M. Danojlić: Zlatno doba uobraženosti

Virus je pokazao naličje neoliberalnog kapitalizma, isteravši njegove upravljače na bolan ispit. Oni pametniji su se primirili, dok je u osionima proključao bes

Pored lažljivosti, vidljivi porok savremene zapadne kulture je osionost. Za vreme vanrednog stanja ta dva zla su se ponegde pritajila, dok su se drugde rasplamsala. Bahati moćnici, i sobom opijene države-velesile, odjednom se nađoše na udaru neprijatelja koji ne razlikuje bogate od siromašnih, ni gospodare od poniženih i uvređenih. Osećanje sveopšte ravnopravnosti mudre je opomenulo na naš suštinski položaj u svetu i životu, dok je bezumne to razbesnelo. Kakvog smisla ima negodovati protiv vanrednih mera i ograničenja, nametnutih zarad očuvanja narodnog zdravlja? Takvu ludoriju može sebi dopustiti jedino bezobzirna individualistička opsednutost sobom.

Na spisku velikih poroka i grehova gordost je, ako se dobro sećam, stajala na prvom mestu. Slede srebroljublje, razvrat, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev, i samoubilačka nebriga za spasenje duše. Kod silnika se ova prekoračenja prepliću, međusobno podstiču i umnožavaju. Ideja sveljudske ravnopravnosti kolonizatorima je organski tuđa. Tehnološka premoć, u spoju sa duhovnim mediokritetstvom i bezbožništvom, što su vidna obeležja naše epohe, daju zastrašujuće plodove. Mi smo tu, nasilničku bahatost, iskusili na svojoj koži, pa i danas stenjemo pod njenim čovekoljubivim jarmom.

Gordljivci nemaju teškoća sa savešću. Svoje pohode započinju uzvišenim obrazloženjima: kunu se u demokratiju, slobodan protok robe, ideja, i novca i jedinstveni obrazac ljudske sreće, onako kako su te ciljeve razumeli i ostvarili u sopstvenoj sredini, sa milionima siromašnih, nezaposlenih i lišenih zdravstvene zaštite, pa bi, velikodušno, da usreće i ostatak planete. Dakako, iza lepih reči krije se ružna suština, ono o čemu se stalno misli a nikad ne govori, dakle: novac. Još je Bion iz Boristene, u 3. veku pre Hrista, ukazivao da je novac živac rata, njegova pogonska sila i krajnji cilj. Ovu će ocenu, kasnije, prihvatiti Diogen Laertije, te Ciceron i Rable, da joj Marks dadne teorijsko obrazloženje. Ponešto se, ipak, promenilo.

U Diogenovo vreme, pohodi su dolazili sa Istoka, i mogli su se, sa malo sreće i veštine, zaustaviti u termopilskom klancu, dok danas kreću sa Zapada, i to ne po zemlji, nego u nebeskim visinama, pa malima i slabima ostaje da čekaju šta će im pasti na glavu. A i novac je promenio agregatno stanje i boju: vrednost naftnih izvora meri se suvim zlatom. U zaposedanju tog bogatstva, i u osvajanju povoljnih geostrateških pozicija, osvajač gazi preko svakoga ko mu se nađe na putu. Tako smo se, i mi, našli na njegovom pravcu jurišanja. Stigao je u Gnjilane, da bi tamo branio svoje malo proširene granice. Pobedio je, što i nije neki osobiti podvig, i stekao pravo da sudi pobeđenima kao ratnim zločincima, što je vrhunac modernog cinizma. Nego, i to nije najgore; još je mučnije što deo naših narodnih izabranika taj rat, poluglasno, opravdava, a presude divljih prekih sudova prihvata kao ispravne i zakonite.

Nedavno je jedan američki sociolog objavio raspravu sa tvrdnjom da je preovlađujuća kultura Zapada – kultura laži. Samo je u takvoj ideološkoj klimi moguće propovedati plemenitu ideju o ljudskim pravima, o otvorenosti prema svetu, i istovremeno podizati zid na američko-meksičkoj granici, uz oštre zamerke Viktoru Orbanu što to isto čini od Segedina do Horgoša. Od takvog drskog licemerja čoveku se zavrti u glavi.

Idejni program tolike, silne i bahate samoživosti razradio je, pre desetak godina, francuski pesnik-komunista Fransis Komb u stihovanom pamfletu „Molitva za zapadnu civilizaciju“. Za moto pesme uzeo je herojski poklik nekadašnjeg francuskog predsednika Žaka Širaka, izrečen upravo povodom agresije na Srbiju, u čemu je on srčano učestvovao. „Reč je“, ističe ovaj ne naročito uman državnik, „o sukobu između civilizacije i varvarstva“.

