Borba za Kosovo tek počinje

Beograd i Srbija nisu ućutkani i neće biti poniženi. Hoćemo li da budemo dostojni predaka i da li ćemo svojoj deci smeti da pogledamo u oči? Samo to je važno

Ovo je godina izbora. O budućnosti Srbije odlučivaće se ne samo ovde, nego i na izborima u SAD i Crnoj Gori. Da li će građani Srbije moći da utiču na odsudna pitanja, koja će se tada rešavati?

Da li će srpske vlasti, prihvatanjem secesije Kosova i Metohije, prikrivenim iza „razgraničenja“ i sličnih „rešenja“, zaista započeti proces rasparčavanja Srbije i stvaranja Velike Albanije? Hoće li srpski narod u Crnoj Gori prestati da postoji, da li će se ova zemlja konačno odreći svog srpskog identiteta i da li će biti pretvorena u oruđe okrenuto protiv Srbije, slično Hrvatskoj ili Albaniji? Da li će SAD nastaviti sa uništavanjem srpskog naroda, započetim u Krajini i na Kosovu i Metohiji?

PRECIZIRANjE PITANjA
U anglosaksonskim zemljama upravljačke elite smenjuju se retko i veoma sporo. Izborne kampanje su predstave za narod, dok se stvarna moć nalazi u rukama interesnih grupa, sačinjenih od poslovnih, vojnih, policijskih, medijskih elita. Pa ipak, tamošnji sukobi su stvarni. Potvrđuje se ono o čemu sam pisao u ovoj rubrici u oktobru prošle godine, u tekstu Kulturni rat u SAD. Pomenuo sam, tada, mogućnost da bi izbori 2020. mogli da budu praćeni nasiljem i upozorio na zaoštrenu retoriku u društvu bremenitom tradicijom građanskih ratova.

Anglosaksonci, i Amerikanci i Englezi, otvaraju mračne podrume svoje prošlosti. Istorija SAD počela je genocidom nad crvenima, koji i danas traje (ako mi ne verujete, posetite rezervate), nezamislivim, masovnim zločinima nad crnima (ropstvo je ukinuto, ali rasistički sukobi, kako vidimo, i danas traju) i građanskim ratom između belih (unutrašnji obračuni u Američkoj revoluciji uglavnom su zaboravljeni, ali su podsećanja na rat Sever-Jug začuđujuće česta). Pravedan gnev i protesti pretvorili su se, međutim, u izborno sredstvo Džozefa Bajdena, demokrata, pa i „duboke države“. U pravu su oni koji kažu da su se „obojene revolucije“ vratile kući.

Demonstrant drži transparent na kome američka zastava „krvari“ tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Denver, 31. maj 2020. (Foto: Jason Connolly/AFP)
Demonstrant drži transparent na kojem je prikaz okrvavljene američke zastave tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Denver, 31. maj 2020. (Foto: Jason Connolly/AFP)

Volim kulturu SAD i Britanije, ali su unutrašnji razdori u ovim zemljama, s obzirom na njihovu balkansku politiku u poslednje tri decenije, za moju zemlju veoma dobra vest. Britanski i američki istoričari odavno su predvideli uspostavljanje multipolarnog sveta. Štaviše, Donald Tramp je odgurivanjem crnogorskog premijera Duška Markovića pred kamerama, kao nedovoljno dresiranog kućnog ljubimca, i ponižavajućim svrgavanjem neposlušnog „kosovskog premijera“ Aljbina Kurtija, pokazao da neće nužno nastaviti sa greškama svojih prethodnika.

Vreme je da preciziramo naša pitanja. Hoće li SAD podržati politiku „razgraničenja“ i odricanja od Srba i njihovih svetinja na Kosovu i Metohiji, koju vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić? Hoće li stati iza politike fizičkog obračuna sa Srbima i uništavanja njihovih svetinja, koju vodi predsednik Crne Gore, Milo Đukanović? Kako smo videli, ima razloga da se nadamo da SAD to neće učiniti. Ali, na osnovu dosadašnjeg iskustva, moramo da budemo spremni na to da bi odgovori na ova pitanja mogli da budu potvrdni. Ako bude tako, onda idemo ka veoma mračnoj budućnosti, prepunoj sukoba i iskušenja.

VREME RADI ZA NAS
I na kraju, najvažnije: šta možemo da uradimo? Kako da utičemo na srpske vlasti da prestanu da se igraju sa golim opstankom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, sa budućnošću države Srbije, a time i celog srpskog naroda? Tužno, ali istinito: Avdulah Hoti, novi „premijer Kosova“ pre nekoliko dana u „skupštini“ je održao pravi državnički govor, kakav u Beogradu, od ovih vlasti, nismo čuli – o nepovredivosti Ustava i teritorijalnog integriteta, kao i o nužnosti da u pregovorima sa Srbijom učestvuju najvažniji segmenti društva, uključujući i opozicione stranke. Ostaje potpuno nejasno zašto kod nas samo jedan čovek na sebe prima sav teret ovako sudbinskih pitanja? Zašto, u sve povoljnijim međunarodnim okolnostima, Beograd toliko žuri sa „rešavanjem“ kosovskog pitanja? Vreme već radi za nas. Politika se, kako neko reče, sastoji u čekanju i korišćenju prilika.

Na ovim izborima vlasti u Srbiji neće biti smenjene. Ipak, svako ko podrži one koji propovedaju „razgraničenje“ i slične igre sa Kosovom i Metohijom moraće da zna da neće glasati za zapošljavanje unuka i snaja, nego za rasparčavanje Srbije, svoje Otadžbine.

Kada budu objavljeni rezultati izbora, odbrana Kosova i Srbije tek će da otpočne. Iz Apela za odbranu Kosova i Metohije, koji je pokazao kakvo je raspoloženje našeg javnog mnjenja, izrastao je Pokret za odbranu Kosova i Metohije. On je nestranački i ima samo jedan cilj, vidljiv iz njegovog imena. U njemu su najistaknutiji srpski intelektualci: Milo Lompar, Časlav Koprivica, Slobodan Samardžić, Bogoljub Šijaković, Slobodan Antonić, Matija Bećković, Danilo Basta, Jovan Delić i mnogi drugi. U njega sada stupaju naše najuglednije javne ličnosti.

Unutrašnjost manastira Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/CMJP)
Unutrašnjost manastira Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

Beograd i Srbija nisu ućutkani i neće biti poniženi. Hoćemo li da budemo dostojni predaka i da li ćemo svojoj deci smeti da pogledamo u oči? Samo to je važno. A to zavisi samo od nas.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Politika/Iskra

Pratite nas na YouTube-u