Ž. Ditur: Osećanje časti i hrabrosti kod Srba kao da pripadaju drugom vremenu

Turci su ih nabijali na kolac, austrougarsko carstvo ih je škopilo, ustaše klale, hrvatski diktator Tito skidao im je glave, a oni su i dalje tu, tvrdoglavo opstajući u svom biću

(Beseda na javnoj godišnjoj sednici Francuske akademije, u Parizu petog decembra 1996. Objavljeno u Politici 25. decembra 1996. Prevela Mira Vuković.)

Mišel Moroa, kći našeg istaknutog i neprežaljenog kolege, imala je u detinjstvu englesku guvernantu koja ju je zvala Litl Mis No jer bi svaki put kad su od devojčice tražili da nešto uradi, kad bi joj nešto naredili ili izneli neko mišljenje, ona odgovarala „ne“, a njeno malo lice dobijalo jogunast izraz koji je pokazivao da ona nikada nikoga neće poslušati. Ovu anegdotu čuo sam od nje; ispričala mi je jednog dana kad sam joj, smejući se, zamerio što sistematski protivreči. Tada je imala šezdesetak godina.

„Vidite da ova crta mog karaktera nije od juče!“

Čestitah joj što je bila toliko verna sebi i što je čitavog života, nagonski, primenjivala maksimu čudesnog Epiharma: „Seti se da budeš na oprezu“, koju je Merime dao da mu se na grčkom ugravira na jednom prstenu, kako bi je uvek imao pred očima.

I zaista, ono što ljudi obično traže od nas da učinimo, gorljivost i laskanja kojima pribegavaju ne bi li nas ubedili, nagovaranje koje unose u svoje argumente, treba da nas upozore da se od nas zapravo očekuje da radimo u njihovu, a ne u svoju korist, da oni jedino žele da nas pridobiju, da nas zavrbuju za neku stvar do koje nama uopšte nije stalo, a njima je pri tom svejedno što ćemo iz tog poduhvata izaći ošureni.

Reći „ne“ a priori, iz principa, bez posebnog razloga, izvrsna je intelektualna, a naročito moralna higijena. To štiti jake koji moraju da obeshrabre bezbrojne molitelje, a čuva slabe kojima hoće da nametnu jalove ili nečasne dužnosti. Jer, ma koliko bili slabi, mali, bez sredstava, saveznika i zaštite, oni ipak imaju isto onoliko časti koliko i veliki pobednici ovoga sveta. Čak bi im se moglo poručiti da je imaju i više pošto je usled spoljašnjih uzroka moguće sve izgubiti, pošto je moguće sa visina stropoštati se u bedu i nemoć, ali samo od nas zavisi da u tom brodolomu ne žrtvujemo svoje jedino neotuđivo dobro, svoje samopoštovanje. Dobro znam da čast nije laka stvar i da privrženost njoj može voditi u razne nesreće, pa i u smrt. No, umreti za takvu stvar i nije tako loše. Mogli bismo čak reći da je umreti zato da bi nam čast ostala neokaljana načelo vrline.

Udaljili smo se, eto, od Litl Mis No. A možda i nismo toliko koliko to može da izgleda. Zar nam se nije često dešavalo, tokom poslednjih dvadeset godina, da zažalimo što ovaj nadimak ne možemo da damo ljudima koji su upravljali Francuskom? Jedan od razloga što se, kada sve saberemo, general De Gol toliko dopadao narodu (a dopadao mu se, nema sumnje, kao što se dopadao i čestitim komunističkim borcima koji su povremeno glasali za njega) jeste taj što je bez zazora govorio „ne“ svemu što mu se činilo protivnim časti zemlje, i što je tako postupao i u najsitnijim stvarima. Postojalo je tada među Francuzima neverovatno političko poverenje jer su imali osećaj da nekakav republikanski monarh, koji živi u predgrađu Sent Onore, nimalo ne haje da li će se bilo kome dopasti ili neće, u svojim postupcima jedino se rukovodeći čašću ili nacionalnim interesom (što je, kada je o državi reč, jedna te ista stvar).

