З. Миливојевић: Да ли осовина Берлин-Париз централизује ЕУ

Период који следи биће кључни тест за расплет у ЕУ, али и елементе на којима се манифестује лидерство осовине Берлин-Париз, што ће значајно одредити и српски европски пут

Излазак Велике Британије из ЕУ у комбинацији са проблемима у трансатланским односима, продуженим деловањем кризе еврозоне и унутрашњих политичко-интитуционалних проблема, наметнуло је потребу дефинисања даљег пута ЕУ. Глобална криза са појавом COVID-19 и његовим већ неизбежним последицама, то је додатно оснажила. Реално, у реализацији консолидовања ЕУ за наредни период постоје две дилеме и могућности: прво додатно јачање унутрашње кохезије са даљим одрицањем чланица од суверенитета у економско-политичкој сфери постојања и функционисања Уније; друго јачање механизама очувања Уније на бази достигнутог нивоа економско-политичких интеграција, јединственог тржишта, усвојене и уграђене правне тековине, али као заједнице независних држава без њиховог даљег одрицања од суверенитета у корист једног центра.

Још у процесу изласка ВБ и дилема даљег постављања ЕУ око избегличке кризе, функционисања институција, политике проширења и Макронове доктрине да унутрашња консолидација ЕУ има предност, искристалисао се нови центар моћи и одлучивања у ЕУ-осовина Берлин-Париз на којој у суштини почива главни услов опстанка ЕУ у садашњим оквирима. То се манифестовало и код формирања нових постизборних институција ЕУ и главних кадровских решења, а као резултат франконемачких нагодби. Како је деловање COVID-19 додатно погоршало економско-политичко стање, цео процес консолидације ЕУ се значајно убрзава у чему водећа улога осовине Берлин-Париз све више долази до изражаја. Ако се ово даље буде развијало и потврђивало, може довести до својеврсне „централизације” ЕУ под вођством те осовине, а тест су три важне активности ЕУ, које по мом мишљењу у овом тренутку то илуструју.

Први је усвајање (током пандемије у марту) нове методологије за приступне преговоре, а на бази Макронове доктрине, уз одлуку да се ипак отворе приступни преговори са Албанијом и Северном Македонијом из геополитичких интереса. Овим је задовољен како Макронов став према проширењу оличен у новој методологији, тако и немачки да проширење добије нови импулс у контексту нове геополитичке стратегије госпође Фон дер Лајен, односно Комисије ЕУ.

Други је најновији предлог Меркел-Макрон о превазилажењу економских последица пандемије са анагажовањем 500 милијарди евра на начин који би подразумевао солидарно учешће свих чланица ЕУ. Овај предлог представља посебан тест за позицију и улогу осовине Берлин-Париз из два веома важна разлога. Први је отпор групе чланица (Аустрија, Холандија, Данска, Шведска) које економски добро стоје и не желе да својом позитивном активом бесповратно покривају велике дугове чланица на југу ЕУ. Други је унутрашњи отпор у Немачкој који предводи Уставни суд својом одлуком да цео предлог треба одговарајуће правно и процедурално образложити. Важан елеменат је и став у предлогу према „економском суверенитету” ЕУ, што илуструје актуелно стање трансатланских односа и стратегију тандема Меркел-Макрон за повратак ЕУ на глобалну сцену, што је додатни деликатни тест за овај тандем.

Трећи и за нас најинтересантнији је иницијатива Берлина и Париза коју су 24. маја писмом покренули министри спољних послова Мас и Ле Дријан у име својих влада. Полазна основа је вирус корона који је „донео ризик пооштравања свих сукоба” одакле се „појављују неки од наших старих конфликата и унутрашњих несугласица” због чега ЕУ мора да се мења. У контексту подвлачења геополитичког значаја западног Балкана на линијама недавне Загребачке декларације, питање КиМ је посебно наглашено оценом да „нерешена ситуација између две земље (Србије и тзв. Косова) остаје фактор дестабилизације за цео западни Балкан, а тиме за целу Европу има безбедносни значај.” Зато је „крајње време за поновно покретање дијалога” под посредовањем ЕУ (Лајчак и др.).

Из писма је јасно да осовина Берлин-Париз преузима иницијативу и подвлачи да су западни Балкан и косовско питање надлежност ЕУ и да решење треба тражити под њеним окриљем и посредовањем уз третман две стране као два равноправна субјекта, дакле признањем Косова, што није став свих чланица. Покушај парирања САД је јасан што илуструје јасан став да је ЗБ питање за ЕУ, као и подршка Куртију и његовој методологији решавања проблема. Међутим мора се имати у виду да без СБ ОУН и става Србије статусно решење КиМ на међународноправно ваљан начин није могуће. Сасвим је сигурно и без САД које своје учешће и утицај неће изузети бар због глобалног интереса, Русије и Кине и „безбедноног значаја(КиМ) за целу Европу”, чак и ако у новембру у САД дође до промене администрације.

Ако се осовина Берлин-Париз на начин како наступа у овим акцијама потврди као лидер ЕУ, разрешење дилема о даљем развоју ЕУ иде у правцу опције са настојањем да јача то лидерство и тиме унутрашња кохезија уз даља одрицања чланица од суверенитета. Актуелни глобални односи у мултиполарном свету и посебно трансатлански не остављају пуно простора за успешан развој ЕУ на овим линијама. Период који непосредно следи биће у том смислу кључни тест за расплет у ЕУ, али и елементе на којима се сада манифестује лидерство осовине Берлин-Париз, што ће значајно одредити и српски европски пут.

 

Аутор Зоран Миливојевић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Eric Vidal

 

Извор Политика, 01. јун 2020.