Značaj kihotizma

Šta znači borba Kihotova? Nije li to ludačka i smešna borba viteza za povratak viteštva i njegovih ideala uprkos novom ćiftinskom vremenu koje se rađa?

Ima u španskoj književnosti jedna genijalna knjiga: Servantesov Don Kihot. Istorija jednog oduševljenja – to je njena sadržina. Ostavimo na stranu ono što je, može biti, hteo Servantes njome; ostavimo na stranu to što mnogi vide u Don Kihotu samo budalaštinu za ismevanje; ostavimo na stranu i vrlo prosečna mišljenja o vrsti i kategoriji ovog velikog dela, o tome kako je ono „satira“ i drugo tome slično.

Šta je Servantes hteo njome, ko će to znati: genijalan, on je stvarao i išao za nagonom stvaralačkim i nije govorio i davao samo ono što je u uzanom prospektu jasne svesti on sam sagledavao, nego više, mnogo više, potiskivan impulsom jačim no sve što je lično i uzano individualno. Tako, Don Kihot prevazilazi svog autora – to je često slučaj u velikoj književnosti – heroj mu se izmiče i preuzima na se značaj i obim duševni što će biti simbolika za čitave velike impulse duševne; ono što je stvorio bogatije biva svojim odjecima i skala rezonancija mu je moćnija, bogatija, punija i šira no što je to izgledalo autoru u mahovima stvaranja.

Dalje, ono što mnogi vide u Don Kihotu, banalno i prosečno viđenje budale koja strada u sukobu sa takozvanom realnošću, povod za smeh sitne ćiftarije – to je danas i redovna istorija velikih ličnosti. Slično nešto tome: to što se danas mase smeju Čaplinu kao budali „kada se prevrće i krevelji“ – ne umanjuje ni ličnost tog najvećeg umetnika savremenosti, niti njegov duboki socijalni i misleni značaj.

A „kategorisanje“ Servantesovog romana? Redovna sudba kategorisnja teorijsko-književnim formulama jeste promašaj pravog ljudskog, životnog i duševnog značenja dela; kategorisanja obično previde glavno, a vrlo dostojanstveno zabeleže sporedno. Nije, prema tome, važno za nas da se mučimo oko toga da li je Sevantes hteo Don Kihotom ono ili ovo; niti da u njemu gledamo lak povod za lak smeh; niti, najzad da ga stavimo u jednu od mnogobrojnih pregrada „teorije književnosti“.

VITEZ U VEČNOJ ZABLUDI
Važno je za nas da je to delo o jednom oduševljenju; da se u njemu krije dublji značaj za nas, ličnosti nesrećne sadašnjice civilizacije; da je genijalno delo takve snage duševne da mi možemo graditi iz njega, crpeti iz njega, nalaziti u njemu, izvesti iz njega. Važno je za nas ono što je simbolično u Kihotu, ono što on iskazati može kao divna fikcija duševnosti, ono što mi možemo načiniti iz njega za nas, danas, onakve kakvi smo i za nas kada se danas u bezizlaznom lutanju nalazimo. Najzad, veliki savremeni španski pisac i mislilac Migel de Unamuno, onaj koji je, po sopstvenim rečima, stvorio iz kihotizma nacionalnu špansku religiju, veli, sa pravom: „Šta me se tiče ono šta je Servantes hteo ili nije hteo da stavi u Kihota i šta je stvarno u nj stavio? Ono što ja otkrivam u njemu je ono što je živo u njemu, stavio to il0i ne stavio to u njega Servantes, ono što ja stavljam u njega što ja stavljam odozgo i iznad ili ispod njega, ono što mi stavljamo svi u njega“.

Unamuno je pisao svoju izvanrednu knjigu Život Don Kihota i Sanča zato da ponovo u mislima proživi Kihota a nasuprot servantistima i učenjacima i zato da otkrije u njemu novi život i da načini životno delo od onoga što je ostalo bilo mrtvo slovo za ogromnu većinu ljudi. Taj izvanredni duh, sav vatra i sav plamen, čovek koji ume da se indignira i prezire sve one koji to ne umeju kao neljude, sjajan je primer za ideju o tome šta se od Kihota može načiniti i šta bi mogao značiti kihotizam kao uzvišeni pravac duha.

Otuda je potrebno ovde za nas videti, pre svega, kakva je Unamunova koncepcija Kihota i šta je on od te fikcije napravio. A onda raširiti to shvatanje, staviti ga na moćnije osnove duhovne i otkriti u kihotizmu živi stvaralački duhovni impuls koji nikada ne umire. Prve osnove proširenom shvatanju kihotizma postavio je Unamuno: on se nije ustezao da se izjasni o tome kako stoji jedna filozofija kihotska, jedna metafizika kihotska, jedna etika i jedna religioznost kihotska, jedan duhovni, veliki stav kihotski koji igra veliku ulogu u savremenoj evropskoj tragikomediji. U naše doba, u  kome su, po rečima Hismana, i naši gresi sitno lopovski, u kome je nestalo velikih strasti, kakav uzvišen primer daje Don Kihot! Unamuno se bori svojom koncepcijom o Don Kihotu protiv onih koji su čvrsto pritisli nadgrobni kamen Kihotov samo da vitez ne vaskrsne i ne progovori…

Rikardo Balaka, „Don Kihot od Manče“ (ilustracija) (Foto: Flickr/Fondo Antiguo de la Biblioteca de la Universidad de Sevilla)
Rikardo Balaka, „Don Kihot od Manče“ (ilustracija) (Foto: Flickr/Fondo Antiguo de la Biblioteca de la Universidad de Sevilla)

U našoj književnosti ima jedno zanimljivo shvatanje Servantesovog heroja. Dao ga je, mislim da to još nije dovoljno i dobro zapaženo i podvučeno, Laza Kostić, tako jednostrano i krivo shvaćeni veliki pesnik lepog doba našeg romantizma. Taj uprkos svemu fini duh osetio je Kihota, i, u izvesnoj meri, kihotističko shvatanje u svojoj pesmi o „budalini Savedrinoj“. Zove se „Don Kihotu“ ta poema; puno ime za Servantesa bilo je: Migel de Servantes Savedra.

