, tako kod Šekspira i Dantea posle hiljada godina može još biti čitko šta je naša moderna Evropa bila u veri i u radnji.

Dante nam je dao veru ili dušu; Šekspir, na ne manje plemenit način, dao nam je radnju ili telo. Trebalo je da i telo imamo: jedan čovek bio nam je poslat za to, čovek Šekspir. Upravo onda kad je viteški način života dostigao svoje poslednje savršenstvo i kad mu je došlo vreme da se sruši u laganom ili brzom raspadanju, kao što ga sad vidimo svud, taj drugi suvereni pesnik, sa svojim vidovitim okom, sa svojim neumuklim pevačkim glasom, bio je poslat da to sve zabeleži, da da dugotrajan spomen o tome. Dva skladna čoveka: Dante, dubok, vatren, kao centralni oganj sveta; Šekspir, prostran, tih, koji daleko vidi kao sunce, svetlost koja odozgo dolazi svetu. Italija je rodila jedan svetski glas; mi Englezi imamo čast da smo rodili drugi.

SLOBODAN DAR PRIRODE
Dosta je zanimljivo kako je, takoreći golim slučajem, taj čovek došao nama. Ja uvek mislim da je taj Šekspir tako veliki, miran, savršen i samodovoljan, da mi možda nikad ne bismo čuli o njemu kao pesniku, da ga vorviški nadzornik nije gonio zbog krađe, divljački. Šume i nebesa, seljački život čoveka u Stratfordu, dosta bi bili za tog čoveka! Ali doista i ono čudnovato cvetanje cele naše engleske egzistencije, koje mi zovemo „Elizabetino doba“, zar i ono nije došlo samo od sebe? „Drvo Igdrazil“ cveta i vene po svojim sopstvenim zakonima, suviše dubokim, da bismo ih mi poznali. I ipak ono cveta i vene, i svaka njegova grana, svaki njegov list jeste tu, po stalnim večitim zakonima, ne kao kakav ser Tomas Liusi (gorepomenuti vorviški nadzornik), nego sve dolazi u svoj zgodan čas.

Kažem da je to zanimljivo i da nije dovoljno posmatrano; kako svaka stvar radi podudarno sa svima; svaki list koji trune na putu jeste nerazdvojan deo sunčevog i zvezdanog sistema; nema nijedne misli, nijedne reči ni radnje čovekove, koja nije potekla i iz svih ljudi, i koja ne deluje, ranije ili docnije, poznata ili nepoznata, na sve ljude! Sve je to jedno drvo – optok soka i uticaja, uzajamni saobraćaj svakog i najmanjeg lista s najdubljom žilom korena, sa svakim drugim, najvećim i najmanjim delom celine. To je drvo Igdrazil, kojemu su koreni dole u carstvima Hele i smrti, i čije grane prekriljuju najviše nebo.

U nekom smislu može se reći da se i samo to slavno Elizabetino doba, sa svojim Šekspirom, kao proizvodom i cvetom svega onoga što mu je prethodilo, može pripisati katolicizmu srednjeg veka. Hrišćanska vera, koja je bila tema Danteove pesme, proizvela je taj praktički život koji je Šekspir imao da opeva. Jer religija i tada, kao što je i sad, i uvek, bila je duša radnje, prvobitna, životna stvar u ljudskom životu. Da primetimo ovde kao zanimljivo, da je srednjovekovni katolicizam bio ukinut, ukoliko se on mogao ukinuti parlamentskim aktima, pre nego što se pojavio Šekspir, najplemenitiji proizvod njegov. A on se ipak pojavio.

Vilijam Šekspir sa porodicom (Foto: history.com)
Vilijam Šekspir sa porodicom (Foto: history.com)

Priroda ga je poslala u svoje vreme, s katolicizmom ili s drugim nečim što je moglo biti potrebno, vodeći računa o parlamentskim aktima. Kraljevi Henrici, kraljice Elizabete idu svojim putem, a i priroda ide svojim. Parlamentski akti, u celini, sitna su stvar, pored sve huke koju prave. Kakav je parlamentski akt, kakva debata u Sv. Stevanu, pri izbornoj borbi ili na drugom mestu, izazvala Šekspira u život? Nikakav ručak u framasonskoj taverni, ni otvaranje popisnih lista, ni prodavanje akcija, ni sve drugo beskonačno brbljanje, i istiniti ili lažni napori! To je Elizabetino doba, sa svom svojom plemenitošću i blagoslovenošću, došlo je bez proklamacije, bez spremanja od naše strane. Neprocenjivo skupoceni Šekspir bio je slobodan dar prirode, dat sasvim ćutke – i primljen sasvim ćutke, kao da je bio stvar od male vrednosti. I, ipak, sasvim bukvalno, to je stvar koja se ne može oceniti. Treba uzeti u obzir i tu stranu.