Iz ovog sledi da vrlina jedne zemlje, baš kao i ljudska vrlina, počinje s duhom suprotstavljanja. To se može opaziti već u detinjstvu. U grupi dece odmah primećujemo one koji pristaju da svet vide onako kako to stariji žele, koji prihvataju njihove opise i učenja, usvajaju ih i naivno šire. Ali, u toj skupini malih ovaca nađe se jedno ili dvoje neposlušnih, jedno ili dvoje nepotkupljivih, koji, u petoj ili u desetoj godini, više vole da veruju u svoj nagon, ispravnost sopstvenog rasuđivanja i svoj dobar vid, nego da dopuste društvu da ih pridobije. A ono vrlo brzo počinje da na njih gleda sa podozrenjem i to im pokazuje tako što ih kažnjava, izlaže preziru i jetkosti, a naročito tako što uporno odbija da ih shvati ozbiljno, mada su upravo oni jedini ozbiljni duhovi svog naraštaja; tačnije, u deci koja njegova pravila ne prihvataju bez kritike društvo otkriva neprijatelje protiv kojih se treba boriti odmah, čiji mrski duh po mogućstvu treba ubiti pre nego što odrastu.

U poznijim godinama, ova deca nastavljaju da se oštro sukobljavaju sa životom. Sve postižu sa više truda, napora, teškoća nego njihovi savremenici pred kojima se svet ispružio kao pas, pred kojima se karijere širom otvaraju, a položaji i počasti gomilaju – tolika je želja da se nagradi njihova poslušnost. Bomarše je to veoma dobro izrazio u Figarovom monologu za koji bismo mogli reći da je manifest izuzetnih ljudi obuzetih vrlinom: „Trebalo mi je za goli opstanak više nauke i promućurnosti nego što je za sto godina bilo potrebno da bi se vladalo svim Španijama…“ Pedeset godina pre toga, vojvoda od Sen Simona je u svojim „Memoarima“ napisao da ga je uvek i jedino privlačila istina te da ju je čak „obožavao i protiv sebe“.

Ova dva svedočanstva dragocena su između ostalog i zato što pokazuju da onima koji više vole da misle svojom glavom nego da pevaju u horu sa konformistima ni u jednom dobu nije lako. Sen Simon je živeo pod Lujem XIV, a Bomarše pod Lujem XV i Lujem XVI, u razdobljima koja nam se, u poređenju s našim, čine vrhuncima inteligencije, zdravog razuma, intelektualne smelosti, umetničkog znanja, a ipak ih društvo nije štedelo koliko god da su bili zaštićeni, prvi svojom livadom i stanom u Versaju, a drugi obdarenošću i novcem. Videti stvarnost onakvu kakva jeste, morati je opisati – smatra se napadom na uspostavljeni poredak. Prećutni poredak, doduše, koji postoji otkako je sveta i veka, i koji jednako uspešno brane sve vlasti, uključujući i one koje se proglašavaju revolucionarnim. Ljudi se mnogo trude da na ovoj zemlji zavlada izvesna laž, ili, ako više volite, izvesna konvencija koja treba da uveri naraštaje koji se smenjuju da se dobro nužno nalazi na jednoj strani, a zlo na drugoj, da između crnog i belog nema prelaznih boja, te da je, želimo li da zaslužimo „lepo ime čoveka“, neophodno da se svrstamo uz belo, bez preispitivanja, iz prostog razloga što je ono takvim proglašeno.

