Lukašenko protiv beloruskog Majdana

Zapadna frakcija u Belorusiji pokušava da sprovede „čišćenje proruskih kadrova“ i to je možda put da Lukašenko izbegne Majdan. Ali kome će biti potreban kad izgubi podršku Rusije?

Deveti avgust biće dan kada će se beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko boriti za šesti uzastopni mandat na čelu države. Posle 26 godina na vlasti ovog puta deluje da je pred njim jedna od najtežih političkih bitaka. Ne zbog toga što će imati problema da trijumfuje na biralištima nego upravo zbog činjenice da bi očekivanom pobedom već u prvom izbornom krugu – na kraju svog narednog mandata ušao u četvrtu deceniju neprekidno na mestu predsednika. Tako nešto u zapadnoevropskim zemljama naprosto nije moguće, kao ni u Rusiji. Ali ni to ne bi bio nepremostiv problem da nije sve složenijih unutrašnjih i međunarodnih okolnosti koje mu ne idu naruku.

U svom dugogodišnjem laviranju između Zapada i Rusije, Lukašenko je povećao očekivanja i jednih i drugih, a samim tim i njihovo nestrpljenje i nezadovoljstvo. Uz snažnu podršku naroda kakvu je uživao prethodnih decenija, beloruski lider ne bi morao previše da strepi od toga šta o njemu misle stranci. Ali kada beloruska privreda već deceniju ne beleži visoke stope rasta kao nekada (ukupan, zbirni rast za deset godina iznosio je samo jedan procenat), u takvoj situaciji predsednik Belorusije mora da bude oprezan. U suprotnom, u ovoj državi može da se ponovi Majdan, odnosno scenario iz susedne Ukrajine.

UPOZORENjE
„Svima nam je jasno da se događaji odvijaju po unapred osmišljenom scenariju. Ne smišljaju to oni, postoje gazde koje plaćaju novac. Oni su samo izvršioci. Najpre predstavnici niza inicijativnih grupa, zarad destabilizacije društveno-političke situacije, zloupotrebljavaju pravo na okupljanje, a onda će formirati timove i grupe boraca koji će, nije isključeno, pokušati da organizuju sukobe na trgovima. Na to oni i pozivaju ljude“, saopštio je prošle nedelje predsednik Aleksandar Lukašenko na sastanku s vodećim ljudima armije i službe bezbednosti.

Njegovo upozorenje dolazi posle niza incidenata koje organizuje opozicija, isprobavajući nove tehnike borbe protiv vlasti. Oni organizuju po ulicama i trgovima prikupljanje potpisa za svoje predsedničke kandidate, unapred znajući da je gotovo nemoguće da sakupe dovoljan broj. Prema beloruskom zakonu, nakon što se nadležnima prijavi inicijativna grupa nekog predsedničkog kandidata, određuje im se rok od mesec dana da prikupe 100.000 validnih potpisa.

Ali njima to i nije cilj – sa zvaničnim statusom inicijativne grupe mogu da postavljaju štandove i šatore po ulicama radi „prikupljanja potpisa“, a zapravo radi organizovanja političkih mitinga i akcija, na šta se upravo i žali Lukašenko. Tako se na ulicama Minska i drugih gradova „kali“ i testira na terenu infrastruktura za obojenu revoluciju, koja je suštinski već u toku. Za sada, doduše, niskog intenziteta.

Plakati usmereni protiv Lukašenka tokom skupa podrške opozicionim političarima koji prikupljaju potpise za predsedničke izbore, Minsk, 24. maj 2020. (Foto: Reuters/Vasily Fedosenko)
Plakati usmereni protiv Lukašenka tokom skupa podrške opozicionim političarima koji prikupljaju potpise za predsedničke izbore, Minsk, 24. maj 2020. (Foto: Reuters/Vasily Fedosenko)

Cilj ovih grupa, koje očigledno deluju sinhronizovano, jeste da se prijavi što više takvih inicijativnih grupa, kako bi mitinzi i demonstracije trajali neprekidno, nedeljama, sa ciljem da se sve više razočaranih građana okuplja na ovim akcijama. I, kako upozorava Aleksandar Lukašenko, da se u jednom trenutku na sceni pojave borci koji bi započeli s nasilnim akcijama.