PRVI OD SVIH PESNIKA
Možda je mišljenje o tom našem Šekspiru koje se ponekad čuje kao malo idolopoklonički izraženo, u stvari tačno; ja mislim da najbolje suđenje ne samo Engleske, nego i Evrope uopšte, polako teži tom zaključku, da je Šekspir prvi od svih pesnika do sada; najveći um koji je, u nama poznatom svetu, ostavio spomen o sebi u literaturi. U celini ja ni kod kojeg drugog čoveka ne znam za takvu moć posmatranja, takvu sposobnost misli, ako uzmemo sve karakteristike toga. Takva tišina dubine, mirna, vesela snaga; sve su stvari naslikne u toj velikoj duši njegovoj, tako istinitoj i jasnoj, kao u kakvom tihom, dubokom moru!

Govorilo se da je u sklapanju Šekspirovih drama, osim svih drugih „sposobnosti“, kako ih nazivaju, radio i jedan jasno izražen razum, ravan razumu u Bekonovom Novum Organumu. To je istina, i ta istina ne pada svakom u oči. To bi postalo jasnije, kad bismo mi, i svaki od nas za sebe, pokušali da iz Šekspirovog dramskog materijala izvedemo takav rezultat! Sagrađena kuća izgleda svima tako zgodna – odasvud što treba da bude, kao da je tu došla po svom sopstvenom zakonu i prirodi stvari, a zaboravljamo surovu, neuređenu gomilu kamenja, iz koje je ona načinjena.

Samo savršenstvo kuće, kao da ju je sama priroda načinila, krije zaslugu onog ko je kuću podigao. Savršen, savršeniji nego ijedan drugi čovek, možemo kazati za Šekspira u tome; on raspoznaje, zna kao po instinktu: pod kojim pogodbama radi, kakva mu je građa, kakva je njegova sopstvena snaga i njen odnos prema toj građi. Tu nije dovoljan prolazni sjaj pronicanja; to je odlučno osvetljenje cele stvari, to je oko koje tiho vidi, ukratko jedan veliki um. Kako će jedan čovek sklopiti priču o nekoj velikoj stvari, koju je posmatrao, kako će to naslikati i opisati – to je najbolje merilo, koje možemo dobiti o umu tog čoveka. Koja je okolnost životna i treba da se istakne? Koja nije bitna? Koju treba izbaciti? Gde je pravi početak, prava promenljivost i kraj? Da biste to otkrili, ulažete celu snagu pronicanja koja je u čoveku. On mora razumeti stvar i prema dubini njegovog razumevanja biće i njegov odgovor tačan. Vi ćete ga tako oprobati. Spaja li se slično sa sličnim, kreće li se duh metoda u toj zbrci, tako da njen nered postaje red? Može li čovek reći Fiat lux, neka bude svetlost, i da iz haosa napravi svet? Upravo u onoj meri, koliko ima svetlosti u njemu, on će to izvršiti.

Možemo doista opet reći da je Šekspir veliki u onome što se zove slikanje portreta, opisivanje ljudi i stvari, naročito ljudi. Sva veličina čovekova tu se odlučno pokazuje. Ja mislim da je besprimerno to tiho, tvoračko oštroumlje Šekspirovo. Stvar koju on posmatra otkriva ne ovu ili onu stranu svoju, nego svoje srce iz dubine i tajnu svog porekla; ona se rasipa kao u svetlosti pred njim, tako da on prozire njen savršen sklop. Tvoračko, kazasmo, pesničko stvaranje, i šta je to drugo nego dovoljno videti stvar? Reč koja hoće da opiše stvar potiče sama od sebe, iz tako jasnog, dubokog viđenja stvari. I zar se tu ne vidi Šekspirova moralnost, njegova hrabrost, iskrenost, trpeljivost, istinitost, cela njegova pobedonosna snaga i veličina, koje mogu odolevati takvim preponama? Veliki kao svet! Nikako ne krivo, jadno, konveksno-konkavno ogledalo, koje odseca sve predmete svojim sopstvenim konveksnostima i konkavnostima, nego potpuno ravno ogledalo – to jest, ako hoćemo da razumemo to, to je čovek koji je u pravom odnosu prema svim stvarima i ljudima, valjan čovek.

