Rastakanje sećanja na Drugi svetski rat

Da li će svet povodom 75. godišnjice od poraza Trećeg rajha i vraćanja mira u Evropu ponovo istaknuti mir kao najveću vrednost, ili postoje i druge namere?

Treba podsetiti na važnu činjenicu da su gubitnici pre 75 godina svoje poslednje nade polagali u izvesnost sukoba zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza. Uz Nemačku, te nade gajili su i mali marionetski režimi koje je instalirao Rajh. To se tada nije dogodilo. Saveznička lojalnost u rušenju projekta koji je zapretio slobodi i egzistenciji Evrope i sveta nije došla u pitanje. Lojalnost je postojala i u rešenosti da se na negativnim iskustvima prošlosti ustanove principi očuvanja mira u svetu koji bi novi pobednici garantovali.

Mada se u evrocentričnoj Evropi razaranja i žrtve negde drugde ne računaju jednako, što je sigurno danak kolonijalnom nasleđu i rasizmu kome je upravo tu bila kolevka, njene žrtve i materijalno uništavanje ostavile su višestruke posledice. Nakon propuštenih šansi i grešaka da se sačuva mir posle Prvog svetskog rata, Slobodni svet, kako je sam sebe nazvao u toku gigantskih ratnih napora, nije želeo da ponovi grešku. Mir i pobeda će se posle rata braniti svim sredstvima. Tu je bio koren stvaranja Organizacije Ujedinjenih nacija (1942) unutar koalicije kojoj je tada pripadala i Kraljevina Jugoslavija. U ratu je stvoren i koncept Saveta bezbednosti. Velike sile su se saglasile da posle rata osnuju efikasnu međunarodnu organizaciju za očuvanje mira. Principi su ustanovljeni u Damberton Ouksu i oni su postali osnov za povelju OUN, koja je prihvaćena u San Francisku 1945. godine. Jugoslavija je tada bila među onima koji su podržali predlog SSSR-a za „jaltsku formulu” i uvođenje prava veta umesto većinskog principa.

Savet bezbednosti postao je jedan zaseban arbitar u pitanjima održanja mira i bezbednosti, a danas je najupečatljiviji trag nekadašnjeg pobedničkog sistema. Pretrpeo je samo manje dorade, u prvom redu oko proširenja broja nestalnih članica u njegovom sastavu, određivanja broja glasova potrebnih za odluku, razrađivanja sistema konsenzusa i dr. Bio je ogledalo sukoba najjačih sila pobednica, ali u nekim prilikama, kada su se dve sile složile, bio izvor autoriteta međunarodne zajednice. U borbi protiv blokovske konfrontacije nesvrstane zemlje su učešćem u njegovom radu mogle da otvore mnoga značajna pitanja i da formulišu predloge. Bilo je u prethodnim decenijama više pokušaja da se ovako ustrojen Savet reformiše ili bar dezavuiše kao i čitava Organizacija Ujedinjenih nacija. Ovo smo u svoje vreme nazvali svesnim rastakanjem tekovina pobede i principa iz 1945. koji su imali za cilj očuvanje globalnog mira.

FIŠER PROTIV NOLTEA
Nažalost, Hladni rat ostavio je u nasleđe dvostruka merila u gledanju na 1945. godinu, godinu poraza nacizma u Evropi i japanskog imperijalizma u Aziji. Zapadni saveznici činili su ustupke (mentalnoj) integraciji nekadašnjih protivnika u svoj sistem bezbednosti i vrednosti, ali su različito gledali na pitanje ponovnog ujedinjenja Nemačke. Još su bile žive generacije učesnika rata. Na drugoj strani, u vrhovima stranaka i na političkim dužnostima još je bilo onih koji su zapamtili gorčinu poraza i intimno želeli satisfakciju. Ovo pomirenje u ime budućnosti imalo je svoj odjek i među istoričarima, koji su kao vid ustupka bili spremni da se bar za Prvi svetski rat umanji odgovornost Nemačke, ako to već nije moglo za Drugi svetski rat. Ipak, već od sredine šezdesetih počela je relativizacija odgovornosti i za pojavu nacizma u Nemačkoj i navodno nalaženje korena njegove pojave u odgovoru na pojavu boljševizma.

