Како стоји амерички пројекат „Велика Албанија”?

Сједињене Државе се сусрећу са изазовима широм свјета и заступање албанских интереса од стране Вашингтон није неупитно. Тренутно се чини да вријеме ради за Србију

Пројекат Велике Албаније вуче своје коријене из деветнаестог вијека и замисли Призренске лиге да у једну територијалну цјелину уједини сва подручја која су, наводно, била изворно насељена албанским становништвом. Сама Призренска лига се може посматрати као продужена рука османлијских власти с обзиром да је основана 1878. године, непосредно након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Турске.

С обзиром да је Турска доживила пораз у рату, било је неопходно потражити друге методе заштите сопствених интереса приликом мировног процеса. Чињеница да је Лига била опремана оружјем и муницијом од стране Порте, да су чланство организације чиниле особе које су се истицале својом оданошћу сулатну те да су турске власти преузеле на себе плаћање трошкова конгреса у Призрену, говори у прилог тези која Призренску лигу посматра као израз османлијских интереса на Балкану.[1]

СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ
Интереси Турске су у значајној мјери Санстефанским миром и Берлинским конгресом нарушени, и као што се могло очекивати, Призренска лига је заузела негативан став према објема мировним конференцијама. Штавише, током одржавања Берлинског конгреса Призренска лига је упутила меморандум великим силама учесницама од којих је тражено признање националног идентитета Албанаца, што је веома илустративна чињеница сама по себи, те остварење аутономије унутар Османског царства за све територије које би спадале у такозвану „Велику Албанију“.[2]

Истовремено са овим документима, Берлинском конгресу је упућен додатни меморандум од стране Призренске лиге, назван Скадарски меморандум, којим се захтијева да Велика Британија[3] буде гарант стварања албанске државе. Узевши у обзир улогу Лондона као самопроглашеног балансера чији главни циљ је био одржавање статуса кво на простору континенталне Европе, албански избор не изненађује.

У погледу политичких односа дотичног периода, Румунија, Буграска, Србија и Црна Гора су се већ биле савезнице Москве у више наврата. Исто се могло очекивати и у случају независне Грчке. Развој ситуације је, у том трену, већ очигледно ишао на штету Истанбула и сваки будући сукоб на Балкану значио би даљи повратак територија које су Османилије раније окупирале. Први и Други балкански рат су илустративне потврде ове тврдње. С обзиром да све словенске земље Балкана, у том периоду, имају интереса у очувању савезништва и културних веза са Русијом, евентуално повлачење Турске са Балкана и поновна успостава словенске државности створили би ситуацију у којој би се већина Балканског полуострва нашла унутар интересне и утицајне сфере Русије.

Овакав развој догађаја Лондон себи није могао приуштити с обзиром на разумљив страх од уједињене континенталне Европе у чијем присуству би перфидни Албион био занемарљива сила, вјероватно подређена културном и политичком диктату континенталног центра моћи.

Остварење албанских амбиција није дошло са Берлинским конгресом, но нису морали дуго чекати на стварање сопствене државе, управо са благословом званичног Лондона. По завршетку Првог балканског рата, Османска царевина је у потпуности била потиснута са Балкана. Упркос чињеници да Албанци нису играли никакву улогу приликом ослобађања окупираних подручја од турске власти, Лондонском споразумом из 1913. основана је независна држава Албанија.

Споменик независности Албаније у Вљори који у средини приказује скулптуру Исмаила Кемаљија, вође албанског националног покрета и оснивача независне Албаније (Фото: Jerry Neill/Pinterest)
Споменик независности Албаније у Валони који у средини приказује скулптуру Исмаиља Ћемаљија, вође албанског националног покрета и једног од оснивача независне Албаније (Фото: Jerry Neill/Pinterest)

Поред ранијих докумената који су настали у оквиру Призренске лиге, албанске претензије према територији околних народа могу се уочити и у овом периоду кроз дјеловање Исмаиља Ћемалија. У јеку Првог балканског рата, Ћемали у Валони окупља представнике албанског ставновништва који том приликом усвајају Декларацију о независности Албаније.

