Haos u funkciji Trampovog rušenja

Podsticanje nereda u funkciji Trampovog rušenja moglo bi se pokazati kao pogrešna strategija onih koji su očekivali da će tako smanjiti šanse za njegov reizbor

Već na startu treba raščistiti jednu bitnu činjenicu u vezi sa zbivanjima u SAD proteklih sedmica. Nju simbolišu mladi, politički ekstremno levi Amerikanci evropskog porekla, koji klečeći na jednom kolenu (simbolični gest pokreta „Crni životi imaju vrednost“) mole svoje crne sugrađane da im oproste što uživaju navodnu „belu privilegovanost“ u „strukturno rasističkoj“ Americi XXI veka.

Isti gest je pre pet dana napravio i predsednički kandidat Demokratske stranke Džo Bajden ispred jedne crkve u Vilmingtonu, u državi Delaver. Isti ideološki motiv je razlog zašto američki masovni mediji, kako elektronski tako i štampani, svi listom podržavaju proteste (uz izuzetak Foks Njuza), iako ih od prvog dana prati masovno nasilje, paljevine i pljačkanje razularene mase.

Činjenica je da su nasilje i haos na ulicama prvenstveno rezultat radikalizacije „progresivnih“ belaca mlađe generacije. Oni su bukvalno jedina demografska grupa u istoriji sveta koja daje prioritet interesima drugih zajednica – rasnim i etničkim manjinama i imigrantima – nad sopstvenom zajednicom i nad američkim društvom u celini. Njihovi stavovi po rasnim pitanjima i imigraciji, štaviše, često su ekstremniji od stavova većine crnih, latino i azijskih Amerikanaca. Sam je Bajden, u Alchajmerom pomućenim poznim godinama, taj fenomen na svoj način sažeo u izjavi da je „nama (Demokratama) istina draža od činjenica“.

„Istina“ je za ultraleve progresivce da je beli, heteroseksualni muškarac hrišćanske vere monstrum koga treba uništiti i zatrti, izvor porobljavanja, ugnjetavanja, rasizma, seksizma, homofobije i svakog zla kroz vekove. A činjenica je, kako je ove sedmice dokazala Heder Mekdonald na stranicama Vol Strit Žurnala, da je već godinama policijska brutalnost prema crncima u opadanju – skoro dvostruko su brojniji policajci koji gube živote od crnih kriminalaca.

Činjenica je takođe da samomržnja američke bele levice ima svoju vernu kopiju među evropskim pobornicima otvorenih granica, multikulturne „tolerancije“ za sve osim za autentične Evropljane, kao i demografske zamene evropskih naroda migrantskim cunamijem, pre svega iz islamskog sveta, uz kriminalizaciju i demonizaciju svakog pokušaja protivljenja tom ishodu. Reč je o fenomenu kolektivne samomržnje i težnje za samouništenjem bez presedana u istoriji sveta.

TRI KATEGORIJE UČESNIKA
Za nekog ko se zatekao u Americi proteklih dana, pada u oči relativna fizička bliskost dva sveta koji su u svakom drugom pogledu udaljeni svetlosnim godinama jedan od drugog. Na razmaku od samo nekoliko kilometara imate mirna predgrađa u kojima život teče najnormalnije, kao da se ništa ne događa. Kada bi, da navedem sopstveno iskustvo, iz Arlingtona u Virdžiniji posle desetak minuta vožnje došli u jugoistočne kvartove Vašingtona, gde belci rado ne zalaze, imali biste utisak da ste na nekoj drugoj planeti.

Pri davanju precizne karakteristike nemira u SAD, jedan od problema je činjenica da se u američkim medijima – kao i u stranim vestima i analizama – učesnici tih zbivanja tretiraju kao jedna monolitna celina. To nije slučaj. Preko dana, u većini gradova gde su demonstracije regularno prijavljene, na ulicama su „normalni“ demonstranti koji smatraju da je učinjena nepravda. Iz uistinu skandaloznog događaja u Minesoti, mnogi od njih izvlače zaključak o institucinalnom rasizmu društva u celini, a posebno znatnog dela američkog policijskog aparata. Reč je o učesnicima protesta koji policajcima upućuju uvredljive i psovačke poruke ponavljajući slogane organizacije „Crni životi imaju vrednost“. To ne predstavlja kršenje zakona: oni se ponašaju u okviru onog šta je dopušteno Prvim amandmanom američkog Ustava, koji garantuje slobodu izražavanja.

