Јунак као песник – осврт на Шекспира

Одломак из књиге Томаса Карлајла „О херојима, култу хероја и херојском у историји“, са освртом на Шекспира, његово стваралаштво и историјски значај

Као што је Данте, италијански човек, био послан на наш свет, да музички оваплоти религију средњег века, религију наше модерне Европе, њен унутрашњи живот, тако Шекспир, можемо рећи, оваплоћава за нас спољни живот наше Европе, како је тада био развијен, њеног витештва, дворанства, ћуди, частољубља, и какав су практички пут мишљења, радњи, гледања на свет, имали тада људи. Као што код Хомера можемо још видети целу стару Грчку, тако код Шекспира и Дантеа после хиљада година може још бити читко шта је наша модерна Европа била у вери и у радњи.

Данте нам је дао веру или душу; Шекспир, на не мање племенит начин, дао нам је радњу или тело. Требало је да и тело имамо: један човек био нам је послат за то, човек Шекспир. Управо онда кад је витешки начин живота достигао своје последње савршенство и кад му је дошло време да се сруши у лаганом или брзом распадању, као што га сад видимо свуд, тај други суверени песник, са својим видовитим оком, са својим неумуклим певачким гласом, био је послат да то све забележи, да да дуготрајан спомен о томе. Два складна човека: Данте, дубок, ватрен, као централни огањ света; Шекспир, простран, тих, који далеко види као сунце, светлост која одозго долази свету. Италија је родила један светски глас; ми Енглези имамо част да смо родили други.

СЛОБОДАН ДАР ПРИРОДЕ
Доста је занимљиво како је, такорећи голим случајем, тај човек дошао нама. Ја увек мислим да је тај Шекспир тако велики, миран, савршен и самодовољан, да ми можда никад не бисмо чули о њему као песнику, да га ворвишки надзорник није гонио због крађе, дивљачки. Шуме и небеса, сељачки живот човека у Стратфорду, доста би били за тог човека! Али доиста и оно чудновато цветање целе наше енглеске егзистенције, које ми зовемо „Елизабетино доба“, зар и оно није дошло само од себе? „Дрво Игдразил“ цвета и вене по својим сопственим законима, сувише дубоким, да бисмо их ми познали. И ипак оно цвета и вене, и свака његова грана, сваки његов лист јесте ту, по сталним вечитим законима, не као какав сер Томас Лиуси (горепоменути ворвишки надзорник), него све долази у свој згодан час.

Кажем да је то занимљиво и да није довољно посматрано; како свака ствар ради подударно са свима; сваки лист који труне на путу јесте нераздвојан део сунчевог и звезданог система; нема ниједне мисли, ниједне речи ни радње човекове, која није потекла и из свих људи, и која не делује, раније или доцније, позната или непозната, на све људе! Све је то једно дрво – опток сока и утицаја, узајамни саобраћај сваког и најмањег листа с најдубљом жилом корена, са сваким другим, највећим и најмањим делом целине. То је дрво Игдразил, којему су корени доле у царствима Хеле и смрти, и чије гране прекриљују највише небо.

У неком смислу може се рећи да се и само то славно Елизабетино доба, са својим Шекспиром, као производом и цветом свега онога што му је претходило, може приписати католицизму средњег века. Хришћанска вера, која је била тема Дантеове песме, произвела је тај практички живот који је Шекспир имао да опева. Јер религија и тада, као што је и сад, и увек, била је душа радње, првобитна, животна ствар у људском животу. Да приметимо овде као занимљиво, да је средњовековни католицизам био укинут, уколико се он могао укинути парламентским актима, пре него што се појавио Шекспир, најплеменитији производ његов. А он се ипак појавио.