Узевши у обзир чињеницу да су дотични поглавари дошли из свих крајева четири османска вилајета, тј. Косовског, Скадарског, Јањинског и Битољског, које су тада насељавали Албанци може се претпоставити да је Албанија коју су замишљали присутни делегати обухватала укупност територија сва четири споменута вилајета. Претензије на туђу територију постају јасне када се уважи чињеница да су у том тренутку Албанци били мањина на значајном дјелу поменутог простора. Представници окупљени у Валони нису били изабрани представници становништва тако да не изненађује потпуно занемаривање овог проглашавања независности од стране како Османског царства, тако и од стране тадашњих великих сила. Албанска држава основана у току Лондонске конференције дефинисана је у значајно скромнијим границама.

У току Другог свјетског рата, Албанија у периоду од 1939. па све до 1943. бива позната као Велика Албанија и налази се у статусу италијанског протектората којем је након пада Краљевине Југославије, Рим припојио дјелове Србије. Током своје власти Италијани су пронашли природног савезника у иредентистичким тежњама албанске елите према територијама сусједних народа гдје су били насељени Албанци, без обзира на бројни однос између њих и домицилног становништва. Историјска је чињеница да је период италијанске окупације био праћен великим бројем злочина које су чинили Албанци против локалног становништва у окупираним територијама.

Након краха Италије и пораза Њемачке, и краткотрајни државни пројекат „Велике Албаније“ је завршио као и Независна Држава Хрватска, но претензије су и даље остале. Након слома комунистичког режима почетком деведесетих година двадесетог вијека иредентистичке тежње су поново заузеле значајан дио простора политичке и интелектуалне мисли унутар албанског корпуса.

АМЕРИЧКА ПЕРЦЕПЦИЈА СРБА
Када се узме у обзир дјеловање Сједињених Државa на простору Балкана у посљедње три деценије, не може бити сумње да су дотичне активности, намјерно или не, биле наклоњене идеји Велике Албаније. Како у току сукоба у Босни и Херцеговини те Хрватској, тако и током рата на Космету, став Вашингтона је очигледно био наклоњен српским непријатељима. Понашање организација под утицајем или директним вођством Сједињених Држава, како у току војних операција тако и у периоду мира је несумњиво било антагонистички усмјерено против сваког облика српских интереса. Сама ова чињеница је била довољна да ојача позицију идеје Велике Албаније и унутар самог албанског становништва с обзиром да је временом њено остваривање постајало све изгледније.

Етничка чишћења Срба из Федерације БиХ и Хрватске, сва почињена уз благослов Запада послужила су као образац понашања који су Албанци могли примјенити током сукоба на Космету без бојазни од стране критике или интервенције. Није било страха да ће Тирану бомбардовати авиони НАТО савеза због етничког чишћења Космета од стране ОВК-а.

У сржи јачања идеје Велике Албаније и не стоји толико амерички однос са Албанцима колико стоји америчка перцепција Срба. Изјава Џорџа Кинија, бившег савјетника за Југославију при Државном секретаријату САД-е, илустративан је примјер тадашњег виђења Југославије као државе, те Срба као народа који је већински хтио очувати исту. У изјави за британски Гардијан из 2008. Кини истиче „да у пост-хладноратовској Европи није више било простора за једну велику, самостално оријентисану социјалистичку државу која се супростављала глобализацији“.[4]

Застава са мапом Велике Албаније прикачена на дрон којим је прекинута фудбалска утакмица између Србије и Албаније 2014. године у Београду (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Застава са мапом Велике Албаније прикачена на дрон којим је прекинута фудбалска утакмица између Србије и Албаније 15. октобра 2014. године у Београду (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Поред америчких интереса не треба сметнути с ума и улогу Њемачке, која је одмах по свом уједињењу заузела непријатељски став према Југославији и Србима. Када се узме у обзир посљедњих стотину двадесет година европске историје, стиче се утисак да је жеља за доминацијом континента од стране Њемачке главни катализатор значајног дјела несрећа које су задесиле Европу.

У свијету окарактерисаном хегемонистичком улогом Сједињених Држава, након нестанка Совјетског Савеза, било је неминовно да ће идеолошке одреднице побједника, у овом случају капитализам, глобализам, слободна трговинам, мултикултурализам и демократско уређење, постати образац за обликовање свих осталих земаља, без обзира на њихове интересе те жеље домицилног становништва.