Statua Vilijama Šekspira u Stratfordu na Ejvonu, njegovom rodnom mestu (Foto: Nottmpictures/Pixabay.com)
Statua Vilijama Šekspira u Stratfordu na Ejvonu, njegovom rodnom mestu (Foto: Nottmpictures/Pixabay.com)

Doista je uzvišen primer gledati kako ta velika duša obuhvata sve vrste ljudi i premešta, jednog Falstafa, jednog Otela, jednu Juliju, jednog Koriolana; kako ih stavlja sve pred nas u njihovoj zaokrugljenoj savršenosti; ljubazan, pravedan, podjednak brat svih. Novum Organum i sav um koji ćete naći kod Bekona jeste sasvim drugog reda – zemaljski, stvaran, siromašan, kad se uporedi sa ovim. Među modernim ljudima ne nalazi se, strogo uzevši, skoro ništa što je tome ravno. Samo Gete, od Šekspirovih dana, podseća me na to. I o njemu kažete da je viđao predmet; vi možete reći što on sam kaže o Šekspiru: „Njegovi su karakteri kao satovi s pločicama za cifre od providnog kristala – oni vam pokazuju satove kao i drugi, a pritom se vidi i unutrašnji mehanizam“.

NAJVEĆI OD SVIH UMOVA
Vidovito oko! To je oko koje otkriva unutrašnju harmoniju stvari; šta je priroda nameravala, kakvu je muzičku ideju priroda zavila u ta često surova ovaploćenja. Ona je doista nešto nameravala. Vidovitom oku to nešto bilo bi razgovetno. Jesu li to niske, bedne stvari? Vi im se možete smejati, vi ih možete oplakivati, vi možete na jedan ili drugi način stupiti u prijateljske odnose sa njima – vi možete, u najgorem slučaju, ćutati o njima, okrenuti od njih svoje lice i lice drugih ljudi, dok ne dođe čas da se one doista istrebe i ugase. U osnovi, to je pesnikov prvi dar, kao i svih ljudi, da on ima dosta uma. On će biti pesnik, ako to ima; pesnik u rečima, ili, ako to ne, možda još bolje, pesnik na delu. Da li će on uopšte pisati, i ako to hoće, da li u prozi ili u stihu, to će zavisiti od slučaja, ko zna od kakvih krajnje sitnih slučajeva – možda od toga što je imao učitelja pevanja, što su ga učili da peva u detinjstvu!

Ali moć koja mu daje snage da pronikne u unutrašnje srce stvari, i harmoniju koja tu stanuje (jer sve što postoji ima harmonije u srcu svome, inače se ne bi održalo ni postojalo) nije rezultat navika ni slučaja, nego dar same prirode, prava oprema za jednog herojskog čoveka, ma koje vrste. Pesniku, kao i svakom drugom, mi kažemo pre svega: vidi. Ako to ne možete učiniti, nema više nikakve koristi da i dalje sastavljate stihove, da činite da i dalje odjekuju osetljivosti jedna prema drugoj, i da se zovete pesnik; nema više nikakve nade za vas. A ako možete, ima, i u prozi i u stihu, i u radnji i u razmišljanju, nade svake vrste. Opori, stari učitelj imao je običaj da pita, kad mu dovedu kakvog novog učenika: „Ali znate li vi pouzdano da on nije glup“? I doista moglo bi se isto tako pitati za svakog čoveka, koji je predložen za ma kakav posao, i smatrati to kao jedino potrebno pitanje. Znate li vi pouzdano da on nije glup? Na ovom svetu nema nikakve druge, potpuno kobne ličnosti.

Jer, u stvari stupanj vidovitosti kod nekog čoveka jeste pravo merilo čoveka. Kad bi trebalo da odredim Šekspirovu sposobnost, ja bih kazao da je kod njega nadmašnost uma, i mislim da bih sve obuhvatio time. I dosita šta su to sposobnosti? Mi govorimo o sposobnostima, kao da su one različne, odvojene stvari; kao da neki čovek ima um, uobraženje, maštu itd. kao što ima noge i ruke. To je osnovna zabluda. Zatim čujemo o „intelektualnoj prirodi“ nekog čoveka i o njegovoj „moralnoj prirodi“, kao da su i te stvari deljive i da postoje svaka za sebe. Potrebe jezika možda propisuju takve forme izraza; ja znam da mi moramo govoriti tako, ako uopšte hoćemo da govorimo. Ali reči ne treba da se stvrdnu u stvari za nas. Izgleda mi da je naše poimanje te stvari zbog toga većinom iz osnove lažno.