Laza Kostić izaziva sliku viteza Servantesovog „kad zarede nove bede, kad se smrknu beli dani, kad potamne i poblede, zraci nadom izasjani“, seća ga se i u ljubavnim iluzijama, kada „svest zabludi“ i kada sve prođe kao prah i dim u „oblaku jada“; seća ga se naročito na grajama uzaludnih skupština gde „vetrenjača mnogo zveči“, „kad je glavni drugo mesto, a trbuh se za sve brine“; izaziva još sliku viteza, ogorčenog borca za ideale kad pomisli na novu zoru kad neće biti Drine i Save za narod naš. Ova pesma, puna kihotske ironije na stanje u kome je Kostić živeo, završava se strofom o onima koji izdaju svoje ideale, o ljudima koji beže iz borbe radi ugodnosti; i dok je sve napred bilo evokacija budaline Savedrine, u momentima koji označavaju promašene svrhe, prevarene nade, prošle opsene, uzludne napore, nemoguće snove, ova poslednja glasi:

„Al’ kad vidim pametare,
gde s’ klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skocka naslad gnjili,
te sad ono pale, žare,
čem’ su bili borci čili;
mač otpašu sa bedrine;
takve slike nisu vredne
budaline Sevadrine.“

Sve se može posmatrati izvesnom vedrinom sa malo tuge i u svemu se može videti slika Don Kihota, viteza u večnoj zabludi; u životnim sitnicama i krupnijim obrtima i bedama, u razočarenjima, u očiglednosti ljudske taštine i ljudske gluposti. Ali kad je reč o prevrtanju verom, o izdajstvu snova, o bežanju iz muške borbe, o izvlačenju iz čojstva i junaštva, o napuštanju viteštva, tu ne može da se evocira slika uzvišenog viteza od Manče, Don Kihota. Kad se mač otpaše sa bedara i sve odbaci što je životu čovekovu duhovni vođ i putokaz kroz slabosti i sramote čovečanskog životinjstva – to nije vredno sjajnog borca za san i poeziju, uzvišenost Kihota, onoga koji je uprkos svom prolazu kroz komično, sam uvek ozbiljan i bez šale na usnama, ostao veran mučenik za idealniji život i veran zatočnik lepog sna.

Tako je Laza Kostić zabeležio prolaz Kihota kroz svoj nemirni i široki duh. Unamunov pothvat, međutim, posve je drugi. Ovaj strasni i nemirni mislilac, jedan od onih koji danas viču po pustinji, dao je jedno tumačenje Kihota i jedno stvaranje kihotizma kao obilnog i novog duhovnog pravca na vrlo široko zamišljenim osnovama.

UNAMUNOVA KONCEPCIJA
Pre svega, Unamuno vidi u Don Kihotu „španskog Hrista“ u kome se ogleda besmrtna duša španskog naroda. Lik tužnog viteza vidi on kao lik na komičan način tragičan, kao lik u kome se ogleda duboka tragika ljudske komedije. Strasti, stradanja i smrt viteza Kihota za Unamuna su slike duše španskog naroda. Ludost vitezova je uzvišena iako se ne slaže sa naučnom logikom evropskog duha. Baš je veličina kihotstva u tome što ono znači prkos i ponos: prkos duha koji kroz smešno ide pravcem ozbiljnim, tragičnim i uzvišenim; ponos duha koji pobeđuje stavljajući sebe slobodno i gordo, na plan komičnog. Baš stavljanjem na taj plan, Kihot je dobio besmrtnost.

Jer, šta znači borba Kihotova? Nije li to ludačka i smešna borba viteza za povratak viteštva i njegovih ideala uprkos novom ćiftinskom vremenu koje se rađa, sitno i zagušljivo, na razvalinama snova, i poezije, i romantike. Ili, bar, nije to samo to, samo to i ništa drugo, i ništa više. Bar za Unamuna je drugo nešto i više taj prkosni i ponosni lik viteza Kihota od Manče, ta poetska fikcija koja postaje simbol borbe za duh, borbe za veru, borbe za osnove duhovne kao jedinu realnost. Ono što se vidi u naporu kihotskom, nije idealizam, veli Unamuno, jer se Kihot nije borio za ideje. To je spiritualizam, dodaje on, jer se Kihot borio za duh. Kihot je umeo da se stavi u komično, da mu prkosi, da se kroz njega igra protiv ljudske gluposti, da se ne boji biti komičan. Za Unamuna, tragedija duše Kihotove izraz je borbe između svega onakvog kakav nam prikazuje rezon nauke i onoga što bismo mi hteli da svet bude prema onom čemu nas vera uči. Borbu za nesvodljivost na savremenu civilizaciju napravio je Unamuno od borbe Kihotove.

I tu leži najlepši čin Unamunov, najzanimljiviji napor i izvanredno pretvaranje iz poetske fikcije u simbol duhovni za čitavu naciju špansku. Kihotizam je za Unamuna u stvari stav duhovni protiv racionalističke, osrednje neduhovne, bezverne Evrope. U tom bezverju, u tom slepom odavanju razumu, i samo razumu; rezonima i samo rezonima, u tom neduhovnom životu za trbuh, u tom strašnom agoničkom trzanju jedne civilizacije na zahodu, Unamuno vidi tragikomediju Evrope. Boriti se protiv nje – eto kihotskog napora; duh te kihotske borbe je duh same Španije, za Unamuna.

Španski esejista, romanopisac, pesnik i filozof Migel de Unamuno (Foto: Agence de presse Meurisse)
Španski esejista, romanopisac, pesnik i filozof Migel de Unamuno (Foto: Agence de presse Meurisse)

Osnovna linija strmog pada kojim je Evropa pošla vodi je sve dalje od ideala večnog onozemaljskog života ističući na horizontima svuda ideal progresa, rezona i nauke. Renesansa, reformizam, revolucija – to su etape kojim je duh Evrope išao sve bliže bezverju, koji se, kako to kaže Unamuno, dekatolicizovao. U drugoj polovini devetnaestog veka, toj eposi nefilosofskoj i tehničkoj, u kojoj je vladala kratkovida ljubav za specijalnosti, u kojoj je vladao istorijski materijalizam, u toj eposi sićušnosti, ideal rezona i nauke se popularizovao i raširio. Reforma i renesansa, dve sestre rođene, i revolucija, njihova kći, donele su novu inkviziciju, inkviziciju Nauke, a odnele stvarnu veru. Ova nova inkvizicija nauke nosi sa sobom smeh i prezir za one koji neće da joj se pokore, koji neće da slušaju slepo njenu ortodoksiju.