Карактеристике побједничке идеологије су, наравно, махом биле од користи самим Сједињеним Државама с обзиром да је систем био успостављен с циљем репродукције, у бесконачност, америчке и у мањој мјери западноевропске доминантности на глобалном плану. Не чуди да су сви озбиљни облици супростављања наметнутом систему били посматрани као опасност с обзиром да су истворемено представљали отклон од пропагандне илузије да новом систему не постоји алтернатива, да дотични представља најбољи начин уређења друштвених односа, те да од њега сви имају користи.

Чињеница да је нови систем брзо попримио обрисе неоколонијалног модела понашања, посебно према земљама Источне Европе, са израженим демографским и економским паразитизмом оличеним у легално-правним творевинама и нормама како Европске уније тако и других свјетских организација као што су ММФ и Свјетска банка, требала је остати скривена иза прикладног паравана потрошачке културе и генералног срозавања културних стандарда понашања и дјеловања.

Геополитички интереси Вашингтона, и Запада генерално, у спрези са њиховим економским интересима нису смјели бити доведени у питање противљењем, посебно држава као што је била Југославија или пак народа као што је био српски. Дозволити довођење у питање генералног наратива глобализације те норми и квалитета западног модела, од стране малих држава и народа, било је незамисливо с обзиром да би истовремено указало на постојање неравнотеже и проблема унутар самог модела те би у наставку довело до стицања утиска да је уређење модела подложно промјени путем дијалога и консензуса. Као што смо већ споменули, сама сврха модела била је противна томе што је остављало само силу, у правном и физичком погледу, као начин заштите интереса оригиналних твораца идеологије која је до недавно посматрана као незамјењива.

СЛУЧАЈ ЦИМЕРМАН
Најлакши начин за обрачун са Југославијом и Србима био је подстицање унутрашњих подјела те регрутација несрпских локалних елита у циљу спровођења западних циљева. Очигледан примјер је утицај Ворена Цимермана на почетак рата у Босни и Херцеговини. Окупивши представнике све три стране у БиХ, тадашњи амбасадор Португала у Сарајеву Хозе Кутиљеро и британски лорд Карингтон су успјели у стварању плана подјеле и децентрализације Босне и Херцеговине који је, у значајној мјери, био задовољавајући за све три стране.

Договор, још познат и као Лисабонски споразум, потписан је од представника све три стране 18. марта 1992. године. Десет дана након тога, амерички амбасадор Ворен Цимерман стиже у Сарајево и сусреће се са Алијом Изетбеговићем након чега Алија брзо повлачи свој потпис са раније постигнутог споразума. Иако не постоји документација нити други видови директних записа о томе шта је речено током састанака између Цимермана и Изетбеговића, слијед догађаја је далеко од случајног и упућује на висок степен повезаности између дотичног састанка и почетка рата у БиХ.

Бивши амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман (Фото: charlierose.com)
Бивши амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман (Фото: charlierose.com)

Према незваничним информацијама, Цимерман је током састанка дао Изетбеговићу чврсто увјерење да су Сједињене Америчке Државе спремне признати Босну и Херцеговину као независну земљу. Чињеница да је Вашингтон само девет дана након састанка, 7. априла 1992. признао БиХ као независну државу, баш као што је Зимерман и истакао, упућује на истинитост незваничних сазнања о природи састанка Цимерман-Изетбеговић. Признавање независности одређене државе, само по себи као процес, није нешто што се дешава спонтано и брзо, посебно у ситуацији каква је тада била у БиХ. С обзиром да је америчкој администрацији требало мање од десет дана да донесу такву одлуку заправо указује да је одлука већ била донета и да се чекао развој ситуације, погодан по САД-е, како би одлука била јавно обзнањена.

Тадашњи канадски амбасадор при Босни и Херцеговини Џејмс Бисет је приликом изјаве за једну од канадских медијиских кућа 2012. дао додатну тежину ранијим тврдњама о Цимермановој улози у почетку сукоба унутар БиХ. Наиме, током разговора Бисет је без околишања истакао да је „окидач рата за почетак сукоба у БиХ био тренутак када је амерички амбасадор убједио Алију Изетбеговића, муслиманског лидера у БиХ, да повуче свој потпис и одбаци ранији споразум постигнут уз помоћ португалског министра спољних послова…То је значило да би Босна стекла независност но да би настале три аутономне регије. Они су то сви потписали, но мој комшија, који је живио преко пута мене, Ворен Цимерман, амбасадор САД-а, је увјерио Алију Изетбеговића да одбаци тај споразум и једнострано прогласи независност након чега ће Сједињене Државе одмах признати независну Босну.“[5]

По веома сличном шаблону су се одвијале ствари везане за кризу на Космету. На исти начин на који су муслимани послужили Сједињеним Државама као „извођачи радова“ на терену у Босни и Херцеговини, тако су и Албанци послужили истој сврси на простору Косова и Метохије. Као што је муслиманима била обећана подршка и независност државе коју су они видјели искључиво као своју, тако је и Албанцима била, у суштини, понуђена прилика на остварење идеје Велике Албаније, можда не ријечју но свакако дјелом.