Vrlina počinje sa duhom suprotstavljanja. Ona se javlja oko šeste godine, ako ne i pre. Ova karakterna osobina nipošto ne donosi mirnu savest onima koji je poseduju. Dešava se, naime, i to dosta često, da se odrasli trude da u dečije glave uliju tačne ideje. Kako odbaciti tačnu ideju pod izgovorom da dolazi od ljudi za koje znamo da u celini greše? Sve se svodi na to – i to je razlog zbog kojeg, u sedmoj, osmoj, dvanaestoj ili dvadesetoj godini, ma kolika bila intelektualna snaga koju nam daje opšta pobuna protiv sveta, nismo baš sigurni u sebe. Znamo da je posredi velika obmana, ali budući da smo pošteni i iskreni, teško nam je ponekad da ne pređemo na stranu neprijatelja i ne dopustimo da nas načnu.

Kod krajnje nepokorne, dakle suštinski vrle dece, koja svemu što pokušavaju da im nametnu suprotstavljaju jedno nepokolebljivo „ne“, postoji nekakav rani politički duh. Čovek uveren u opravdanost onoga što misli mora biti gluv za svaki argument koji dolazi iz suprotnog tabora, čak i kad je taj argument nesporan i očigledan. On mora slepo kritikovati sve akcije tog tabora, ma koliko one bile hvale dostojne ili dobre. Da ih odbaci, da im se suprotstavlja koliko god može.

Jedini cilj političara je pobeda njegove doktrine, koja je isto što i njegova duša samim tim što pretpostavlja filosofiju različitu od drugih u koje hoće da ga preobrate. Biće vremena da se, posle pobede, ispita da li je i u suparničkim učenjima bilo nečeg dobrog, i da se ona preuzmu bez opasnosti po naš duhovni integritet. Ukrasti ideju kada smo jaki sasvim je druga stvar nego pristati na nju iskreno pre nego što smo uspostavili svoju nadmoć. To je ratni plen, a ne potčinjavanje moćnijem, to je namet uzet od poraženog, a ne jedna od onih odvratnih mimikrija kojima pobeđeni uglavnom pribegavaju kad se suoče s pobednicima.

Jedna od tajnovitih pouka koju nam donose godine jeste da tačna ideja postaje pogrešna onog trenutka kad je usvoji većina. Dok smo mladi, to jest sputani logikom, teško nam je da prihvatimo tako skandalozni preobražaj: ono što je jednom za nekoga bilo tačno, zbog čega je taj bio progonjen ili bar izložen porugama, ne može prestati da bude tačno zato što hiljade, ili milioni ljudi malo po malo prihvataju tu istinu, u nju se preobraćuju, proklamuju je i pretvaraju u dogmu. A ipak je tako. Tačna ideja je blago. Čovek koji je poseduje je bogat: ali ako to blago podeli gomila naslednika, svako od njih dobiće samo poneku paru. A to je nedovoljno da se promeni život, da siromah postane kraljević.

Poezija nam pomaže da shvatimo kako se tačne ideje pretvaraju u pogrešne. Izvesne slike ostavile su snažan utisak kad su izišle iz pera svojih autora jer su isticale vezu ili sličnost između neočekivanih pojava. Ko je, na primer, prvi napisao da je cvetna livada „slična emajlu“? Kome je palo na pamet da ljutiće i bulke poistoveti sa emajlom? Kom se pesniku ta sličnost učinila tako upečatljivom? Niko to više ne zna posle toliko vekova. Ovo ljupko ili vispreno otkriće, baš zbog svoje uspešnosti i tačnosti, prešlo je u tekući jezik, postalo opšte mesto, kliše, običan način govora.

Tako je i sa idejama: kad dospeju u gomilu, one izgube sjaj, ukus, plodnost, a ponajviše složenost. Postaju shematične i karikaturalne, pretvaraju se u stereotip – ukratko, spremne su da posluže kao ratne mašine ili projektili.

Rivarol tvrdi da čoveka koji je u pravu dvadeset i četiri časa pre ostalih za ta dvadeset i četiri časa drže za ludog. Ljude koji su u pravu čitavog svog života za sve to vreme drže za ludake, iako povremeno primećujemo da se u ovome ili onome nisu prevarili. To je zato što u trenutku kad priznamo da su jedini oni dobro videli, oni brzo skrenu pogled (ili duh) na drugu stranu, i opet su u pravu, samo sada u stvarima čija je istina još skrivena. Osećaju bez sumnje da je uspeh njihovih stanovišta nespojiv s njihovom tačnošću, i da se baš zbog tog uspeha ona kvare i više ne odgovaraju svojim intelektualnim ili moralnim zahtevima.