I treba da znamo i da uvek imamo na umu da su te podele u osnovi samo imena, da je čovekova duhovna priroda životna snaga, koja je u njemu, u suštini, jedna i nedeljiva; da ono što mi zovemo uobraženje, mašta, razum i tako dalje, jesu samo razni oblici jedne iste moći proviđenja, sve nerazdvojno spojene jedna s drugom i srodne po fizionomiji, tako da ih možemo sve znati, ako znamo jednu od njih. I sama moralnost, ono što zovemo moralna osobina jednog čoveka, šta je nego samo druga strana jedne jedine životne snage, kojom ona postoji i deluje? Sve što jedan čovek čini liči na njega. Možete videti kako će se neki čovek boriti, po tome kako on peva; njegova hrabrost ili nemanje hrabrosti vide se po reči koju on izgovara, po mišljenju koje je on stvorio, tako isto kao i po udarcu koji on zadaje. On je jedan i pripoveda jedno isto sebe na sve moguće načine.

Bez ruku čovek može imati noge i može opet ići; ali, imajte na umu to – bez moralnosti, um bi bio nemoguć za njega; jedan skroz nemoralan čovek ne može ništa ni znati! Da bi znao jednu stvar, ono što mi zovemo znati, čovek mora prvo voleti tu stvar, simpatisati je, to jest biti vrlinom vezan za nju. Ako on nije toliko pravedan da uguši svoju sopstvenu sebičnost u svakoj prilici, ako nije toliko hrabar da brani opasnu istinu u svakoj prilici, kako će on znati? Sve njegove vrline poznaće se po njegovom znanju. Priroda sa svojom istinom ostaje zauvek zapečaćena knjiga za rđave, za sebične i za malodušne; ono što takav čovek može znati o prirodi jeste sitno, površno, malo samo za dnevnu potrebu. Ali zar i sama lisica ne zna štogod o prirodi?

Doista, ona zna gde guske spavaju. Ljudska lisica, vrlo često svuda na svetu, šta zna više nego to i tome slično? I treba imati na umu da lisica, kad ne bi imala izvesne lisičije moralnosti, ne bi mogla znati ni gde su guske ili gde će uhvatiti guske! Kad bi ona trošila svoje vreme u sumornim, gorkim razmišljanjima o svojoj sopstvenoj bedi, o tome kako je zlostavljaju priroda, sudbina i druge lisice i tako dalje; i kad ne bi imala hrabrosti, okretnosti, umešnosti i drugih potrebnih lisičjih darova i osobina, ona ne bi mogla uhvatiti ni jednu gusku. Možemo i to kazati o lisici, da su njena moralnost i uviđanje istih razmera – razne strane jednog istog unutrašnjeg jedinstva lisičjeg života! Te stvari vredi izneti, jer ono što je protivno njima deluje u ovo vreme s mnogostrukom, vrlo štetnom izopačenošću! Kakva ograničenja i kakve izmene one traže, to će vaša sopstvena iskrenost podmiriti.

Scena iz Šekspirovog „Koriolana“ (Foto: Library of Congress, Washington, D.C./Digital file no. LC-DIG-pga-00443)
Scena iz Šekspirovog „Koriolana“ (Foto: Library of Congress, Washington, D.C./Digital file no. LC-DIG-pga-00443)

Stoga, kad kažem da je Šekspir najveći od svih umova, ja sam kazao sve o njemu. Ali u Šekspirovom umu ima više, nego što smo mi još videli. To je ono što ja zovem nesvestan um; ima više vrline u njemu, nego što on sam zna. Novalis lepo primećuje o njemu da su te drame njegove i proizvodi prirode duboke kao sama priroda. Ja nalazim veliku istinu u tim rečima. Šekspirova umetnost nije veštačka – najplemenitija vrednost njegova nije izrađena po nekakvom planu, niti je unapred smišljena. Ona potiče iz dubine prirode i izbija kroz tu plemenitu, iskrenu dušu, koja je jedan glas prirode. I poslednji naraštaji ljudski nalaziće nova značenja kod Šekspira, nova ostvarenja svog sopstvenog ljudskog bića, nove harmonije s beskonačnim sklopom vasione, slaganja s potonjim idejama, srodnosti s višim silama i čulima čovekovim!

