Novi vektori građanskog rata u SAD

Protesti koji potresaju SAD pokazuju da nasleđe tamošnjeg građanskog rata nikada nije prevaziđeno. Hoće li uslediti novi talas otvorenog građanskog rata?

Nerede koji danas potresaju Sjedinjene Države mnogi analitičari vide kao početak jednog veoma ozbiljnog procesa – otvorenog građanskog rata. Ne slažu se svi u tome, ali kako se nemiri uvećavaju a pljačka i nasilje šire po sve većem broju američkih gradova, zahvatajući i Vašington i Njujork, pri čemu američka vojska postaje uključena u konflikt, scenario postaje sve izvesniji.

U ovom članku nam nije cilj da vagamo šanse za izbijanje otvorenog građanskog rata u Sjedinjenim Državama, niti da tražimo činioce koji su u suprotnosti sa takvim ishodima. Pretpostavimo da ono što se sada događa u SAD već predstavlja građanski rat, pa pokušajmo da shvatimo prirodu i posledice ovih dramatičnih događaja, kako za Ameriku, tako i za ostatak sveta.

ZAMRZNUTI GRAĐANSKI RAT
Postoje li preduslovi za pravi građanski rat u Sjedinjenim Državama? Da, apsolutno.

Još od Građanskog rata koji se vodio od 1861-1865, kada su se sukobile konfederacija 11 robovlasničkih država i 20 abolicionističkih država severa (među kojim su bile i četiri periferne države u kojim je robovlasništvo i dalje postojalo, ali su se ipak pridružile Severu), američko društvo ostalo je politički podeljeno. Iako je Sever trijumfovao, a robovlasništvo ukinuto, mnogi drugi principi očuvali su upravo one pozicije za koje se Jug zalagao. Abolicionizam Severa bio je kombinovan sa republikanskom željom za ujedinjenjem Sjedinjenih Država u jedinstvenu nacionalnu državu, odnosno republiku. Jug je insistirao da američke države očuvaju značajan stepen nezavisnosti, tik do nivoa suvereniteta. Po pitanju robovlasništva, Sever je pobedio, a po pitanju interpretacije federalizma i same prirode američke države, pobedio je Jug, uprkos vojnom porazu.

Upravo tokom Građanskog rata iz perioda od 1861. do 1865. uspostavljene su dve vodeće američke stranke – Republikanska (Velika stara stranka) i Demokratska stranka. Dvopartijska politika Sjedinjenih Država, koja je preživela do današnjih dana, direktna je posledica građanskog rata, koji je, zajedno sa vojnom pobedom Severa, rezultovao političkim kompromisom sa Jugom. Kako bi razumeli prirodu američkog dvostranačja, zamislite šta bi se desilo da su, nakon pobede crvenih u Ruskom građanskom ratu, poraženi beli stvorili drugu stranku paralelno sa boljševicima i nastavili da brane svoje stavove, ili da je nakon Maove pobede u Kini uspostavljena koaliciona vlada sa Kuomintangom.

To je ono što se dogodilo u Sjedinjenim Državama. Stoga je američko dvostranačje zamrznuti građanski rat koji je prenet u političku sferu. Činjenica da ovaj sistem nije menjan gotovo dva veka, da ni jedna ni druga stranka nisu nestale a nastala nekakva treća, pokazuje koliko su duboko građanski rat i bipolarni sistem ukorenjeni u američkoj politici.

Dvostranački sistem ima svoju istoriju, a u nekim periodima odnosi između stranaka bi se zategli ili popustili. Očigledno, od ere devedesetih, odnosno od Bila Klintona do Baraka Obame, uključujući i period mandata Džordža Buša mlađeg, povodom spoljne politike postojao je konsenzus između dve stranke, a sva neslaganja bila su ograničena na nekolicinu unutrašnjih političkih tema – pre svega reforme zdravstvenog sistema. U jednom momentu delovalo je da je građanski rat u potpunosti prevaziđen napretkom globalizacije, ali je stupanje predsednika Trampa na scenu sve promenilo.

Donald Tramp polaže zakletvu na Bibliji tokom ceremonije njegove inauguracije, Vašington, 20. januar 2017. (Foto: Christopher Morris-VII/Time)
Donald Tramp polaže zakletvu na Bibliji tokom ceremonije njegove inauguracije, Vašington, 20. januar 2017. (Foto: Christopher Morris-VII/Time)

Oštra konfrontacija sa Hilari Klinton pre četiri godine i ponovno izbijanje borbe između republikanaca i demokrata u predizbornoj kampanji 2020. godine vratilo je sve na svoje mesto: uzajamna mržnja između pristalica Republikanske stranke i Trampa s jedne, i demokrata s druge strane, dovedena je do vrhunca. Pri tome je važno što su ove kontradikcije fokusirane na glavne političke snage, koje su izvorno nastale tokom Građanskog rata, pa stoga predstavljaju uspavana žarišta novih mogućih sukoba.

