M. Stepić: Geopolitika titoizma

Zahvaljujući sistematski nametanoj kulturi ćutanja i zaborava, Srbima je malo poznat pravi, tragičan bilans titoizma čije će posledice srpske zemlje i narod još dugo osećati

Prošao je maj – mesec, koliko do sada znamo, i rođenja i smrti Josipa Broza, zvanog Tito. U Srbiji ni ove godine to nije prošlo bez afirmativnih podsećanja, posebno zato što se radilo o četrdesetogodišnjici „Njegovog odlaska“. Doduše, korona-euforija onemogućila je masovnije hodočasničke posete Kući cveća, uključujući ikonografiju zastava SFRJ, titovki s petokrakom, pionirskih marama i pozdrava stisnutom pesnicom, te ponosnih i prkosnih izjava o „neprolaznim tekovinama najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ i kako nam „nikada nije bilo bolje nego u Titovo vreme“.

Naravno, jugoslovenska Radio-televizija Srbije nije propustila priliku da organizuje prigodne razgovore u studiju, (re)emituje priloge o revolucionarnom putu velikana, napravi TV anketu s pitanjima u rasponu od diskutabilnog identiteta i dolaska na čelo Partije, do sahrane „na koju su svi došli“ i savremenog fenomena Tito-nostalgije. I po ko zna koji put sledili su izlivi o crvenom pasošu, šuškavcima i farmerkama iz Trsta, bratstvu i jedinstvu, letovanju u Makarskoj i Tučepima, romantičnim radnim akcijama i uvažavanju nesvrstane politike.

GEOPOLITIKA ISPRED IDEOLOGIJE
Zahvaljujući sistematski nametanoj kulturi ćutanja i zaborava, Srbima je malo poznat pravi, tragičan bilans titoizma čije će posledice srpske zemlje i narod još dugo osećati. Ideološkom maskom obračuna sa navodnim velikosrpskim hegemonizmom i buržoazijom, još dok se Drugi svetski rat privodio kraju sprovedeno je stavljanje Srbije pod nadzor i fizičko uklanjanje nekoliko desetina hiljada uglednih intelektualaca, privrednika i domaćina („pasja groblja“), uporedo sa masovnom izgibenijom slabo obučenih srpskih mladića na Sremskom frontu. Nikada se Srbija od tog desetkovanja elite i ukupne populacije nije oporavila. A tek je sledio prvorazredni paradoks: višedecenijsko kolektivno stigmatizovanje Srba stalno osumnjičenih za monarhizam i četništvo, a ne Hrvata za ustaštvo i učinjeni srbocid!

Štaviše, poravnavanjem logora smrti u Jasenovcu i gradnjom Bogdanovićevog betonskog cveta, a još više betoniranjem otvora jama punih poklanih i maljevima ubijenih srpskih civila širom teritorije bivše NDH, titoistička vrhuška htela je da zabetonira i u večnom mraku ostavi tragičnu istinu. Ali dugotrajni mrak padao je i na sudbinu živih Srba. Razlozi su bili mahom geopolitički i samo zamagljeni ideologijom, mada i dalje, uprkos činjenicama, kod nas beznadežno dominira suprotno mišljenje.

(PSEUDO)NESVRSTANOST U SLUŽBI „STRATEGIJE OBUZDAVANjA“
Iako je još „Procentualnim dogovorom“ Čerčila i Staljina u Moskvi devetog oktobra 1944. o raspodeli uticaja u balkanskim zemljama Jugoslavija bila predviđena za odnos fifty-fifty, ubrzo je postalo jasno da će favorizovanjem Tita iz Londona ona ubrzo skliznuti u naručje Zapada. Zar na to nije već upućivala notorna kontradiktornost da su zemlju vodili „kadrovi“ iz redova uvek prozapadno orijentisanih Hrvata i Slovenaca, iako su tradicionalno proruski orijentisani Srbi činili demografsku većinu, njihov etno-istorijski prostor predstavljao je najveći deo teritorije Jugoslavije, ubedljivo su brojčano dominirali u partizanskim jedinicama, dali su najviše civilnih i vojnih žrtava tokom rata…? A Zapad je zaigrao „siguricu“, makijavelistički pokazavši da nije gadljiv čak ni na komunističku ideologiju države klijenta i njenog neprikosnovenog lidera.

U kontekstu Kenanovog Dugog telegrama iz 1946. kao predloška Strategije obuzdavanja (Strategy of containment), te rasplamsavanja Hladnog rata, prozapadnu orijentaciju Jugoslavije više su im garantovali „bečki konjušari“ i bivši austrougarski podnarednik iz 42. hrvatske („vražje“) divizije, nego večito sumnjivi „balkanski Rusi“.

Rezolucija Informbiroa idealno se „namestila“ da Tito Jugoslaviju učini geopolitičkim „preletačem“ već 1948, neposredno pred osnivanje NATO-a 1949, te da potpisivanjem Balkanskog saveza 1954. sa dve njegove novoprimljene članice Turskom i Grčkom, i sama de fakto postane deo antisovjetske/antiruske vojnopolitičke strukture. Tako je državi, u kojoj su stanovništvo i teritorije geopolitički telurokratskog, a civilizacijski pravoslavnog i muslimanskog (istočnog) identiteta imali apsolutnu većinu, nametnuta pozicija šizofrene, rastrzane zemlje (S. Hantington) – uterana je u tor talasokratskog i rimokatoličko-protestantskog kruga. Paradigmatičnim Golim otokom Tito je beskrupulozno ubio dve muve jednim udarcem – dokazao se Zapadu da nedvosmisleno prelazi u njegov tabor i ponovo se obračunao sa Srbima, ovoga puta kao nosiocima rusofilije.