Međutim, pre nego što su proglašena vanredna stanja i policijski časovi u desetinama gradova i jurisdikcija, dolazilo je do promene scene kada padne mrak. Tada se pojavljuju pljačkaši koji uopšte nisu zainteresovani za proteste kao takve. Oni očigledno samo koriste haotično stanje kao direktan povod da bi krenuli u divljačko haranje, sa zastrašujućim rušilačkim žarom. Požari koje su oni podmetali ponekad su bili samo mamac za policiju i vatrogasce, kako bi se rulja potom neometano usmerila na tržne centre, butike i mega-prodavnice elektronaske robe, na ciljeve o kojima su se preko društvenih mreža unapred dogovorili. Među noćnim pljačkašima, ogromnu većinu čine crnci zainteresovani za plen koji je lako unovčiv.

Demonstranti pljačkaju radnju u Njujorku, Menhetn, jun 2020. (Foto: Stiven Jang/Njujorker)

Na sceni je i treća, malobrojna grupa – reč je o možda par hiljada aktivista na tlu cele Amerike – koji su prepoznati još iz demonstracija koje su pokrenute odmah posle Trampove inauguracije. Ti protesti nisu imali fokusirani cilj, već su bili izraz besa ekstremne levice što je Amerika sebi uopšte dopustila da neko kao on bude izabran za predsednika. U infrastrukturi organizovanja nereda aktivni su većinom beli jurišnici organizacije „Antifa“. Ona sebe naziva antifašističkom, ali ima izrazito nasilni i totalitarni karakter, proglašavajući „fašistom“ svakog ko nije na njihovoj ekstremnoj političkoj liniji.

“Antifa” koordinira tačke nasilja šifrovanim sms-porukama. Njihova je namera da nasilje prošire van gradskih područja u predgrađa i ruralne sredine, gde pouzdano znaju da će demonstranti naići na legalno naoružane bele građane spremne da svim sredstvima brane svoje domove i porodice. Eskalaciju nasilja žele da iskoriste za rušenje Trampa. Nema ni pravnog ni logičnog razloga da Antifa ne buda označena kao teroristička organizacija. Reč je o grupi koja koristi protivzakonita, nasilna sredstva da bi proizvela određene političke efekte. Ako koristite nasilje u nadi da ćete postići političke posledice koje ne možete da ostvarite regularnim putem, onda smo stigli na definiciju terorizma.

ISKUSTVO ŠEZDESETIH
Amerika još nije dostigla onaj nivo nasilja koji je viđen 1965. u Los Anđelesu u „Vots nemirima“, ili 1967. u Detroitu kada je grad goreo, ili 1968. nakon što je ubijen Martin Luter King, a potom u julu iste godine, u vreme konvencije Demokratske stranke u Čikagu. Premda smo blizu toga, ova zbivanja nisu bez presedana. Podsećanje na te dane dovodi nas na jednu interesantnu paralelu, za koju tek treba videti da li je validna. Početkom 1968. Demokratska stranka je imala prednost među biračima. Posle zauzimanja ambivalentnog stava prema erupcijama uličnog haosa, nakon što su demokrate bile nevoljne da otvoreno osude nasilje kao takvo, izgubili su novembarske izbore na kojima je pobedio republikanac Ričard Nikson. Pitanje je da li će kroz pet meseci, kao i onda, podrška neodlučnih birača prevagnuti republikancima koji su viđeni kao pouzdaniji u odbrani reda i poretka.

Iako mnogi misle da će ovim događajima Tramp biti oslabljen, ukoliko bi sada preduzeo odlučne mere da nasilju stane na put i u tome imao uspeha, on će od strane mnogih birača koji ga inače možda ne simpatiču biti percipiran kao čovek kome će ipak da poklone poverenje pre nego demokratama. Na sceni su političari koji se naprosto utrkuju u pružanju podrške protestima, poput Nensi Pelosi, predvodnice demokratske većine u Predstavničkom domu, ili Endrua Kuomoa, guvernera države Njujork, ili gradonačelnika Njujorka Di Blazija, čija je ćerka uhapšena u Vašingtonu kao učesnica nereda. Pre više od pola veka, u jesen 1968. takav ambivalentan stav demokratama se vratio kao bumerang i doprineo Niksonovoj pobedi.