O tome vredi ramišljati. To je najviša nagrada prirode jednoj istinitoj, nevinoj velikoj duši, dovesti je da tako bude jedan deo nje same. Dela takvog jednog čoveka, ma šta on izvršio s najvećim svesnim naporom i predrazmišljanjem, ipak rastu nesvesno, iz nepoznatih dubina u njemu – kao što raste hrast iz utrobe zemljine, kao što postaju planine i vode, sa simetrijom na sopstvenim zakonima prirode, koja se slaže sa svakom, ma kojom istinom. Koliko skrivenog ima u Šekspiru – njegovi bolovi, njegove neme borbe, poznate njemu samom; ima mnogo što se nikako i ne zna, što se ne može ni iskazati, kao koreni, kao sok i snage koje rade pod zemljom! Govor je veliki, ali ćutanje je veće.

Pored svega toga značajna je vesela mirnoća tog čoveka. Ja neću koriti Dantea zbog njegove bede; to je borba bez pobede, ali prava borba – prva preko potrebna stvar. Ipak je za mene Šekspir veći od Dantea, po tome što se on istinito borio i što je doista osvojio. I on je imao svojih muka, ne sumnjam u to; i ti Soneti njegovi izrazno će svedočiti u kakvim je dubokim vodama on gazio i plivao, boreći se za svoj život – i koji je čovek, kao što je on, ikada bio, da se nije morao tako boriti? Meni se čini da je nerazložno poimanje, koje je uopšte primljeno, da je on sedeo kao ptica na grani, i da je pevao slobodno i veselo, nikad ne znajući za jade drugih ljudi. Ali nije tako, ni kod kojeg čoveka nije tako. Kako bi mogao jedan čovek od seljačkog divokradice postati takav pesnik tragedija, a da od bolova ne pada na putu? Ili još bolje, kako bi mogao jedan čovek nacrtati jednog Hamleta, jednog Koriolana, jednog Magbeta, tolika junačka srca koja su patila, da i samo njegovo junačko srce nije nikad patilo? Pa onda, suprotno svemu tome, pogledajte njegovu vedrinu, njegovu iskrenu ljubav smeha koja kipi! Vi biste kazali da ni u čemu drugom on ne preteruje, nego samo u smehu.

Vatrena proklinjanja reči, koje bodu i peku, mogu se naći kod Šekspira; ali on je tu uvek odmeren – on nikad nije ono što bi Džonson nazvao kao naročito „dobar mrzilac“. Ali njegov smeh da se u talasima izliva iz njega; on trpa sve moguće smešne podsmehe na onoga koga hoće da ismeje, on se na sve moguće načine šali i igra s njim i vi biste kazali da se on smeje iz sveg srca. I opet, ako nije uvek najfiniji, to je uvek smeh. Nije to smejanje goloj slabosti, bedi ili sirotinji – to nikad. Nijedan čovek koji se može smejati, ono što mi zovemo smejati se, neće se smejati tim stvarima. To je samo neki siromašan karakter, koji želi da se smeje i da vredi kao čovek od duha, koji to čini. Smejanje znači simpatiju – dobro smejanje nije „prskanje trnja pod loncem“. I samoj gluposti i nadutosti taj Šekspir ne smeje se drugačije nego prijateljski. Dogberiju i Verdžu mi se od srca smejemo, i mi puštamo pod kišom od smeha, ali su nam ti siroti đavoli još miliji, što smo im se smejali, i nadamo se da će im poći za rukom da i dalje ostanu predsednici gradske straže. Takvo smejanje, kao sijanje sunca na dubokom moru, za mene je vrlo lepo.

ŠEKSPIR KAO PROROK
Mi nemamo mesta ovde da govorimo o Šekspirovim pojedinim delima; i ako možda ima mnogo stvari koje se još imaju kazati o tome. Kad bismo mogli, na primer, da sve njegove komade pregledamo, kao što je Hamlet u Wilhelm Meister-u. I to bi se moglo jednog dana učiniti. Kod Avgusta Vilhelma Šlegela ima jedna primedba o njegovim istorijskim komadima, Henriku petom i drugima, koju vredi imati na umu. Za njega su oni neka vrsta nacionalnog epa. Vi se sećate da je Malbro kazao da on zna englesku istoriju samo onoliko koliko je naučio iz Šekspira. I, u stvari, kad pogledamo na to, malo je tako znamenitih istorija.