Neka mi bude dopušteno da posle Rivarola pomenem i jednu spisateljicu koja ima malo veze s njim, ali se u ovom slučaju začudo s njim slaže – mislim na Simon Vejl, kojoj dugujemo jedno zapažanje poput onih koja nalazimo kod Paskala: „Pravda, ta begunica iz tabora pobednika“. Sećam se koliko sam bio zadivljen kad sam ovo pročitao pre nekoliko decenija. Da li je to bilo u Težini i milosti? Bio sam tim više impresioniran što mi je pred očima bio čovek, jedan od naših kolega, koji je, ne bez rizika, svojim stavovima u životu ilustrovao ovu misao. Bilo je to 1945. ili 1946, a taj čovek bio je Žan Polan, kog sam kasnije često viđao i čija me je čvrstina uvek očaravala.

Bio je tada u pobedničkom taboru, član jednog od onih represivnih tela kakva u naše vreme nastaju posle ratova, kad narodima treba utuviti u glavu da su dobri pobedili u skladu s moralom, i da će rđavi biti primerno kažnjeni. Ovo telo zvalo se Nacionalni odbor pisaca. Njegova glavna delatnost sastojala se u tom da pisce koji su pokazali izvesnu naklonost prema režimu iz Višija ili neoprezno održavali veze s okupatorom kazne smešnom kaznom: zabranjivano im je, kao što se dete lišava slatkiša, da tokom nekoliko godina objave i najmanje slovo. Čini mi se da su Monterlan i Žiono bili osuđeni na ovu kaznu, tačnije na ovo zlostavljanje, u trajanju od pet godina. Bilo je to malo sablažnjivo, osim što je bilo besmisleno: naslućivao se manevar osrednjih pisaca koji su hteli da, bar za neko vreme, iz knjižara odstrane konkurenciju talentovanih.

Naša družina, gospodo, koja tradicionalno dodeljuje nagrade za vrlinu, koja se trudi da vrlinu otkrije na mestima gde se ona obično ne traži, nikada, čini mi se, nije pomišljala, osim povremeno, da bi jedan od njenih članova mogao biti predmetom ovog dirljivog odlikovanja. Francuski akademik Žan Polan bi, siguran sam, bio presrećan da smo ga odlikovali što je, u vremenu kad je za to trebalo imati hrabrosti, napustio tabor pobednika i u odbranu uzeo poražene: bučno je napustio bedni Odbor i objavio tekst koji je izazvao veliki skandal, Pismo vođima otpora, stavljajući se između čistilaca i očišćenih, i, kako su mu to uvek nalagali njegov karakter i duša, pružajući ruku onima koji su ležali na zemlji, štiteći ih svojim perom kao bedemom, pošto im je, ako tako smem da kažem, to isto pero tokom četiri godine zarivao u telo. Taj čin građanske hrabrosti, sličan svim podvizima takve vrste, samo mu je stvorio neprijatelje među nekadašnjim prijateljima. Zauzvrat mu je, jer dobro delo ne može biti sasvim pogubno za onog ko ga čini, doneo poštovanje, ako ne i zahvalnost, nekolicine negdašnjih neprijatelja.

Da, mislim da bi se nagrada za vrlinu mnogo dopala Žanu Polanu, mada se, on koji je bio sušta dobrota i moralna ispravnost, često zabavljao time da hvali zločin. Bio je dosta lakom na tu vrstu počasti. Sećam se da mu je bilo i te kako stalo da, posle trideset godina rada kod Galimara, u svojstvu direktora Nouvelle revue francaise i učitelja mišljenja više naraštaja, dobije medalju koja se dodeljuje vremešnim službenicima. Ovo skromno odlikovanje ceremonijalno mu je uručio sam gazda, Gaston Galimar, održavši u njegovu čast i prigodan govor, na koji je Polan odgovorio sa uzbuđenjem koje je moglo biti sasvim iskreno.