Вилијам Шекспир са породицом (Фото: history.com)
Вилијам Шекспир са породицом (Фото: history.com)

Природа га је послала у своје време, с католицизмом или с другим нечим што је могло бити потребно, водећи рачуна о парламентским актима. Краљеви Хенрици, краљице Елизабете иду својим путем, а и природа иде својим. Парламентски акти, у целини, ситна су ствар, поред све хуке коју праве. Какав је парламентски акт, каква дебата у Св. Стевану, при изборној борби или на другом месту, изазвала Шекспира у живот? Никакав ручак у фрамасонској таверни, ни отварање пописних листа, ни продавање акција, ни све друго бесконачно брбљање, и истинити или лажни напори! То је Елизабетино доба, са свом својом племенитошћу и благословеношћу, дошло је без прокламације, без спремања од наше стране. Непроцењиво скупоцени Шекспир био је слободан дар природе, дат сасвим ћутке – и примљен сасвим ћутке, као да је био ствар од мале вредности. И, ипак, сасвим буквално, то је ствар која се не може оценити. Треба узети у обзир и ту страну.

ПРВИ ОД СВИХ ПЕСНИКА
Можда је мишљење о том нашем Шекспиру које се понекад чује као мало идолопоклонички изражено, у ствари тачно; ја мислим да најбоље суђење не само Енглеске, него и Европе уопште, полако тежи том закључку, да је Шекспир први од свих песника до сада; највећи ум који је, у нама познатом свету, оставио спомен о себи у литератури. У целини ја ни код којег другог човека не знам за такву моћ посматрања, такву способност мисли, ако узмемо све карактеристике тога. Таква тишина дубине, мирна, весела снага; све су ствари насликне у тој великој души његовој, тако истинитој и јасној, као у каквом тихом, дубоком мору!

Говорило се да је у склапању Шекспирових драма, осим свих других „способности“, како их називају, радио и један јасно изражен разум, раван разуму у Беконовом Novum Organumu. То је истина, и та истина не пада сваком у очи. То би постало јасније, кад бисмо ми, и сваки од нас за себе, покушали да из Шекспировог драмског материјала изведемо такав резултат! Саграђена кућа изгледа свима тако згодна – одасвуд што треба да буде, као да је ту дошла по свом сопственом закону и природи ствари, а заборављамо сурову, неуређену гомилу камења, из које је она начињена.

Само савршенство куће, као да ју је сама природа начинила, крије заслугу оног ко је кућу подигао. Савршен, савршенији него иједан други човек, можемо казати за Шекспира у томе; он распознаје, зна као по инстинкту: под којим погодбама ради, каква му је грађа, каква је његова сопствена снага и њен однос према тој грађи. Ту није довољан пролазни сјај проницања; то је одлучно осветљење целе ствари, то је око које тихо види, укратко један велики ум. Како ће један човек склопити причу о некој великој ствари, коју је посматрао, како ће то насликати и описати – то је најбоље мерило, које можемо добити о уму тог човека. Која је околност животна и треба да се истакне? Која није битна? Коју треба избацити? Где је прави почетак, права променљивост и крај? Да бисте то открили, улажете целу снагу проницања која је у човеку. Он мора разумети ствар и према дубини његовог разумевања биће и његов одговор тачан. Ви ћете га тако опробати. Спаја ли се слично са сличним, креће ли се дух метода у тој збрци, тако да њен неред постаје ред? Може ли човек рећи Fiat lux, нека буде светлост, и да из хаоса направи свет? Управо у оној мери, колико има светлости у њему, он ће то извршити.

Можемо доиста опет рећи да је Шекспир велики у ономе што се зове сликање портрета, описивање људи и ствари, нарочито људи. Сва величина човекова ту се одлучно показује. Ја мислим да је беспримерно то тихо, творачко оштроумље Шекспирово. Ствар коју он посматра открива не ову или ону страну своју, него своје срце из дубине и тајну свог порекла; она се расипа као у светлости пред њим, тако да он прозире њен савршен склоп. Творачко, казасмо, песничко стварање, и шта је то друго него довољно видети ствар? Реч која хоће да опише ствар потиче сама од себе, из тако јасног, дубоког виђења ствари. И зар се ту не види Шекспирова моралност, његова храброст, искреност, трпељивост, истинитост, цела његова победоносна снага и величина, које могу одолевати таквим препонама? Велики као свет! Никако не криво, јадно, конвексно-конкавно огледало, које одсеца све предмете својим сопственим конвексностима и конкавностима, него потпуно равно огледало – то јест, ако хоћемо да разумемо то, то је човек који је у правом односу према свим стварима и људима, ваљан човек.