Takva Titova Jugoslavija (koju je simbolizovao srpski Beograd!) u naredne četiri decenije bipolarizma igraće u službi Zapada jednu od prvorazrednih globalnih geopolitičkih uloga. Biće najosetljivija spojnica u Rimland-u koji opasuje Evroaziju, te važan činilac u „davljenju“ i zaprečavanju ruskog Heartland-a da probije obruč (Strategija anakonde). Tobože lavirajući između dva bloka, ona će od Zapada dobiti i uspešno izvršiti još jedan geopolitički zadatak svetskih razmera: posredstvom nesvrstanog pokreta i instalirane neformalne liderske uloge u njemu, od 1960-ih sprečavaće dekolonizovane zemlje (naročito afričke) da po principu suprotnog otklona klatna odu u sovjetsko naručje. Nije slučajno diplomatska gromada kakav je već pominjani Dž. Kenan, „otac obuzdavanja“, postavljen za ambasadora SAD baš u Jugoslaviji, i to samo nekoliko meseci pre Prve konferencije nesvrstanih u Beogradu od prvog do šestog septembra 1961.

ANTISRPSKA ENDOGEOPOLITIKA
Zbog krucijalne hladnoratovske geopolitičke uloge, Titu je na unutrašnjem planu sve bilo dozvoljeno. Moskva ga je tolerisala strahujući da će Jugoslaviju i nesvrstane sledbenike (pre)orijentisati na antisovjetski put, dok se Vašington i u ovom slučaju pridržavao ruzveltovskog vulgarno-duhovitog pristupa da on „možda jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin“. Kako je samo njime bio fasciniran američki državni sekretar i iskusni ratni obaveštajac Dž. F. Dals očigledno zadovoljan rezultatima razgovora na Brionima u novembru 1955, rekavši da je to jedan od najlepših trenutaka koje je ikada doživeo. O tome svedoči knjiga Lorejn Lis indikativnog naslova Održavanje Tita na površini – Sjedinjene Države, Jugoslavija i Hladni rat (1997).

Odrešenih ruku, Tito je unutar državnih granica sprovodio izrazito antisrpski geopolitički kurs u skladu sa kontinuiranim hrvatskim interesom rasrbljivanja prostora zapadno od Drine i Dunava, te komunističkim postulatom da su (navodno) svi nacionalizmi opasni, ali je srpski najopasniji. Stoga je titoistička ideologija od međuratnog „jednog, a troimenog naroda“ dekret-etnogenezom proizvela još dva, a potom i treći. Oni sigurno nisu nastali od Slovenaca i Hrvata. Mada Hrvati, kako su krenuli, nisu stigli da svojataju još samo Makedonce. Za sada! Od srpskog korpusa odvojene horonimske (horonimi – nazivi geografskih oblasti) i konfesionalne „naknadne nacije“ automatski su dobile i „pripadajuće nacionalne teritorije“, čime je srpski prostor veoma redukovan. Uz to je i znatno geopolitički hendikepiran presecanjem povardarske veze sa Egejskim basenom i Solunskom lukom, baražiranjem pristupa južnom Jadranu i gubitkom znatnog dela „Dinarske tvrđave“.

VEŠTAČKA RAVNOTEŽA (NE)MOĆI
U nameri da se uspostavi veštačka ravnoteža (ne)moći i srpski činilac svede na „bezopasnu meru“, uporedo sa proliferacijom novih nacija formirana je i titoistička federativna struktura „druge“ Jugoslavije. Njene unutrašnje, tzv. avnojske granice su udžbenički primer tendenciozne geopolitičke primene različitih principa. Sa stanovišta prostornog razmeštaja konstitutivnih naroda, one su selektivno nekonsekventne mahom na štetu srpskih zemalja, koje su time postale višestruko fragmentirane. Nikako da Srbi sebi priznaju da je upravo u tome suština čitavog problema i višedecenijskih sukoba u (post)jugoslovenskom prostoru.

Katastrofalan geopolitički učinak titoizma može se najbolje shvatiti iz hipotetičke mogućnosti da veštačke nacije nisu bile napravljene i da u skladu s tim federalne jedinice nisu imale onakvu morfografiju. U tom slučaju, ne bi bilo šest, nego tri republike u adekvatnim etničkim granicama – slovenačka, hrvatska i srpska. Ali tada jugoslovenska država, čak i da je bila formirana, pocepala bi se na drugačiji način. Geslo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ ne samo da se ne bi sprovodilo već bi bilo nezamislivo kao kada bi danas važila parola „Slaba Nemačka – jaka EU“.

Takođe bi bilo nemoguće da Srbija ima dva pokrajinska „tega“, a da Slovenija nema, recimo, pokrajinu Primorsko, Crna Gora autonomnu Boku Kotorsku, a Hrvatska latentno separatističke Istru, Dalmaciju, Dubrovnik, Krajinu… Zar su posle pretrpljenog stravičnog genocida, u posleratnoj Hrvatskoj trebali da budu Banija, Kordun, Lika, severna Dalmacija, zapadna Slavonija…? Nije li bilo prirodnije da čine sastavni deo neke prilično homogene srpske federalne jedinice Krajine u granicama od Kupe do Bosne i od Save do izlaska na more između ušća Zrmanje i Krke?

Sve ovo sa stanovišta još uvek autodestruktivno negovanog Titovog kulta i nekrofilnog jugoslovenstva izgleda kao maštovito vajkanje. I jeste, sve dok Srbi stvarno ne prođu kroz katarzu i ne suoče se s prošlošću da je titoizam (bio) ekstremno antisrpski mutant komunizma.

 

Autor Milomir Stepić

 

Naslovna fotografija: Pinterest

 

Izvor Pečat, 05. jun 2020.