O rasizmu iz ugla britanskog istočnog Evropljanina

U Velikoj Britaniji su sve češći primeri diskriminacije prema građanima iz Istočne Evrope. A sad se još očekuje i da kleknemo zbog „belačke privilegije"

„Istorija je noćna mora iz koje pokušavam da se probudim.“
Džejms Džojs

 

U ovoj zemlji[1] me smatraju za belca, pa samim tim i za privilegovanog.
Ljudi na ulici i na televiziji kažu da beli ljudi treba da kleknu i da se izvine.
Stvarno?
Kako sam se ja samo našao u ovoj čudnoj situaciji?
Kako se to samo čudni obrt dogodio?
Kako je samo izbeglica iz ratom pocepane Jugoslavije, pa ribar na Južnom Pacifiku postao privilegovani belac?
Nešto sam ja u svemu tome propustio, mora biti.

Jesam li šta pogrešno uradio, rekao?
Ne, nije to nešto što sam ja uradio ili rekao. To nema nikakve veze sa mnom.
Osim što… pa da, i te kako ima veze sa mnom a izgleda da nema baš nikoga ko bi progovorio u moje ime!
E, pa onda dobro, sad čujte i moj glas.

NOVOZELANDSKI PAKEHA
Poreklom sam iz Jugoslavije te bivše, a najmultinacionalnije, multireligijske, multikulturne, multijezičke zemlje Evrope. Preko Pokreta nesvrstanih, zemlja je imala puno veza sa zemljama takozvanog trećeg sveta i mi smo za Afrikance govorili: braća crnci. Ja sam odrastao u Beogradu slušajući ploče američkih i britanskih bluz muzičara, igrao sam košarku kako bih dostigao i prestigao bravure majstora, poput Majkla Džordana i Medžika Džonsona. Tek sam krajem ’90-ih čuo da je fudbaler Edson Arantes de Nasimiento, poznatiji pod umetničkim imenom Pele, zapravo crnac. A gledao sam ga još 1970, mislim da se sećam, na Svetskom prvenstvu u Meksiku. Trebalo mi je trideset godina, ili možda deset godina života u jednoj anglosaksonskoj zemlji, da počnem da razmišljam o tom velikom fudbalskom čarobnjaku u smislu rase!

Krajem ’80-ih i početkom ’90-ih sam, kao i mnogi drugi sugrađani, napustio zemlju. Ja sam se našao u Nelsonu, na Novom Zelandu gde je prijatelj mog prijatelja bio lokalni ribarski magnat. Radio sam na brodovima i na dokovima tako da sam par godina kasnije, kada sam diplomirao, umeo da prepoznam sve vrste komercijalne ribe Južnog Pacifika – napredovao sam u karijeri pa mi je posao bio da pišem dokumentaciju o uhvaćenoj ribi, par stotina tona dnevno.

Kada sam tamo na Novom Zelandu popunjavao imigracione formulare identifikovao sam se kao Pakeha, maorsko ime za belce i za svinje, kako sam kasnije saznao.[2] Pakeha ili Kavkaska rasa, to je bio sav moj terminološki izbor, a istovremeno i ogromnoj većini imigranata iz bivše Jugoslavije. Svi smo bili naši i govorili smo, naravno, naški. Niko nikada nije upotrebljavao termine srpski, hrvatski, bosanski…

Domoroci nisu nikako mogli da pohvataju sve te male razlike među nama i shvate ko je ko (i zašto), isto kao što mi nismo razlikovali one koji su poreklom Holanđani od Engleza ili Maore od došljaka sa pacifičkih ostrva. Velika je uvreda za Maorina da ga pitate da li je Islander, sa pacifičkog ostrva. Uz sve to, da napomenem i da je, na primer, čuveni ragbi igrač, Džona Lomu, poreklom sa Tonge – dakle, nije Maorin!