Статуа Вилијама Шекспира у Стратфорду на Ејвону, његовом родном месту (Фото: Nottmpictures/Pixabay.com)
Статуа Вилијама Шекспира у Стратфорду на Ејвону, његовом родном месту (Фото: Nottmpictures/Pixabay.com)

Доиста је узвишен пример гледати како та велика душа обухвата све врсте људи и премешта, једног Фалстафа, једног Отела, једну Јулију, једног Кориолана; како их ставља све пред нас у њиховој заокругљеној савршености; љубазан, праведан, подједнак брат свих. Novum Organum и сав ум који ћете наћи код Бекона јесте сасвим другог реда – земаљски, стваран, сиромашан, кад се упореди са овим. Међу модерним људима не налази се, строго узевши, скоро ништа што је томе равно. Само Гете, од Шекспирових дана, подсећа ме на то. И о њему кажете да је виђао предмет; ви можете рећи што он сам каже о Шекспиру: „Његови су карактери као сатови с плочицама за цифре од провидног кристала – они вам показују сатове као и други, а притом се види и унутрашњи механизам“.

НАЈВЕЋИ ОД СВИХ УМОВА
Видовито око! То је око које открива унутрашњу хармонију ствари; шта је природа намеравала, какву је музичку идеју природа завила у та често сурова оваплоћења. Она је доиста нешто намеравала. Видовитом оку то нешто било би разговетно. Јесу ли то ниске, бедне ствари? Ви им се можете смејати, ви их можете оплакивати, ви можете на један или други начин ступити у пријатељске односе са њима – ви можете, у најгорем случају, ћутати о њима, окренути од њих своје лице и лице других људи, док не дође час да се оне доиста истребе и угасе. У основи, то је песников први дар, као и свих људи, да он има доста ума. Он ће бити песник, ако то има; песник у речима, или, ако то не, можда још боље, песник на делу. Да ли ће он уопште писати, и ако то хоће, да ли у прози или у стиху, то ће зависити од случаја, ко зна од каквих крајње ситних случајева – можда од тога што је имао учитеља певања, што су га учили да пева у детињству!

Али моћ која му даје снаге да проникне у унутрашње срце ствари, и хармонију која ту станује (јер све што постоји има хармоније у срцу своме, иначе се не би одржало ни постојало) није резултат навика ни случаја, него дар саме природе, права опрема за једног херојског човека, ма које врсте. Песнику, као и сваком другом, ми кажемо пре свега: види. Ако то не можете учинити, нема више никакве користи да и даље састављате стихове, да чините да и даље одјекују осетљивости једна према другој, и да се зовете песник; нема више никакве наде за вас. А ако можете, има, и у прози и у стиху, и у радњи и у размишљању, наде сваке врсте. Опори, стари учитељ имао је обичај да пита, кад му доведу каквог новог ученика: „Али знате ли ви поуздано да он није глуп“? И доиста могло би се исто тако питати за сваког човека, који је предложен за ма какав посао, и сматрати то као једино потребно питање. Знате ли ви поуздано да он није глуп? На овом свету нема никакве друге, потпуно кобне личности.