U američkim medijima ovakva se pitanja ne postavljaju. Način na koji se ceo problem tretira u mejnstrim medijima je maltene komičan. A priori je Tramp kriv za sve, bez obzira šta se desilo i kako se desilo. To je preraslo u opsesivnu trampofobiju koja više ne liči ni na kakvo novinarstvo. Stoga vredi postaviti pitanje, s obzirom da Džordž Flojd nije ovo prvi crnac koji je stradao u rukama policije, zašto je baš sada došlo do erupcije rušilačkog gneva.

ULOGA DUBOKE DRŽAVE
Situacija uporediva sa današnjom postojala je pre šest godina u Fergusonu, u državi Misuri, kada je došlo do nemira koji su lokalizovani, a potom i na Floridi, kada je nastao pokret „Crni životi imaju vrednost“. U oba slučaja došlo je do smirivanja situacije, jer političkim silama u senci nije bilo u interesu da se tada zaoštrava stanje. Ne zaboravimo, na vlasti je bila administracija Baraka Obame, prvog „Afroamerikanca“ koji je bio izabran za predsednika i koji je tada bio na sredini svog drugog mandata. On i njegov tim (Hilari Klinton, Džon Keri itd) bili su poslušni izvršioci svih naloga „duboke države“. Analogno tome, posle Flojdove smrti bilo bi za očekivati da se dese lokalizovani nemiri u oblasti Mineapolisa-Sent Pola gde se incident desio. Stoga je posebno vredan pažnje način na koji je došlo do metastaziranja problema i njegove eskalacije, uz aktivno učešće elemenata duboke države koja Trampu od početka radi o glavi.

Ta duboka država je daleko pre izbora, dok je on bio samo kandidat, pokušala da ga diskredituje kroz tzv. Stilov dosije koji je pripremio istoimeni bivši agent britanske obaveštajne službe MI6. On je po narudžbi kampanje Hilari Klinton pripremio taj dosije, u kome se pozivao na vrlo sumnjive ruske izvore da bi oklevetao Trampa. Između ostalog Tramp je optužen za navodno orgijanje sa prostitutkama u jednom moskovskom hotelu 2013. i druge slične ekscese, tvrdnje koji su iznesene bez ikakve osnove. Međutim, kampanja Klintonove je Stilov paket prosledila Federalnom istražnom birou čim je Tramp postao vodeći takmac za kandidaturu Republikanske stranke. FBI je pristao ne samo da pokrene istragu na toj osnovi, već i da počne nadzor nad funkcionerima Trampovog tima u predizbornoj kampanji. Potom smo videli, na primeru agenta FBI Pitera Stroka – i njegove ljubavnice koja je takođe radila u istoj agenciji – kako su saučesnici podrivali Trampa i pritom otvoreno izražavali uverenje da će osujetiti njegov izbor za predsednika.

Otpušteni agent FBI-ja Piter Strok (Foto: Džošua Roberts/Rojters)

U istom je duhu i sa istim namerama montirana klopka za Trampovog prvog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina posle njegovog razgovora sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu Kisljakom decembra 2016, dakle u periodu posle pobede Trampa na izborima ali pre njegove inauguracije. FBI je prisluškivao taj razgovor, snimio ga, a onda je aranžiran razgovor sa Flinom koji je njemu bio predstavljen kao prijateljski – nije bilo ni govora o pokretanju neke istrage – za koji stoga nije potrebno da bude prisutan njegov advokat. Agenti su ga tokom razgovora svesno i sa predumišljajem navodili na neke kontradikcije u iskazu o sadržaju razgovora sa ruskim diplomatom. Flin nije pripremio beleške, a nije imao uz sebe ni advokata koji bi, sasvim ispravno, mogao da mu kaže „generale, Vi ne morate da odgovarate na ova pitanja!“

RUSKA ULOGA?
Histerija impičmenta počela je već sa prvim danom posle Trampovog ulaska u Belu kuću. Npr. u  Stejt departmentu je odmah počelo dogovaranje visokih činovnika, koji su listom bili proklitonovski opredeljeni, kako da se naizgled legalno sabotiraju odluke novog predsednika. Deklarisani cilj učesnika u anonimnom forumu bio je da kroz sabotažu poteza nove administracije doprinesu njenom rušenju.