Jedan od najboljih ragbi igrača svih vremena Džona Lomu (Foto: Reuters/Dylan Martinez)
Jedan od najboljih ragbista svih vremena Džona Lomu (Foto: Reuters/Dylan Martinez)

Tamo dole južno pa još i južnije me je jedan moj dobar prijatelj Kit Karson, zemljoradnik, tesar i umetnik naučio nečemu važnom. Roštiljali smo kobasice i ribu u šumarku pored Tahunaui plaže kad je Maks rekao da pošto je imigrant iz Irske, on, Kit i nije baš pravi Kivi, Novozelanđanin. Već vremešni potomak Džojsa, Beketa, Hinija i duge, neprekidne loze keltskih alhemičara reči i ritma je tada skočio na noge i podigao u svojoj moćnoj, hrapavoj ruci čašu viskija:

„Maks, ti si pukim slučajem rođen u ovoj zemlji dok sam ja, slobodan čovek, sam izabrao da ovde dođem i živim. Ja sam mnogo više Novozelanđanin nego što ćeš ti ikada biti!“

Tako je govorio Kit Karson, tamo najjužnije, sa visoko uzdignutom čašom u ruci i širokim osmehom na licu. „Slaintè!“, rekao je i okean je pred nama na tren zaćutao sve valjajući svoje dubokoumne, teške misli i razigrane talase.

BRITANSKI DRUGI BELAC
Aotearou[3] sam napustio na dan kada su pale njujorške kule. Gledao sam direktan prenos na televiziji pre odlaska na aerodrom. Dva dana kasnije sam stigao u Britaniju (Ovu zemlju?) i sada živim u Kembridžu, multikulturnom gradu koji ima svoju vrlo osobenu varijantu rasizma koja se naziva town and gown, grad i toga. Vekovima su članovi Univerziteta (toga) bili privilegovani i zaštićeni od strane državnih institucija dok je lokalna raja (grad) ostajala van tog začaranog, privilegovanog kruga. Svaki sukob dve strane se, za ovih osam vekova postojanja, rešavao (uglavnom) silom i u korist toge.

Za imigracione vlasti ovde sam belac, ali obratite pažnju – neki drugi belac (other white). Na vladinim, zvaničnim veb-stranicama se mogu naći, na primer, sledeće mogućnosti:

Možete pripadati jednoj od domaćih nacija (Engleska, Severna Irska, Škotska ili Vels), možete biti Rom (Gypsy) ili irski nomad (Irish Traveller, kao svetski prvak u boksu Tajson Fjuri[4]) ili neki drugi belac. Možete se, isto tako izjasniti da ste mešane rase[5] ili Jevrejin, Indijac, Pakistanac, iz Bangladeša, Kine ili da ste neki drugi Azijat. Možete se identifikovati kao Afrikanac, sa Kariba ili kao neki drugi Afrikanac. Možete se izjasniti i kao Arapin, naravno (kao, na primer, kolega dr Ali Megdži).

Znači, svi Evropljani su svrstani pod odrednicu neki drugi belci. Istaknuti i vrlo bučni domaći političar Najdžel Faraž, se međutim, ne žali na svoje francuske, italijanske, nemačke ili možda grčke komšije, ne. On samo ne preporučuje svojim sunarodnicima da žive u stanu pored Rumuna! Istovremeno, Go home Poles natpisi po zidovima konkurišu Benksijevim sjajnim umetničkim podvizima, antiruskoj histeriji i agresivnom, netolerantnom odnosu prema svemu što je srpsko, što je već u fazi poodmakle metastaze i čemu sam ja izložen evo već tridesetak godina.

Grafit „Poljaci, idite kući“ ispisan na kabini za preslvačenje na jednoj plaži u britanskom gradi Šiburines (Foto: Michael-john Jennings/Instagram)
Grafit „Poljaci, idite kući“ ispisan na kabini za presvlačenje na jednoj od plaža u Velikoj Britaniji (Foto: Michael-john Jennings/Instagram)

Devet od deset mojih razgovora u ovoj zemlji koji su počeli sa „Where are you from originally?“ i nastavljeni sa „I am from Serbia“, su se i završili tu negde, zatrpani lavinom nelagode i ćutanja. Što je sve siguran znak da je moj sagovornik svoje obrazovanje na ove delikatne balkanske teme stekao revnosnim praćenjem višeslovnih korporacija kao što su Si-En-En, Bi-Bi-Si, pa možda čak i I-Es-Pi-En[6] ili CIA, pre nego čitanjem knjiga i proučavanjem istorije i geografije (antropologije?).