Јер, у ствари ступањ видовитости код неког човека јесте право мерило човека. Кад би требало да одредим Шекспирову способност, ја бих казао да је код њега надмашност ума, и мислим да бих све обухватио тиме. И досита шта су то способности? Ми говоримо о способностима, као да су оне различне, одвојене ствари; као да неки човек има ум, уображење, машту итд. као што има ноге и руке. То је основна заблуда. Затим чујемо о „интелектуалној природи“ неког човека и о његовој „моралној природи“, као да су и те ствари дељиве и да постоје свака за себе. Потребе језика можда прописују такве форме израза; ја знам да ми морамо говорити тако, ако уопште хоћемо да говоримо. Али речи не треба да се стврдну у ствари за нас. Изгледа ми да је наше поимање те ствари због тога већином из основе лажно.

И треба да знамо и да увек имамо на уму да су те поделе у основи само имена, да је човекова духовна природа животна снага, која је у њему, у суштини, једна и недељива; да оно што ми зовемо уображење, машта, разум и тако даље, јесу само разни облици једне исте моћи провиђења, све нераздвојно спојене једна с другом и сродне по физиономији, тако да их можемо све знати, ако знамо једну од њих. И сама моралност, оно што зовемо морална особина једног човека, шта је него само друга страна једне једине животне снаге, којом она постоји и делује? Све што један човек чини личи на њега. Можете видети како ће се неки човек борити, по томе како он пева; његова храброст или немање храбрости виде се по речи коју он изговара, по мишљењу које је он створио, тако исто као и по ударцу који он задаје. Он је један и приповеда једно исто себе на све могуће начине.

Без руку човек може имати ноге и може опет ићи; али, имајте на уму то – без моралности, ум би био немогућ за њега; један скроз неморалан човек не може ништа ни знати! Да би знао једну ствар, оно што ми зовемо знати, човек мора прво волети ту ствар, симпатисати је, то јест бити врлином везан за њу. Ако он није толико праведан да угуши своју сопствену себичност у свакој прилици, ако није толико храбар да брани опасну истину у свакој прилици, како ће он знати? Све његове врлине познаће се по његовом знању. Природа са својом истином остаје заувек запечаћена књига за рђаве, за себичне и за малодушне; оно што такав човек може знати о природи јесте ситно, површно, мало само за дневну потребу. Али зар и сама лисица не зна штогод о природи?

Доиста, она зна где гуске спавају. Људска лисица, врло често свуда на свету, шта зна више него то и томе слично? И треба имати на уму да лисица, кад не би имала извесне лисичије моралности, не би могла знати ни где су гуске или где ће ухватити гуске! Кад би она трошила своје време у суморним, горким размишљањима о својој сопственој беди, о томе како је злостављају природа, судбина и друге лисице и тако даље; и кад не би имала храбрости, окретности, умешности и других потребних лисичјих дарова и особина, она не би могла ухватити ни једну гуску. Можемо и то казати о лисици, да су њена моралност и увиђање истих размера – разне стране једног истог унутрашњег јединства лисичјег живота! Те ствари вреди изнети, јер оно што је противно њима делује у ово време с многоструком, врло штетном изопаченошћу! Каква ограничења и какве измене оне траже, то ће ваша сопствена искреност подмирити.

Сцена из Шекспировог „Кориолана“ (Фото: Library of Congress, Washington, D.C./Digital file no. LC-DIG-pga-00443)
Сцена из Шекспировог „Кориолана“ (Фото: Library of Congress, Washington, D.C./Digital file no. LC-DIG-pga-00443)

Стога, кад кажем да је Шекспир највећи од свих умова, ја сам казао све о њему. Али у Шекспировом уму има више, него што смо ми још видели. То је оно што ја зовем несвестан ум; има више врлине у њему, него што он сам зна. Новалис лепо примећује о њему да су те драме његове и производи природе дубоке као сама природа. Ја налазим велику истину у тим речима. Шекспирова уметност није вештачка – најплеменитија вредност његова није израђена по некаквом плану, нити је унапред смишљена. Она потиче из дубине природе и избија кроз ту племениту, искрену душу, која је један глас природе. И последњи нараштаји људски налазиће нова значења код Шекспира, нова остварења свог сопственог људског бића, нове хармоније с бесконачним склопом васионе, слагања с потоњим идејама, сродности с вишим силама и чулима човековим!

