Milomir Stepić: O teritorijalnom integritetu se ne razgovara

Nikakva promena Rezolucije 1244 SBUN ne bi nam išla u prilog. Čini se kao da Tramp i tzv. duboka država prema Srbiji imaju odnos dobrog i lošeg policajca

Povod za ovaj razgovor s prof. dr Milomirom Stepićem je njegova knjiga Kroz balkanski durbin, koju je nedavno objavio Institut za političke studije. Temeljna, jasna i u svojoj argumentaciji precizna, odgovarajući na aktuelne teme ona zapravo duboko ponire u širu stvarnost i tumači mnoge fenomene.

U predgovoru knjige ističete da se na Balkanu najjasnije pokazuju simptomi globalnih i kontinentalnih poremećaja i da onaj ko poseduje balkanski „oslonac“ ima snagu i da „pomeri svet“. U čijim je rukama balkanska „poluga“ danas, te šta govori pogled na svet s Balkana kao sa isturene osmatračnice?
Balkan poseduje „magnetizam“ koji neodoljivom snagom privlači velike sile. Kada se njegovom geografski predisponiranom posredničkom, kontaktnom, tranzitnom i čvornom položaju između važnih regiona centralne Evrope, istočnog Sredozemlja, Jadrana, Crnomorskog basena, Male Azije i Bliskog istoka doda činjenica da se tu nalazi i „procep svetova“, tj. konfliktni dodir tri svetske civilizacije i sudar geopolitičkih „tektonskih ploča“ – ne čudi nadmetanje glavnih „igrača“ za njegovu kontrolu.

Posle hladnoratovskog trijumfa, SAD na čelu Zapada nisu propustile priliku da stave pod kontrolu i „verige sveta“. Međutim, tzv. unipolarni momenat je prošao i sada na Balkanu svoje mesto traže i drugi akteri. Neki od njih bili su pasivizovani, ali nikada nisu odlazili, a drugi nastupaju snažno, brzo i bez pardona. Štaviše, privodi se kraju i monolitnost Zapada, te se najvažnije njegove članice vraćaju na Balkan sopstvenim vektorima. Dakle, dolazeći multipolarizam sve više će komplikovati ionako teško razmrsiv „balkanski geopolitički čvor“.

Kako bi izgledala balkanska projekcija multipolarizma?
Nezahvalno je prognozirati u kom smeru će se transformisati sadašnji unipolarni multipolarizam. Korona, taj „mali, nevidljivi neprijatelj“, pokazala je svu krhkost svetskog sistema i nepredvidivost tranzicije u novi poredak. Po svoj prilici, pandemija je, kao katalizator, ubrzala ono što je ionako bilo neminovno – dolazak multipolarizma kao uvod u neki novi bipolarizam. Balkan ga već odavno registruje, možemo da prepoznamo njegove obrise i da s priličnom sigurnošću odredimo ključne trendove, ali još ne možemo da preciziramo kako će u geopolitičkom smislu izgledati. Ne bi trebalo da se iznenadimo ako relativno brzo „subporedak na balkanskom potkontinentu“ bude formiran u vidu neoklasičnih interesnih sfera ili delova „velikih prostora“ Rusije, Nemačke i Turske, koje možda neće geostrategijski natkriliti SAD, ali hoće geoekonomska „paukova mreža“ Kine.

Možemo li anticipirati kako će se pobeda ili poraz Trampa na predstojećim izborima odraziti ne samo na poziciju SAD već i na svetski geopolitički poredak?
Kaže stara izreka: „Izaš’o svet na šiljak, pa krenu stromorom!“ Posle vrhunca nadmoći, SAD su krenule nizbrdo i prete da čitav svet gurnu u provaliju. Veliku obavezu imaju dolazeće sile – prvenstveno Kina i Rusija – da onemoguće SAD da nas odvuku u neku „crnu rupu“. Tramp, njegova „ekipa“ i odgovorne elite uvažavaju realnost, a još više perspektivu, da do pucanja prenapregnute SAD više ne mogu da održe globalnu hegemoniju, te da je racionalnije dobrovoljno se „meko prizemljiti“, obezbediti poziciju „jednog u trilingu“ i zadržati barem monroovsku dominaciju na dva američka kontinenta, nego voditi unapred izgubljenu bitku, suočavati se sa sve oštrijim unutrašnjim tenzijama i možda potpuno podleći destrukciji.