Zaključak: Današnji talas protesta dramatično produbljuje kontradikcije unutar samog američkog političkog sistema i mogao bi da rezultuje novim talasom otvorenog građanskog rata između konzervativnog krila oličenog u Trampu i progresivnog oličenog u izbornoj bazi demokrata. A sama Trampova ličnost i oštrina njegove politike istovremeno dodatno pogoršavaju situaciju. Tramp je najprikladnija figura za izazivanje pravog građanskog rata.

USTANAK NEGATIVA
Neredi, pogromi, protesti i sukobi sa policijom u mnogim američkim gradovima imaju otvoreno rasni prizvuk. To pokazuje da je rasni problem u SAD daleko od rešenog nego je, kao i Građanski rat, privremeno zamrznut. Ako logiku Građanskog rata i njegov značaj prate dve glavne partije u SAD, onda je nasleđe neumrlog robovlasništva prisutno na oba pola američke javnosti. Bez obzira na to koliko SAD tvrde da je rasizam u Americi potpuno prevaziđen, današnji protesti i njihova šira slika pokazuju da to nije slučaj. Američki rasni problem postoji i predstavlja najvažniju silu u očigledno dolazećem građanskom ratu.

Ubistvo crnog Afroamerikanca Džordža Flojda od strane belog policajca bilo je okidač za današnje proteste, koji su momentalno postali izrazitno rasni po svom karakteru. To je u suštini ustanak crnih Amerikanaca protiv bele Amerike, uprkos svim uveravanjima da je američko društvo dostiglo punu rasnu ravnopravnost. Da je to tačno, Afroamerikanci se ne bi pobunili sa takvim besom u svojoj reakciji na jedan relativno čest zločin u SAD, niti bi pokret „Crni životi su važni“ postao tako široko rasprostranjen.

Činjenica je da je rasizam osnova američkog liberalnog sistema. Etničke razlike u Sjedinjenim Državama izbrisane su u svim segmentima populacije – kako kod belaca, tako i kod robova uvezenih silom iz Afrike. Indijanci koji su živeli u Severnoj Americi gotovo potpuno su istrebljeni, a svega nekolicina dijaspora – latinoamerička, kineska ili jevrejska – očuvale su određeni etnički identitet. Na drugoj strani, anglosaksonci su izgradili američko društvo na principu individualizma. I to na svim nivoima – bilo da se radilo o gospodarima, odnosno samim kolonizatorima, koji su došli iz Evrope, bilo da se radilo o njihovim robovima, gde do izražaja dolazi raspoređivanje porobljenih Afrikanaca: distribuisani su između različitih vlasnika baš na način koji bi sprečavao i najmanju etničku konsolidaciju.

Stoga su Evropljani koji su došli u Sjedinjene Države izgubili svoj identitet i jezik u korist engleskog i anglo-protestantske kulture, a afrički robovi izgubili su svoje etničke korene i naučili se jeziku i moralu svojih gospodara (kao i tome šta moraju da rade). To je specifična razlika robovlasničkih praksi u Americi u odnosu na one u drugim zemljama. Anglosaksonske zemlje nametnule su obaveznu raspodelu robova, dok su u Latinskoj Americi crni robovi najčešće bivali raspoređeni po familijama ili grupama.

Afrički robovi ispred kuće u Arlingtonu, Virdžinija, sredinom 1860-ih (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Afrički robovi ispred kuće u Arlingtonu, Virdžinija, sredinom 1860-ih (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Stoga je u Južnoj Americi crna populacija uspela da očuva svoje kulturne tradicije i svoj identitet, makar u krnjim formama, dok je u Sjedinjenim Državama sve to potpuno izgubila. To je kolosalan problem za Afroamerikance: postali su negativi, „crne kopije“ belačke populacije, uskraćene za bilo kakav identitet pored onog koji su im njihovi beli gospodari dopustili, ili ih čak primorali da usvoje. Američki liberalizam bio je taj koji je iznedrio rasizam – u njemu su umesto etničkih razlika ojačane razlike u boji kože, dok su svi drugi znaci identiteta bili svedeni na individualnost, i to u oba slučaja: i kod belaca, i kod crnaca. Naravno, belac je smatran potpunim i slobodnim pojedincem, dok je crnac smatran inferiornim i zavisnim pojedincem.