О томе вреди рамишљати. То је највиша награда природе једној истинитој, невиној великој души, довести је да тако буде један део ње саме. Дела таквог једног човека, ма шта он извршио с највећим свесним напором и предразмишљањем, ипак расту несвесно, из непознатих дубина у њему – као што расте храст из утробе земљине, као што постају планине и воде, са симетријом на сопственим законима природе, која се слаже са сваком, ма којом истином. Колико скривеног има у Шекспиру – његови болови, његове неме борбе, познате њему самом; има много што се никако и не зна, што се не може ни исказати, као корени, као сок и снаге које раде под земљом! Говор је велики, али ћутање је веће.

Поред свега тога значајна је весела мирноћа тог човека. Ја нећу корити Дантеа због његове беде; то је борба без победе, али права борба – прва преко потребна ствар. Ипак је за мене Шекспир већи од Дантеа, по томе што се он истинито борио и што је доиста освојио. И он је имао својих мука, не сумњам у то; и ти Сонети његови изразно ће сведочити у каквим је дубоким водама он газио и пливао, борећи се за свој живот – и који је човек, као што је он, икада био, да се није морао тако борити? Мени се чини да је неразложно поимање, које је уопште примљено, да је он седео као птица на грани, и да је певао слободно и весело, никад не знајући за јаде других људи. Али није тако, ни код којег човека није тако. Како би могао један човек од сељачког дивокрадице постати такав песник трагедија, а да од болова не пада на путу? Или још боље, како би могао један човек нацртати једног Хамлета, једног Кориолана, једног Магбета, толика јуначка срца која су патила, да и само његово јуначко срце није никад патило? Па онда, супротно свему томе, погледајте његову ведрину, његову искрену љубав смеха која кипи! Ви бисте казали да ни у чему другом он не претерује, него само у смеху.

Ватрена проклињања речи, које боду и пеку, могу се наћи код Шекспира; али он је ту увек одмерен – он никад није оно што би Џонсон назвао као нарочито „добар мрзилац“. Али његов смех да се у таласима излива из њега; он трпа све могуће смешне подсмехе на онога кога хоће да исмеје, он се на све могуће начине шали и игра с њим и ви бисте казали да се он смеје из свег срца. И опет, ако није увек најфинији, то је увек смех. Није то смејање голој слабости, беди или сиротињи – то никад. Ниједан човек који се може смејати, оно што ми зовемо смејати се, неће се смејати тим стварима. То је само неки сиромашан карактер, који жели да се смеје и да вреди као човек од духа, који то чини. Смејање значи симпатију – добро смејање није „прскање трња под лонцем“. И самој глупости и надутости тај Шекспир не смеје се другачије него пријатељски. Догберију и Верџу ми се од срца смејемо, и ми пуштамо под кишом од смеха, али су нам ти сироти ђаволи још милији, што смо им се смејали, и надамо се да ће им поћи за руком да и даље остану председници градске страже. Такво смејање, као сијање сунца на дубоком мору, за мене је врло лепо.

ШЕКСПИР КАО ПРОРОК
Ми немамо места овде да говоримо о Шекспировим појединим делима; и ако можда има много ствари које се још имају казати о томе. Кад бисмо могли, на пример, да све његове комаде прегледамо, као што је Хамлет у Wilhelm Meister-у. И то би се могло једног дана учинити. Код Августа Вилхелма Шлегела има једна примедба о његовим историјским комадима, Хенрику петом и другима, коју вреди имати на уму. За њега су они нека врста националног епа. Ви се сећате да је Малбро казао да он зна енглеску историју само онолико колико је научио из Шекспира. И, у ствари, кад погледамо на то, мало је тако знаменитих историја.

