Komentar na tekst „Istinska ‘belačka privilegovanost’“

Profesor Srđa Trifković redovno, mnogo i dobro piše, ali ni u jednom dosadašnjem sastavu nije tako sažeto izrazio svoj lični Vjeruju (Credo) kao u pomenutom tekstu

Odavno mi je jasno da se najbolje autorske stvari dobijaju u okršaju jakog stvaraoca sa temom na koju on nije navikao – ili je ta tema malo po strani onog čime se redovno bavi. Posebno jaka iskra dobija se u udarcu čoveka sa grubljim, nenaviklim materijalom, ili u nepripremljenoj situaciji. Kad se specijalista na određenom polju – na kome je dostigao nivo, uspeh i rutinu – prihvati nečeg što je izvan te njegove rutine.

Protresao nas je Trifković ovim tekstom. Ne govorim samo u svoje ime. Članak je obimom kratak – samo ovlašan pogled na trenutna događanja u zemlji „od koje sve zavisi“ – ali ipak suštinski dubok zahvat. Ovo je uistinu ontološko-etička refleksija epohe. Radi se o posebnom vidu antagonizma dobra i zla: na planu izbora, ili smisla, ili obesmišljavanja čoveka i kulture.

SINTEZA ISKUSTVA I PROFESIJE
Posebna vrednost ovog pristupa leži u njegovoj primenjivosti: kako na pojedince tako i na društvo; kako na zajednice tako i na čoveka uopšte; kako na planetarni vektor Istok – Zapad, tako i na onaj Sever – Jug. Radi se, dakle, o predloženim univerzalnim principima na kojima počiva ova civilizacija. Njihovo relativizovanje i odbacivanje preti da je uruši.

…ne zaboravljamo da postoji samo jedan standard razuma, logike i objektivnosti. Ne, ne postoji mnoštvo samopotvrđujućih sistema percepcije, osećanja i mišljenja, vezanih za neku rasno, etnički, verski ili seksualno definisanu grupu... Postoje trajni principi pravde, slobode, pameti i lepote koji važe za sva ljudska bića kao takvaStandardi postoje, bez obzira na rasu, etnicitet, pol, seksualnu orijentaciju…

Kakav susret! Kao sa starim prijateljem. Od mladih dana nosim ovu čistu, iskristalisanu objavu istine u sebi; još davno pre nego no što sam shvatio da ona ima i svog Tvorca, van nas, i van ljudskog uma uopšte. Retko je poveravah drugima i nikada je ne obelodanih u pismenoj formi. Ali, ako neko treba da me preduhitri, a da mi nije žao, onda se radujem što je to baš Srđa Trifković!

Diskurs profesora Trifkovića počiva na planu analitike, u sintezi dnevno-političkih i istorijskih kretanja. Bilo bi ipak šteta da čovek, koji je i lično i naučno internalizovao toliko epoha i događaja, a sopstvenim iskustvom pokrio bar tri razvojne epohe i obišao nebrojena kulturna žarišta sveta, da se takav čovek u radu zadrži samo na svom stručnom planu istorije i politike. Zato je vizija iz ovog članka njegova sinteza ličnog iskustva i profesije.

Profesor dr Srđa Trifković (Foto: Novi Standard)
Profesor dr Srđa Trifković (Foto: Novi Standard)

Navedeni citat postavlja filosofsku dihotomiju suštine i istine, emanacije bića i nebića u svetu oko nas; procene objektivnosti i razlikovanja subjektivnosti; saznanja i anti-znanja. Na fonu odurno lepljive, nihilizmom zadojene, patetikom kamuflirane političke korektnosti XXI veka, Srđa se smelo kreće van „sigurnog kruga“ da postavi antropološko pitanje razvoja čoveka i uporedivosti kultura; političko pitanje represivnih i propulzivnih ideologija i sistema; egzistencijalni problem političke pa i one unutrašnje slobode i neslobode; nauke stavljene pred pseudo-nauku; izbor između zloupotrebe nauke, kao pokušaja legalizacije raznih podvala kao lažnih „aksioma“, ili životvorni kohabitat nauke i Duha.

Citat ukazuje na živi potencijal sjedinjenja i povezanosti egzaktnog i nematerijalnog pogleda na istoriju, na nastanak i etiku života i sveta. Još važnije, on nam daje izbor između Hrista logosa, kao smisla, i: Muhameda, Bude, paganskih, hindu, sinkretističkih, ateističkih, materijalističkih i svih ostalih idola, kao besmisla. Konačno – u slavu sveg prethodnog – navod je potvrda međusobnih odnosa, prožimanja i povezanosti ovih principa u svim oblastima ljudske egzistencije.