Demonstrant spaljuje američku zastavu tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda u blizini Bele kuće, Vašington, 23. jun 2020. (Foto: REUTERS/Erin Scott)
Demonstrant spaljuje američku zastavu tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda u blizini Bele kuće, Vašington, 23. jun 2020. (Foto: REUTERS/Erin Scott)

Druga strana ne želi da prihvati deklinističku stvarnost, pogrešno procenjuje da SAD i Zapad u celini mogu i dalje da zadrže privilegovanu poziciju i ne odustaje od narcisoidnog stava o Amerikancima kao „neophodnoj naciji“ koja zadržava pravo da silom nameće sopstvene interese u svakom kutku planete. Stoga aktuelna borba s koronom, enormno naraslom nezaposlenošću i rasno-etničko-socijalnim nemirima, a sutra izborno nadmetanje ne između dva čoveka već između dva koncepta – nisu samo američko već svetsko pitanje.

Kakva će uloga pripasti Kini u prekompoziciji moći velikih sila, i u kojoj meri će Srbija i srpske zemlje koje kontrolišu ključne balkanske koridore biti favorit na koji Kina ozbiljno računa? Da li bi to olakšalo ili pak srpsku poziciju učinilo još komplikovanijom, i zašto?
I korona-zaraza je kao lakmus pokazala da Kina ima kapacitet da preuzme vođstvo od SAD i postane vodeća svetska sila. Ali pitanje je kakve su njene predispozicije za globalnog hegemona. Ipak su SAD kao „ostrvo“ zaštićene okeanima, a Kina na evroazijskom megakopnu ima komplikovano, heterogeno i nestabilno okruženje. Treba imati u vidu lucidno zapažanje ruskog neoevroazijca L. Savina da Rusija teži integraciji, a Kina povezivanju.

Srpski činilac na Balkanu ima kvalitet ne samo za ruskog već i za kineskog posrednika jer je ostao jedini oponent američkom atlantizmu. Stoga može da bude njen „favorit“, ali se za tu privilegovanu poziciju treba i samopreporučiti. Uostalom, američkim bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu 1999. Srbi i Kinezi mogu se smatrati ratnim saveznicima. A to se ceni i pamti. Trebalo bi znati i predočiti da ni Kinezima, kao ni Rusima, kao eksponent na Balkanu nije dovoljna samo Srbija (naročito ne Srbija sa amputiranim KiM) već srpske zemlje u celini. Da li imamo hrabrosti da se oslonimo na ova dva velika saveznika i u simbiozi interesa rešimo srpsko pitanje, kada smo, na drugoj strani, suočeni s pretnjama i ucenama EU i SAD?Povlačenje taksi od strane Prištine otvorilo je prostor za nastavak pregovora. Da li su takse sve vreme opstajale kao adut u rukama SAD za pokušaj političke nagodbe sa Srbijom?

U naručenoj trećerazrednoj predstavi takse su bile očigledan „štap“, a njihovo povlačenje, uz tvrđenje pazara sa tzv. reciprocitetom – „šargarepa“. Ukidanje taksi predstavlja se kao ogroman ustupak arbanaških lidera, ali ne zaboravimo da se u njihovoj senci mnogo toga provuklo i ostalo da traje. Pomenimo samo vojsku i nedavno elektroprenosno pripajanje Albaniji. I sada se na kvaziustupak Prištine očekuje stvarni ustupak Srbije, koji se, okreni-obrni, odnosi na ono što je opipljivo – teritoriju. Ni o kakvoj nagodbi kada je teritorijalni integritet i suverenitet ne sme biti razgovora. To je protivustavno i kažnjivo!