Oprostite mi, gospodo, što sam preopširno govorio o našem sabratu Žanu Polanu, koga je zapravo poznavala samo nekolicina među vama. Učinio sam to zato što je on bio sušta suprotnost vrsti ljudi koja upravlja svetom već nekih pola veka, i što baš zbog toga nudi jedan tipično francuski model vrline, one stalne begunice, uvek spremne da spakuje kofere čim oseti da više nije potrebna ili da joj preti opasnost da bude kompromitovana.

Ima pola veka, naime, kako se puritanski duh domogao vlasti na zemlji i nameće svesti svoj neljudski zakon. Ovom duhu svojstveno je da daje apstraktne definicije dobra i zla i da ih se pridržava slepo, da ne kažemo farisejski.

Pod takvom moralnom diktaturom nema šanse da pravda pobegne iz pobedničkog tabora. Ona je tu zarobljena, vezana, sputana – i talac i barjak. U njeno ime i mirne savesti poraženi je dokrajčen ako je toliko drzak da ne prizna svoju krivicu, a prva mu je krivica baš ta što je pobeđen i što se ne kaje dovoljno glasno, a ponajviše – a ponajviše! – što ne preuzima sve kako bi ličio na onoga koji je postao gospodar i puritanski je uveren da je „najbolji“ jer je pobedio, te da čovečanstvo mora da ga uzme za isključivi uzor. „Budi mi sličan ili umri“, kaže gospodar, „jer ono što na mene ne liči pripada đavolu i zaslužuje jedino da bude uklonjeno sa zemaljske površine, poslato u pakao, vraćeno ništavilu“.

Pošto je u svetu malo vrline, tako ponuđeni uzor nije mrzak narodima kojima sila uvek godi. Da se još jednom vratim Žanu Polanu – napisao je predgovor za jednu knjigu koja, kako je to duhovito rekao Pjer Luis, nije „od onih koje sin može da pokloni ocu“ i naslovio ga „Sreća u ropstvu“. Ova formula se može bolje primeniti na mase zanete silom nego na zaljubljene žene koje ne prezaju ni od čega da bi ugodile svojim ljubavnicima.

Gomila, odnosno javno mnjenje, nikada sama ne zna kuda ide: njoj treba pokazati puteve kojima će krenuti, tačnije jurnuti. Kad gospodar presudi: „Ovaj je dobar, a ovaj loš“, gomila bez razmišljanja kliče prvom, i isto tako bez razmišljanja kamenuje drugog. Nikad u istoriji nije bilo toliko teškog a dobrovoljnog ropstva kao sada.

To, naravno, dugujemo sredstvima propagande ili trovanja, koja su se, otkako smo se mi rodili, a za nas se može reći da smo daleko od detinjstva, stalno usavršavala. Niko od nas nije upoznao tihi svet naših predaka kada je, da bi neko bio indoktriniran, dotični morao barem da bude radoznao i potrudi se da ode do mesta na kojima su se tribuni, političari, agitatori nadmetali u govorništvu.

Da bi u XIX veku neko bio linčovan, potrebno je bilo pokazati kakav-takav ubeđivački dar, smisao za dijalektiku, rečitost. Sad je dovoljna jedna slika na televizijskim ekranima. Pokazuju je deset, dvadeset puta, milionima nekritičkih duhova, i ta napadna slika, praćena odgovarajućim komentarima, čini mnjenje. I više od mnjenja: ona suvereno pokazuje dobro i zlo. I nije važno da li okrivljuje žrtve koje pretvara u dželate: niko ne proverava. Nekada je laž ulazila u duše samo kroz uši. Ali, nauka i tehnika su napredovale pa sada u njih ulazi i kroz oči. Svaki čovek je postao mali neverni Toma koji veruje samo u ono što vidi, ali je to što vidi netačno.