ORGANSKI AMALGAM
Da je Trifković pogodio u sam žalac stvari, dokazuje nešto što je u promišljanju nas Srba često nespojivo (a u ovom slučaju nikako nije samo posledica Srđinog porekla i biografije). Istorijski gledano, ne tako davna žrtva svetog kneza Lazara i njegove vojske, Kosovski boj u epicentru Balkana, bešavno nalaze ako ne i nadilaze drugu stranu istorodne, tada hrišćanske Evrope – razvoj, zenit i pad ili održanje zapadne civilizacije, onog što je u njoj istinski vredno.

Šta sve nije sučeljeno! Japan, Francuska, kult smrti Lenjina, ćorsokak Homeinijevih zabluda, odbrana Carigrada i Famaguste, Mocart, Milton i Šubert. Pod stêgom Predićeve Kosovke devojke, uz tragiku epskog narodnog ciklusa Srba nastalog pod Turcima povezani su: samoubica Vajninger, crnački rep-lumpenproleteri, Dostojevski, Džo Bajden i Soroš, Stari Zavet, Homer i renesansa. Da mi je neko rekao da će se sve ovo u jednom nevelikom ogledu dodatno povezati i sa Martin-Luterom Kingom, Marksom, Džej-Zijom, Bragadinom, Robespjerom, Staljinom, Polom Potom, Titom i Antifom, istog časa bih zamislio rezultat kao krš i brodolom. Rečju, neuspeh.

Međutim, ispade suprotno! Sve je povezano. Sve, konačno ima svoje veoma smisleno mesto. Celina bitka je neprikosnovena. Pritom veze nisu uvek metafizički daleke i nedokučive… Zašto se mi uglavnom stidimo da čak i mislimo na taj način? Zbog političke korektnosti? Ideološke agende novog doba? Zbog nametnutih tuđih standarda koji su anti-standardi, tempirana bomba na sopstvenom tlu? Zbog neupućenosti, nesposobnosti da ih razlikujemo? Samo kod nas preživelih, a inače već endemskih stereotipa o Zapadu kao večitoj avangardi?

Umesto isforsiranog mish-masha, papazjanije tema, epoha i likova, ovaj tekst je nekim čudom (a čudo je u sintetičkoj snazi Trifkovićevog pera) postigao suprotno. Pred nama je maestralni organski amalgam u kojem svi ovi akteri i pokreti nalaze logično, i, verujemo, objektivno mesto.

O DOMAŠAJU NASLOVA
Privilege na engleskom može da znači prednost, preimućstvo, lična prava, sloboda, superiornost, povlastica, nadređenost, (pri)zvanje, čast i imunitet. Kao imenica, u ovom jeziku je u upotrebi od XII veka. Koren vuče iz latinskog, gde privilegium znači „zakon za ili protiv pojedine osobe“.

Savremenom čoveku se može učiniti da su neka od ovih značenja međusobno nespojiva, pa i suprotstavljena. To je ipak samo privid. Ako spoznajemo odbranu više vrednosti od argumenta sile; (o)stajanje uz tu vrednost kad je napadnuta, a ti sam neodbranjiv; pozvanost u zastupanju zakona, istine i pravde u svetu koji ih svojom entropijom permanentno napada i ugrožava; u svetu koji „u zlu leži“; u svetu koji je svoju kulturu razvio na „nelogičnoj“ logici hrišćanskih mučenika; ako nam je jasan uslov za privilegije vladara u njegovom potpunom potčinjavanju zajednici, u služenju i zaboravljanju sebe; ako imamo svest o ranjivosti dobrih tekovina; ako smo usvojili svest o neizbežnoj povezanosti uzvišene misije sa žrtvom; onda je jasno da ta povezanost nije privid. Značenja reči privilegija su vezana.

Demonstrant sa transparentom na kome piše „Belačka privilegovanost je rasizam“ tokom jednog protesta u Sjedinjenim Državama 2016. godine (Foto: Karla Ann Cote/NurPhoto via Getty Images)
Demonstrant sa transparentom na kome piše „Belačka privilegovanost je rasizam“ tokom jednog protesta u Sjedinjenim Državama 2016. godine (Foto: Karla Ann Cote/NurPhoto via Getty Images)

Niko to u surovom prošlom veku nije tragičnije i veličanstvenije pokazao od cara Nikolaja II Romanova, svetog i po svom životu za vladavine i po svojoj nasilnoj končini; u neopisivo okrutnom zločinu nad celom njegovom porodicom, carsko i hrišćansko dostojanstvo vladara najveće zemlje sveta posvetilo se u susretu sa suštim, okultnim zlom stoleća.