Велике главне тачке дивно су схваћене, све се заокругљава у неку врсту ритмички везане целине. То је, као што Шелегел вели, епски – као што је такав доиста сваки нацрт великог мислиоца. Има много лепих ствари у тим комадима, које доиста, узете заједно, чине само једну лепу ствар. Она битка код Азенкура потреса ме као једна од најсавршенијих ствари у својој врсти, којих има код Шекспира. Онај опис две војске: уморни, клонули Енглези; страшни, судбоносни час, кад битка треба да почне; и опет она бесмртна храброст: „Ви, добри војници, чији су удови у Енглеској расли“! Има племенитог патриотизма у томе – нечег сасвим другог него „равнодушности“, коју понекад чујете да се приписује Шекспиру. Право енглеско срце дише ту, благо и снажно кроз целу радњу, не хучно, наметљиво, али зато само боље. Има ту звукова као што је одјек од челика. И само тај човек имао би звука од себе да је дошло до тога!

„Битка код Азенкура“, минијатура из 15. века (Фото: Antoine Leduc, Sylvie Leluc et Olivier Renaudeau (dir.), D'Azincourt à Marignan. Chevaliers et bombardes, 1515-1515, Paris, Gallimard / Musée de l'armée, 2015, p. 18-19)
„Битка код Азенкура“, минијатура из 15. века (Фото: Antoine Leduc, Sylvie Leluc et Olivier Renaudeau (dir.), D’Azincourt à Marignan. Chevaliers et bombardes, 1515-1515, Paris, Gallimard / Musée de l’armée, 2015, p. 18-19)

Али о Шекспировим делима уопште ја ћу да кажем да ми из њих немамо потпун утисак од њега, не толико потпуно колико имамо од других људи. Његова су дела као толики прозори, кроз које видимо светлост света, који је био у њему. Сва његова дела упоредо говорећи, изгледају да су писана на брзу руку, незавршена, писана у мучним приликама, дајући само овде-онде по какву напомену о потпуном изразу човека. Има ту места која вам долазе с неба, изливи сјаја који осветљавају само срце ствари. Ви велите: „То је истина, изговорена једанпут занавек, свуд и увек, где и кад буде какве отворене људске душе, то ће бити признато као истинито“! Међутим, такви изливи чине да осећамо да околина није сјајна – да је она делимично, повремено, конвенционална. Ах, Шекспир је имао да пише за светско позориште; његова велика душа морала је да се збије, колико је то могла, у тај калуп, и ни у који други. С њим је било тада, као што је са свима нама. Ниједан човек не ради поуздано под погодбама. Вајар не може изнети пред нас своју сопствену слободну мисао, него такву своју мисао, какву је могао изнети у камену који му је дат и оруђима која су му дата. Disjecta membra – то је све што налазимо ма од којег песника или ма од којег човека.

Ко год разумно гледа на тог Шекспира, може познати да је и он био пророк, на свој начин – имао је видовитости сличне пророчкој, мада ју је он усмерио у другом правцу. И том је човеку природа изгледала божанска, неизразива, дубока као Тофет, висока као небо: „Ми смо од исте грађе, од које су снови начињени“! Оно место у вестминстерској опатији, које мало њих чита с разумевањем, јесте дубоко као речи неког видовњака. Али човек је певао, он је проповедао само музички. Ми смо назвали Дантеа мелодичким свештеником средњовековног католицизма. А зар не можемо назвати Шекспира још мелодичнијим свештеником правог католицизма, „светске цркве“ будућности, и свих времена? Код њега нема тесногруде празноверице, опорог аскетизма, нетолеранције, фанатичног беснила или изопачености; ту је открoвење, уколико се то могло, да таква хиљадострука сакривена лепота и божанственост станује у природи, која оставља свим људима да је обожавају како могу!