Ipak, neka nagodba je očigledno „na stolu“. Šta Srbija dobija eventualnom revizijom „neadekvatnih granica“?
U suprotnosti je i s Rezolucijom 1244 SB UN koja potvrđuje celovitost SRJ čiji je Srbija pravni naslednik, dok njeno pozivanje na sporazum iz Rambujea ne vredi, budući da on nije potpisan. Zašto je Srbija uopšte upala u zamku razgovora o teritoriji, bez obzira što svoju pokrajinu trenutno defakto ne kontroliše? Štaviše, od srpskih zvaničnika se čuju predlozi razgraničenja, korekcije granica, razmene svoje za svoje i tante za tante, da se dobije nešto čime bismo bili zadovoljni…

Specijalni izaslanik predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, Beograd, 24. januar 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Specijalni izaslanik predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel na sastanku sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, Beograd, 24. januar 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Teritorijalna trgovina, i to ne sa bilo kakvim već s kosovsko-metohijskim delom Srbije, uvedena je u politički i medijski opticaj kao da se radi o običnoj kupoprodaji njive, bašte, plantaže jabuka ili placa za vikendicu, a ne o nemerljivo važnoj stožernoj srpskoj zemlji. Srpsko pokretanje revizije nametnutih „neadekvatnih granica“ može i treba da se odnosi samo na nekadašnje konstitutivne narode i titoističke republike biše SFRJ.

Neposredno posle izbora, a pred sam Vidovdan zakazan je sastanak Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Beloj kući na temu nastavka dijaloga. Kako objasniti tvrdnje da se Srbija, oslobođena EU posrednika, nalazi pred povoljnijim mogućnostima rešenja kosovsko-metohijskog problema? Možemo li očekivati drugačiji odnos Trampa prema statusu KiM od onog koji je negovala tzv. duboka država godinama unazad? (u međuvremenu je sastanak otkazan, prim. NS)
Bez posrednika EU samo se ide u Vašington, ali ga se nismo oslobodili. Ne predaju se tako lako birokrate iz Brisela. Uzdrmanoj na svim „frontovima“ – od bregzita, do zaraze i najezde migranata – EU još samo pred Balkancima može da se nakostreši. A Tramp je problem nasledio od svojih prethodnika i sadašnjih ljutih protivnika. On bi da ubere neki politički poen tako što će ga (se) rešiti, ali ne tako što bi doveo u pitanje tzv. kosovsku nezavisnost koja je plod direktnog, čak i vojnog američkog angažmana. Tako bi narušio ionako poljuljan kredibilitet SAD i dao jak adut u ruke suparnicima koji žele što pre da mu vide leđa. I njemu bi najviše odgovaralo da „slomi“ Srbiju nekim kozmetičkim ustupkom. Čini se kao da Tramp i tzv. duboka država prema Srbiji imaju odnos dobrog i lošeg policajca.

Kako objašnjavate relativizovanje značaja Rezolucije 1244 SB UN u srpskom javnom prostoru i preporuke da bi bilo uputno da se na konferenciji velikih sila donese nov, bolji, usklađeniji s realnošću dokument koji bi regulisao pitanje statusa KiM?
U velikom delu srpske javne scene – od političke nomenklature, do naučne porodice – postoji zaprepašćujuće utrkivanje ko će pronaći više (pseudo)argumenata za odricanje od Kosova i Metohije. Da sve bude još čudnije, oni dobijaju i otvorenu medijsku podršku. Nema sumnje da tu ima nekog sistema i nevidljive ruke. A toliko je činjenica izvan svake diskusije u prilog očuvanja KiM u sastavu Srbije: naši sunarodnici, duhovno središte, kosovski zavet, državotvorna kolevka, geopolitička „makrotvrđava“, ogromna ležišta metala i nemetala, rezerve lignita za 180-200 godina… Da ne podsećam na Ustav!