Priziv belog čoveka uz uzvišenost dakle uvek nosi i senku hrišćanske žrtve na kojoj je njegova civilizacija građena, i latentnu mogućnost da se ta žrtva uvek ponovi i lično potvrdi. Ovo može biti u svedočenju u krvi vojovnika branilaca, ili u napornom, dugotrajnom, istrajnom osmišljenom radu, nadgradnji kojoj su posvećeni neznani napori i životi. Oni koji civilizaciji belca odriču vrednost, navodeći samo njene tragedije, promašaje, pa nižu stvarne ili izmišljene zločine, žive u duhovnoj prelesti i intelektualnom mraku. Lebdeći u vrednosnom vakuumu, oni su nesposobni da sagledaju celinu i aktere. Jer poistovećuju ili, još gore, zamenjuju kršenje principa sa njihovim poštovanjem, uloge rušitelja sa ulogama graditelja. Oni – naročito žalosno kad su i sami izdanci te kulture – preziru napore ljudi, zajednica i pokretâ koji stvar već dva milenijuma izvlače iz propasti. Herojstvo se zbiva u trenucima tame u kojoj ostali ne prepoznaju nadu, a izlaženje iz rova nosi potpunu neizvesnost.

Šta je naša civilizacija? Besceno nepregledno nasleđe ostavljeno od tihih zvezdanih nabirača stihova, Lorke, Himenesa, Puškina i Jesenjina, preko kompozitora, reditelja, slikara, arhitekata, astronoma, matematičara, psihologa, sociologa, inženjera, anonimnih i proslavljenih pravnika koji su svesno ili nesvesno, iz veka u vek ugrađivali kockice humanističkih principa u javnu upravu, lekara, istraživača, slagača kamenja, puteva i mostova, konstruktora naučnika koji su verovali da će ishod njihovog proučavanja biti na korist drugima, pisaca koje duboka ukorenjenost u svoj nacionalni idiom obdaruje utoliko univerzalnijim, prepoznatijim i svepriznatim delima… mirnodopskih i ratnih titana koji su svoju egzistenciju naprezali preko ljudske mere, uz cenu koja se plaća za to.

I konačno, nasleđe prosvetitelja, nosilaca Hristove Tavorske svetlosti, koji u svakom dobu nailaze na mnogo više neprijatelja nego prijatelja, a ostaju dosledni. Spisak je neiscrpan. Ali gle čuda! I takav, kao da je van vidnog polja nihilista i ignoranata svih boja. Trifkovićev odabir naslova je dakle, višeznačan, slojevit i veoma smislen.

Srđa Trifković redovno, mnogo i dobro piše, ali ni u jednom dosadašnjem sastavu nije tako sažeto izrazio i svoj lični Vjeruju (Credo). Ovaj moj komentar samo je površno nabrajanje značajnih tema koje ovaj neobični manifest otvara i načinje.

Profesor dr Srđa Trifković tokom predavanja na temu „Zetsko primorje, prelomna tačka geopolitičkih vektora kroz vijekove“, 20. septembar 2018. (Foto: svetigora.com)
Profesor dr Srđa Trifković tokom predavanja na temu „Zetsko primorje, prelomna tačka geopolitičkih vektora kroz vijekove“, 20. septembar 2018. (Foto: svetigora.com)

Zanimljivo! Do pre dvadesetak godina sadržaj Srđinog ogleda bi u ovakvoj kombinaciji bio irelevantan, ili čak zbunjujući za našu publiku. Međutim, Makluanov stav o svetu kao globalnom selu je u međuvremenu dostigao neviđenu potvrdu a stvarnost prevazišla vidovitost Orvelove mašte. Sve teme su sada za svakog, i svačije. Dok događaji prestižu jedan drugog, ipak najveći broj nas kao da učestvuje u slepoj trci. A malo ko je spreman pa i hrabar kao Srđa Trifković da se povremeno izmakne, nad njih nadvije, poveže u celinu i sintetizuje izgubljeni smisao. Kao u ovom, veoma dobrodošlom, ogledu. Baš na vreme za 632. Vidovdan, možda naš najveći dosadašnji udeo i zalog u ovoj civilizaciji.

 

Autor je slobodni novinar i publicista koji živi i radi u Holandiji. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Novi Standard