Ovakvih manipulacija bilo je toliko za poslednjih pola veka da se najzad morala naći reč koja će ih imenovati. Kad se u rečniku pojavi nešto što se teško da imenovati, to znači da je moral kapitulirao, ili bar da se nedolična pojava toliko raširila da više ne možemo da se pretvaramo da za nju ne znamo. Ona postoji isto koliko i osećanja, zakoni, sreća, meteorologija; ona je deo ljudskog sveta, običaja, sa njom se više ili manje mora računati. Tako je nastala reč „dezinformacija“. Rečnik potvrđuje njenu pojavu 1954. i daje sledeću definiciju: „korišćenje tehnika informisanja, posebno masovnog informisanja, kako bi se obmanulo, prikrile ili iskrivile činjenice“. Glagol „dezinformisati“ još je eksplicitniji. Javlja se 1959. i, prema istom rečniku, znači: „informisati tako da se izvesne činjenice sakriju ili falsifikuju“.

Da bi dezinformacija bila efikasna, važno je da monopol nad njom ne bude prepušten privatnim inicijativama, to jest novinarima, intelektualcima, nepouzdanim ljudima sa kojima nikad nismo sigurni da ih neće obuzeti neki obzir, makar i neznatna hrabrost, ili običan hir, ili da, svojim predubeđenjima uprkos, neće shvatiti da su im se narugali.

Postoji tu, kako se u modernom žargonu kaže, određeni „ljudski faktor“ od kojeg se ne možemo dovoljno zaštititi. I zato dezinformaciji dajemo zvaničan vid osnivajući međunarodni sud i smeštajući ga u pristojni i pomalo učmali gradić na severu Evrope. Ne možemo, naime, ni zamisliti da ovakav preki sud zaseda u nekoj toploj oblasti, u Ređiju na Kalabriji, Delfima, Montekarlu, Pamploni. U naše vreme, moral nam stiže iz hladnih krajeva. Da bi nešto izgledalo ozbiljno, nema toga što može da zameni severnjačke magle, flamanske kanale, vlagu i vetrenjače Holandije.

Međunarodni sud dodeljuje Nobelove nagrade za ratne zločine, Nobelove nagrade za zločine protiv humanosti, Nobelove nagrade za genocide nad pojedincima i zajednicama čija je jedina krivica što se nisu dopali silama koje upravljaju svetom, koje hoće da ih zgaze, ali pod časnim izgovorima. Istinski budna vrlina ne sme da dopusti da je prevare ovi procesi koji u suštini nisu mnogo različiti od Moskovskih, a ovi su opet bili kopije Pariskih iz 1793.

Najpoučniji primer ovih procesa je proces protiv Srba iz Bosne, kao da su oni jedini krivci u građanskom ratu koji se vodio u Jugoslaviji, a oni su, možda, njime najviše pogođeni, taj narod koji je u svojoj starijoj i novijoj istoriji doživeo najveće tragedije, a čija hrabrost i osećanje časti kao da nisu od ovog veka.

Zašto je trebalo izabrati baš Srbe, okriviti ih za sve grehove, optužiti za neoprostive strahote, a oni su, pre bi se reklo, takvih strahota počinili manje od ostalih, pa ako su i bili malo žešći, bilo je to više iz potrebe za samoočuvanjem ili iz legitimne odbrane, nego iz pokvarenosti? Ali ima ljudi, primetio sam, kojima se kao zločin pripisuje i to što neće da umru. Srbi su od tih: Turci, koji su nekoliko vekova pokušavali da ih preobrate u muhamedanstvo i nisu uspeli, nabijali su ih na kolac, austrougarsko carstvo ih je škopilo, ustaše klale, Konferencija na Jalti ih jeftino prodala komunizmu, hrvatski diktator Tito skidao im je glave, a oni su i dalje tu, tvrdoglavo opstajući u svom biću, i održavajući u životu onu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša. Filosofi, intelektualci, profesionalni humanitarci, vlade, Ujedinjene nacije, Haški sud, svi pritiskaju Srbe, ubijaju ih i kleveću.