Uostalom, tzv. kosovsku nezavisnost priznaje samo 28,5 odsto stanovništva i 34,6 odsto teritorije država sveta. I to je realnost, a ne samo okupacija, podrška Zapada nezavisnosti, razobručeno arbanaško nasilje, pa i naš politikantski defetizam koji artikulišu krugovi „mudrih“, „dalekovidih“ i „okrenutih budućnosti, a ne prošlosti“. Nikakva promena Rezolucije 1244 SB UN ne bi nam išla u prilog. A još manje da budemo predmet kompenzacija na hipotetičkoj konferenciji velikih sila.

Da li je moguće vraćanje Kosova pod faktičku kontrolu Srbije?
Nije pitanje „da li“ već „kada“ i „kako“. Nije dovoljno samo da u to verujemo nego i da se uporno pripremamo na svim poljima – političko-diplomatskom, ekonomskom, vojnom, kulturnom, propagandnom, prosvetnom… Ne zaboravimo šta je rekao Bizmark: „Nemačko ujedinjenje rezultat je delovanja nemačkog učitelja.“ A u srpskim udžbenicima je sve više skandaloznih propusta kao, na primer, u onom gimnazijskom za geografiju gde se pojavljuju karte na kojima su KiM prikazani kao nezavisna država. Istovremeno, na koricama udžbenika u Albaniji nalaze se sastavni delovi „Velike Albanije“.

U stvari, prvo bi trebalo da pokažemo neupitnu i beskompromisnu nacionalnu volju da su KiM naši i da bezuslovno moramo da ih vratimo pod faktičku kontrolu Srbije. Zašto bismo ih (pro)dali? Naročito sada, kada se odnosi u svetu ubrzano menjaju u srpsku korist. Ako je tačno da Srbija u poslednje vreme ima izuzetan porast BDP-a (među najvećim u Evropi), smanjenje nezaposlenosti, poplavu stranih investicija, povećanje prosečne plate na više od 500 evra (do 2025. na 900 evra) i ubrzanu izgradnju fabrika, stanova, auto-puteva i „brzih pruga“ – može se zaključiti da je taj napredak moguć uporedo s „nerešenim statusom Kosova“.

Spomenik Milošu Obiliću u Gračanici (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Milošu Obiliću u Gračanici (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Pa zašto onda srljamo u „kompromis“ kada prilike još nisu povoljne? Zbog prijema u EU koja ni sama ne zna šta će sa sobom? Treba da znaju donosioci odluka: istorijsko merilo uspešnosti njihovog vladanja i ono „su čim će izać’ pred Miloša“ neće za 50, 100 ili 500 godina biti kilometri asfalta, broj probijenih tunela i kvadratni metri izgrađenih tržnih centara, nego da li se jesu ili nisu odrekli Kosova!

Da li bi eventualno potpisivanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ značilo i trajno potiskivanje Rusije s Balkana, i šta bi to imalo za posledicu?
Trajno potiskivanje ne, ali dugoročno svakako da. Rusija više na Balkanu ne bi imala nikakvo ishodište prema kome bi uputila svoj geopolitički vektor. Bila bi, nema sumnje, svedena na moćnu, ali ipak drugorazrednu silu, potisnutu u dubinu evroazijskog Heartland-a i potpuno lišenu ambicija prema jugoistoku Evrope. Posle onemogućenog „Južnog toka“ bio bi joj presečen i „Turski tok“, a čitav Balkan pokrio bi NATO sa obezbeđenom pozadinom za snažniji angažman u crnomorsko-kavkasko-kaspijskom regionu. Taj gubitak ne bi moglo da joj kompenzuje ni često pominjano eventualno američko prihvatanje priključenje Krima, budući da je to „svršena stvar“. U svakom slučaju, posledice bi bile najgore po Srbiju.

Šta bi moglo da zaustavi njeno dalje teritorijalno fragmentiranje i sažimanje?
U kojoj meri je stavljanje Balkana pod potpuni protektorat Zapada moguće u ruskom prisustvu? S tim u vezi, da li rusofobiju u današnjoj Crnoj Gori objašnjava činjenica da je Rusija najveći podsetnik na srpski identitet srpske Sparte? Zapad tereti Rusiju za „maligni uticaj“, a ona za sada još uvek samo „drži nogu u vratima“ i minimalno kvari atlantističku idilu. Okrivljena za destabilizaciju Balkana, ona destabilizuje upravo nestabilnost koju je doneo Zapad, presudno doprinoseći razbi-raspadu Jugoslavije duž nekonsekventnih titoističkih granica. U današnjoj Crnoj Gori režim širi rusofobiju manje zbog ruskog podsećanja na srpski identitet Crnogoraca, a mnogo više da bi relativizovao uticaj pravoslavlja čiji je Rusija svetski stožer.