Чланак Њујорк тајмса из августа 1993. године, изненађујуће професионално написан, преноси мишљење већине америчких званичника који се махом слажу да је Вашингтон направио грешку приликом инсистирања на незавнисној и мултикултуралној Босни и Херцеговини упркос договору домаћих лидера да се земља подјели. Овако виђење развоја ситуације недавно се поново појавило на сцени са текстовима Тимотија Леса који предлаже омогућавање уједињења Републике Српске и Србије као компензацију за признавање независности Космета.[6][7]

Наравно, Лес посматра ствари из перспективе интереса Сједињених Држава и очекује да Срби, након америчког благослова и уједињења, приђу Сједињеним Државама и окрену леђа Москви. Хоће ли америчка дипломатија прихватити дотичну сугестију остаје да се види, но чињеница да се о овој опцији уопште и расправља требала би да послужи као лекција српским комшијама да се у задње три деценије нису против Срба борили толико за своје интересе колико за америчке.

Као што је аутор раније у тексту навео, балкански проблем Вашингтона се, из перспективе Сједињених Држава, своди на питање Срба. Илустрација овога се може пронаћи у чланку Њујорк тајмса споменутом изнад. Наиме, дио чланка је посвећен изјави Ворена Цимермана који је, бранећи ранију америчку политику, истакао да „смо ми сматрали да можемо онемогућити преузимање власти од стране Срба путем интернационализације проблема. Надали смо се да ће се Срби повући када постане јасно да ће Босна бити призната од стране Западних земаља. Испоставило се да смо погријешили.“[8]

Иако кратка изјава, веома је илустративна и води ка постављању неколико битних питања. Ако се узме у обзир природа Лисабонског споразума, којег је амбасадор Ворен торпедовао током свог разговора са Изетбеговићем, зашто је преузимање власти од стране Срба представљало проблем? Штавише, с обзиром да су територијалне јединице предвиђене Карингтон-Кутиљеровим планом биле засноване на националном принципу, Срби би, преузевши власт у својим областима чинили исто што и остали у БиХ. С друге стране, зашто је интернационализација проблема била потребна? Проблем се већ, значајним дјелом налазио пред рјешењем које су све три стране прихватиле. Зашто се од Срба очекивало да, скоро по некој врсти аутоматизма, одустану од својих интереса и захтјева у случају признања независности БиХ од стране Запада?

Алија Изетбеговић на састанку са тадашњим америчким сенатором Џозефом Бајденом у Сарајеву, 09. април 1993. (Фото: Reuters/Chris Helgren)
Алија Изетбеговић на састанку са тадашњим америчким сенатором Џозефом Бајденом у Сарајеву, 09. април 1993. (Фото: Reuters/Chris Helgren)

Сва ова питања имају смисла и одговори су им релативно очигледни ако прихватимо став да потези америчке дипломатије нису били усмјерени према смиривању ситуације и проналаску рјешења за кризу у БиХ, већ против интереса Срба. Језик којим се Цимерман користи јасно додјељује Србима улогу дестабилизујућег фактора и пријетње тадашњој ситуацији у земљи, упркос свим чињеницама које упућују на супротно. Америчка визија БиХ, тумачена кроз Цимерманову изјаву, подразумјевала је потпуну политичку доминацију Сарајева и муслиманског политичког врха, унитарну државну структуру праћену етикетом мултиетничности и мултикултуралности, како би се умирили духови на домаћем терену, те потпуним одустајањем Срба, и дјелимично Хрвата, од сопствених интереса.

Иронија историје се огледа у чињеници да је сам Дејтонски споразум, којим је постигнут мир у Босни и Херцеговини, био изузетно сличан Лисабонском споразуму.