Kako je moguće da se pravda ne oseti pobuđenom da se stavi na njihovu stranu? Kako je moguće da vrlina, bila ona i sasvim slepa, ne bude privučena njima, koji su sami protiv sveta i baš zato, protiv njega, moraju imati pravo?

Zbog čega su baš njih izabrali za žrtvene jarce, pitamo se. Zbog nekoliko skrivenih motiva za kojima, ako je budna, vrlina mora da traga sve dok ih ne razotkrije, ili bar nazre. Najupadljiviji od ovih motiva je taj što Srbi nisu pristojni, odnosno što ne odgovaraju onome što je vrhunska politička moda ove godine.

Imaju tri mane, od kojih je prva ta što se nalaze u položaju seljaka koji brane svoju zemlju. A to nije uzvišeno u očima svetskog mnjenja koje zahteva da se ljudi tuku za ideje a ne za leje povrća ili neku staru srušenu kapelu. Druga mana im je što su hrišćani, a toga se gnuša zapadnjačka misao, koja dosta dobro podnosi budizam, islam, animističke praznoverice i s poštovanjem bi, u ime ljudskih prava, klečala pred amajlijama vračeva, ali nema ni malo milosti za one koji se pozivaju na Hristov krst. Treća i verovatno neoprostiva mana Srba, mada se nikad ne pominje, jeste veliko prijateljstvo koje su oni oduvek osećali prema Francuskoj, a ona im ga, sve donedavno, uzvraćala. Zajedno s nama Srbi su dobili Prvi svetski rat, rat o kom se više ne govori, čiji se tragovi grozničavo uklanjaju, ili se prerušavaju kako bi sporna slava porađanja modernog sveta sva pripala ekumenskom puritanizmu.

Srbi su bili naši saputnici, naši ratni drugovi. U tom svojstvu bi trebalo da su nam sveti. Posle četrdeset godina ropstva, njihov prvi poriv bio je da se okrenu nama, da obnove savez. Vrlina je morala da nas podstakne da njihovu stvar, makar ona i ne bila bolja od stvari drugih strana u ratu, prigrlimo, da slepo stanemo uz njih i ne slušamo optužbe kojima su ih teretili.

Oni koji su se postavili kao sudije Srbije bili su vidoviti: nije im, naime, promaklo da će, osuđujući ovaj narod, ovu naciju koja je pokušavala da preživi onako kako je umela, posredno naneti udarce i Francuskoj; nadali su se da se kod nas neće naći dovoljno vrline za solidarnost sa starim drugovima – i ta se računica, nažalost, pokazala tačnom. Kod nas uvek postoji jedna tuđinska strana, ili, ako više volite, strana odricanja, koja nekad prevagne, i tada nam nametne činove ili stavove zbog kojih zažalimo kad se vrlina vrati u naša srca.

Izlapeli Zapad je, čini nam se, u ovom trenutku utonuo u atmosferu osvetničkog osećanja, netrpeljivosti, a možda i mržnje prema Francuskoj. Možda bi zbog tog trebalo da budemo zadovoljni jer to dokazuje da i nismo postali tako mala i beznačajna zemlja kako bi hteli da nas uvere nacionalni pesimisti. Mrze se samo nacije ili ljudi koji imaju dušu ili karakter. A antipatija prerasta u bes kad se ustanovi da se, ma koliko se trudili, ma koliko pridikovali, karakter ne menja, već zadržava svoje nepodnošljive osobenosti, i da je duša toliko duboko zakopana u biću da ju je odatle nemoguće iščupati.