Činjenica je da su varnice iz Crne Gore preko noći zapalile vatre na srpskom etničkom prostoru. Da li se srpska nacionalna vertikala, za koju se verovalo da je trajno presečena novim NATO granicama, pokazala žilavijom nego što je to Imperija mogla da pretpostavi?
Srpsko istinsko „suočavanje s prošlošću“ trebalo bi i početak i kraj da ima u sveobuhvatnoj spoznaji štete koju su naciji nanele republičke granice i veštačke, „oktroisane nacije“ iz vremena „druge“ Jugoslavije. O tome je još uvek malo naučnih radova, doktorskih disertacija, monografija. Naprotiv – taj period se često veliča kao Periklovo doba, a tog „čipa“ ugrađenog u kolektivni mentalni sklop nikako da se oslobodimo. Uprkos tome, srpski narod pokazuje zavidan imunitet na agresivni neotitoizam i neojugoslovenstvo, mnogim primerima manifestujući integralnost iako su se „i ala i vrana“ podigle da izvrše rasrbljivanje Balkana.

Koja je to kritična tačka konverzije posle koje bi svaka reverzibilnost u Crnoj Gori bila nemoguća?
Izgon ili crnogorizacija Srpske pravoslavne crkve!

Rekli ste da je stvar nacionalne zrelosti i geopolitičke prilike kada će se srpske zemlje nazvati srpskom zemljom. Da li u nacionalnoj nezrelosti treba tražiti razloge za srpski prostorni nihilizam?
Nacionalna nezrelost, ako se može tako nazvati, indukovana je istorijskim prilikama i interesima naših neprijatelja da srpski činilac, geopolitički pozicioniran na osetljivom mestu, bude sveden na „bezopasnu meru“ – prostorno fragmentiran i redukovan, populaciono umanjen i divergentan, vojno i ekonomski što slabiji. Koliko je samo puta u ranijoj i bliskoj prošlosti srpski narod demografski desetkovan i gotovo ostao bez elite koja bi mu trasirala put u budućnost. A i ona elita koja je preostala umela je da podlegne pogubnim idejama i zahtevima, i povede ga u pogrešnom smeru. Ima li boljeg primera od jugoslovenstva.

Vernici sa transparentom na kome piše „Samo sloga svetinje spašava“ tokom litije u Boljanićima, 16. februar 2020. (Foto: Veselin Dragaš/mitropolija.com)
Vernici sa transparentom na kome piše „Samo sloga svetinje spašava“ tokom litije u Boljanićima, 16. februar 2020. (Foto: Veselin Dragaš/mitropolija.com)

Kao nasleđe podeljenosti ostao je pojam srpske zemlje, a i on se očigledno izbegava jer podseća da se i izvan sadašnje Srbije nalazi srpski prostor. Taj termin na tri mesta navodi se u zvaničnoj državnoj himni Bože pravde, a u celovitoj verziji Himne Svetom Savi one se i direktno nabrajaju. Potrebno je biti strpljiv i vrebati geopolitičku priliku, a za to vreme se nacionalno izgrađivati, kako bi se množina transformisala u jedninu – srpska zemlja.