НАМЕТАЊЕ КРИВИЦЕ
Зарад бољег схватања америчке политике према Србима у току деведесетих и након завршетка сукоба у бившој Југославији, неопходно је обратити пажњу и на раније споменуту побједничку идеологију која је крахом СССР-а добила на снази као глобално примјењив шаблон за обликовање друштава.

Услијед специфичности америчке историје, кроз америчко друштво се увијек провлачила нит расних односа између становника САД-а. Временом је ово довело до развоја комплекса кривице који су политичке снаге у Сједињеним Државама, посебно Демократска странка, претвориле у политичку и друштвену моћ истовремено обухватајући како бјелачко тако и црначко становништво. У оквиру холивудске дихотомије кривице, бјелцима у Сједињеним Државама била је додјељена улога криваца док су црнци, са осталим мањинама, постали жртве. Код првих је развијан комплекс кривице док је код других подстицан комплекс жртве. У оба случаја, подстицање ових комплекса је попримало екстремне облике и од самог почетка је било у потпуности разведено од историјских чињеница. Отпор овим процесима јесте постојао у САД-у, постоји и данас, но темељ устројства будућег америчког друштва био је постављен.

Мултикултурализам, као један од елемената новога свјетског поретка, у дотадашњу друштвену формулу, која се махом односила на америчког становништво европског и афричког поријекла, увела је читав низ других мањина, како група које су биле мањине на основу своје нације тако и група које су постале мањине због одређене карактеристике, као што је сексуална оријентација или специфичан поглед на сопствени пол. Вјештачко умножавање мањина довело је до специфичног развоја ранијег односа кривац-жртва те се убрзо насупрот бјелим „кривцима“ појавила маса „жртава“ разнолика по основи свог мањинског статуса но монолитна у својој улози жртве.

Глобализам, као један од кључних елемената америчке идеологије, пренио је сулуду перцепцију расних односа унутар Сједињених Држава на глобалну раван, вршећи предефиницију „добрих и лоших момака“ без узимања у обзир локалног контекста и тока догађаја.

Европска љевица, самом својом природом наклоњена оваквим идеолошким скаламеријама, а сама без оригиналне идеје, прихватила је овакво виђење историје и друштва, дајући подршку американизацији европских народа. У књизи Мултикултурализам и политика кривице: ка секуларној теократији Пол Готфрид истиче да су „за љевицу, посебно у Европи, Сједињене Државе након Хладног рата постале извршитељ ‘антифашистичких’ и мултикултуралних идеја које тријумфују у америчком друштву и међу америчким савезницима. Дуго демонизовано америчко капиталистичко царство више не узнемирује европску љевицу као што је некада…Све до недавног рата, Сједињене Државе су за љевицу постале незамјењив партнер у промоцији љевичарских идеја и напора против тврдоглавих европских националиста и антиглобалиста.“[9]

Почетком деведесетих година, Америка је од стране љевичара била виђена као утопија. Спој љевичарских идеја и предаторског капитализма, испреплетен са представом „изузетне нације“, довео је до агресивног наступа Вашингтона на глобалном пољу. Свако супростављане дотичној културној и економској агресији на крају је доводило до војне агресије.

Оштећена зграда Генералштаба након НАТО агресије 1999. (Фото: Hélène Veilleux/ladentdeloeil.net)
Оштећена зграда Генералштаба након НАТО агресије 1999. (Фото: Hélène Veilleux/ladentdeloeil.net)

Амерички љевичари, који су „дугим маршом кроз институције“ успјели да своје кадрове поставе на велики број значајних положаја како унутар америчког друштва тако и унутар америчке политичке структуре, су у Србима препознали историјске актере који савршено одговарају конструисаном стереотипу „лоших момака“. Као нација бијеле расе, на њих се могла одмах примјенити стигма „бијеле кривице“ само у овом случају „угњетавана мањина“ није било црначко или друго мањинско становништво Сједињених Држава, већ муслиманска популацији у Босни и Херцеговини и на Космету. Као група свјесна своје историје и националног идентитета, те заинтересована за очување истих, Срби чине додатни гријех рефлексивне сумње у глобализам те отпора ка процесима везаним уз ову појаву.