Da bi se novom predsedniku vezale ruke, prvo je smišljena priča o ruskom uplitanju u američke izbore i o navodnom dogovoru, maltene udruženom zločinačkom poduhvatu, Trampa i Kremlja. Demokrati su zadovoljno trljali ruke kada je imenovan specijalni istražitelj Robert Miler. Ta je istraga svaki dan bila u vestima vodećih medija, koji su samouvereno očekivali da će on tu nešto da iščačka, da će nešto kompromitujuće po Trampa izaći na videlo. Međutim, na njihov užas, posle dvogodišnje istrage Miler je aprila prošle godine objavio izveštaj u kome nije bilo ničega, nikakve osnove za pokretanje ma kakvog postupka protiv Trampa. To je za antitrampovsku medijsku i političku elitu bio šok! Voditeljka MSNBC-ja Rejčel Medou je imala maltene histerični napad. To je bilo komično gledati: ljudi koji Amerikance navodno obaveštavaju o zbivanjima, koji ih teoretski analiziraju, očigledno se ponašaju kao zapenušeni pobornici jedne strane u nepomirljivom političkom sukobu.

Nakon što je Milerov izveštaj objavljen i kada je postalo jasno da u njemu nema ničega za šta bi se demokrate uhvatile, ubrzo je krenula na brzinu iskonstruisana afera o Trampovom telefonskom razgovoru sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim, sa tvrdnjama da je nameštan neki quid pro quo, tj. da je Tramp vršio pritisak na Ukrajince zbog želje da diskredituje Bajdena i da je stoga zakasnio sa isporukom paketa pomoći vrednog milijardu dolara. Bilo je apsurdno na toj osnovi pokrenuti impičment, proces za koji se znalo da ne vodi nikuda. Trampovi neprijatelji, međutim, ne žele da mu dopuste da bude jedan jedini dan predsednik koji shodno mandatu izbornog tela obavlja svoj posao.

Dodajmo da neke demokrate i sada pokušavaju da okrive Rusiju kao dežurnog krivca za sve šta se događa u Sjedinjenim Državama. Obamina savetnica za nacionalnu bezbednost, crna Amerikanka Suzan Rajs, u intervjuu za CNN 31. maja izjavila je da zbivanja na ulicama američkih gradova dolaze „pravo iz ruskog priručnika“, na šta je voditelj Volf Blicer takođe bez trunke dokaza uzvratio da je ona potpuno u pravu, da je na sceni strano uplitanje. Interesantno je da kad god Tramp nešto izjavi za šta nema dokaze svi mediji listom ističu da su njegove tvrdnje nepotkrepljene činjenicama. Niko od njih, međutim, nije upozorio da je i Suzan Rajs tu svoju tvrdnju iznela apsolutno bez ikakvog utemeljenja.

Još jedino nismo čuli tvrdnju da su ovo sve zajednički smislili Rusi i Kinezi, ali se čuju optužbe i na račun samih Kineza, da su i oni upleli svoje prste. Uvek je neko drugi kriv, ali što se establišmenta tiče glavni krivac za sve je naravno Donald Tramp.

RASIZAM I KULTURA ZAJEDNICE
U medijskoj prezentaciji ovih zbivanja uzima se zdravo za gotovo, kao apsolutna datost, da je „afroamerička zajednica“ u celini žrtva institucionalnog rasizma. Stvari su, međutim, daleko složenije. Pošto sam predavao na američkim univerzitetima i koledžima 1990-ih i 2000-ih, znam da je bio prisutan neformalni ali osetan pritisak institucija na nastavno osoblje da ublaži kriterijume i gleda kroz prste određenim kategorijama studenata – a upravo ti studenti su već pri upisu imali prednost kroz programe tzv. afirmativne akcije. Da bi se ispravila navodna nepravda ugnjetavanja kroz istoriju, oni su već na startu dobijali određen broj poena, što im je davalo prednost u odnosu na studente drugih rasa.