Ja svakako nisam nikada ni očekivao da ovde sretnem nekoga ko je pročitao sva dela nobelovca Andrića, ko će da mi recituje Početak bune protiv dahija, nekoga ko je odgledao bar neke od filmova Emira Kusturice ili bar Skupljače perja Saše Petrovića ili se našao zarobljen u nekom mračnom kutku višenamenske instalacije ili performansa kontroverzne Marine Abramović, nekoga ko je razumeo Teslin princip bežičnog prenosa energije ili nekoga ko je barem čuo za tenisera Novaka Đokovića. Jer bi zaista bilo lepo i vrlo ljubazno od njih da naprave taj jedan mali intelektualni i duhovni napor da se odmaknu od stereotipne slike krvožednog srpskog brđanina.

ISTOČNI EVROPLjANI?
Zapadna institucija politički podobnog govora se trudi da ostavi utisak da štiti muslimane, crnce i Jevreje, ali ista ta institucija nema nikakvu nameru da obuhvati druge belce, kao što su na primer istočni Evropljani. Evo, ovim putem ih sve zvanično obaveštavam da, na primer, istočnoevropski akcenat ne postoji – nema ga, no such thing. Isto kao što ne postoji ni zapadnoevropski akcenat.

Dakle, vaše uobičajeno pitanje, gospodo, „Is that an Eastern European accent that I hear?ja doživljavam kao najobičniju rasističku provokaciju. U geografskoj Istočnoj Evropi se govore jezici koji pripadaju potpuno različitim grupama: ugro-finski, slovenski, turski, grčki, albanski, romanski i tako dalje. Osobe kojima su ovo maternji jezici ne mogu i ne govore engleski jezik istim ili čak sličnim akcentom! Na primer, postoji li jevrejski, afrički ili muslimanski akcenat?

To bi bilo kao kada biste u razgovoru sa gospođom koja nosi burku pitali, sasvim neobavezno: Oh, pa vi to imate muslimanski akcenat, ako se ne varam? Ili da za vreme uličnog basketa „tri na tri“ dobacite Šekilu O’Nilu: A odakle potiče taj tvoj akcenat, da nije iz Zapadne Afrike? Ili da ćaskajući posle večere sa rabinom koji izgleda kao rabin kažete: Baš mi  je simpatičan taj vaš način govora. To je semitski akcenat, zar ne? (primedba: ne pokušavajte da primenite ni jednu od ovih tehnika u stvarnom životu).

Istočni Evropljanin nije nacionalna odrednica. Istočni Evropljani kao kompaktna etnička grupa sa svojim jezikom, kulturom ili verom ne postoje i po tome nisu ništa drugačiji od zapadnih Evropljana. Istočni Evropljanin je posthladnoratovska rasistička denominacija kojima se označavaju drugi beli ljudi.

Istočnoevropski imigranti u Bostonu u Linkolnširu, gradu sa procentualno najvećim brojem ljudi iz Istočne Evrope u Velikoj Britaniji (Foto: Deividas Buivydas)
Istočnoevropski imigranti u Linkolnširu, gradu sa procentualno najvećim brojem građana iz Istočne Evrope u Velikoj Britaniji (Foto: Deividas Buivydas)

Moji su se preci vekovima borili sa Turcima da ne bi bili porobljeni i da ih janičari ne otmu i ne sprovedu u Stambol. Obzirom da moje ime nije Muhamed i da sam hrišćanin, čini se da je predak bio dosta uspešan u svojim nastojanjima. Ali sada potomci i žrtve britanske trgovine robljem izgleda da traže da se izvinjavam. Pa ne znam, ajde da vidimo…

Zar rasizam kakav je danas u zapadnom svetu nije direktna posledica prekomorskih podviga zapadnoevropskih imperija te njihovih genocida, trgovine robljem i robovlasništva? Mi smo o tim mučnim događajima učili u školi. Mi smo znali kako su prošli Indijanci, Aboridžini, Maje, Inke, Asteci i Afrikanci koje su trgovci (janičari) otimali od kuća i porodica i odvodili preko Liverpula i okeana u roblje kako bi gradili novi severnoamerički svet. Mi smo znali i za Istočno-indijsku kompaniju, britanske konc-logore u Južnoj Africi, za Čerčilov rasizam i zločine, za monstruozne zločine nad civilnim stanovništvom Hirošime, Nagasakija i Drezdena.

