A. Apostolovski: Turistički proboj Solunskog fronta

Možda bi na graničnim prelazima našim morskim hodočasnicima trebalo meriti i test inteligencije. Verovatno su neki od njih kandidati za Mensu. A geniji su neshvaćeni

Da li ste uplatili aranžman u karantinu za četiri osobe, s pogledom na more? Želite doručak u sobi? Doneće ga bolničarka u skafanderu, a potom ćete umesto girosa osetiti ukus štapića kojim se uzima bris iz grla. Ali, da ne budem ciničan. I to je ukusnije nego respirator. I ko zna koliko ćete provesti u koronarnom zarobljeništvu u tuđini o sopstvenom trošku. Ako obolite od korone, kad se vratite, ostaćete dužni kô Grčka. Ukoliko, naravno, imate dovoljno novca da se ikada vratite u svetu srpsku zemlju.

Potrebno je zaista biti luckast, jer kako drugačije opisati putešestvije na dobrovoljnoj bazi ka Halkidikiju, Pefkohoriju ili Lefkadi, zajedno sa decom, opremljen toplomerima, paracetamolom i kremom za sunčanje, faktor 50.

Estetski prizor turista u autobusu ili kolima podseća na pokretnu bolnicu. Lica prekrivena maskama, ruke u rukavicama, glave pod kapama, dok vozač ni sam nije siguran da li su blokirani granični prelazi ka Severnoj Makedoniji. Ili će ipak morati da skrene ka Bugarskoj? Kod doskorašnjih Makedonaca, sada Severnih, nikada ne znate kada će opet uvesti policijski čas. Ili će ga ukinuti? Kod Bugara takođe. Mediji svakoga dana bombarduju novim vestima o rigoroznim merama zaštite koje sprovode Skoplje, Sofija i Atina, kako bi se zaštitili od masovnog pohoda Srba. Hoće turiste, ali zdrave i rumene kô jabuka. Što će reći, testirane. Možda bi na graničnim prelazima našim morskim hodočasnicima trebalo meriti i test inteligencije. Verovatno su neki od njih kandidati za Mensu. A geniji su neshvaćeni, zar ne, dok ponovo probijaju Solunski front.

Granični prelazi na bugarsko-grčkoj granici juče su opet zatvoreni, a kolone automobila su, kao pre nekoliko dana, ponovo kilometarske. Zar Bojko i Kirijakos zaista misle da će zaustaviti Srbe koji putuju ka plažama? Sudbina grčke ekonomije zavisi od turizma, ali ne po svaku cenu. Srbi, opet, hoće na more, po svaku cenu. I ne pitaju šta košta!

Baš ih briga koliki je razmak između suncobrana na plažama. Četiri metra ili nešto duže? Kakve su kazne ako s maskom, ali hirurškom, a ne onom sa cevčicom, zaronite kako bi ste proveli nekoliko trenutaka u podvodnom svetu, daleko od onog virusnog? U noćnoj romantičnoj šetnji pored mora, naravno, ne održavate fizičku distancu, a kada ujutru vidite Sunce i sednete na ležaljku, hoćete li je dezinfikovati, pitajući se ko je pre vas ležao na njoj? Ili ćete pomisliti kako je sve ovo jedna velika zavera, pa ćete se herojski opružiti i gledati ka pučini, a potom skupljati školjke i praviti tvrđave od peska, kao bazu zaštićenu od 5G mreže. Plaže su sablasno prazne, osim izviđača herojskog srpskog turističkog invazionog korpusa. Jedna majka s malom decom ponosna je heroina teško razumljivog putešestvija. Ona i deca, sami na plaži, očekuju pojačanje, zarobljeno na graničnim prelazima. Razmišljaju li kako će da se vrate? Zar da misle o takvoj sitnici dok navlače peraja? Vlasnici apartmana i osoblje hotela dužni su da im ujutru i uveče mere temperaturu. Nije li to dokaz prvorazredne gostoljubivosti i brige za našeg čoveka koji će, posle vizite zaspati, sanjajući Zevsa s maskom koji je na Olimpu, pored onoliko bogova, počeo da se krsti.

Nisu li, uostalom, pre nekoliko godina, posle terorističkih napada u egipatskim letovalištima samo naši ostajali, braneći svoje uplaćene aranžmane kao zenicu oka svoga. Neće valjda bombaši samoubice da ih spreče da na „Fejsbuk” postavljaju fotke iz hotela sa pet zvezdica? Ako naiđe terorista opasan eksplozivom, mlatnuće ga suncobranom.

Šta je bilo u glavama putnika koji su avionom pre neki dan poleteli ka Atini? Nisu valjda svi poželeli da vide Akropolj, čak i po cenu da na aerodromu budu testirani i zadržani 24 časa u izolaciji? Ako je samo jedan putnik zaražen, svi ostali će da provedu letovanje u karantinskom smeštaju, postajući eksponati za proučavanje. Kada se vrate u majčicu Srbiju, opet ih čeka izolacija. Nema tog Frojda koji bi nas razumeo.

Dakle, mora da i sa mnom nešto nije u redu jer mi ne pada na pamet da, kao trećepozivac, postanem solunac. Srbija je, barem za sada, dovoljno velika da bi se pronašao nekakav čarobni kutak gde vazduh miriše na cveće polja i livada. Mada i ovi koji ostaju, odbijajući da prime Karađorđevu zvezdu, postaju sve ozbiljniji kandidati za kauč i gledanje u prst doktora koji ga pomera levo-desno. Kafići i splavovi su prepuni. Klinci se stiskaju jedni uz druge, ali ako njih mogu delimično da razumem, deca su deca, kako da shvatim legendarnog Dejana Stankovića, koji je pozvao navijače Zvezde da dođu masovno na stadion „Rajko Mitić” i proslave titulu. Kao neprskani zvezdaš, već nas vidim na naslovnicama svetskih medija.

Možda smo svi postali Pasteri, pa smo smislili lek za koronu? Potpališ baklju i postaneš primarijus. Ko je očekivao da će Delije održavati socijalnu distancu od dva metra, taj veruje i da bi posetioci koncerta Zdravka Čolića u Kragujevcu bili na bezbednom da je Zdravko počeo da peva „Ti si mi u krvi”.

Međutim, kola su se slomila na najvećem. Zdravkov koncert odložen je za avgust. Nije valjda i Čola otišao na more?

 

Autor Aleksandar Apostolovski

 

Naslovna fotografija: greeka.com

 

Izvor Politika, 22. jun 2020.