Kako objasniti da je uporedo sa nadnacionalnim evroatlantskim integracijama tekla srpska nacionalna dezintegracija? Smatrate li da bi integracija srpskog prostora trebalo da bude prioritetni cilj od najvećeg nacionalnog značaja?
Radi se o paradoksu samo na prvi pogled. Zapad svim silama već tri decenije dezintegriše srpski nacionalni prostor u bivšoj SFRJ, nastavljajući isto i sa samom Srbijom otimanjem KiM, a istovremeno nudi nadnacionalno integrisanje u EU i NATO. Sa stanovišta njihovog interesa, to je razumljivo – ako bi se srpske zemlje konstituisale u jedinstvenu srpsku nacionalnu državu, dobila bi se snažna balkanska političko-teritorijalna jedinica od Povardarja do Kupe i od Podunavlja do Jadrana. A ona se, tako velika, na Zapadu „učitava“ kao proruska, što je nedozvoljivo.

S druge strane, Srbi imaju bolna iskustva sa životom pod vlašću multietničkih imperija, a naročito u dve jugoslovenske nadnacionalne integracije. Stoga je prioritet prvo redosledom logična, etnički i geopolitički kompatibilna, te ekonomski i vojno svrsishodna i održiva nacionalna integracija, pa tek potom, ako to interesi nalažu, može se razmišljati i o nadnacionalnoj.

Kako ocenjujete situaciju u BiH, koliko manevarskog prostora ostaje RS da se odupre pritiscima?
U BiH, koju neki nazivaju „Frankenštajn državom“, rat se nastavlja političkim sredstvima. Igra se jedna vrsta geopolitičkog preferansa. Rat je 1992. počeo antisrpskim vezivanjem hrvatsko-muslimanskih zastava, a sada postoji neformalna, labilna srpsko-hrvatska koalicija iz pragmatičnih, egzistencijalnih razloga – otpora muslimanskoj hegemoniji i pokušaju unitarizacije zemlje. Stvari se na međunarodnom planu sve više menjaju u korist RS i ona mora da sve otvorenije brani svoje interese i ispostavlja zahteve usmerene prvenstveno na poštovanje „slova“, a ne „duha“ Dejtonsko-pariskog sporazuma, Ustava, ljudskih i nacionalnih prava.

Integrativne procese sa Srbijom treba produbljivati na svim poljima, uz zajedničku podršku onim predelima u Federaciji BiH gde Srbi čine većinsko stanovništvo – Drvaru, Glamoču, Grahovu i Petrovcu. Ponoviću: ujedinjenje srpskih zemalja u srpsku državu ostaje „veliki cilj“ i njemu treba posvetiti nacionalnu energiju, a ne ponovo nekim avanturističkim zastranjivanjima. Mislim da prolazi vreme nacionalne defanzive i eskiviranja, a dolazi trenutak za preuzimanje geopolitičke inicijative.

U kojoj meri je odvajanje Crne Gore 2006. i proces njenog rasrbljivanja u funkciji srpskog presecanja pristupa moru i otimanja Rusiji eventualnog uporišta na Jadranu?
To je najverovatnije ključni razlog. Srbija je „osovinska“ zemlja Balkana i neskrivena namera Zapada jeste da je stavi u neprijateljsko okruženje, kenanistički „obuzdava“, te zatvori i udalji od mora ne samo nju već Srbe kao etno-prostornog činioca, stereotipno percipiranog „konjovoca ruskih kozaka do toplih mora“. Crna Gora jeste mala, ali je njen položaj za SAD i NATO važan kao poslednje karike u lancu koji potpuno zatvara čitavo balkansko priobalje od delte Dunava do Tršćanskog zaliva (izuzimajući geostrategijski nebitan Neumski panhandle BiH, koja nije u NATO-u zbog protivljenja Republike Srpske).

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović na NATO samitu u Briselu, jul 2018. (Foto: Francois Mori/AP)

Neće valjda SAD da dozvole neku novu Siriju i bazu Tartus ili Hmejmim u Crnoj Gori, na korak do Otrantskih vrata? Znajući da „Rusi sporo sedlaju, ali brzo jašu“, dali su podgoričkom Gospodaru „odrešene ruke“ da blagovremeno izvrši preobraćanje Crnogoraca i tako trajno zacementira neposredni otklon od Srba, a posredni od Rusa.

 

Autor Nataša Jovanović

 

Naslovna fotografija: isi.mod.gov.rs

 

Izvor Pečat

Pratite nas na YouTube-u