Kasnije, sredinom osamdesetih, sa pojavom knjige Noltea Evropski građanski rat 1917-1945: Nacionalsocijalizam i boljševizam, učinjen je dalji korak na izjednačavanju fašizma i nacizma sa Staljinovim režimom, kao i meka revizija istorije holokausta. Isturena figura svih tih revizija bio je profesor Ernst Nolte, koga su podržali isti oni desni filozofi i istoričari koji će dati sve od sebe da ospore istoričara Frica Fišera i njegov krug. Fišer je na novim istraživanjima utvrdio kontinuitet projekata vilhelminske Nemačke i onih na kojima je počivao Treći rajh. Sve to je Nolte svesno stavio pod tepih, služeći se površnim analogijama i konstruktima. Ideje relaksiranja istorijske svesti o odgovornosti Nemačke za dva svetska rata bila je bliska jednom broju istaknutih nemačkih političara, posebno teza o izjednačavanju nacizma i boljševizma. Pod pritiskom javnosti on se donekle povukao, ali ga je nagrada „Konrad Adenauer” 2000. godine ponovo vratila u javnu arenu. Za razliku od svog prethodnika, nova kancelarka Angela Merkel odbila je da bude tradicionalno uvodni govornik na dodeli nagrade, objašnjavajući to „ličnim poteškoćama” sa dobitnikom.

Nemački istoričar i filozof Ernst Nolte (Foto: Thilo Rückeis)
Nemački istoričar i filozof Ernst Nolte (Foto: Thilo Rückeis)

Zaista, da li da budemo toliko puni razumevanja za preventivni rat protiv boljševizma, koji je krenuo okolnim putem preko Austrije, Čehoslovačke, Poljske, Danske, Norveške, Holandije, Belgije, Francuske, Grčke i Jugoslavije? Ali kao što je Nolte to stavio pod tepih, tako se na tom tragu neko danas pravi slep za oživljavanje pokreta koji su pratili nastupanje Rajha i danas hrabro (ponovo) marširaju sa njegovim idejama na zastavama.

NEMAČKI NOVI UTICAJ
Rušenjem bipolarnog sveta i kreiranjem novog svetskog poretka od preostale supersile dovedene su u pitanje osnove na kojima je počivao sistem bezbednosti kreiran u Drugom svetskom ratu. Mir koji je i do tada bio ugrožavan voljom supersila sada je bio relativizovan do krajnjih granica arbitrarnošću procena. Mimo odluka Saveta bezbednosti, u tom posthladnoratovskom periodu izvršene su agresije na SR Jugoslaviju (1999) i Irak (2003). Taj period karakteriše raspuštanje Varšavskog ugovora i redefinisanje uloge NATO-a, koji se od odbrambenog pretvorio u ofanzivni savez.

No, bilo je i drugih znakova urušavanja ili rastakanja nekadašnje savezničke pobede. Pola veka nije bilo dovoljno da se iz sećanja izbrišu frustracije poraženih bez obzira na sve forme katarzi kroz koje se prolazilo.

Nije potrajalo dugo od svečanih obećanja povodom dozvole za ponovno ujedinjenje Nemačke da se primete potezi i želje za dokazivanjem ravnopravnosti među priznatim velikim silama. Ubrzo nakon ujedinjenja počelo je otvoreno zalaganje za „prevazilaženja posledica Prvog svetskog rata”, a potom i relativizovanje ustavnih odredaba koje su zabranjivale sve vrste vojnih operacija na strani nemačke teritorije. Otvoreno angažovanje u tom pravcu, kako se u literaturi navodi, najavljeno je na šestom Firstenfeldbukerovom simpozijumu za rukovodioce Bundesvera i biznisa 23. i 24. septembra 1991. godine.