Ukidanje robovlasništva uključilo je Afroamerikance u nominalne građane (izvan čega su, međutim, i dalje ostali Indijanci koji su kategorički odbijali da prihvate individualni identitet i pretvaranje u poslušne robove). Ali ta inkluzija bila je bazirana na eksternom – belom, individualističkom, liberalnom anglosaksonskom identitetu. Drugim rečima, „crno“ je prihvaćeno od strane građana kao „zlo“, kao „priželjkujuće belo“, drugim rečima, kao ono što tek treba da postane belo, potpuno asimilujući svoj kulturni identitet. Afričkim robovima identitet kao da je prvo izbrisan peglom, da bi im potom velikodušno bilo dozvoljeno da na tom „praznom prostoru“ grade kopije identiteta belaca.

Ovi procesi potrajali su oko jednog veka, pa današnji Afroamerikanci formalno imaju ista prava kao belci. Sve osim prava na sopstveni identitet. Pitanje ovog identiteta postalo je akutno u afričkoj populaciji već tokom 19. veka, kada su teoretičari poput Pola Kufa, Martina Delanija i drugih izvodili teze da je potpuno oslobođenje afroameričke populacije jedno moguće kroz povratak u Afriku (politika „Nazad u Afriku“ – Back to Africa). Nastanak afričkih država poput Liberije i Sijera Leonea povezan je sa ovim projektima.

Ovu ideju kasnije je razvio drugi afroamerički lider – Markus Grejvi – koji je formulisao teoriju panafrikanizma i proglasio sebe „predsednikom Afrike“. Međutim, ovi pokreti nisu bili rasprostranjeni, a velika većina Afrikanaca ostala je u Sjedinjenim Državama bez drugog identiteta do onog koji je vladao u belačkom društvu, postajući neka vrsta „foto-negativa“ bele populacije. Tako je rasni problem u Sjedinjenim Državama postao ne-etnički: belo i crno značili su samo društvene markere koji korespondiraju socijalnim klasama – belo je bilo „na vrhu“, crno „na dnu“.

Prema tome, današnji afroamerički ustanak ne tiče se odbrane nekog identiteta (Afroamerikancima prosto nije dozvoljeno da ga imaju), niti je akt borbe za prava. Ovaj ustanak samo pokazuje tragediju praznine ljudi koji nemaju nikakav identitet mimo boje svoje kože, koja je po inerciji dobila značenje.

Zato se belci koji se danas masovno izvinjavaju Afroamerikancima dok ovi uništavaju i pljačkaju zapravo kunu u istu „crnačku prazninu“ koja na neki način otvara i njihovu sopstvenu „belačku prazninu“. Trebalo je postići istinsko pokajanje u liberalizmu, individualizmu i utilitarnom sebičluku, ali ovi principi su i dalje osnova čitave Zapadne civilizacije Novog doba (engl. „New Age“), a ponajviše njene kulturne i ekonomske avangarde – Sjedinjenih Država. Rasizam i segregacija su samo posledice materijalističkog imperijalističkog univerzalizma Novog doba. Isti taj univerzalizam u svom novom ultraliberalnom ili levoliberalnom obliku tera američke progresivce da se udruže sa afroameričkim protestima: pod uslovima isključivo individualnog identiteta, Sjedinjene Države prosto nemaju šta da ponude crncima, a crnci nemaju šta da brane pred belcima.

Demonstranti leže na zemlji u znak protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Sakramento, 05. jun 2020. (Foto: AP Photo/Rich Pedroncelli)
Demonstranti leže na zemlji u znak protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Sakramento, 05. jun 2020. (Foto: AP Photo/Rich Pedroncelli)

Rasni problem u američkom društvu u ovakvim okolnostima jednostavno ne može biti rešen, ali je formalno na nivou zakona i zvanične liberalne ideologije sve već rešeno. Posledično, aktuelni talas afroameričkih protesta nameće dublja pitanja tamo gde nema odgovora. Jedini proporcionalni odgovor bilo bi uništenje Sjedinjenih Država. Ali to je, na neki način, logični ishod građanskog rata koji sada izbija.