Жеља српског народа за животом унутар хомогене националне државе, проистекла из историјског искуства које је потврдило нестабилне и насилне тенденције нехомогених друштава, протумачена је као одбацивање мултикултуралног обрасца друштвеног уређења те је жигосана као нешто лоше. Из перспективе америчке администрације, без обзира на историјске чињенице и специфичне околности дешавања у бившој Југославији, на мултикултуралном друштву се морало инсистирати. Ако мултикултурализам може функционисати у САД-у, онда може функционисати и у малим балканским државама. Штавише, ако постоји мјесто на свијету гдје је објективно сасвим јасно да мултикултурално уређење није могуће нити пожељно, само је питање времена када ће се неко унутар самих Сједињених Држава запитати зашто амерички политичари на домаћој сцени инсистирају на мултикултурализму и зашто се дотична појава не смије доводити у питање.

Поуке распада мултикултуралног „братства и јединства“ у Југославији нису научене од стране твораца америчке политике и дешавања унутар самих Сједињених Држава данас су плодови пропуштених историјских лекција.

НЕНАУЧЕНА ЛЕКЦИЈА
Даг Бандоу, члан познатог Като института, приликом свог свједочења пред америчким Конгресом у марту 1999. године јасно истиче да не постоје објективни разлози за НАТО интервенцију на Космету против Срба а у корист Албанаца. У препису изјаве Бандоу наводи да „упркос најбољим намјерама (америчке) администрације, приједлог да се бомбрадује Србија и започне дугорочна копнена окупација Косова је изузетно погрешан. Администрација ће покушати да наметне вјештачки договор који неће бити истински прихваћен од било које стране. Покушаће да контролише герилски сукоб, чиме ће највјероватније довести до распламсавања национализма широм регије. Увучиће Америку у необјављени рат против нације која не пријети нити Сједињеним Државама нити било којем америчком савезнику. Овакав потез ће подстаћи сталну европску зависност од Америке у погледу заштите европских интереса небитних самим Сједињеним Државама. Извитопериће смисао хуманитаризма заснивајући интервенцију на етничкој припадности жртава, савезничком статусу зараћених страна, релативној снази супростављених политичких интереса те свеобухватности медијске пажње. Најважније од свега јесте што би животи војника Сједињених Држава били изложени опасности без икаквог озбиљног, још мање виталног, америчког интереса.“[10]

Током свог свједочења Бандоу је истакао да би НАТО интервенција на страни ОВК-а само дала додатног подстицаја заговорницима Велике Албаније. Вјероватно један од малобројних америчких аналитичара у том периоду, Бандоу је упозоравао да дјеловање на Балкану повлачи ризик од губитка много значајније игре везане за Русију. Према њему, „будући развој Москве остаје забрињавајући и несигуран. Напади НАТО савеза и окупација Југославије, која дјели дуготрајне словенске везе са Русијом, ће само погоршати већ постојеће тензије распламсане ширењем НАТО пакта“.[11]

Двадесет година након дешавања на Космету, живимо у свијету који је Бандоу дјелимично предвидио. Агресија на Југославију се испоставила као једна од преломних тачака у руско-америчким односима и утицала је на обликовање свијета каквог данас познајемо.

Косовски Албанац поздравља долазак бившег америчког председника Била Клинтона на обележавање двадесетогодишњице од уласка НАТО трупа на Косово и Метохију, Приштина, 12. јун 2019. (Фото: AP Photo/Visar Kryeziu)
Косовски Албанац поздравља долазак бившег америчког председника Била Клинтона на обележавање двадесетогодишњице од уласка НАТО трупа на Косово и Метохију, Приштина, 12. јун 2019. (Фото: AP Photo/Visar Kryeziu)

Подршка унитарној Босни и Херцеговини и пројекту Велике Албаније је несумњиво присутна унутар америчке политике с обзиром да планери у Вашингтону ове пројекте препознају као корисне за своје интересе. То је можда и најважнији разлог за подршку. Србофобија, као дериват русофобије, постоји унутар америчке администрације, но питање је колико дотични феномен утиче на обликовање политика Вашингтона према српском народу. Албански политичари су почетком деведесетих морали повући поуке из историје саме Југославије. СФРЈ је у одређеном периоду одговарала Американцима и они су подржавали њено постојање. Чим се амерички интерес промијенио, Сједињене Државе се нису либиле од активног учешћа у подстицању распада СФРЈ. У случају да се албански пројекат и оствари, то би била творевина са ограниченим вјеком трајања. Настала уз амерички благослов, Велика Албанија зависила би од добре воље „пријатеља“ из Вашингтона и њихове подршке.