Civilizovan je podstanar Jelisejske palate, a varvari su oni pobijeni u Grdeličkoj klisuri. Ovakav pogled na život i svet Fransis Komb izlaže u parafrazama natopljenim gorkom ironijom: Mi smo civilizovani zato što su naše rakete brže / Što su helikopteri Apaš bez premca na tržištu / Jer su pravni poredak i televizija na našoj strani / Jer znamo samo za silu i za zaprašivanje uranijumom / Jer mi određujemo ko je dobar ko loš, ko diktator ko demokrata / Ko ima pravo na izbeglički status a ko nema / Civilizovani smo jer vodimo humanitarne ratove / Pa kad greškom pogodimo stotinak civila u nekom skloništu / Ili konvoj kamiona ili stambeni blok / Priznamo da su to kolateralne štete neizbežne u ratu pa možemo mirno nastaviti sa ratnim dejstvima / Civilizovani smo samim tim što ćemo pobediti / Uspeli smo da iziđemo na kraj sa Piktima koji su se farbali plavom bojom / I ratnike po dolinama naoružane jedino strelama / Dok su se na neosedlanim konjima strmoglavljivali niz obronke bregova / U krvi smo pomirili divljake Amerike, Azije i Afrike / Što su se međusobno klali i ubijali / Mi smo najjači / Uskoro ćemo se vrnuti u Rim / Proći ispod Kapije pobede sa neuprljanim tenkovima / I zarobljenice iz dalekih zemalja prosipaće nam pod noge cvetne latice… / Pa ipak, ponekad, uveče, brižno se zapitamo / Koliko će još sve ovo moći da traje / O da, sve češće na četiri strane Imperije / Valja intervenisati i intervenisati / Borba je neravnopravna divljaci brojni i sve brojniji / Život za njih nema cenu koju mu mi pridajemo / Jer mi ne volimo da umiremo / I onda se pitamo / Koliko će koliko dugo sve ovo trajati / Koliko će ostatak čovečanstva moći da nas podnosi.

Nađe se, eto, i poneki usamljenik, spreman da postavlja neprijatna pitanja vremenu i društvu u kome živi. Ovakvi glasovi ne dopiru do ušiju naše inferiorne prozapadnjačke elite. Ona je oborila glavu i smerno čeka pred vratima koja se ne otvaraju. Očarana je čak i B. A. Levijem, čije je tekstove, i u godinama bezočne antisrpske kampanje, prenosio ugledni beogradski list. Kad sam, u razgovoru, to napomenuo glavnom uredniku lista, on se začudio: šta mi tu smeta? Naša štampa je „objektivna“, prenosi svakakva mišljenja, a B. A. Levi je veliko ime, ima prava da nama, divljim varvarima, soli pamet. Ostareli „novi filozof“, vlasnik stotinu besprekorno belih košulja, odavno se presaldumijo: od levičara se pretvorio u zagovornika američkih imperijalnih pohoda i gorljivog podstrekača rata protiv Libije.

Ko je jak, prirodno drži stranu jakih i najjačih. Razmaženi pripadnik pariske praznoglave inteligencije, bez veze sa sopstvenim narodom, uzeo je pravo da sudi o narodićima iz našeg kutka Evrope, ne imajući o nama osnovnih znanja i obaveštenja, da bi na našem „fašizmu“ uvežbavao svoju progresivnost. Veoma se začudio kad su mu u Beogradu, na nekoj javnoj tribini, sasuli tortu u nos. Greška, naravno: torta se može jesti, a on je zaslužio nešto što se ne jede.

Pun sebe i svojih samorazumljivih prava, on se i u pandemiji našao na strani bezočnih moćnika koji su opštu opasnost primili sa negodovanjem i ljutnjom. Egoistička raspuštenost u kojoj su ogrezli žitelji otmenih pariskih četvrti, svetinja je koja stoji iznad kolektivne bezbednosti. Sirotinja kako mora, a povlašćeni kako hoće. Evo ga, već je objavio knjigu Virus koji izluđuje. Njegovi argumenti su se čuli i u našoj sredini. COVID-19 je najteže pogodio bahate i ohole, ponizio ih u njihovoj drskosti. Mali ljudi, uplašeni od zaraze, često bez mogućnosti otaljavanja radnih obaveza preko internet-mreže, za Levija su „razmućeni pekmez konfinacije“. Filozofa je „zaprepastila njihova poslušnost sanitarnim vlastima“.

Pogani mali virus je pokazao naličje neoliberalnog kapitalizma, isteravši njegove upravljače na bolan ispit. Oni pametniji su se primirili, uvukli rogove; možda su se, pred smrtnom opasnošću, za časak očovečili, dok je u osionima proključao bes. Uobraženost se, i inače, dodiruje sa maloumnošću.

Direktor jedne osnovne škole na Floridi, zakleti protivnik putovanja u inostranstvo, ovako objašnjava svoj stav: „Nije mi potrebno putovati u druge zemlje da bih saznao da je Amerika najbolja zemlja na svetu.“ Na šta mu mudri Solomon uzvraća: „Oholost se javlja pred poginuće, a uznositost uoči propasti.“

Samo da to dočekamo.

 

Autor Milovan Danojlić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 26. jun 2020.