U ispravljanju „nepravdi” iz Prvog svetskog rata trebalo se umešati u jugoslovenski slučaj na strani Slovenaca i Hrvata, jer Nemačka ima „istorijsko iskustvo”. Priznanjem tih država konflikt bi od internog postao internacionalni i tako bi SR Nemačkoj pružio priliku da se umeša i ponovo potvrdi kao sila. U decembru iste godine već se govorilo o „neželjenim” i „neprirodnim” državama koje je stvorio Versaj. Mada je Versaj samo potvrdio realno stanje i donekle uticao na granice, formiranje Čehoslovačke, proširene Rumunije, Poljske, ujedinjene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, baltičkih zemalja, nova revizija se u prvi mah okrenula samo prema dvema – Jugoslaviji i Čehoslovačkoj.

Kancelar i ministar spoljnih poslova vršili su velike pritiske na nekadašnje pobednike – Francusku i Veliku Britaniju – da se odreknu svojih tradicionalnih saveznika iz ratova i prihvate nemačke jednostrane poteze. Sjedinjene Države bile su zatečene nelojalnošću. Sovjetska (ruska) strana, uz pokušaj zadržavanja dostojanstva, svakodnevno je trpela nova poniženja uprkos zaslugama oko dozvole za ujedinjenje. Mada je Miteran u razgovorima sa Papandreuom priznavao da se uvek mora voditi računa o tradicionalnim saveznicima, što je za Francusku značilo Rusija i Srbija, u aktivnoj politici morao je da popušta.

Predsednik Francuske Fransoa Miteran i nemački kancelar Helmut Kol tokom zajedničke konferencije za medije u Palati Bruhzal, 12. novembar 1987. (Foto: schloss-bruchsal.de)
Predsednik Francuske Fransoa Miteran i nemački kancelar Helmut Kol tokom zajedničke konferencije za medije u Palati Bruhzal, 12. novembar 1987. (Foto: schloss-bruchsal.de)

Kada se u septembru 1994. godine približio trenutak da poslednje savezničke trupe napuste Berlin i tlo Nemačke, kancelar Kol bio je ultimativan da će biti organizovana dva ispraćaja – jedan za ruske snage u Vajmaru, a drugi za zapadne saveznike u Berlinu. Nastao je spor. Jeljcin je tek uspeo da snage budu ispraćene u Berlinu, ali odvojeno od drugih. Odvojenim svetkovinama Nemci su hteli da naglase razliku među nekadašnjim ratnim pobednicima i okupatorima. Zapadni su vrlo brzo postali zaštitnici, a drugi su dugo ostali protivnici, do časa kada su ipraćeni kao dobri partneri. U samoj Moskvi raspoloženje je bilo defetističko. Ljudi su osmog septembra dočekali berlinsku brigadu pitajući se čija je bila pobeda u koju je Rusija ugradila 26,6 miliona žrtava, od čega samo na tlu Nemačke 320.000 poginulih. Dok su drugi trošili materijal za slom fašizma, ona je trošila i ljude i resurse.

Osećanja za značaj pobede tih devedesetih kao da su u Srbiji potamnela. Njen suštinski značaj za svakog čoveka zamutile su nove ideološke okolnosti. Kao da je prihvaćen slogan da se nije radilo o oslobođenju, već porobljavanju od „nosilaca komunizma”. Trebalo je da nas nove nepravde i brutalna agresija „podsete” da postoje neka univerzalnija ljudska prava od ideoloških doktrina i zabluda. Agresija na SR Jugoslaviju mnogima je otvorila oči. Za građane Srbije zvučalo je neverovatno da je, posle toliko godina od teških posledica Drugog svetskog rata, neko javno mogao da poveže svoja iskustva agresije na Srbiju i Jugoslaviju iz 1915, šestog aprila 1941. sa agresijom iz 1999. godine. Ako je literatura tačno prenela citat iz nemačkog armijskog lista, tamo je navedeno: „Već smo jednom uspeli da Jugoslaviju učinimo poslušnom šestog aprila 1941. … Mi smo to dokazali već dva puta u ovom veku. Junaštvo je opet danas, kao i pre 50 godina, vrlina naših vojnika. Mi smo ponovo tu”. O kakvoj se tu svesti radi? Ko ima pravo i u ime čega da gazi male narode s vremena na vreme i da im nameće svoj poredak?