Velike glavne tačke divno su shvaćene, sve se zaokrugljava u neku vrstu ritmički vezane celine. To je, kao što Šelegel veli, epski – kao što je takav doista svaki nacrt velikog mislioca. Ima mnogo lepih stvari u tim komadima, koje doista, uzete zajedno, čine samo jednu lepu stvar. Ona bitka kod Azenkura potresa me kao jedna od najsavršenijih stvari u svojoj vrsti, kojih ima kod Šekspira. Onaj opis dve vojske: umorni, klonuli Englezi; strašni, sudbonosni čas, kad bitka treba da počne; i opet ona besmrtna hrabrost: „Vi, dobri vojnici, čiji su udovi u Engleskoj rasli“! Ima plemenitog patriotizma u tome – nečeg sasvim drugog nego „ravnodušnosti“, koju ponekad čujete da se pripisuje Šekspiru. Pravo englesko srce diše tu, blago i snažno kroz celu radnju, ne hučno, nametljivo, ali zato samo bolje. Ima tu zvukova kao što je odjek od čelika. I samo taj čovek imao bi zvuka od sebe da je došlo do toga!

„Bitka kod Azenkura“, minijatura iz 15. veka (Foto: Antoine Leduc, Sylvie Leluc et Olivier Renaudeau (dir.), D'Azincourt à Marignan. Chevaliers et bombardes, 1515-1515, Paris, Gallimard / Musée de l'armée, 2015, p. 18-19)
„Bitka kod Azenkura“, minijatura iz 15. veka (Foto: Antoine Leduc, Sylvie Leluc et Olivier Renaudeau (dir.), D’Azincourt à Marignan. Chevaliers et bombardes, 1515-1515, Paris, Gallimard / Musée de l’armée, 2015, p. 18-19)

Ali o Šekspirovim delima uopšte ja ću da kažem da mi iz njih nemamo potpun utisak od njega, ne toliko potpuno koliko imamo od drugih ljudi. Njegova su dela kao toliki prozori, kroz koje vidimo svetlost sveta, koji je bio u njemu. Sva njegova dela uporedo govoreći, izgledaju da su pisana na brzu ruku, nezavršena, pisana u mučnim prilikama, dajući samo ovde-onde po kakvu napomenu o potpunom izrazu čoveka. Ima tu mesta koja vam dolaze s neba, izlivi sjaja koji osvetljavaju samo srce stvari. Vi velite: „To je istina, izgovorena jedanput zanavek, svud i uvek, gde i kad bude kakve otvorene ljudske duše, to će biti priznato kao istinito“! Međutim, takvi izlivi čine da osećamo da okolina nije sjajna – da je ona delimično, povremeno, konvencionalna. Ah, Šekspir je imao da piše za svetsko pozorište; njegova velika duša morala je da se zbije, koliko je to mogla, u taj kalup, i ni u koji drugi. S njim je bilo tada, kao što je sa svima nama. Nijedan čovek ne radi pouzdano pod pogodbama. Vajar ne može izneti pred nas svoju sopstvenu slobodnu misao, nego takvu svoju misao, kakvu je mogao izneti u kamenu koji mu je dat i oruđima koja su mu data. Disjecta membra – to je sve što nalazimo ma od kojeg pesnika ili ma od kojeg čoveka.

Ko god razumno gleda na tog Šekspira, može poznati da je i on bio prorok, na svoj način – imao je vidovitosti slične proročkoj, mada ju je on usmerio u drugom pravcu. I tom je čoveku priroda izgledala božanska, neizraziva, duboka kao Tofet, visoka kao nebo: „Mi smo od iste građe, od koje su snovi načinjeni“! Ono mesto u vestminsterskoj opatiji, koje malo njih čita s razumevanjem, jeste duboko kao reči nekog vidovnjaka. Ali čovek je pevao, on je propovedao samo muzički. Mi smo nazvali Dantea melodičkim sveštenikom srednjovekovnog katolicizma. A zar ne možemo nazvati Šekspira još melodičnijim sveštenikom pravog katolicizma, „svetske crkve“ budućnosti, i svih vremena? Kod njega nema tesnogrude praznoverice, oporog asketizma, netolerancije, fanatičnog besnila ili izopačenosti; tu je otkrovenje, ukoliko se to moglo, da takva hiljadostruka sakrivena lepota i božanstvenost stanuje u prirodi, koja ostavlja svim ljudima da je obožavaju kako mogu!