BELI POL
Na suprotnom polu od Afroamerikanaca u strukturi aktuelne društveno-političke eksplozije u Americi nalaze se snage alternativne Afroamerikancima i progresivcima, najčešće oličene u belcima sa konzervativnim gledištima. Oni su pretežno orijentisani ka Trampu, američkom izolacionizmu, pa čak i nacionalizmu. Istovremeno, sebe percipiraju kao suprotstavljene progresivizmu, globalizaciji i jačanju centralističkih tendencija, koje se istorijski nisu povezivale sa demokratama kao što je to slučaj danas, nego sa republikancima. Po pravilu, ovaj deo stanovništva drži se Drugog amandmana američkog ustava, koji dopušta posedovanje vatrenog oružja. Sociološki posmatrano, oni su glavni deo populacije provincijalne Amerike i malih gradova – tzv. „zone preko kojih se leti“ (engl. „fly over zones“).

Na ekstremnom krilu ovih namerno „belih“ Amerikanaca nalaze se ekstremni američki nacionalisti. Neki od njih ujedinjeni su u male zajednice – to su oni koji smatraju da je njihova misija da zaštite privatno vlasništvo – sa sve oružjem u rukama ako je potrebno. Samo je veoma mala manjina, čak i u tom delu američkog društva, istinski rasistička. Taj deo američke bele populacije ne predstavlja jedinstvenu političku snagu.

Pod izgovorom suprotstavljanja „nacionalistima“, levo orijentisani liberali u Sjedinjenim Državama formiraju „antifašističke pokrete“, koji ponekad pribegavaju terorističkim metodama. Zato je Tramp nedavno zatražio da se „antifa“ uvrsti u ekstremističke ideologije. Pod izgovorom borbe protiv pravih ili fiktivnih američkih nacionalista, antifa ponekad primenjuje nasilje protiv svojih političkih oponenata, ko god oni bili, dodajući još ulja na vatru građanskog rata.

Za sada, ovi „svesni beli ljudi“ na desnom spektru nisu aktivno uključeni u građanski sukob, ali jednom kada žrtve pljački postanu vlasnici iz redova ove kategorije društva, moglo bi doći do žestoke reakcije, što bi obeležilo sledeću fazu mogućeg scenarija eskalacije. Ako ovaj deo konzervativne Amerike prepozna realnu pretnju onome što smatraju svojim nedodirljivim pravima (pre svega pretnju Drugom amandmanu Ustava), preuzeće važnu ulogu u građanskom ratu.

Indikativno je što danas ne samo da republikanski nacionalisti, nego i oni koji i dalje – makar po pitanju decentralizacije – dele stavove južnjaka u ratu iz 1861-1865. pripadaju ovom polu. Tako je iz specifičnog i prilično originalnog američkog dvostranačja, u kojem su republikanci prvobitno branili abolicionizam i centralizam, a demokrate robovlasništvo i decentralizaciju, formiran jedan par pozicija po uzoru na evropski.

Republikanci, pristalice Donalda Trampa, sa američkim zastavama (Foto: Kerem Yucel/Agence France-Presse/Getty Images)
Republikanci, pristalice Donalda Trampa, sa američkim zastavama (Foto: Kerem Yucel/Agence France-Presse/Getty Images)

S jedne strane, tu su progresivci koji podržavaju dalji tok „nihilističke emancipacije“, sve vrste manjina, legalizaciju perverzija, itd, a istovremeno i jačanje centralnih vlasti, podizanje poreza, uvođenje niza društvenih strategija, dok konzervativci, s druge strane, kombinuju nacionalizam sa maksimalnim regionalizmom, supsidijarnošću i pravom na nošenje oružja.

Ova dva pola, za razliku od dve glavne američke stranke, nemaju jasnu institucionalizaciju, ali su ove dve pozicije ono što je nepomirljivo, sukobljivo i radikalno, što se danas dobro vidi. Tako nove koordinate građanskog rata postepeno postaju jasnije, reflektujući precizno političko, društveno i ideološko stanje u kojem se SAD danas nalaze.

AMERIČKI ARMAGEDON
Važno je uzeti u obzir još jedan faktor: protesti i neredi u Sjedinjenim Državama odvijaju se u kontekstu epidemije. Koronavirus je pogodio američku ekonomiju, a naročito srednju klasu, koja je izbačena iz svog ekonomskog ritma usled karantina. U ekonomiji baziranoj na kreditima, ometanje ritma može lako da postane fatalno. Ako se balans prihoda i isplata poremeti makar i u najkraćem trajanju, što je upravo ono što se dogodilo, savremena kapitalistička ekonomija kolabira. A ovaj kolaps najbolnije pogađa predstavnike malih i srednjih preduzeća. Za razliku od ekonomske krize iz 2008, ili „dot-kom“ krize iz 2000, problem se ne može rešiti alokacijom dodatnih sredstava iz Federalnih rezervi ka velikim bankama i drugim finansijskim institucijama.