MIR – NAJVEĆA VREDNOST
Pobeda koju danas pamte samo stariji sugrađani i preostali veterani ipak je ostavila u nasleđe svest da holokaust na tlu Evrope i genocidni projekti iz Drugog svetskog rata nikada ne smeju da budu zaboravljeni. Uprkos težnjama da se izjednači nemački nacizam i Staljinov boljševizam (u njegovoj zemlji), antifašizam treba da ostane pozitivna tekovina zajedničke istorije.

Posle svih tranzicionih iskušenja u nekadašnjim socijalističkim zemljama ponovo se vraća praksa obeležavanja Dana pobede nad fašizmom i odavanje počasti onima koji su u toj borbi položili život. Privremeno je bila zaustavljeno rušenje i izmeštanje spomenika koji su podsećali na stradanja civila i boraca pokreta otpora, kao i boraca Crvene armije. Nove senke proizvodi današnja praksa u Ukrajini i nekim drugim zemljama članicama Evropske unije. Sa ekonomskom krizom neonacističke grupe jačaju i u nekim doskora stabilnim i demokratskim zemljama. Ksenofobiju jača ekonomska kriza i migrantski pokreti.

Da li će svet povodom obeležavanja 75. godišnjice od poraza nacističke Nemačke i vraćanja mira u Evropu ponovo istaknuti mir kao najveću vrednost? Ili će, kao mnogo puta do sada u istoriji, zaboraviti pouke iz 1914, 1936, 1938, 1939. i ponovo uleteti u još strašniju krizu i rat? Kratkoročna politika, koja ne vodi računa o trajnim i dugoročnim interesima i sve podređuje trenutku, zataškavanju afera, interesu lobi grupa, neprincipijelnim savezništvima, starim geopolitičkim modelima, istorijskim frustracijama i megalomanskim maštanjima usred ekonomske krize, mogla bi da Evropu i njeno najbliže okruženje uvede u novu katastrofu.

Vreme je da se mir istakne kao najveća vrednost, kao preduslov svih ostalih ljudskih prava i sloboda. Da se i obeležavanjem godišnjice istakne koliko su skupe i tragične greške kada se na to zaboravi. Planeta se suočava sa mnogim globalnim problemima i samo je saradnja svih može sačuvati.

Defile pripadnika Oružanih snaga Ruske Federacije na Crvenom trgu u Moskvi povodom Dana pobede nad fašizmom, 09. maj 2017. (Foto: Sputnik/Grigori Sisoev)
Defile pripadnika Oružanih snaga Ruske Federacije na Crvenom trgu u Moskvi povodom Dana pobede nad fašizmom, 09. maj 2017. (Foto: Sputnik/Grigori Sisoev)

Danas, kada imamo pojavu međunarodnog terorizma, ekoloških i klimatskih izazova, pandemija, OUN ponovo može još više da dobije na značaju. Može da bude mesto dogovaranja i najmoćnijih i malih, jer je interes zajednički. Kako je primetio veliki istoričar Hladnog rata Džon Gedis, „u razmišljanjima američkih analitičara osećala se ranjivost”, možda je Perl Harbor zaboravljen, ali pouka iznenadnog napada nije. „Pretnja je dolazila od samog rata, ma ko ga izazvao.”

No, uslov za najviši kredibilitet mora biti napuštanje dvostrukih standarda.

 

Mile Bjelajac je srpski politikolog, doktor istorijskih nauka i univerzitetski profesor

 

Naslovna fotografija: Xinhua/Bai Xueqi/IANS

 

Tekst je prvi put objavljen u junskom izdanju magazina „Odbrana”