Problem je da kritičari rasnih odnosa u SAD uvek insistiraju na spoljnim faktorima: na društvu i njegovim institucijama i na istorijskom nasleđu, kao krivcima za položaj afroameričke zajednice. Vrlo se retko pominje stanje kulturnih i moralnih vrednosti same zajednice – a stanje je jako loše. Dovoljno je samo baciti pogled na popularnu kulturu, recimo rep i hip-hop tekstove, pa ustanoviti da je prisutna glorifikacija nasilja i prihvatanje kriminalnog i parazitskog načina života kao normalnog, uz kulturu uživanja droga i tretman žena kao seksualnih objekata i totalno odbijanje koncepta obaveza prema društvu i porodici.

Demonstranti demoliraju izlog teleoperatera Verajzon u njujorškoj Leksington aveniji (Foto: Vilijam Miler/Njujorker)

Ovde više nije reč o spolja generisanom osećaju obespravljenosti, poniženosti i uvređenosti. Reč je o vrlo ozbiljnim problemima same zajednice. O njima je nažalost politički nekorektno da se govori jer istog časa govornik može biti optužen za rasizam, što je gore od optužbe za pedofiliju. Činjenice su međutim neumoljive. Crni muškarci čine 6 odsto stanovnika SAD, ali počine 45 odsto ubistava. Crnac je osam puta verovatniji počinilac nasilne krađe od belca. Dvostruko više policajaca ginu kao žrtve crnih kriminalaca od broja crnih uhapšenika koji umiru u rukama policije.

Da bi se tekuća zbivanja stavila u neophodan kontekst, potrebno je uporediti položaj crnih Amerikanaca – koji su još 1965. dobili Zakon o građanskim pravima, nakon čega je ukinuta segregacija – sa položajem nekih drugih zajednica u Americi koje su u novi svet dolazile bez igde ičega, u najnepovoljnijim mogućim okolnostima, da bi ubrzo ipak stale na svoje noge. Pomenimo primer vijetnamskih „ljudi iz čamaca“ koji su bežali iz Južnog Vijetnama nakon što su komunisti odneli pobedu 1975. godine. Skoro pola miliona njih je došlo u Ameriku. Tokom decenija koje su usledile, uz spajanje porodica i prirodni priraštaj, rastao je broj pripadnika zajednice tako da u SAD danas ima oko milion Vijetnamaca i Amerikanaca vijetnamskog porekla.

„Ljudi iz čamaca“ bukvalno su došli goli i bosi, a pritom nisu ni govorili engleski jezik. Oni su danas restorateri, trgovci, kompjuterski programeri, itd. Nezaposlenih je vrlo malo. U Americi je skoro jedan odsto stanovnika na robiji ili u istražnom zatvoru (preko tri miliona ljudi), ali među žiteljima vijetnamskog porekla njih je desetostruko manje, oko 0,1 procenat. U sličnom odnosu je i njihovo oslanjanje na razne oblike državne pomoći. Reč je o zajednici koja ima snažnu porodičnu strukturu, izrazito neguje kult obrazovanja i oslonca na sopstvene snage. To sve važi i za doseljenike iz drugih zemalja Dalekog istoka i Jugoistočne Azije: Kineze, Japance, Korejce, Tajvance, ali ističem Vijetnamce jer je to zajednica koja je došla pod najnepovoljnijim mogućim uslovima. Nećete ih čuti da se vajkaju da su diskriminisani. Kod njih ne postoji supkultura uživanja droga. Parazitski način života i kriminal u celini se smatraju sramotnim.

POSLEDICE KORONE PO IZBORE
Kroz manje od pet meseci dolaze izbori za predsednika i Kongres SAD. Ekonomska situacija je poljuljana, a upravo je snažan ekonomski rast pre epidemije predstavljao osnovu Trampovog pozivanja na uspeh njegovog tima. Trenutno ankete nisu povoljne za Trampa, ali treba imati u vidu često pristrasnu intoniranost pitanja u istraživanjima agencija za ispitivanje javnog mnenja, kao i na iskustvo iz kampanje Hilari Klinton 2016. Tada su mnogi ispitanici davali odgovore u skladu sa željama anketara. Stoga možemo mirne duše reći da ti rezultati ni danas nisu pouzdani. Verovatno postoji margina greške u Trampovu korist od nekih 4-5 odsto.