Možemo kazati bez uvrede da se i iz tog Šekspira diže neka vrsta univerzalnog psalma, ne nedostojnog da se čuje među još svetijim psalmima. Ne u disharmoniji s njima, ako ih razumemo, nego u harmoniji! Ja ne mogu kazati za tog Šekspira da je „skeptik“, kao što to čine neki, pošto ih njegova ravnodušnost prema verovanjima i teološkim sporovima njegovog doba zavodi na zabludu. Ne, niti je on nepatriotičan, i ako malo govori o svom patriotizmu; niti je skeptik, i ako malo govori o svojoj veri. I ta „ravnodušnost“ bila je plod njegove veličine – celo njegovo srce bilo je u svojoj sopstvenoj velikoj sferi obožavanja (mi možemo to tako nazvati); one druge kontroverze, životno važne drugim ljudima, nisu bile životne za njega.

Ali nazovite to obožavanje kako hoćete, zar to nije odista slavna stvar, zbirka stvari, što nam je Šekspir izneo? Što se mene tiče, ja osećam da doista ima neke svetinje u tome što je takav čovek poslat na ovu zemlju. Zar on nije oko za sve nas, jedan blagosloven, s neba poslati donosilac svetlosti? U osnovi zar nije bilo možda mnogo bolje što taj Šekspir, koji je svakojako bio nesvestan čovek, nije bio svestan nikakvog nebeskog poslanstva? Zato što je video tu unutrašnju svetlost, on nije osećao, kao Muhamed, da je on naročito bio „prorok božiji“, i zar on u tome nije bio veći od Muhameda? Veći, i kad strogo odmerimo, kao što smo kod Dantea učinili, i uspešniji.

Duboka je zabluda bila Muhamedova ideja o svom uzvišenom proroštvu; i došla je do nas nerazdvojno zapletena u zabludu do danas, vukući za sobom takvu gužvu basana, nečistoća, netrpeljivosti, da je meni postalo nezgodno da ovde-onde kažem, kao što sam to učinio, da je Muhamed bio uopšte pravi govornik, a ne kakav slavoljubivi šarlatan, izopačen i varalica, ne brbljivac, nego govornik! I u samoj Arabiji, kako ja računam, Muhamed će se iscrpeti i preživeti, dok taj Šekspir, taj Dante mogu još biti mladi – dok taj Šekspir može još polagati pravo da bude sveštenik čovečanstva, Arabije kao i drugih zemalja, za bezgranična buduća vremena!

Vilijam Pejdž, „Šekspir čita“, 1873-1874. (Foto: Smithsonian American Art Museum)
Vilijam Pejdž, „Šekspir čita“, 1873-1874. (Foto: Smithsonian American Art Museum)

Upoređen ma s kojim govornikom ili poznatim pevačem, pa i sa Eshilom ili Homerom, zašto ne bi on, po istinitosti i univerzalnosti, trajao kao i oni? On je iskren kao i oni što su – on silazi duboko, kao oni, do univerzalnog i večitog. Ali što se tiče Muhameda, ja mislim, da bi bilo bolje za njega da nije bio tako svestran! Ah, siromah Muhamed – sve čega je on bio svestan, bila je samo zabluda, ništavnost i sitničarstvo – kao što je doista uvek tako. Pravo veliko i u njemu bilo je nesvesno: da je on bio divlji arabijski lav pustinje, i da je govorio onim velikim gromovskim glasom svojim, ne rečima za koje je mislio da su velike, nego radnjama, osećanjima, istorijom, koje su bile velike! Njegov Koran je postao glup komad bujne besmislice; mi ne verujemo, kao on, da je Bog to pisao! Veliki je čovek i tu, kao i uvek, jedna snaga prirode; sve što je istinito veliko u njemu potiče iz neodređenih dubina.

NAJJAČI ZBORNI SIMBOL
Lepo. To je naš siromah vorviški seljak, koji se uzdigao da bude direktor jednog pozorišta, da bi mogao živeti bez prošnje; na kojega je grof od Sautemptona neki put milostivo pogledao, koga je ser Toma Lusi, mnogo mu hvala, hteo da pošalje na galije! Mi ga nismo smatrali za Boga, kao Odina, dok je živeo među nama, a o toj tački imalo bi mnogo da se kaže. Ali ja ću pre kazati ili ponoviti: Pored sveg žalosnog stanja u kome je sad obožavanje heroja, pogledajte šta je Šekspir doista pisao kod nas. Kojeg Engleza, koji se ikad rodio u ovoj našoj zemlji, koji milion Engleza ne bismo mi dali radije nego ovog stratfordskog seljaka? Ni prodali.