Temelj vrline je duh suprotstavljanja. To je tačno u svim vremenima, a u našem možda i tačnije. Jedna od maksima ili deviza koje nam, po običaju, stižu s one strane okeana toliko je zastrašujuća da je smemo pominjati samo s ironičnim osmehom: ona izražava želju da ljudi danas budu „politički korektni“, odnosno da smatraju dobrom, nespornom, neoborivom i zapravo obaveznom izvesnu političku filosofiju koja, spolja, izgleda kao da je plod morala, trpeljivosti, humanitarizma, naprednosti, jednakosti, demokratskog duha – dok je u stvari samo najautoritarniji izraz međunarodnog konformizma, koji se, pod plaštom idealizma, može pretvoriti u razulareni pragmatizam, i, po potrebi, ne prezati ni od zločina.

Filosof Alen u nekom od svojih Razmatranja (Propos) kaže: „Podrazumeva se ono što je loše.“ Ova misao posebno je tačna kad je reč o vrlini. Vrlina se, kao i dobro, ne podrazumeva. Stvarnost sveta je skrivena iza zidova svakojakih laži i privida. Zadatak vrline je da kroz tu zavesu prođe kao pešak koji ide pustinjom punom fatamorgana ili konjanik lutalica koji treba da ubije aždaju i oslobodi zatočenu princezu. Fatamorgane su veoma uverljive i treba prići sasvim blizu pa se uveriti da su grad koji smo tobož videli ili reka koja se prelivala na suncu samo isparenja. Slično tome se i aždaje, u Zaljubljenom đavolu, izdaleka ukazuju konjaniku u licu ljupke Bjondete, ali kad im se sasvim približimo, kad se s njima nađemo gotovo prsa u prsa, s užasom otkrivamo da su to prava čudovišta koja bljuju vatru, prekrivena krljuštima i naoružana kandžama i zubima.

Tako stvari stoje s vrlinom. Ona od čoveka zahteva najveću hrabrost: da se suprotstavi duhu svog vremena. A kako nam pokazuje nejasno lice, varljivo nam prepuštajući izbor između udobnog mnjenja većine i strogih zahteva našeg srca, teško nam je da je se pridržavamo. Teško i opasno: svet nije, kako se tvrdi, pun vukova, već ovaca, koje su mnogo opasnije životinje. Kad ovce ne skaču u more, one osnivaju međunarodne sudove i vešaju ludake koji imaju smelosti da ne zavijaju sa njima. Jer ovce su te koje zavijaju. Bar u XX veku.

***

Žan Ditur (Jean Dutourd, 1920-2011), francuski pisac, akademik. Diplomirao filosofiju na Sorboni. Kao član francuskog Pokreta otpora uhapšen početkom 1944. Uspeo da pobegne i učestvuje u oslobađanju Pariza. Dobitnik mnogih francuskih i međunarodnih književnih nagrada.

Kad ga je SANU novembra 1997. pismom na engleskom jeziku zvanično obavestila da je postao njen dopisni član, poslao je odgovor u kom je stajalo:

„Gospodo,

Zahvaljujem Vam se na Vašem pismu od prvog novembra o. g.

Nisam ga čitao jer je napisano na engleskom ili američkom jeziku. Kao general De Gol, koji je bio moj mentor u domenu politike, i ja odbijam da razumem taj hegemonistički jezik čija sveopšta upotreba može da učini da evropske nacije izgube svoju dušu.

Moram da Vam priznam da se čudim da Srbija, koja je imala dovoljno razloga da se požali na SAD ovih poslednjih godina, nije sebi nametnula obavezu da odbije njihovu jezičku kolonizaciju.

Koliko god bih bio srećan da sam primio od Vas pismo napisano na Vašem lepom srpskom jeziku, toliko sam bio razočaran što ste mi se obratili na jeziku trgovaca i reklamnih agenata.

Sa svim svojim žaljenjem, ja Vas, Gospodo, pozdravljam.“

 

Naslovna fotografija: Louis Monier

 

Izvor Srpski list/Stanje stvari, 11. jun 2020.