У раду којим се прославио, Николо Макијавели истиче да „владар који се поузда у туђе трупе поставља себе у ситуацију гдје за њега не може бити користи. Ако туђе трупе буду поражене, владар остаје небрањен, но ако стране трупе однесу побједу, испоставља се да он своју побједу дугује туђој моћи.“[12]

Ово је лекција коју нико од српских комшија није научио. Данас је Босна и Херцеговина међународни протекторат и дисфункционална земља. Хрватска је резервоар радне снаге сведен на туристичку одредницу богатијих европских земаља а почетком године, кроз уплитање америчког војног команданта у политичку живот „независног“ Косова могло се уочити стварно политичко стање на Космету. То им је донијела њихова борба. Истрошили су себе у ратовима против „злих“ Срба док им је Запад непримјетно око врата стављао омчу економске и политичке зависности а мозак испирао наративом „жртве“.

ТРИ ПРАВЦА
Српско политичко вођство у овом тренутку може дјеловати истовремено у три правца. Први се односи на регионално дјеловање према државама које су такође угрожене идејом Велике Албаније. Овде се поставља питање постојања политичке воље потенцијалних савезника на кораке против остварења албанске идеје у тренутним условима гдје настанак великоалбанске државе погађа само српске интересе. Политичко расположење у дотичним државама ће, највјероватније, зависити од ескалације шиптарских амбиција и њиховог дјеловања.

Други смјер дјеловања подразумјева одбијање сваког признања Косова као независне државе те инсистирање на таквом ставу унутар међународних институција. Рад српске дипломатије је у посљедњих неколико година получио одређеног успјеха у том погледу, но рад дипломата мора бити подржан напорима на јачању српских институција и утицаја на простору самог Космета.

Трећи правац дјеловања односи се на напоре којима би се у оквиру мултиполарног поретка, који се чини све изгледнији, поништио од Запада наметнут статус кво на Балкану, скоро у потпуности усмјерен против српских интереса. Ово подразумјева покретање акције за преиспитивање догађаја који су се догодили у току распада бивше Југославије и довођење у питање завршних резултата датих догађаја, као што је самопроглашена независност Косова или наратив о наводној српској кривици за различите ратне злочине.

Споменик Милошу Обилићу у Грачаници (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Споменик Милошу Обилићу у Грачаници (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Идеја и наратив Велике Албаније јесу опасност по српску државност, но у самој идеји свог постанка Велика Албанија носи сјеме свог нестанка. Потпуно остварење албанских претензија повлачи за собом стварање непријатељског расположења у четири сусједне државе. Пројекат албанских иредентиста остварив је једино у условима озбиљне стране подршке. Као што то обично бива са хегемоном који лагано губи свој статус, Сједињене Државе се сусрећу са изазовима широм свијета и заступање албанских интереса од стране Вашингтон није неупитно. Тренутно се чини да вријеме ради за Србију, што треба у потпуности искористити те престати дјеловати половично у замјену за илузију чланства у ЕУ.

 

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] http://www.kosovo.net/sk/rastko-kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/bogdanovic-kosovo_2.html

[2] http://www.rastko.rs/cms/files/books/474e828f5a0ad

[3] http://www.rastko.rs/cms/files/books/474e828f5a0ad

[4] https://www.theguardian.com/commentisfree/2008/jan/14/itstimetoendserbbashing

[5] https://www.youtube.com/watch?v=R1QL1M8zycE

[6] http://demostat.rs/en/vesti/analize/timothy-less-re-ordering-the-balkans/763

[7] https://balkaninsight.com/2020/02/28/bosnias-second-collapse-is-starting-to-look-inevitable/

[8] https://www.nytimes.com/1993/08/29/world/us-policymakers-on-bosnia-admit-errors-in-opposing-partition-in-1992.html

[9] https://books.google.ba/books?id=0XvR-aKybuQC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false

[10] https://www.cato.org/publications/congressional-testimony/us-role-kosovo

[11] https://www.cato.org/publications/congressional-testimony/us-role-kosovo

[12] https://www.sparknotes.com/philosophy/prince/section6/

 

Насловна фотографија: kosovokosova.wordpress.com

 

Извор princip.news