On je najveća stvar koju smo ikad stvorili. Radi svoje časti kod stranih naroda, šta je to što mi ne bismo radije dali nego njega, ukras naše engleske kuće? Mislite samo kad bi nas zapitali: „Hoćete li da napustite vaše indijsko carstvo ili vašeg Šekspira, vi Englezi“? Da nikad niste imali indijsko carstvo bilo bi teško pitanje. Zvanične ličnosti odgovorile bi bez sumnje zvaničnim jezikom; ali mi, s naše strane, zar ne bismo bili primorani da odgovorimo: „Bilo indijskog carstva ili ne bilo, mi ne možemo bez Šekspira. Indijsko carstvo otići će svakako jednog dana, ali taj Šekspir neće. On će ostati s nama doveka; mi ne možemo da ostavimo našeg Šekspira“!

Jeste, da ostavimo na stranu duhovno i da ga smatramo samo kao stvarno, prodajno, opipljivo-korisno imanje. Engleska, to naše ostrvo, skoro će imati samo jedan mali odlomak Engleza: u Americi, u Novoj Holandiji. Na istoku i na zapadu do samih antipoda biće jedno saksonstvo, koje će pokrivati prostore globusa. I sad, šta je to što može držati sve njih zajedno u stvarno jedan narod, da ne napadaju jedan drugog i da se ne bore među sobom, nego da žive u miru, u bratskom druženju, i da pomažu jedan drugog? To je, kad se tačno posmatra, najveći praktički problem, stvar za koju su sve moguće vrste vlada i uprava tu da ga reše: šta je to što će to rešiti? Parlamentski akti, administrativni prvi ministri ne mogu to. Amerika je odvojena od nas, ukoliko je parlament može odvojiti. Nemojte kazati da je to fantastično, jer u tome ima mnogo stvarnosti. Ovde, velim, jeste jedan engleski kralj, kog nijedno vreme ni slučaj, ni parlament, kombinacija parlamenta ne mogu zbaciti s prestola!

Taj kralj, Šekspir, zar ne sija u krunisanom suverenstvu nad svima nama kao najplemenitiji, najblaži, a opet najjači od svih zbornih simbola – nerazorljiv, koji doista mnogo više vredi s te tačke gledišta, nego ma koja druga sredstva ili primene? Mi ga možemo zamisliti kao da prosipa zrake odozgo nad svim narodima engleskim za hiljadu godina od danas. Od Paramate, od Njujorka, svuda, pod ma kojom formom vladavine, Englezi i Engleskinje govoriće jedno drugom: „Jeste, taj Šekspir je naš, mi smo ga rodili, mi njim govorimo i mislimo, mi smo jedne krvi i rase s njim“. I najtrezveniji političar, ako hoće, može misliti o tome.

Statua Vilijama Šekspira na Lester skveru u Londonu (Foto: birdsofpassage.eu)
Statua Vilijama Šekspira na Lester skveru u Londonu (Foto: birdsofpassage.eu)

Doista je velika stvar za jedan narod, kad dobije jedan artikulisan glas, kad rodi jednog čoveka koji će melodički izražavati ono što njegovo srce misli! Italija, na primer, sirota Italija, leži raskomadana, raščupana, i ne javlja se kao jedinstvo ni u kakvom protokolu ni ugovoru, pa je opet plemenita Italija u stvari jedna: Italija je rodila Dantea, Italija može govoriti! Car sve Rusije je jak, s tolikim bajonetima, kozacima i topovima, i vrši veliki posao, držeći politički u zajednici toliki prostor zemlje, ali on ne može još da govori. Ima nešto veliko u njemu, ali to je nema veličina. On nije imao nikakav glas genija, da ga čuju svi ljudi i sva vremena. On mora naučiti da govori. On je dosad samo veliko, nemo čudovište. Nestaće svih njegovih topova i kozaka, dok će se Danteov glas još čuti. Narod, koji ima jednog Dantea čvršće je ujedinjen nego ma koja nema Rusija što može biti.

Treba da završimo ovde što smo imali da kažemo o junaku – pesniku.

 

Tekst je preuzet iz knjige: O herojima, kultu heroja i herojskom u istoriji“. Pogovor Dragoša Kalajića drugom srpskom izdanju knjige („Hitrost“, Beograd, 1988, prevod Božidar Knežević) možete pročitati OVDE

 

Tomas Karlajl (1795-1881) bio je škotski istoričar, filozof i esejista

 

Naslovna fotografija: Leemage/Getty Images

 

Izbor i oprema teksta Novi Standard