Duša je izgubljena, vera je nestala, nama se govori o nauci, o kulturi, a šta je to? Pesudofilosofske konstrukcije, mnimomističke laži, diletantizam, sve drugo negoli prava „nauka“ ona koja „uči“ život. I šta nam govore o Evropi, veli Unamuno: „Civilizacija Tibeta je paralelna sa našom; ona je rađala i rađa još uvek živote ljudi u sebi, ljudi koji nestaju baš kao i mi sami. Reč jedna, reč svete knjige, nad svima civilizacijama kruži: ‘Mudar umire kao i zao’”.

Unamuno je duboko religiozan čovek, stvarno, takoreći mesom i krvlju, opipljivo, religiozan; on je borac za živu, stvarnu veru. A kako je svaka prava kultura religiozna, onda mnima kultura Evrope, nereligiozna, kakva jeste, šta je jedan veštački, zli, lažan, opasni proizvod protiv koga se treba boriti očajno, do kraja, svom snagom. A ta borba, naravno, u očima osrednjeg „kulturnog“ evropskog sveta je smešna, ona je „kihotska“ u onom običnom smislu reči. I tu Unamuno pribegava viziji velikog borca za nemogućnosti, velikog viteza snova i boljeg čovečanstva. On ima da ga nauči kako se prkosi smeškom, kako se prolazi kroz komično, kako se istavlja pred porugu i smeh da bi se ušlo u večnost i besmrtnost.

A Španija: zemlja svete Tereze, Ignacija Lojole, zemlja koja je bila na čelu protvreformističkog pokreta, zemlja vere i krsta, prava zemlja katolicizma pravog i živog; i misticizma religioznog. Španija zemlja bez sistematske filozofije ali sa puno mudrosti, zemlja velikog Kalderona koji je rekao da je život san, „zemlja snova koji se ostvaruju, bulevar Evrope, žiža viteške vere“, po rečima jednog poete. Ta Španija nosi sobom i u sebi viteški duh Kihotov, san o boljem, ideal vere i čvrstog poretka duhovnog; inkarniran je u njoj stav kihotizma, viteštva ludog za krst i veru, viteštva smešnog za Evropu.

Kihotizam je za Unamuna nacionalna mistička snaga Španije, unutrapnji realni impuls nacije, istorijski osnov duše španske. Borba protiv savremene evropske tragikomedije, borba zemlje koja je ustala protiv reforme, zemlje koja je hrišćanska u pravom i živom smislu te reči. Naš uzvišeni ludak, naš obrazac, Kihot – veli Unamuno, uči nas kako smemo da se načinimo smešni, kako da hrabro prkosimo komičnom da bi, kroz njega prošavši, pošli životu večnom i istini pravoj. To je misija, po Unamunu, Španije; to je njena suština duhovna, njena zasluga pred Bogom, njena poema u nizu poema, ispevanih Bogu kroz razne kulture… Tu je tragedija španske narodne duše, ista koja je i Kihotove: borba za nemogućnosti snova protiv realnosti zala oko nas, borba za čvrstu i živu veru u besmrtnost protiv svemoći i premoći vere u razum i u smrt čoveka i svih stvari.

Očajnik je Kihot; ima španska reč za to: desperado. Očajni borac je Kihot. I Unamuno veli o njemu još: onaj iz romana Kihot je umro, ali onaj stvarni, onaj ostaje među nama oduševljavajući nas svojim dahom; taj se nije izmenio, taj produžuje da nas goni na stav komičnog, taj ne umire, taj ostaje da se očajno bori i dalje. Desperado. A „očajanje je gospodar nemogućeg“ veli Španac Tores, jedino se iz očajanja, jedino se iz njega rađa herojska nada, apsurdna nada.

Sam je lutao Kihot, sam sa Sančom, sa svojim snovima, svojom samoćom, svojim herojskim očajanjem i svojim očajnim heroizmom. Sami lutamo i mi, Kihoti savremenosti, kojima je besmrtnost pouzdana jer prolazimo kroz smeh i porugu svetine, jer smo protiv lažnih kultura i protiv premoći rezona, protiv pravnog razumevanja, protiv pametarstava „Evrope“, protiv savremene ortodoksne i krute i okrutne inkvizicije „Nauke“ – a za dovođenje novog i nemogućeg srednjeg veka, dualističkog, protivrečnog, strasnog i strastvenog.

Vilhelm Marstrand, „Don Kihot i Sančo Pansa“ na raskrsnici, nakon 1847. (Foto: nivaagaard.dk)
Vilhelm Marstrand, „Don Kihot i Sančo Pansa na raskrsnici“, nakon 1847. (Foto: nivaagaard.dk)

Borba protiv racionalističke pedanterije, protiv svake „naučne“ pedanterije. Danas, uloga i misija Kihotova ostaje samo u tome „da viče po pustinji“, veli Unamuno. Kihotizam Unamunov, dakle jeste pravac duhovni koji ide neposredno u borbu protiv savremene civilizacije onakve kakva je danas u Evropi i kakava se prikazuje umu i očima tolikih silnih i velikih duhova u Evropi: kao epoha zla, protiv koje se valja boriti. Ali kihotizam može dobiti i svoje proširenije značenje, ono kojim postaje moćni večiti faktor duha u impulsu istorijskom; istovremeno, on znači mnogo kao ideja vodilja za naše nove generacije.

BORBA ZA BESMRTNOST KULTURE
Mi kažemo: Kihot se borio za nemogućnosti. Zašto nemogućnosti? Onaj Servantesov, borio se za povratak nemogućeg: viteštva. Ovaj, Unamunov, borio se isto tako i ništa manje za povratak nemogućeg: čvrste i žive vere, za stvaranje nemogućeg, duhovnosti koja bi, prevazišavši razum, učinila da se oslobodimo inkvizicije Savremene Nauke. Ovaj, Unamunov, Kihot značio je istovremeno misiju španske kulture, po Unamunu. Ali ni onaj Servantesov, ni onaj Unamunov, nisu jedini. Danas, ja vidim u prošlosti večno obnavljanu figuru ogromnu večnog Kihota i njegovu lepu ulogu u duhovnom životu ljudi na zemlji. Gledam lik taj duhovni i gorostasni gde uvek pri padu u smrt očajno se bori za život; gde pri umiranju živih duhovnih vrednosti, bori se za njih; gde pri mehanizaciji svega odlučno ustaje protiv mehanizacije; gde pri preziranju snova i oduhovljavanja, ismevan zbog toga, bije se za snove i oduhovljavanje.