Можемо казати без увреде да се и из тог Шекспира диже нека врста универзалног псалма, не недостојног да се чује међу још светијим псалмима. Не у дисхармонији с њима, ако их разумемо, него у хармонији! Ја не могу казати за тог Шекспира да је „скептик“, као што то чине неки, пошто их његова равнодушност према веровањима и теолошким споровима његовог доба заводи на заблуду. Не, нити је он непатриотичан, и ако мало говори о свом патриотизму; нити је скептик, и ако мало говори о својој вери. И та „равнодушност“ била је плод његове величине – цело његово срце било је у својој сопственој великој сфери обожавања (ми можемо то тако назвати); оне друге контроверзе, животно важне другим људима, нису биле животне за њега.

Али назовите то обожавање како хоћете, зар то није одиста славна ствар, збирка ствари, што нам је Шекспир изнео? Што се мене тиче, ја осећам да доиста има неке светиње у томе што је такав човек послат на ову земљу. Зар он није око за све нас, један благословен, с неба послати доносилац светлости? У основи зар није било можда много боље што тај Шекспир, који је свакојако био несвестан човек, није био свестан никаквог небеског посланства? Зато што је видео ту унутрашњу светлост, он није осећао, као Мухамед, да је он нарочито био „пророк божији“, и зар он у томе није био већи од Мухамеда? Већи, и кад строго одмеримо, као што смо код Дантеа учинили, и успешнији.

Дубока је заблуда била Мухамедова идеја о свом узвишеном пророштву; и дошла је до нас нераздвојно заплетена у заблуду до данас, вукући за собом такву гужву басана, нечистоћа, нетрпељивости, да је мени постало незгодно да овде-онде кажем, као што сам то учинио, да је Мухамед био уопште прави говорник, а не какав славољубиви шарлатан, изопачен и варалица, не брбљивац, него говорник! И у самој Арабији, како ја рачунам, Мухамед ће се исцрпети и преживети, док тај Шекспир, тај Данте могу још бити млади – док тај Шекспир може још полагати право да буде свештеник човечанства, Арабије као и других земаља, за безгранична будућа времена!

Вилијам Пејџ, „Шекспир чита“, 1873-1874. (Фото: Smithsonian American Art Museum)
Вилијам Пејџ, „Шекспир чита“, 1873-1874. (Фото: Smithsonian American Art Museum)

Упоређен ма с којим говорником или познатим певачем, па и са Есхилом или Хомером, зашто не би он, по истинитости и универзалности, трајао као и они? Он је искрен као и они што су – он силази дубоко, као они, до универзалног и вечитог. Али што се тиче Мухамеда, ја мислим, да би било боље за њега да није био тако свестран! Ах, сиромах Мухамед – све чега је он био свестан, била је само заблуда, ништавност и ситничарство – као што је доиста увек тако. Право велико и у њему било је несвесно: да је он био дивљи арабијски лав пустиње, и да је говорио оним великим громовским гласом својим, не речима за које је мислио да су велике, него радњама, осећањима, историјом, које су биле велике! Његов Коран је постао глуп комад бујне бесмислице; ми не верујемо, као он, да је Бог то писао! Велики је човек и ту, као и увек, једна снага природе; све што је истинито велико у њему потиче из неодређених дубина.

НАЈЈАЧИ ЗБОРНИ СИМБОЛ
Лепо. То је наш сиромах ворвишки сељак, који се уздигао да буде директор једног позоришта, да би могао живети без прошње; на којега је гроф од Саутемптона неки пут милостиво погледао, кога је сер Тома Луси, много му хвала, хтео да пошаље на галије! Ми га нисмо сматрали за Бога, као Одина, док је живео међу нама, а о тој тачки имало би много да се каже. Али ја ћу пре казати или поновити: Поред свег жалосног стања у коме је сад обожавање хероја, погледајте шта је Шекспир доиста писао код нас. Којег Енглеза, који се икад родио у овој нашој земљи, који милион Енглеза не бисмо ми дали радије него овог стратфордског сељака? Ни продали.