Svi mi što smo odrasli izvan začaranog medijsko-propagandnog anglosaksonskog domašaja smo znali za nedela imperije prerušene u Bitlse i Džon Vejna. Britanska imperija je rasistička, sad mi kažete? Ma nije valjda? Slavni oci američke izuzetne (exceptional)[7] nacije su bili robovlasnici? Vi mora da se šalite?

Imperija je činila zločine pod izgovorom da njihove žrtve nisu baš ljudi. Kada bi se sad odjednom osvestili i prihvatili ljudskost i dostojanstvo svojih žrtvi, kada bi im dali sva prava i privilegije koje oni sami uživaju, njihovi bi mozgovi, i verovatno još poneki organi, eksplodirali sa svom uštirkanom etičkom, religijskom i civilizacijskom mimikrijom.

Ali, hajde da se mi vratimo na predmet našeg razgovora ovde, ja sam istočni Evropljanin, zar ne? Ja sam beo. Ja sam neki drugi beli čovek ali ipak – beo! Da bih ovde bio bolje shvaćen i politički reprezentovan možda bih mogao da udružim snage sa drugim drugima – Afrikancima i Azijatama. Toliko o toj krizi identiteta nas Drugih – sad je to već nacionalna pripadnost, veliko slovo.

Nisam ja ovde, dakle, nikakav privilegovani belac i nemam baš puno veze sa rasnim tenzijama i nemirima. Podržavam jednakost i ljudska prava za apsolutno svakoga, ali neću da klečim i molim bilo koga za oproštaj. Jednog dana, kada se vratim na Balkan, onda ću možda da se samo prostrem nasred puta i umrem od tuge i sramote zbog svega što smo dozvolili da se svima nama dogodi, ali klečati neću. Nije ni onaj gorepomenuti deda klečao, niti molio za oproštaj.

Poljski radnici u Velikoj Britaniji sa transparentima protiv rasizma (Foto: EPA/Facundo Arrizabalaga)
Poljski radnici u Velikoj Britaniji sa transparentima protiv rasizma (Foto: EPA/Facundo Arrizabalaga)

Dakle, mi istočni Evropljani smo neki drugi. Nismo privilegovani, a previše smo često žrtve predrasuda i netolerancije. Nemojte nas stoga, molim vas, farbati tim odurnim, raščupanim crno-belim četkama. Već je i previše prljavih četaka razbacano svuda oko nas. A šteta je, ima puno prelepih, jedinstvenih boja u prirodi. Samo kad bismo otvorili oči. I gledali….

 

Nebojša Radić je Direktor programa za učenje stranih jezika na Univerzitetu u Kembridžu, u Velikoj Britaniji. Objavljivao je akademske radove, poeziju, kratke priče, eseje i romane na srpskom, italijanskom i engleskom jeziku.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] U ovoj zemlji niko nikada ne kaže u Engleskoj, Britaniji ili Ujedinjenom Kraljevstvu.

[2] Ja, lično, nikada taj termin nisam smatrao uvredljivim.

[3] Aotearoa je maorsko ime za Novi Zeland – Zemlja dugog belog oblaka.

[4] Irski nomadi se neprestano sele, žive u prikolicama, nemaju stalno prebivalište i uglavnom nisu u potpunosti integrisani u društvo.

[5] Može i Betmen, Supermen ili džedaj, popularne nacionalne pripadnosti u poslednje vreme.

[6] Američki sportski kanal ali k’o velim…

[7] „Najveći problem sa svim tim lažima o tome kako smo mi veliki i značajni je u tome da ljudi neće onda nikada moći da shvate koliko je njihova vlada zla nanela i da je u stanju da sve to i ponovi“ – Aron Ra.

 

Preveo Nebojša Radić

 

Naslovna fotografija: Getty Images/Christopher Furlong

 

Izvor The Saker