Nije to onaj Servantesov Kihot; nije ni onaj Unamunov; širi je taj, veći, neprolazniji, simboličniji. Komičniji je i duboko tragičniji, u isti mah. Unamuna se nije ticalo šta je Servantes hteo sa Kihotom; mene se ovde više ne tiče šta je Unamuno hteo sa Kihotom a u ime svoje Španije. Šta ja stavljam u Kihota kao simbol – lik, to je važno. A ja stavljam u njega oličenje borbe protiv nepokretljivosti istorije, borbe za nemoguć obrt istorijskog toka. I još: duhovnu veliku ulogu i misiju svih onih koji se bore, u određenim fazama kulture, protiv statičnosti, protiv mehaniziranja, protiv smrti jednom reči. Vidim u tom simbolu večnu i neprolaznu ulogu borbe duha protiv smrti i usmrćivanja duhovne vrednosti…

Istorijski tok je ireverzibilan, kaže se. On je, to znači, neokretljiv. Fatalnim tokom žive kulture, rađaju se, razvijaju i umiru.[1] Neodoljivim hodom se otvaraju i zatvaraju njihovi krugovi. I kad kažu svoje, kad uzru, one se ukoče i stabilizuju. U civilizovanim fazama kultura duh više ne radi i ne kazuje više. Sećanje na doba napona najvišeg reda, još jednom, to je doba svih romantizama u kulturama, vezuje se za lepa vremena prošla, za napore ostvarivanja i stvaranja. Slobodni, stvaralački, božanski napor duha se guši u kvrgama gotovih i umrtvljenih oblika, buni se i propinje, nema daha a bori se, bori večito, jer je njegov životni neodoljivi zamah (Bergsonov élan vital) upućen na borbu protiv smrti, na borbu za nemoguće, za pobedu nad smrću. Nema Kihota u vremenima napona stvaralačkog; ali se oni javljaju kad se taj napon iživeo u velikim kulturnim stvaranjima.

Kihot je onda borac za povratak u doba kada taj povratak izgleda nemoguć. On je borac za san i borac za ono najbolje duhovno u čoveku. Kihotizam je onda luda i očajna borba za pobedu nad fatalnošću, nad neodoljivošću, nad smrću. Kihotizam je onda napor duhovni za samoodržanjem, očajni napor da se savlada smrt duha i da se za večnost osigura i sačuva. On je borba za besmrtnost kulture onda kad ona ima da umire. On je očajni napor da se probije krug i da se iz umiranja izađe… Njegova životna i večna uloga, koja se ponavlja kao što se i krugovi kultura ponavljaju, njegova misija je uzvišena iako nemoguća, rekao bih uzvišena baš zato što je nemoguća. Kihotizam je onda faktor duhovnosti protiv neduhovnosti, misionar života protiv smrti.

Neprolazna je misija Kihotova; on se krvavi i bori ludom snagom za bolje, za više, za uspon duha u vreme kada sve životne linije padaju, nepovratno i neizbežno i vode sve u smrt duhovnog stvaralaštva i u pobedu materije, smrti, zla, otpora u isti mah. Strašni su Kihoti i komični u isti mah. Prolaze kroz komično, kroz ismejavanje, prolaze da bi stekli besmrtnost. Oko njih se koči i hladi napon životni, forme i ustanove se odupiru dahu životnom, ljudske mase se mehaniziraju. I smeju se ludacima koji hoće proboj života pravog, života duhovnog, po svaku cenu, po cenu života svog. Kihot hoće da umre da bi se rodio ponovo: on je sav u značenju velikog simbola: „Umri da bi postao, da bi živeo.“

Smešan je, vele: ali je strahovito smešan, tragično smešan. I veliki je i ima pravo… Hristos sa trnovom kraljevskom krunom „kralj“… Kihot onda znači ipak jednu uspelu borbu. Ako krug kultura, izraza duhovnog, teži da se zatvori, da umre, Kihoti znače u toj smrti plemeniti napor za obnovu duha… I znače i donose ono što u jednoj kulturi ne umire ipak. Oni su znak života i smrtnosti sveta, znak večnog duhovnog obnavljanja, buktinje u mraku, svetlost u opštem sumraku i umiranju.

Džon Dojl, „Don Kihot napada vetrenjaču“, 1835. (Foto: The Metropolitan Museum of Art/The Elisha Whittelsey Collection, The Elisha Whittelsey Fund, 2014)
Džon Dojl, „Don Kihot napada vetrenjaču“, 1835. (Foto: The Metropolitan Museum of Art/The Elisha Whittelsey Collection, The Elisha Whittelsey Fund, 2014)

Kihotizam je tada, kulturno-istorijski govoreći, prisustvo večne duhovne obnove, pouzdan znak da će se ipak duhovno živeti, jer duhovno življenje ipak ne izumire. Zatočnici večnog i duhovnog, Kihoti su izrazi životnog duhovnog zamaha koji u svom stremljenju ima da savlada sve otpore materije, pa i smrt samu. Prisustvo Kihota u sumračajima kultura znak je večno žive duhovnosti kao jedine i nepobedive stvarnosti. Glas tih „koji viču po pustinji“, nesaslušavan, usamljen strahotno, ne gubi se u prostorima beskrajnim. On nađe odjeka daleko negde, u budućem, jer se duhovna snaga ne može izgubiti. Luk je veliki taj kihotizam, luk koji nadsvodi smrti, razaranja, prestajanja i gubljenja, ponore praznina, nadsvodi ih i vezuje duhovna stvaranja nepobitno i nerazumljivo.

TRANSFORMACIJA HEROIZMA
Tako se stvara pred očima duhovnim vizija kihoterije kao nepromenljiva i životna duhovna linija kroz propadanja i obnove kultura. Kao nepropadljiva oznaka prisustva višeg duhovnog načela. Kao oznaka besmrtnosti duhovnih napora. Kao svedočanstvo o postojanju večne pobede duha. A ako je krug jedne kulture u samom razvojnom naponu svom presečen, veštačkim nasilnim putem presečen; ako se začela jedna kultura a nije se iživela; šta onda znači kihotski napor? I šta je sa našim slučajem? Jer mi smo doživeli u naponu istorijskog kulturnog impulsa, invazijom sa istoka, prodorom Turaka, nagli presek jednog kulturnog začeća. I živeli smo u jednom sutonskom vremenu, herojskom vremenu i herojskim naporima, putevima zasejanim smrću i žrtvama idući ka oslobođenju, noseći u sebi zavet nerečenog, neizraženog, neiskazanog, neiživljenog duhovnog impulsa. I kad smo na pragu slobodne mogućnosti za stvaralaštvo, pred čim stojimo i kojim putevima da idemo?