Он је највећа ствар коју смо икад створили. Ради своје части код страних народа, шта је то што ми не бисмо радије дали него њега, украс наше енглеске куће? Мислите само кад би нас запитали: „Хоћете ли да напустите ваше индијско царство или вашег Шекспира, ви Енглези“? Да никад нисте имали индијско царство било би тешко питање. Званичне личности одговориле би без сумње званичним језиком; али ми, с наше стране, зар не бисмо били приморани да одговоримо: „Било индијског царства или не било, ми не можемо без Шекспира. Индијско царство отићи ће свакако једног дана, али тај Шекспир неће. Он ће остати с нама довека; ми не можемо да оставимо нашег Шекспира“!

Јесте, да оставимо на страну духовно и да га сматрамо само као стварно, продајно, опипљиво-корисно имање. Енглеска, то наше острво, скоро ће имати само један мали одломак Енглеза: у Америци, у Новој Холандији. На истоку и на западу до самих антипода биће једно саксонство, које ће покривати просторе глобуса. И сад, шта је то што може држати све њих заједно у стварно један народ, да не нападају један другог и да се не боре међу собом, него да живе у миру, у братском дружењу, и да помажу један другог? То је, кад се тачно посматра, највећи практички проблем, ствар за коју су све могуће врсте влада и управа ту да га реше: шта је то што ће то решити? Парламентски акти, административни први министри не могу то. Америка је одвојена од нас, уколико је парламент може одвојити. Немојте казати да је то фантастично, јер у томе има много стварности. Овде, велим, јесте један енглески краљ, ког ниједно време ни случај, ни парламент, комбинација парламента не могу збацити с престола!

Тај краљ, Шекспир, зар не сија у крунисаном суверенству над свима нама као најплеменитији, најблажи, а опет најјачи од свих зборних симбола – неразорљив, који доиста много више вреди с те тачке гледишта, него ма која друга средства или примене? Ми га можемо замислити као да просипа зраке одозго над свим народима енглеским за хиљаду година од данас. Од Парамате, од Њујорка, свуда, под ма којом формом владавине, Енглези и Енглескиње говориће једно другом: „Јесте, тај Шекспир је наш, ми смо га родили, ми њим говоримо и мислимо, ми смо једне крви и расе с њим“. И најтрезвенији политичар, ако хоће, може мислити о томе.

Статуа Вилијама Шекспира на Лестер скверу у Лондону (Фото: birdsofpassage.eu)
Статуа Вилијама Шекспира на Лестер скверу у Лондону (Фото: birdsofpassage.eu)

Доиста је велика ствар за један народ, кад добије један артикулисан глас, кад роди једног човека који ће мелодички изражавати оно што његово срце мисли! Италија, на пример, сирота Италија, лежи раскомадана, рашчупана, и не јавља се као јединство ни у каквом протоколу ни уговору, па је опет племенита Италија у ствари једна: Италија је родила Дантеа, Италија може говорити! Цар све Русије је јак, с толиким бајонетима, козацима и топовима, и врши велики посао, држећи политички у заједници толики простор земље, али он не може још да говори. Има нешто велико у њему, али то је нема величина. Он није имао никакав глас генија, да га чују сви људи и сва времена. Он мора научити да говори. Он је досад само велико, немо чудовиште. Нестаће свих његових топова и козака, док ће се Дантеов глас још чути. Народ, који има једног Дантеа чвршће је уједињен него ма која нема Русија што може бити.

Треба да завршимо овде што смо имали да кажемо о јунаку – песнику.

 

Текст је преузет из књиге: О херојима, култу хероја и херојском у историји“. Поговор Драгоша Калајића другом српском издању књиге („Хитрост“, Београд, 1988, превод Божидар Кнежевић) можете прочитати ОВДЕ

 

Томас Карлајл (1795-1881) био је шкотски историчар, филозоф и есејиста

 

Насловна фотографија: Leemage/Getty Images

 

Избор и опрема текста Нови Стандард