POZNATI SCENARIO
Iz opozicije odgovaraju na ove navode – da takve planove nemaju. I da ako se „borci“ i pojave, to će biti provokatori koje je poslala vlast. Ni to nije scenario koji je nepoznat u Belorusiji i zato je sve utoliko opasnije. U haosu koji bi mogao da usledi, dok vlast i opozicija jedni druge optužuju za izazivanje nasilja, stvari bi mogle da izmaknu kontroli. Lukašenkova je greška u tome što je, žaleći se na navodni stisak koji trpi iz Rusije, sve šire otvarao vrata zapadnom uticaju – a s njim su u Belorusiju prodrli i zapadni keš i revolucionarni naboj.

Verovao je izgleda Lukašenko da je ovakva politika pragmatična, da će ga osnažiti i obezbediti mu jače karte u razgovorima s Moskvom. Može se, međutim, ispostaviti da je od gotovog pravio veresiju. Jer tako je 2013. godine – doduše, u drugačijim okolnostima – i svrgnuti ukrajinski predsednik Viktor Janukovič nežno gajio prozapadnu opoziciju, plašeći se Brisela i Vašingtona, pa mu se to na kraju obilo o glavu. I jedva ju je izvukao živu na ramenima.

Zato Lukašenko kaže da neće dopustiti novi Majdan u Belorusiji. „Ja sve vidim. U pravo vreme, na pravom mestu, mi ćemo ih sve dovesti u red. Prevrata u zemlji neće biti. Majdana još manje“, poručio je protivnicima šef države. Zanimljivo je da ove reči dolaze od čoveka koji je 2014. među prvima priznao „rezultate“ ukrajinske revolucije, godinama sarađujući sa liderima ukrajinskog Majdana. U Moskvi su bili šokirani ponašanjem svog „saveznika“, kome je očigledno Zapad bio preči. Tada je govorio da Minsk vodi samostalnu politiku, da Rusi nisu u pravu i da on samo poštuje izbor ukrajinskog naroda. Sada bi učinio sve da spreči „beloruski Majdan“. Da li bi se začudio kada bi mu iz Kremlja poručili da i oni „poštuju izbor beloruskog naroda“?

Ne ulazeći u detalje, valja samo napomenuti da situacija u Ukrajini 2013. i 2014. i u Belorusiji 2020. godine – nisu iste. Janukovič je tek 2010. na izborima preuzeo vlast u Kijevu, baš od „narandžastih“ revolucionarnih snaga, ali je bio svrgnut posle četiri godine. Njegov „greh“ bio je to što nije dovoljno agresivno sprovodio antiruski kurs, a najveća slabost u tome što su mu državni aparat i službe bezbednosti bile pune „narandžastih kadrova“, dok su razne zapadne vladine i nevladine agencije nesmetano vršljale Ukrajinom. Pa je u datom trenutku bilo lako pokrenuti revolucionarnu infrastrukturu.

Lukašenko je, ipak, mnogo ozbiljniji politički faktor, čovek koji je i državu i službe oblikovao lično, po sopstvenoj zamisli, raspolažući tokom dve i po decenije ogromnom vlašću. Ipak, i on je poslednjih godina počeo da čini ustupke Zapadu. Ako njegova „tvrđava vlasti“ pokazuje znake slabosti, uzrok tome leži u razvodnjavanju nekada apsolutno proruskog državnog kursa – kada su i njegove političke akcije bile najjače, a privreda najstabilnija, sa godišnjim stopama rasta i preko 10 procenata. Osetivši se dovoljno moćnim i „nezavisnim“, Lukašenko je počeo sve otvorenije da prkosi i Moskvi, valjda ne razumevajući sasvim da je ta njegova moć i nezavisnost proizlazila upravo iz toga što Kremlj nije nikada pokretao akcije protiv njega, čuvajući leđa lideru bratske i savezničke republike.

Predsednik Rusije Vladimir Putin na sastanku sa beloruskim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom (Foto: RIA Novosti/Alekseй Nikolьskiй)
Predsednik Rusije Vladimir Putin na sastanku sa beloruskim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom (Foto: RIA Novosti/Alekseй Nikolьskiй)

Željan i zapadnog priznanja, Lukašenko je vremenom sve otvorenije kontrirao ruskom rukovodstvu – kruna ove politike bila je poveravanje 2012. mesta šefa diplomatije Vladimiru Makeju, otvoreno prozapadnom političaru, čoveku školovanom u Ministarstvu spoljnih poslova Austrije. Zanimljivo je da je upravo ta 2012. bila u najnegativnijem smislu prekretna godina kada je reč o privrednom rastu Belorusije, s rastom od samo 1,71 odsto – a u godinama koje slede više nikada i nije bio viši od tri procenta (poređenja radi, u 2010. i 2011. rast je bio 7,75 i 5,55 odsto), dok je 2015, 2016. i 2020. ekonomski pad iznosio između tri i šest odsto. Ukupno, kako je ranije rečeno, beloruska privreda za 10 godina uvećala se za samo jedan procenat! Kao da su u Minsku zaboravili da im ekonomija zavisi od pet milijardi dolara koliko su, decenijama, svake godine dobijali od Moskve.