Danas, američka domaćinstva su ta koja karantin direktno pogađa, a preusmeravanje direktne pomoći na njih je toliko suprotno logici finansijskog kapitalizma i principima Federalnih rezervi da se čak ni teoretski ne razmatra. Osim toga, to bi samo vodilo ka rundi inflacije i ne bi strukturno popravilo stanje. Ovaj faktor duboke krize američke ekonomije, udružen sa koronavirusom, dodatno pojačava izvesnost istinski radikalnog konflikta, koji ima sve šanse da se pretvori u otvoreni građanski rat. Krajnji očaj lako gura ljude u takav ishod.

Pažnju bi trebalo pokloniti i podeljenosti stavova koja se razvila u današnjoj Americi povodom procene same prirode pandemije koronavirusa.

Progresivci, demokrate i društveni reformatori insistiraju na ozbiljnosti i realističnosti koronavirusa i indirektno podržavaju univerzalnu vakcinaciju. Štaviše, reformisti i mediji i društvene platforme (poput Fejsbuka) pod kontrolom demokrata strogo cenzurišu članke i objave onih koji poriču ozbiljnost epidemije i protive se – iz ma kojih (a ponekad veoma ekstravagantnih) razloga – vakcinaciji, Bilu Gejtsu, Džordžu Sorošu, SZO, itd.

Suprotno tome, konzervativci i pristalice Trampa, od samog početka, dovode u pitanje obim epidemije, odbijaju da prihvate karantin i tretiraju pandemiju kao prevarantsku strategiju globalista, koja ima za cilj da smanji populaciju, uništi ekonomiju, uvede režim totalnog nadzora i kontrole – sve do posledičnog čipovanja i svođenja čovečanstva na puke robove globalne elite. Ovaj sentiment je ekstremno učestao u današnjim Sjedinjenim Državama, a sam Tramp, koji je isprva uveo režim karantina, nastoji da udovolji ovom delu biračkog tela, koje je veoma znatno.

Dosta govori što Afroamerički demonstranti najčešće nose maske, a na slikama naoružanih belaca koji ljubazno odbijaju pobunjenike, možemo videti lica bez maski.

Demonstrant u neposrednom sukobu sa pripadnikom Nacionalne garde Minesote tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Mineapolis, 29. maj 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Demonstrant u neposrednom sukobu sa pripadnikom Nacionalne garde Minesote tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Mineapolis, 29. maj 2020. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

Tako koronavirus ne samo da stvara ekonomske preudlosve za intenziviranje građanskog sukoba, nego takođe postavlja i temelje demonizacije protivnika. U očima konzervativaca, progresivci su saučesnici u dolazećem zločinu planetarnog ekspanzionizma, što je podržano u ovoj sredini naširoko razvijenim protestantskim idejama o bliskom smaku sveta. Njima Bil Gejts, Džordž Soroš, Hilari Klinton i drugi globalisti deluju kao Antihristova pratnja, spremna da Sjedinjene Države i ostatak čovečanstva (naročito slobodni svet) privede Sataninom oltaru, uspostavljajući planetarnu elektronsku diktaturu i visokotehnološki koncentracioni logor.

Samim progresivcima takva gledišta deluju kao ultimativno „pećinsko mračnjaštvo“ i „fašistički delirijum“, a postaju sve opasnija što se više šire u generalnoj javnosti. A u Americi preko polovine stanovništva iskreno veruje u teorije zavera, u ovom ili onom obliku.

U takvim uslovima, oni koji veruju u opasnost od koronavirusa i oni koji je poriču jedni drugima postaju „ontološki neprijatelji“, pošto u religioznoj svesti „poslednjih vremena“ (ere katastrofa, čireva i nereda) nema ozbiljnijeg suprotstavljanja od podele na kamp vernika i kamp pristalica Antihrista. Samo što ovaj put ulogu Antihrista ne igra SSSR, niti bilo koja spoljna sila ili pretnja, nego polovina same američke populacije.

Tako građanski rat u SAD dobija verski i eshatološki karakter.

CRNA REVOLUCIJA
Kada pažljivo razmatramo detalje protesta u SAD, vidimo da se iza akcija demonstranata, sa njihovim spontanim talasima indignacije i potrebom da razbijaju prozore supermarketa i pljačkaju – što je kombinacija koja deluje prilično čudno Rusima – krije neka manje ili više organizovana sila. Čas na jednom, čas na drugom mestu, izranjaju figure koje vrlo dobro znaju šta rade.

Na primer, razbiju nekoliko izloga radnji, ali ne učestvuju lično u pljački, nego prosto idu dalje ka drugim izlozima, ne ostavljajući tragove, pažljivo skrivajući svoja lica, kosu i oči pod gas maskom, zaštitnim odelom i… kišobranom (činjenica da otvoreni kišobrani pružaju zaštitu od gumenih metaka i snimanja iz helikoptera poznata je retko kojem običnom Amerikancu). Uz sve to, jasno je da pojedini američki i svetski mediji – pre svega oni progresivni (kao što su Si-En-En ili Bi-Bi-Si) nastoje da vode događanja u jednom određenom smeru, ublažavajući gnusne scene prebijanja i pljačke nedužnih vlasnika prodavnica, žena, invalida i starih lica, i proslavljajući pripadnike manjina koji nekim (najčešće ružnim) gestom ili akcijom provociraju rulju da se upušta u otvoreno nasilje.

Drugim rečima, deluje kao da je u SAD pokrenuta neka vrsta „obojene revolucije“, sa sve primenom strategija koje su Amerikanci prethodno koristili za svrgavanje režima koji im se nisu dopadali širom sveta (od antisovjetskih pobuna u Istočnoj Evropi 1980-ih do Majdana u Ukrajini ili pokušaja da se Hongkong otrgne od kontinetalne Kine). Ali ako su u drugim slučajevima „obojenih revolucija“ Amerikanci svrgavali svoje spoljne protivnike s vlasti, dovodeći na vlast poslušne političke lutke, ko onda to sada napada same Sjedinjene Države?

Demonstranti drže stisnute pesnice tokom protesta ispred Bele kuće, Vašington, 03. jun 2020. (Foto: Eric Baradat /AFP/Getty Images)
Demonstranti gestikuliraju tokom protesta ispred Bele kuće, Vašington, 03. jun 2020. (Foto: Eric Baradat /AFP/Getty Images)

Ovde bi morali da se prisetimo fundamentalne podele unutar američke elite, koja je otkrivena tokom Trampove predizborne kampanje. Tramp je tada optužio američku elitu da je prestala da služi američkim interesima, svrstavajući se na stranu globalizacije i nastojeći da uspostavi svetsku vladu, voljno žrtvujući SAD tom cilju. Tramp je mrežu liberalnih globalista nazvao „močvara“. Otkrovenje o močvari bila je najvažnija stavka njegove kampanje i verovatno je to ono što mu je donelo uspeh i pobedu na izborima. Tramp je tako u fokus stavio unutrašnjeg neprijatelja, podelivši elitu na globaliste i nacionaliste i pretvarajući ovu kontradikciju u glavni politički problem u Sjedinjenim Državama.

Tokom svog mandata, Tramp je nastavio da se bori protiv „močvare“ koja očigledno nije bila spremna da bude „isušena“, pa je oponirala Trampu na svakom koraku. Ali upravo su strukture ovih globalističkih centara bile najaktivnije u implementaciji „obojenih revolucija“ u raznim zemljama. Najveća snaga ovde naravno pripada organizacijama Džordža Soroša, pristalici svetskog „otvorenog društva“, koji se zajedno sa svojim strukturama (zabranjenim u mnogim zemljama usled direktnih veza sa terorističkim taktikama i državnim udarima) pojavljuje gotovo svuda gde počnu protesti, nemiri i ulični neredi, aktivno dolivajući ulje na vatru. Jasno je da „močvaru“ ne čine samo Soroš i njegova mreža, nego i značajan deo svetske političke i finansijske elite, ujedinjene u projektu svetske vlade.

Liberali otvoreno i svesno nastoje da ukinu nacionalne države i stvore supranacionalno vladajuće telo. Njihov projekat bilo je stvaranje Evropske unije, kao i niza supranacionalnih tela poput haškog tribunala, Evropskog suda za ljudska prava, Svetske zdravstvene organizacije (SZO), i drugih. Ali kada alati klasičnog političkog lobiranja ne funkcionišu (pa tako Soroš nije bio u stanju da spreči Bregzit i implementira niz drugih liberalnih projekata) na scenu stupaju metode „obojenih revolucija“.

Ako je ova opservacija tačna povodom SAD, možemo zaključiti da „močvara“ stoji iza građanskog rata u Americi, odnosno globalisti i njihove strukture koje nastoje da diskredituju Trampa i osiguraju pobedu svog kandidata – Džoa Bajdena. Istovremeno, koristeći marginalne slojeve američkog društva, mobilišući najnestabilnije i najugnjetavanije manjine, a naročito rasni faktor, mreže globalista rizikuju da eskaliraju situaciju i raznesu američko društvo iznutra. A ukoliko se to desi, pa makar i Tramp uspeo da pobedi, talas koji će se iz toga podići će zapretiti postojanju same američke države. Na kraju krajeva, pogoršanje svih postojećih kontradikcija koje vidimo teško da može da ukloni dolazak na vlast neodlučnog, nerazgovetnog i nevoljnog Bajdena, operisanog od bilo kakve harizme ili šarma.

Drugim rečima, ako imamo posla sa „obojenom revolucijom“ u režiji močvare, to bi moglo ne samo da dovede do prekomerno razornih posledica u prvom stadijumu, kada vanredno stanje mora da se uvodi širom države, nego i da dodatno podrije bilo kakvu održivu strategiju – čak i ako Tramp uspe da pobedi.

DVOSMISLENOST DUBOKE DRŽAVE
Ostaje da se vidi kako će se američka duboka država ponašati. Pravo značenje samog ovog termina nikada nije zaista razjašnjeno tokom Trampovog dosadašnjeg mandata. Nije jasno da li je duboka država stajala iza samog Trampa, podržavajući ga protiv globalista koji su se previše udaljili od američkih nacionalnih interesa ili je, naprotiv,  duboka država toliko čvrsto vezana za globalizam da ne može da rastavi svoje najdublje slojeve, pa tako čitavo Trampovo predsednikovanje ima ulogu protivteže koja sprečava duboku državu da implementira svoje planove.

Američki predsednik Donald Tramp tokom jednog sastanka u Beloj kući (Foto: Pool/Getty Images)
Američki predsednik Donald Tramp tokom jednog sastanka u Beloj kući (Foto: Pool/Getty Images)

Kako ova najvažnija okolnost ostaje nepoznata, teško je predvideti ponašanje duboke države. Ne znajući o čemu zaista govorimo, možemo da pretpostavimo da će pojedine snage američkog establišmenta (pre svega organi reda) nastojati da iskoriste vanredno stanje da uvedu direktnu centralizovanu kontrolu, pa možda čak i da uspostave vojnu diktaturu, ili nešto slično, kako bi svrgnuli Trampa ukoliko protesti delimično podbace. U svakom slučaju, duboka država, šta god to bilo, verovatno ima svoju agendu u nastajućem građanskom ratu, i to različitu od politika i ideologija glavnih delatnih snaga.

Ovo, dabome, ne razjašnjava situaciju, nego je čini još zamršenijom.

AKO SE AMERIKA RASPADNE…
Koji su rizici otvorenog građanskog rata u Americi za ostatak sveta? Ni manje ni više nego kolaps svetskog kapitalističkog sistema. Od sredine dvadesetog veka, SAD su perjanica svetskog kapitalizma, a od pada Sovjetskog Saveza i kolapsa socijalizma u Istočnoj Evropi ponašaju se kao jedini pol u unipolarnom svetu. Kada se SSSR raspao, samo je jedan od dva pola preostao. Taj pol je postao glavni autoritet u svetskoj politici. Sada SAD mogu mnogo lakše da shvate sudbinu SSSR-a, pošto se i same suočavaju sa takvom sudbinom. To znači da neće biti pola u svetu i što je najvažnije – pol poslednjih decenija, pa čak i epohe velikih geografskih otkrića nestaće. To je pol koji je predstavljao zapadnoevropski kapitalizam, imperijalizam i kolonijalizam.

Pobunjeni Afroamerikanci danas nastoje da sruše istoriju robovlasništva i belačkog rasizma. Kako bi to učinili, moraju da okončaju istoriju Novih vremena, kapitalizma i zapadnoevropske civilizacije. To je logično: kako bi se završilo sa evropskom modernom, neophodno je „ugasiti Ameriku“. Tako je ovog puta smisao građanskog rata u Sjedinjenim Državama da se okončaju same Sjedinjene Države i istovremeno i svetski zapadno-centrični kapitalistički svetski poredak.

Za sve narode i društva na svetu, ovo mogu istovremeno biti i vesele i zabrinjavajuće vesti. Vesele – jer će implozija Sjedinjenih Država otvoriti mogućnost svim zemljama i narodima da razviju  sopstvene trajektorije, da potraže svoje jedinstveno mesto u svetu, koji će neophodno postati multipolaran. Biće to kraj evrocentrizma i kolonizacije i niko neće moći da priziva univerzalizam – ni u ekonomiji, ni u politici, ni u tehnologiji. Na taj način, svaka civilizacija biće u stanju da živi u skladu sa svojim vrednostima i percepcijama, u skladu sa svojim vremenskim okvirima, tretirajući Zapad samo kao jednu od mnogih mogućnosti, kao eksponat kojem je moguće diviti se ili ga prosto ignorisati, bez obaveze da se on sledi.

Ono što je bitno jeste da će prozapadne liberalne elite u svim društvima, u kojima ostvaruju uticaj tako što se nalaze na gotovo svim ključnim pozicijama, propasti zajedno sa Sjedinjenim Državama. To znači da kapitalizam, parlamentarna demokratija, individualizam i liberalizam neće više biti obavezne fundamentalne paradigme, nego će svako društvo biti u stanju da izgradi svoj društveni, ekonomski i politički sistem bez obraćanja pažnje na preporuke svetske metropole – Zapada i SAD.

Građani Njujorka prolaze pored Njujorške berze na Volstritu (Foto: Michael Nagle/Bloomberg)
Građani Njujorka prolaze pored Njujorške berze na Volstritu (Foto: Michael Nagle/Bloomberg)

To će duboko uticati na svakoga, uključujući Kinu i Rusiju. A ako se Amerika prva raspadne, svi drugi politički režimi vezani za kapitalizam – bilo ideološki, ekonomski, politički, kulturno, tehnološki, ili sve to odjednom – raspašće se ili će biti iz korena redizajnirani.

No, sada je red na uznemirujuće vesti. Američka implozija takođe će izazvati svetsku katastrofu, pošto ova zemlja ima najveću koncentraciju oružja, uključujući i ono nuklearno. Posledično tome, sudbina nuklearnog i drugog oružja masovnog uništenja mogla bi da se nađe u rukama onih čije je ponašanje nepredvidivo. Građanski rat poništava sva pravila i sve principe. A to je ekstremno zabrinjavajuće.

Konačno, ne može se isključiti da će, ukoliko situacija postane još gora, pojedine snage koje očajnički žele da razreše stanje na drugi način, pribeći vojnom konfliktu velikih razmera, što bi omogućilo da se američki građanski rat okonča pred licem spoljne pretnje. Bilo ko može biti odabran kao neprijatelj – uključujući Rusiju, Kinu, Iran, itd. Ali može biti i drugih kandidata za „spas Amerike“ preuzimanjem uloge smrtno opasnog neprijatelja. U neku ruku, ovo bi mogao da bude jedini način da se zaustavi građanski rat koji je u razvoju, pošto je čak i teoretski nemoguće za bilo koju od danas suprotstavljenih snaga da ga zapravo dobiju.

KRAJ AMERIKE
Da podsetimo, od samog početka smatramo da je građanski rat u Sjedinjenim Državama veoma izvestan, kao i da će događaji verovatno dovesti do takvog scenarija. To je neophodno radi integriteta analize. Ali naravno ne možemo isključiti mogućnost da trenutno svedočimo lažnom početku građanskog rata, njegovoj simulaciji i vežbi, nekoj vrsti laboratorijskog eksperimenta koji nam omogućava da u praksi procenimo realnu situaciju i stepen eskalacije unutrašnjih sukoba u američkog društvu. Posmatrajući snimke protesta i nereda u američkim gradovima i američkoj prestonici, teško je oteti se utisku da smo ovakve snimke već mnogo puta videli u sapunskim operama Holivuda, kao i filmovima o epidemijama, katastrofama, zombi apokalipsi ili političkom kolapsu (poput „Kuće od karata“).

Dolazeći građanski rat u SAD dugo vremena privlači fantazije američkih reditelja, prikazan je u mnogim tekstovima i filmovima. U svetu u kojem vladaju virtuelne tehnologije, realnost i virtuelnost, kao i realnost i fantazija toliko su zapreteni da postaje teško odvojiti jedno od drugog. Zato ponekad imamo utisak da prisustvujemo snimanju filma o kraju Sjedinjenih Država. Ako to jeste slučaj, čak i ako otvoreni građanski rat nekako bude izbegnut, to će samo značiti da je odložen za neku drugu priliku. Videvši kako se događaji u SAD odvijaju, nešto mi govori da ta „druga prilika“ uskoro stiže, uprkos odlaganju.

Demonstrant drži američku zastavu okrenutu naopačke tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Njujork, 31. maj 2020. (Foto: AP Photo/Wong Maye-E)
Demonstrant drži američku zastavu okrenutu naopačke tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Njujork, 31. maj 2020. (Foto: AP Photo/Wong Maye-E)

Na neki način, „kraj Amerike“ već se dogodio – iako je još uvek u svojoj prvoj fazi, u formi vežbe ili scenarija. Međutim taj scenario postaje sve više realističan i zagarantovan.

 

Naslovna fotografija: Erin Schaff/The New York Times

 

Izvor geopolitica.ru