Stvorivši kult heroizma u vremenima večne borbe za oslobođenjem, stvorivši primitivno-herojske oblike života, izrazivši ih u snažnim umetničkim potezima kroz narod i pojedince, retke i uzvišene, danas smo pred novim zadacima i pred novim duhovnim naporima kojima imamo da uđemo u duhovno stvaralaštvo i u kazivanje svoje misli i svog sna, o životu, svetu i čoveku u njima. Ova transformacija heroizma, u prisustvu jedne moćne civilizacione faze evropske kulture, zadatak je koji stoji pred našom nacijom, pred Jugoslavijom za čije se rođenje obaviše tolike smrti i žrtve. Tu je naš kulturno-istorijski problem. Ali je ovde drugo jedno pitanje od interesa, baš u vezi sa kihotizmom, shvaćenim sada sa jedne druge strane i osvetljenog kao pojave sa jednog drugog gledišta.

Na putu ponovnog ulaza, postepenog, u slobodan život, mi smo se nalazili u prisustvu jedne moćne civilizacije – ne kulture – baš u onim momentima njenim kada se ona razvijala u znaku racionalizma, u znaku Nauke, svemoćne i punonadežne. Šta je bilo na prvi mah prirodnije no da se slepo i bez ikakva dalja razmišljanja i osećanja odamo tom racionalističkom shvatanju, te da se uputimo njegovim putevima, za gotovim – obrascima. Da se smatra: da je naš spas u primanju, savršenom i bezuslovnom, „velikih zapadnih kulturnih tekovina“, kako se to govorilo, smatrajući da je na zapadu „kultura“ a u nas „nekultura“ i pomešavši kulturu zapada sa njenom civilizacijom. Na izlazu iz jedne primitivističko-herojske prirode, još u ovoj, mi smo se našli pred civilizacijom, bleštavom, hučnom, tehničkom, zasenjujućom. I onda, za nas je bilo „najpreče i najpotrebnije“ kopiranje evropske civilizacije. Tada počinje, i u književnosti koja, kao uvek, prva daje znak, i u svima ostalim oblastima kulturnog života, imitatorska epoha, doba podražavanja…

Istovremeno, naš život donosi sa sobom brze promene, borbe za borbama, u kojima se nacionalna misao uspešno ostvaruje. Ceo komplikovani i bučni duhovni život zapada menja se i pre rata (što treba naročito naglasiti onima koji svu duhovnu izmenu bacaju samo u „poratno“ doba) i u toku rata i, naravno, naročito posle rata. I šta se dešava? Propovedi racionalističke, one od pre tri četvrti veka, propovedane od propovednika koji se sami ni za dlaku nisu menjali sa duhovnom obnovom Evrope, drže još uvek slepo i besvesno jednu sredinu kojoj više nisu potrebne, kojoj su štetne. Još uvek taj zastareli racionalistički duh, onaj koji se nikada nacionalno nije osećao svojim i rasnim, onaj koji se smejao svakom zdravom pokretu duha, svakoj „romantici“, još uvek taj nesrećni dispozitiv duha drži i koči život duhovni.

Zapad je evoluirao; u njemu je danas mnogo duhoboraca, mnogo glasova koji se dižu protiv civilizovane degeneracije duha, protiv pedanterije razuma, protiv inkvizicije Nauke. Ali naši zapadnjaci, koji su se petrificirali još negde oko 1880. godine u idejama iz još ranijih godina, još uvek smatraju za kihotizam plemenite napore čitavih generacija da se potraži svoje. Te generacije traže izgradnju duha velikog kojim će nadmostiti racionalističko vreme i vezati smelo i herojski najbolje naše iz kulture srednjeg veka sa najboljim i najnovijim nastojanjima, težnjama i stremljenjima zapada.

Kihotističke težnje? Za naše zapadnjake svakako: smešni su to za njih napori, i uzaludni. Oni ne nose u sebi svetu i ozbiljnu viziju naše kulture, niti su je ikad nosili; oni ne nose sa sobom život nego smrt; a njih je još uvek mnogo i još uvek je to masa koja se smeje kihotskim naporima za „nemogućim“. Ali herojski i očajni napori jedne nacije kojima se pripremila za oslobođenje, napori koji su „nemogućnosti“ ostvarili na drugom jednom pravcu, pouzdana su zaloga da će se realizovati i druga „nemogućnost“, izgradnja sopstvene kulture, koja neće biti ni pseudomorfistička tvorevina, ni gola kopija, nakazna i pogubna, nego sopstveno duhovno delo. Nas koji u to verujemo, nas mogu nazvati Kihotima oni pametnjaci i zapadnjaci čiji je duh ugledanje, čiji je ponos kopija a čije stvaralaštvo nikad nije postojalo. I baš zato što smo mi u tom položaju da o izgradnji kulture svoje možemo misliti, što nas ta izgradnja čeka, baš zato je i moguće da ta kultura donese ne samo novo nama nego i da donese novo Evropi.

Statua Don Kihota ispred Servantesovog spomenika u Madridu (Foto: Richard F. Ebert)
Statua Don Kihota ispred Servantesovog spomenika u Madridu (Foto: Richard F. Ebert)

Kihotistički snovi? Može biti, ali su oni najbolje naše uverenje, najbolja naša snaga protiv nepokretljivosti istorije; jer za nas istorijsko življenje počinje, ostvarivanje kulture počinje, svesni istorijski život se rađa. I baš u tome i postoji duboka razlika između dva shvatanja naše kulture: ili je ona sada pred stvaranjem, a njeno stvaralaštvo omogućeno jedino širokom samosvešću o samostalnom duhu nacije koja ima šta da kaže; ili je ona u izgradnji samo utoliko ukoliko bude što brže i što efikasnije primila na sebe oblik zapadne civilizacije. Ili istorijsko življenje ili ulaz, kao masa bezoblična u mase civilizovane Evrope, numerički, mehanički ulaz u jedno nivelisanje bez kraja i konca koje se svršava jednoobraznošću, a to znači smrću, u tehničkoj, urbanoj civilizaciji.

Razlika je velika; ona je načelna; ona je ideološka; i ona tačno označava aktivne i dinamičke stvaralačke snage i pasivne i statičke nestvaralačke otpore. Razlika ta je razlika između života i smrti, između duha i materije. Razlika ta označava dve naše mogućnosti istorijske: ili ulaz u život ili utapanje u smrt opštu. I na toj razlici danas se nama, koji u sopstvenu kulturu verujemo, nama kihotskim borcima za nju, opiru pasivne snage utmrtvljavanja i u ime „razuma i nauke“, a protiv misterija i „mračnjaštva“, govore o ludim pothvatima. Kihoti su, međutim, ličnosti koje imaju veru i ta vera će pobediti. Kihoti su u najboljim tradicijama duha; i osećaju još uz sebe najbolje duhove u  Evropi.

Može biti da je vreme tu kada će se  učiniti čudo: kada će se osigurati trijumf kulturne snage i završiti ciklus kultura zatvorenih i otvoriti doba duhovnog života. I ako Kihoti misle da u tome pothvatu duha nije najmanja – nego naprotiv najveća – uloga naše nacije, može im se smejati ali je njihov san veliki – i ostvarljiv, ipak, uprkos svemu. Tako kihotizam kao pojava u našem životu kulture znači napore novih generacija, onih koje su i pre rata i u ratu bile aktivni nacionalni činilac, da ustanove i otvore još i novi heroizam duha nacionalnog; da otvore puteve samostalnom duhovnom životu.

Tako nas je tužni i divni lik viteza Kihota odveo, preko Unamuna, jednog od duhoborca u Evropi, do vizije o sudbini i o životu kultura i civilizacija i do vizije našeg osnovnog kulturnog programa. Ali je Kihot imao uza se i Sanča; i Kihot je, istovremeno, i jedan simbol života koji je uvek komično-tragičan; i na njemu se dadu proučiti, izvrsno, i oblici života i značaji komike i tragike. Taj sančizam ima dublji značaj komičnog i tragičnog u životu.

SIMBOLIKA SANČIZMA
Kihot ipak nije lutao sam na sojim putevima snova i borbi. Uz njega je išao Sančo. Išao je strpljivo i istrajno, verno i uporno. Išao je radi obećanog carstva, ne nebeskog no zemaljskog, negde na nekom začaranom dalekom ostrvu na kome će se svršiti lutanja i patnje. Ostrvo to, i vlast ta, i bogatstvo to, zavijeno u magle budućnosti, izmicalo se neprestano. Herojske i borbene ludosti Kihotove, produžavane u beskraj, sve su manje verovatnim činile tu nagradu za trpljenja i sve su dalje izmicale željeni kraj i mir i bezbednost i odmor. Ali je Sančo išao. Išao je, najzad, beznadežno, ali je išao. I sančizam se javlja kao drugi jedan simbol, uz kihotizam. I kao jedan simbolički problem, kao jedno pitanje; i kao jedno nagoveštenje duhovno nekakvih zbivanja i događanja i impuls nerazumljivih, ali koji se ipak odigravaju na duhovnom planu…

Sančo je bez Kihota bezoblična masa, materija bez života, stvar određena za zoološko, animalno življenje. On je pasivan otpor, nešto što miruje i nešto što ne bi htelo, nipošto, ni po kakvu cenu, u stvaralačke napore. Tupa, bezizrazna egzistencija, nečujno bivanje, bivanje koje se tmulo i poslušno kreće po velikim ritmovima prirode, rađanje, hranjenje, plođenje, umiranje. Zamah životni, onaj koji će se probuditi u njemu tek Kihotom izazvan, tu je, drema, prikriveno, nekihotiziran je; varnica je i iskra koja bi u „kam očajala“, bez kihotskog udara. Jednom kihotiziran, Sančo će se krenuti. Ali ga treba kihotizirati.

On vizije nema, niti snage duhovne da se uspne na plan stvaralaštva; mora je dobiti, tu snagu; mora mu se otrkiti ta vizija. Prošlost je za njega ono što je bespovratno otišlo, budućnost ono što ne postoji; veze duhovne između prošlosti i budućnosti, prava nit životna kojom se sve vezuje i biva nošeno napred jednim neodoljivim zamahom, jednom moćnom snagom duhovnom, nije u Sanču. Taj živi na planu biološkog događanja. Taj ne zna za život duhovni. On je rođen samo jednom; po drugi put rođen nije. On je otvorio oči da sagleda oko sebe prve potrebe; on nije otvorio oči duhovne nii ume da sagleda iza uzanih vidika svog životnog primarnog kruga široke mogućnosti stvaralaštva i pobeda. Bez Kihota, pokretača i tvoraca, Sanče žive, dolaze i odlaze po ritmu širokom, uobičajenom, svih zbivanja beznačajnih…

Statua Sanča Panse u Havani (Foto: Pixabay/hottemax)
Statua Sanča Panse u Havani (Foto: Pixabay/hottemax)

Tako sančizam označava onaj materijalni osnov na kome će se zbiti čudo jedne kulture, one geološke i biološke mase na kojima će iznići jedna kultura, ono gradivo iz koga će se izvajati jedna lepa tvorevina moćna, velika, izrazita, koja će iskazati svoju duhovnu reč, i spevati svoju pesmu Bogu, dati svoje opravdanje duhovnog života. Kultura jedna, kaže se, nikne na jednom terenu: sve, apsolutno sve, pođe jednim zamahom, u jednom stremljenju; i svi oblici duhovnog života kazuju istu težnju. Sve Sanče, mnogobrojne, sada, pod impulsom krenu istim putem, istim smerom, u raznolikim varijantama. Oni kihotizirani vode, oni nekohitizirani slede i slušaju. Ali Kihoti su bili potrebni da dadu impulse, da san svoj i viziju svoju nametnu, da ih, moćno bačeni na plan života večnom duhovnom stvaralačkom zajamnom snagom, bace kao neodoljive, podsvesne, potrebe i nagone duhovne.

Kihotizam leži u začecima jedne kulture. A onda su Sanče na poslu. I, oruđe Božije, oni sad rade, stvaraju, kuju, vajaju i klešu, pišu, nose kamen i opeke za zgradu, bore se, umiru, padaju i dižu se, i idu idu neodoljivo. Tako su Sanče nosile kamenje teško za ogromne piramide da njima, kao ogromnim simbolima, iskažu značaj života egipćanskog. Tako su po gradovima antičkim u gomilama slušali govore, divili se snazi savršenog tela i na bezbroj načina po gradovima državicama („polis“) ostvarili san antičke kulture. Tako su oni u faustovskoj, evropskoj, kulturi išli silnom energijom za gospodarenjem prirode, za stvaranjem mašina i tako danas oni ulaze kao mase u stvaranja kojima se ide na apsolutnu premoć nad prirodom, na bezuslovnu vlast nad njome, preko matematičkih simbola, na jedno potpuno mešanje lica prirode i lica zemlje. Kihotski duh je u začetku dao svoje vizije. A onda je sančizam kao radni napor, upućen i zavitlan jednim osnovnim duhovnim pravcem, stvarao i stvarao oblike, dok vreme ne dođe zrenju i smrti…

Oblici se usavrše, nagomilaju; ustanove se utvrde, tipiziraju. Duh živi nestaje postepeno, a institucije, forme, gole i suhe, dođu do mehanizovanja. Sanče se ponovo uljuškavaju u mirne, bezoblične živote, u spavanje duhovno. Mehanizuje se sve; i tek kada Kihoti otpočinju svoj duhovni posao, da vrše nemoguće uzvišene misije i da svojim prisustvom označe smrt a istovremeno i mogućnost novog života. Na početku kultura i na kraju njihovom, pri rođenju i pri umiranju, kihotizam se javlja kao duhovni životni činilac. U  zorama kulturnog života da označi napor novog stvaralaštva; u sumračajima kulturnog života da naznači propadanje ali i nade nove i prisustvo duha koji će, negde, izbiti novim životnim zamahom.

VEČNI PRIZOR DUALIZMA
Sanče se teško bude, teško odižu iz zemlje, sa tla, da pođu u život novi, ali idu. Još teže se odižu iz smrtnog dremeža, kada se vraćaju u krilo majke zemlje da na njoj i sa njome dišu jednoličnim snažnim uspavljivim ritmom bezizraznog življenja. Onda ih je mnogo manje; idu i onda za Kihotima, ali pojedinačno, usamljeni i oni u društvu velikih zanesenjaka, da sa njima „viču po pustinji“ i da odjeci njihovi negde daleko se ukrste, sretnu i začnu novi duhovni život.

Nevoljno, Sančo se diže iz proseka animalnog življenja, ali mora, jer je to fatalni put kojim se ne može ne poći. Nevoljno on ide u nove napore, kada se iživeo i iskazivao, gonjen impulsom jačim od njega, kad se opet vraća, srećan, jer ulazi u svoju sopstvenu prirodu života na fizičkom planu. Ali se i tada diže i ide; ima ih i tada koji se dižu i idu. Jer to se mora, jer i to put je fatalni kojim se ne može ne poći, jer i tu ga „nešto napred kreće“, iako mu se vidi da mora mreti. Život Sanče ima da umre da bi se novi život njegov rodio. Ne ide on rado, ali ipak, ipak ide…

Odigrava se tu velika sudbonosna borba duhovnog životnog zamaha protiv suprotnog pravca materije i smrti. Odigrava se tu večni prizor dualizma, večna borba Ahrimana i Ormuzda. Odigrava se tu sa masama ljudskim, borba koja se odigrava i na duhovnom planu čoveka pojedinca. Kihotizam i sančizam uzimmaju na se simbolističke oblike jedne večno ponavljane borbe života i smrti, duha i materije, gospodarenja i robovanja, moću u slabosti…

Jer, šta znače ti večito otvarani i zatvarani krugovi kultura, večno započinjani i završavani? Šta znače ta večna ograšja na kojima se bije večni boj? Šta znače ti ogromni prizori, ta svedočanstva večnog napredovanja i nazadovanja, buđenja i zora, uspavljivanja i noći? To su samo živi dokazi i znaci živog prisustva jedne fatalne volje duhovne da se ostvari, da se realizuje, da se živi, da se pobedi. Večno rađani kihotski napori, večno slamani otpori sančizma, večno obnavljanje života. Borba jedna, luda i besomučna, rekao bih, da se osetvari besmrtnost, ne pojedinačna no kolektivna.

Napor jedan kihotski, čovečanski, da se ostvari „carstvo nebesno“, da se realizuje pobeda duhovnog, da se konkretizuje besmrtnost. Kihotski napor, ali za kojim Sančo ide i protiv svoje volje. Nagon jedan za drugim rođenjem, nagon da se na smrt prvo natera onaj koji hoće da živi pravim životom. Ima vreovatno, u naporu tih kultura koje su se rađale i umirale, nekakvog smisla i reda, nedokučnog još za nas. Sve po nekom poretku ide – u to je naš veliki Njegoš bio uveren. I naši najbolji duhovi u narodnim tvorevinama. Ima tu strašnog nekog plana čija su nam očitovanja prisutna ali koga u celini ne možemo ni nazreti još – ili vrlo slabo. Ogromna je to knjiga u koju se piše biografija Boga, veli i misli Boža Knežević…

Don Kihot i Sančo Pansa tokom jahanja (gravura) (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Don Kihot i Sančo Pansa tokom jahanja (gravura) (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

U tom večnom savlađivanju sančizma, u tom hodu nevoljnom bezbrojnih Sanča za kihotskim naporima, leži smisao neki istorijski. I izgleda sve to kao proces jedan veliki u kome se postepeno, lagano, fatalno, od podsvesnog ide, svesno, iz mraka na svetlost. Proces jedan kojim se realizuju nagoni najčistije i najdublje podsvesti, čiste i izdvajaju, iznose i uobličavaju da bi postali jedini činioci jednog svesnog, slobodnog, plemenitog života. Kihot sluša te unutrašnje glasove i zapovesti i ide za njima; Sančo ide za njim i mora da ide. Onaj se bori i ide za vizijom; ovaj ne bi hteo da pređe iz spavanja u snove ali mora…

Nije tu pitanje o pravu Kihota da Sanče izvlači iz prirodnog zbivanja; nije tu pitanje da li je srećnija probuđena ili neprobuđena podsvest. Nije to pitanje, zato što to biti mora. Kultura je svaka izraz duha: kao umetničko delo. Samo ovo daje čovek, a ono daje Bog. Umetnost kao izražavanje podsvesti kroz svest, kao materijalizovanje spiritualnog, kao otelotvorenje duhovnog u čoveku – to nije posao koji se hoće ili neće, nego posao koji se mora. Umetnost, naravno, koja je to, koja je otkrovenje, koja je odista božanski posao čovekov i koja se samo intuicijom može razlikovati od literature pravljene, od kopija, imitacija itd.

Pravi umetnik bio bi srećan kad ne bi morao sebe izražavati, iskazivati, kad ne bi imao u sebi taj neodoljivi poziv; ali kroz njega Bog progovara. U kulturama Bog progovara takođe: i nije tu pitanje vredi li taj napor. Umetnik taj veliki i gorostasni to mora. Dostojevski je rekao: „Samo Bog muči“. Ima nešto od slutnje tih velikih duhovnih činjenica u delimičnom shvatanju našeg naroda o „Bogu starome krvniku“. Nije, dakle, izbor pred tvorcem i pred stvaralaštvom, nego moranje; nije slučaj i ćud, nego zakon neki gvozdeni i sveobuhvatni kome odupiranja nema i od koga izbegavanja nema…

BORBA ZA GOLO OPSTAJANjE
Zašto Kihot mora kihotizirati Sanče i zašto Sančo mora sledovati Kihotu? Zašto su napori novog stvaranja i otvaranja novih vidika „slatke muke“ i neminovne i neizbežne? I otuda je kihotiziranje sančizma osnovni simbol za svaki stvaralački napor. Može biti da bi bolje bilo da se nikad vizija nije podigla iz dubina podsvesti Kihotove i da nikada san nije izbio iz tih vrela duhovnih, magijskih, koji će nositi ne samo vizionara nego za njim i druge.

Može biti da bi bolje bilo, ali biti je moralo, bivati mora i moraće biti. I  kad već se kultura jedna iživi i pođe u mrak, može biti bi bolje bilo da se Kihot ne digne po svetu da propoveda bolje dane i novu jednu „nemogućnost“; može biti bi bolje bilo da se ne diže protiv fatalne uperenosti neumitnog pravca istorije; može biti bi bilo bolje da ne podiže glas u pustinji i da naznačava, kao preteča, negde nekakvo ponovno dizanje duha, ponovno rađanje u mukama. Ali to tako biti mora… Pred problemima našeg kulturnog tvoraštva treba imati pred sobom ove fatalnosti duhovnog života i dobro razumeti, shvatiti, bolje osetiti, svu njihovu važnost.

Osobeni slučaj naše kulture je u tome, što se pred njenom izgradnjom stoji, pred njenim rađanjem, pred njenim stvaralaštvom, a u dodiru i u okolini iživljavanja velike faustovske evropske kulture. I to treba dobro ponoviti sebi, i ponavljati sebi, dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podržavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha. Ili ulaženje, iz primitivno-heroističkih življenja u mehanizovani „kulturni“ život gotovih oblika Zapada ili preobraženje tih oblika u nove koji će izneti našu duhovnu sadržinu na svetlost i izraziti mučnu herojsku podsvest na načine nove, neviđene i nekazivane.

Koji put je kihotizam? Da li je kihotski napor onaj kojim se traži, vizionarski, svoje sopstveno iživljavanje? Da li je kihotski onaj napor kojim se, verujući i  idući za nagonom stvaralačkim, oseća dužnost dolaska naše reči i našeg poslanstva? Ako se dobro shvati kihotizam, onako kako je iznet u svima ovim napomenama i skicama duhovnim, onda je nesumnjivo on u tome shvatanju za nova mučeništva, ali duhovna, za nove napore, ali bez fizičkog uzidavanja kostiju, i za nova stvaralaštva na planu duhovnom. Nesumnjivo kihotski napor u nužnom preobražavanju našeg života koji je bio borba i koji će biti borba. Koji je bio borba za golo opstajanje i koji će biti borba za duhovno postajanje.

I ko zna? Može biti da od nas samih zavisi, ipak, naša budućnost; može biti da ćemo, svesno i naporno izbegavajući smrt u statičkim oblicima zapadnjačke tehničke kulture, svesno i naporno vraćajući se na duhovne izvore žive sile narodne, može biti, da ćemo se uputiti pravcem novom životu i novom stvaranju i ići naporedo sa putem neizbežive sudbine kultura. I verujem da će taj kihotizam tačno osetiti liniju života a izbeći, po svaku cenu, liniju umiranja i da se tu prevariti neće…

Spomenik Don Kihotu u Čivavi, Meksiko (Foto: Diógenes el Filósofo/Wikimedia)
Spomenik Don Kihotu u Čivavi, Meksiko (Foto: Diógenes el Filósofo/Wikimedia)

Sanču našem, onom kome se napred ne ide, ostaje ipak samo to da ide, da ide neodoljivo, jer mora. I ako neće, hoće. To je njegova duhovna formula. On će se smejati Kihotu – ali će poći. Uostalom, šta je smeh? Šta je tragično, šta je komično? Gde leži dublji značaj tih izraza; i šta znače linije, jedva vidljive, koje dele tragičnu masku od komične? Da li je napor stvaralački traigčan i koliko? Da li je komika na strani kihotizma ili sančizma? Ko se smeje, čovek ili Bog? I čemu?

 

Tekst je preuzet iz: „Sputana i oslobođena misao – ogledi“, Beograd, Sveti manastir Hilandar, 2006. (tekst je prvi put objavljen u „Narodnoj odbrani“, 1929.)

 

Vladimir Vujić (1886-1951) bio je srpski pisac, prevodilac i filozof. Smatra se predstavnikom srpske književne i intelektualne desnice. Slankamencem je pokušao da zasnuje poseban filozofski pravac, zasnovan na Bergsonu („Novi humanizam“).  Tokom Drugog svetskog rata predstavnik srpske intelekutalne elite u Nedićevoj Srbiji, angažovan u Srpskoj književnoj zadruzi. Umro u Južnoj Americi.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Vidi o tom životu kultura moje članke u časopisu Narodna odbrana pod naslovom „O putu i o životu naše kulture“, 1928. god. br. 47, 49, 51: 1929. br. 1, 3,5.

 

Naslovna fotografija: Pixabay/ddzphoto 

 

Izbor i oprema teksta Novi Standard