Sa Makejom na čelu MIP-a, Lukašenku je bio i biće znatno otežan put ka izgradnji boljih i ekonomski uspešnijih odnosa s Kremljom. Da ova politika nije „slučajna“, vidi se i iz toga što je Makej ostao ministar i u novoj vladi Romana Golovčenka, nakon što je Lukašenko raspustio početkom juna kabinet Sergeja Rumasa. Makeju je ovo već četvrti premijer, pa se može reći da je on – jedina konstanta. Teško da će zbog toga Lukašenko biti mirniji, što se vidi i iz njegovih reči o Majdanu.

RUSIJI SE NE ŽURI
U situaciji kada će beloruski BDP pasti za oko šest odsto ove godine, Lukašenku je potreban novac, najmanje dve i po milijarde dolara, od čega 900 miliona traži na zajam od MMF-a. Tu će Makej rado pomoći. I ne samo tu: ovaj lider zapadne frakcije u beloruskom rukovodstvu, kako se nezvanično tvrdi, želi odrešene ruke u daljem „čišćenju proruskih kadrova“ po dubini svih grana vlasti. Možda je to put za Lukašenka da privremeno izbegne Majdan i overi pobedu na predsedničkim izborima, ali se postavlja pitanje: kome će on biti potreban kada izgubi podršku Rusije, a Zapad preuzme kontrolu nad njegovim okruženjem.

Rusija ne žuri nigde. S ovakvim ponašanjem zvaničnog Minska kao u poslednjih desetak godina, Belorusija je za Moskvu ionako poprilično „izgubljena“. Kremlj je strpljiv, traži samo da Lukašenko konačno počne da izvršava obaveze preuzete u procesu integracije Savezne države Rusije i Belorusije, sa čime on očigledno ne žuri. Možda će mu ruska podrška biti potrebnija nakon izbora, kada započne „poslednji predsednički mandat“. Kao iskusan državnik, između zapadnih sankcija i ruskih integracija, sigurno će Lukašenko umeti da odabere. Samo da ga ne osujeti neki Majdan.

SLUČAJ TIHANOVSKI
Predsednika Belorusije SAD već stavile ovog meseca pod sankcije, a EU se priprema da to uradi. Razlog je „progon političkih protivnika“, posebno slučaj Svetlane Tihanovske i njenog muža Sergeja, koji je završio u zatvoru. Ovaj bračni par – koji na letovanju na sebe i svoju decu navlači majice sa albanskom zastavom, a pod krevetom im je policija pronašla 900.000 dolara za koje tvrde da su im „podmetnuti“ – sada postaje jedan od motora „uličnih procesa“ za svrgavanje Lukašenka.

A Zapad ih podržava: izveštači Evropskog parlamenta za Belorusiju tvrde da se „naglo pogoršala situacija“ u vezi s građanskim okupljanjima i izražavanjem mišljenja, ističući „nespremnost beloruskih vlasti da omoguće jednake uslove za sve predsedničke kandidate“.

Opozicioni jutjuber Sergej Tihanovski sa svojim pristalicama u Minsku (Foto: Tatyana Zenkovich/EPA/TASS)
Opozicioni jutjuber Sergej Tihanovski sa svojim pristalicama u Minsku (Foto: Tatyana Zenkovich/EPA/TASS)

Kako se tvrdi, vlasti sprečavaju ove kandidate da prikupljaju potpise, posebno apostrofirajući bračni par Tihanovski i još jednog kandidata, Nikolaja Statkeviča. I portparol EU Peter Stano izjavio je da situacija u Belorusiji izaziva „ozbiljna pitanja u vezi s poštovanjem ljudskih prava i sloboda od strane vlasti“. Lukašenko ove „apele“ nije poslušao i najavio je obračun s Majdanom. Sankcije EU, pored onih američkih, već su u najavi.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Vasily Fedosenko

 

Izvor Pečat