Pre epidemije ekonomija SAD bila je na uzlaznoj putanji, a Tramp je imao osnova da kaže da je na ekonomskom planu ispunio šta je obećavao. Sada je primarno pitanje da li on ima dovoljno vremena, ako se ukinu restriktivne mere, da do novembra povrati ekonomiju a time i poverenje kritične mase neodlučnih birača. Po mišljenju mnogih stručnih analitičara bez političke agende, američka ekonomija ima inherentnu snagu za dosta brz oporavak. Ovo bi mogla da bude recesija u obliku latiničnog slova V, sa naglim padom i potom naglim usponom. Ta su predviđanja 5. juna potvrđena neočekivanim vestima da je u mesecu maju nezaposlenost u SAD pala na 13,7 odsto, pri čemu je otvoreno dva i po miliona novih radnih mesta.

Stiče se utisak, međutim, da guverneri država iz redova Demokratske stranke, pogotovu u Kaliforniji, Njujorku i Ilinoisu, teže da odgode ponovno pokretanje proizvodnje i uslužnih delatnosti. Oni oklevaju, ali ne zato što odugovlačenje ima medicinsko opravdanje, nego zato što bi hteli da što dalje odgode datum kada će krenuti oporavak. Reč je o političarima koji su do te mere ideološki motivisani da su spremni da žive i zdrave sugrađane i dalje drže u nepotrebnom karantinu i prinudnoj neaktivnosti. U Kaliforniji je već došlo do pobuna na nivou lokalnih zajednica. Na primer, kada je Ilon Mask zapretio da će premestiti pogone za proizvodnju automobila „Tesla“ u susednu Nevadu, odjednom su stege bile olabavljene u srezu gde se nalazi fabrika.

Pretpostavljeni kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima Džo Bajden kleči u Vilmingtonu (Delaver) na mestu gde se održavaju protesti protiv policijskog ubistva Džordža Flojda (Foto: Rojters)

Na sceni je politički motivisan pokušaj da se odgodi povratak Amerike na posao. Sa druge strane, u sredinama sa republikanskim guvernerima i lokalnim upravama, poput Arizone gde sam proveo preko dva meseca do kraja maja, do potpunog zatvaranja i striktnih mera karantina i izolacije nikada nije ni došlo. Nije bilo ni govora o policijskom času, zabrani kretanja za starija lica ili zatvaranju parkova. Moguće je da ćemo imati dva koloseka ekonomskog oporavka: republikanske jurisdikcije će imati brži i lakši oporavak nego one gde su demokrate na vlasti.

POSLEDICE NEMIRA
Ukoliko se haotična situacija na ulicama dovede pod kontrolu – a Tramp sebi ne može da dopusti luksuz da ispadne slab – na duže staze ona može da se vrati kao bumerang onim političarima koji ga optužuju da je doprineo podelama unutar nacije i kritičnoj situaciji u gradovima. Mnogim Amerikancima kojima Trampov stil nije simpatičan, koji ne odobravaju njegovu politiku u celini ili pak samo neke njegove poteze, svejedno mučan utisak ostavlja bezakonje, ugrožavanje lične imovine, bezbednosti ljudi na ulici, ili sopstvenog biznisa, bara, restorana, bakalnice ili hemijske čistionice. Sve ovo na kraju moglo bi da se pokaže kao pogrešna strategija onih koji su se nadali da će Trampa neredima uzdrmati.

Na spoljnom planu, nemiri će uticati pre svega utoliko što će doprineti daljem procesu relativnog slabljenja SAD na globalnoj sceni. Zbivanja u Americi se u svetu posmatraju kao odraz jednog duboko podeljenog društva, što ono i jeste. Bez obzira na rasne probleme, to je društvo duboko podeljeno i u političkom i ekonomskom smislu, između onih koji imaju i nemaju, koji su za Trampa i protiv njega, koji veruju u globalnu imperiju ili pak žele da se „Amerika vrati kući“. Takve podeljenosti nije bilo još od 1861, kada su se Južnjaci odvojili od Unije… sa poznatim ishodom.

 

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard