Bela krila

Danil Harms je iz svoje reči stvorio jedan samo njegov beskonačni svet i, prema tome, svet u čijoj beskonačnosti i otvorenosti učestvujemo i mi koji ga takvog otkrivamo

Pesme, drame i kratke priče Danila Harmsa, štaviše, njegovi „filosofski traktati“, pisma te zapisi iz Beležnica – sve se to može obuhvatiti jednim nazivom: prizori. Ti prizori su kao dvodimenzionalne slike na platnu. Oni su svi odreda ispražnjeni od dubine, od treće dimenzije prividne perspektive i vajne pozadine nekakve ideje koja iz poslednjeg sloja osmišljava delo nekakvog psihološkog, socijalnog, ideološkog ili metafizičkog smisla, koji nemaju. Oni su do kraja ogoljeni i u tom smislu grubi, kao ikone jednog antisveta, jednog do kraja obesmišljenog sveta.

Ti prizori nemaju perspektivu, a kao sredstva postizanja te besperspektivnosti i oplićavanja Harms koristi namerno prekidanje, pražnjenje fabula i likova, preskakanje s jednog događaja – prizora na drugi, naglo skretanje u fabuliranju, potpuno neočekivane nastavke. Ti prizori nisu slikani ni sa kakvom namerom, ni sa kakvim ciljem, oni su apsolutno „netendenciozni“ jer „mene“ – kako kaže Harms – „interesuje samo glupost, život isključiv u svojoj besmislenoj varijanti“, život bez ikakvog podešenog ili svrhovitog odnosa spram ljudske spoznaje ili volje ili čak onoga što se nekada nazivalo estetskim čulom ili sudom ukusa.

HARMSOVI PRIZORI
Zato logika kojom bi mogli da se vrate Harmsovi prizori ne može biti samo logika koju nameću pravila pripovedanja, ta se pravila krše ili deformišu zato što se zamenjuju ili pak mešaju sa logikom crteža ili slike na platnu, sa logikom zvuka u kompoziciji: jedna stvar je logika reči, kontinutitet pripovedanja sa svim onim što prati taj kontinuitet – jedno predvidljivo smenjivanje događaja upravo zato što događaji gotovo formalno logički nužno proizilaze jedan iz drugog, a sasvim je nešto drugo logika slike, prizora, gde događaji ne moraju biti ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi, ali mogu da egzistiraju jedan pored drugog ili jedan ispod ili iznad drugog.

Gotovo isto tako stvar stoji i sa zvukom (nije Harms slučajno nekim svojim prizorima davao nazive muzičkih formi: paskalija, simfonija; uostalom, on je podjednako štrpkao iz kompozicija njemu dragih kompozitora, kao i sa Maljevičevih slika): melodija, naravno, ima kontinuitet, razvija se u vremenu baš kao i događaj o kome se pripoveda, ali uho je baš kao i oko, čulo koje može da uhvati više nezavisno postojećih događaja ili tonova, ili nizova tonova, koji se u pripovedačkom modusu ne mogu bez ostatka preneti čitaocu a da ne izazovu osećanje apsurda ili besmislice budući da, kad se nižu jedan za drugim, kako to zahteva svako pripovedanje, ne proizvode doživljaj nikakvog smisla jer sami između sebe nisu ni u kakvoj smislenoj vezi.

Naprotiv. Ovde biva dovedeno u zabludu naše čulo za predviđanje razvoja događaja u vremenu pošto njegovo očekivanje biva iznevereno – ono što očekuje ne pojavljuje se, a pojavljuje se nešto sasvim drugo, potpuno neočekivano, nešto što ne stoji ni u kakvoj vezi sa prethodnim, nešto dijametralno suprotno našem očekivanju. Na tome opstaje komični efekat Harmsovih prizora – naše očekivanje se izvrće u ništa.

Ja gledam niz ulicu. Moje oko istovremeno vidi drveće, psa koji pretrčava kolovoz, staricu koja se ruši na trotoaru, parkirane automobile, pa čak i terasu na kojoj, recimo, muž tuče ženu. Ja čitam Harmsove kratke priče ne kao književna već kao likovna dela. Gledam ih kao sliku. U jednoj neharmonskoj, nelikovnoj kratkoj priči mogu se u direktnu vezu dovesti pas koji pretrčava ulicu i starica koja se iz čista mira sruši na trotoaru. Ovako: pas pritrčava starici, ona leži nepokretno, pas na nju ne obraća pažnju, već njuška po njenoj torbi i izvlači iz nje pileće nožice koje je starica kupila na pijaci. Ali već malo teže, ili nikako, u vezu mogu biti dovedeni muž i žena koji se tuku na terasi, starica koja se ruši na trotoaru i pas koji pretrčava ulicu. Na, recimo, nekakvoj slici to bi moglo biti prikazano a da ne izazove nikakvu upitanost, nikakvu začudnost. Ali u pripovedačkoj prozi, ako je primamo isključivo kao čitaoci, a ne kao gledaoci i slušaoci, nizanje takvih događaja mora izazvati začudnost, iznenađenost, doživljaj apsurda, besmislice.

Satiričar rane sovjetske ere Danil Ivanovič Juvačov, poznat pod pseudonimom Danil Harms (Foto: Diomedia/daily.afisha.ru)
Satiričar rane sovjetske ere Danil Ivanovič Juvačov, poznat pod pseudonimom Danil Harms (Foto: Diomedia/daily.afisha.ru)

Međutim, iako paradoksalno, Harmsovu kratku priču mi samo uslovno rečeno čitamo kao delo pripovedačke književnosti, mi je pre gledamo kao sliku i ništa što je na toj slici prikazano za nas nije apsurdno zato što ona, uprkos svojoj nesvodivosti na prostu logiku, ipak ima legitimitet dobijen od jedne nezamislivo velike celine u kojoj vlada sasvim drugačija logika, od jednog totaliteta koji nema ničega zajedničkog sa totalitetom koji uspostavlja um, totalitetom koji se zove Život, tako i uho, baš kao i oko, ima sposobnost istovremene percepcije više različitih kretanja zvukova: ja stojim na ulici i istovremeno čujem cvrkut ptica, tandrkanje tramvaja, zavijanje sirene u daljini, ljudski žamor na stanici itd. To se pomoću reči može prikazati isključivo sukcesivno dok je u stvari sinhrono. Kao i kod slike, barem privid sinhroniciteta može da se postigne opisivanjem tih zvukova sukcesivno ali uz uslov da nikakva logička, uzročno-posledična pripovedačka veza ne stoji između njih.

To Harms postiže po formi: A povlači B, B povlači C, ali C ne povlači D, usled prikazivanja u rečima (prividno sukcesicvno) sledi iza C ili možda pak naporedo sa A, pa tako E, koje gleda iza D, i F koje sledi iza E, stoje naporedo, kao paralelan niz nizu ABC, ili pak, zajedno sa D, čine jedan niz koji sledi iza niza ABC, ali, kao što rekosmo, nije ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi s njim. Tako, unutar jedne kratke priče organizovane kao likovni ili zvučni prizor – totalitet može da se pojavi u više logički nezavisnih nizova koji opet, svi skupa imaju legitimitet dobijen iz dimenzije transcendentne svemu pojedinačnom, podvojenom, svemu što u ravni totaliteta koji postavlja um izgleda kao gomila haotičnih i nepovezanih prizora ili uprizorenih događaja, a koja celina nosi naziv Život. Život koji je transcendentan svakom događanju, i koji čini jedan otvoreni totalitet svakog događanja te, prema tome, može u sebe da primi i svaki drugi prizor, koji, recimo, nastane u svesti čitaoca:

Pre svega, ostala mi je Hnju. Kakvo je to biće. Ko je ona? Znam da je – ona! I da me privlači… sada počinjem da spoznajem Hnju iz logike koja je u mene urasla kao kost, i koju cela Harmsova umetnost demantuje kao lažnu. Ne, ne znam ja ko je ona, kakvo je to biće, i šta od mene traži, to ne znam, još ne znam. Hnju… Odraz na vodi, nejasni lik nekakvog vodenog, nežnog bića? Ali ona mora biti i vazduh, voda i vazduh. Vetar, nežni vetar, zvuk. Da. Hnju je zvuk, odraz na vodi, odraz zvuka na vodi. Tako nekako. Sigurno tako nekako. Jer me to polako i sve više ispunjava. Jer se sve više zaljubljujem u to biće, u nju, u Hnju. Jer je jedini način da čovek prevaziđe svoje telo a da ga ne izgubi, da pređe u vazduh i vodu, u zvuk, u nova, neviđena agregatna stanja. Da, znam. Hnju je grimasa, njena grimasa, mim, Hnju je izraz, njen izraz. Ja se zaljubljujem u nju koju nikada do sada nisam čuo. Ona je vazduh, ona je voda. Ona je predukus mog drugog tela, mog drugog jezika, s one strane svega što je od ove zemlje napravljeno.

Tražeći je, osluškujem i posmatram. Oči moje postaju uši, čula se stapaju u jedno čulo, tu je priroda, tu je voda, tu je tišina, i samo još dlačice na mojoj naježenoj koži čuju vetar, tihi vetar potpunog smiraja. I tu, u ševaru; ševa-varu u kome sam rođen zahvaljujući Harmsu, ugledaću, čuću, opipaću, omirisaću nju, Hnju, i saznaću šta od mene traži: Da čujem zvuk koji nikada niko nije čuo, da vidim boju koju niko nikada nije video! To je ona, moja ljubav, ona koja me vodi i koja me polako izvodi, polako, ali sigurno izvodi iz ove logike, iz ovih reči, ovih misli, iz ovih zgrada, ovih mašina, iz ovih čula i nazovi osećanja. I uvodi me u svetlost. Ona, činarka. Hnju. To je njeno biće i to je njena misija.

Ili je Hnju zvuk nevidljivog plivača u noći bez mesečine koji uranja i izranja iz vode, možda zvuk kotača u vodi koji se kotrlja, ne onog točka koji je obliven vodom kao vodenični točak i koji kotrlja, a u stvari je malo, gotovo nevidljivo biće, ona prenatalna reč koja polako raste i razvija se kao telo deteta-ribe u vodenjaku materice, u tom prvobitnom arhetipskom moru individualnog i svakog drugog života. Ili je Hnju zvuk izlaza iz majčinog krila ili povratka u majčino krilo, izlaza i ulaza u krilo žene. Voda, sekreti, seme, vlaga – prolaz, izlaz i ulaz – prozor. Ili je Hnju Ester, njen mim, njen izraz, zvuk njenog tela, vlaga njenog krila, njeno nerođeno dete.

Frejdun Rasuli, „Prozor večnosti“ (Foto: Pinterest)
Frejdun Rasuli, „Prozor večnosti“ (Foto: Pinterest)

Ili je to ona, pre svega toga – ništa od toga!? Hnju je reč, prvobitna reč iz koje izrasta i razrasta se stih, pesma, poezija. Sve su dosadašnje predmetne i opredmećene reči, reči-predmeti i predmeti-reči, i svi su tim predmetnim svetom opredmećenih reči uslovljeni opisi, sve je to tim razrastajućim stihom koji se razvija u pesmu, poeziju, sve je to sada, zahvaljujući magiji Harmsove poezije valjano uništeno oko mene. I ostala je ona, Hnju, zvuk i boja, prvobitna velika reč koja, pre svega, pre nego što i sama postane biće i počne valjano da gradi svet nevinih predmeta i bića oko sebe, znači samu sebe, ona je jedan znak koji se odnosi na samog sebe, jedan, da tako kažem, autodiferencijalni znak. Znak u jedinstvu sa svojim označenim i znak u jedinstvu sa svojim značenjem. Hnju je reč iz koje se gradi biće, svet oko nje, oko nas. I takvo je…samo takvo – valjano građenje predmeta-reči i bića-reči oko nas.[1]

HARMSOVA GENIJALNOST
Filosof je rekao: Granice mog sveta su granice moga jezika. I pošto je filosof već po definiciji prošao vatru sumnje pre nego što je izrekao ovo tvrđenje, nama ne preostaje ništa drugo nego da ga prihvatimo zdravo za gotovo. Ali to nije tvrđenje u obliku nepromenljivog, opštevažećeg i nužnog matematičkog iskaza, nekakve formule ili invarijabilnog skupa, ne, to je tvrđenje-mogućnost, jedan savitljivi okvir-opna za mnoge mogućnosti, čiji se oblik uvek iznova menja. U skladu s tim, gore navedena filosofska istina u stvari kaže: čovek je reč. Ili, recimo ovako: reč čovekova je njegov karakter, njegov udes i sudbina. I obrnuto. Harms je iz svoje reči stvorio jedan samo njegov beskonačni svet i, prema tome, svet u čijoj beskonačnosti i otvorenosti, naravno, i mi, koji ga kao takvog otkrivamo, nužno učestvujemo. Zato što je Harms genije. Otuda neprestano nadahnuće Harmsom, otuda oduševljenje Harmsom, u bukvalnom smislu – mi postajemo duhovni na način Harmsa.

Harms je imao i ima mnogo epigona, mnogo podržavalaca – otvorena struktura njegovog dela, njegova suštinska nedovršenost, koja je očigledna čak i uprkos (ili pak zahvaljujući) prividnoj dovršenosti i završenosti, prosto mami na podržavanje, na dovršavanje na nove epizode, nove sadržaje jednog i novog žanra prizora-stripa (poetskog, proznog ili dramskog svejedno) koji je Harms promovisao. Slike prizora koji se ređaju jedan pored drugog ili jedan ispod drugog. Kao sličice stripa. Otuda i stalna stripovanja Harmsa, otuda i imitacije anegdota iz Puškinovog života, otuda ubacivanja u tu harmonsku formu strip-prizora i anegdota iz života poznatih zvezda pop-kulture poput Lenona, Grebenščikova, Džegera i drugih.

Harms je video svet kao niko pre njega (a to je samo savitljivo kretanje one filosofske istine da je pretpostavka genija originalnost), video ga je u obrnutoj perspektivi tako da se dimenzije tog sveta ne spajaju prividno u nekom fokusu na horizontu (nema svet pozadine, niti smisla, a ako je i imao – pozadinu – onda je to neko kroz svet i iz sveta potpuno nedokučivo belo apofatičko Ništa), već realno, u njegovom oku-projektoru (u kome je, u njegovoj dubini skriven poslednji sloj pozadine, tj. smisao, sveta, a to je ono, potpuno iz sveta nedohvatljivo božansko nebiće, o kome se, inače ništa ne može reći ni u filosofiji, ni u teologiji, ali može kroz umetnost genija, budući da je genije božiji dar ljudima i onaj ko poreklo ima upravo u božanskom svetu) i time je, saglasno jednom ruskom piscu, ispunio prvi uslov za genija. Videti stvari kao niko drugi, ili videti stvari koje niko drugi nikada video nije, i znati te stvari opisati onako kako mi, sasvim jasno i razgovetno, možemo opisati, recimo ovaj sto na kome pišemo ili list papira sa koga ono što je napisano prepisujemo ili iščitavamo: to je druga osobina genija.

Filosof je otprilike rekao: Genije je priroda koja umetnosti propisuje pravilo. Kako je to uradio, to niti on niti mi ne možemo znati. Jer tada ne bi bio priroda nego svest i pojam. Zato se to pravilo ne može naučiti, Harmsov uzor se ne može objasniti, ali se može oponašati, može se stvarati na način Harmsovog genija. Harmsova umetnost je uzorna, ne, naravno, u smislu da svako buduće umetničko delo mora biti u obliku kratke priče (što danas ne bi ni bilo tako loše), nego da mora biti potpuno otkačena, svoja, da mora potpuno služiti samo reči, jeziku, i tako biti kadra da svakoga ko nastoji ili ima potrebu (talenat, genije) da živi sa umetnošću ili po umetnosti, natera da bude potpuno svoj u svojoj reči, u svome jeziku. Te da i on prisiljava drugog na nastavljanje upravo onako kako je i Harms primoravao njega.

Danil Harms (Foto: RIA Novosti)
Danil Harms (Foto: RIA Novosti)

Naravno, tu ne završava priča o geniju. I filosof je morao da se vrati na izvorno značenje reči genije kako bi umetnika razlikovao recimo od šahiste koji je izmislio novo otvaranje, ili od naučnika koji je postavio novu naučnu paradigmu. Genije je poseban duh koji prati čoveka od rođenja. (Tu je filosof morao da se odrekne svoga racionalizma i da prvenstvo prizna iracionalnom. Štaviše, filosof je jednom rekao da istinu znaju ne oni koji su najbliže njegovom racionalnom i pojmovnom jeziku – filosofi sami, nego, naprotiv, oni koji su od tog jezika najdalje – deca i ludaci, a to filosofu, koji je pobedio filosofsku sujetu, može samo da služi na čast).

ANĐEO I VESNIK
Elem, da bi bio genije, umetnik mora biti vesnik. Ko nije vesnik, ne može biti genije. Vesnik. Biće s one strane. Što opet ne znači da je svako biće s one strane genije, naprotiv, mnoga bića s one strane su daleko od toga da budu geniji – mora se još biti vesnik, anđeo sa specijalnom misijom spasavanja poslednjih ali i najbitnijih ostataka ljudskosti (ili božanstvenosti) u nama. Kao što je naša reč, naša prvobitna reč. Koju ipak sami biramo. Jer ona sada ima dvadeset godina i lepa je i pametna devojka, ali mene je nekako bilo stid zbog nje, zbog mene, zbog njenog oca, kada mi se učinilo da joj nije baš prijalo kada sam je posle mnogo godina podsetio na prve reči koje su tako ljupko probile iz njenog buckastog i neodoljivog telašca, a s kojima je ušla u svet slovesnih bića. Te reči koje su dugo, sve dok je bila dete, bile njeno ime i prezime. Te reči su je nekada radovale, a kojih sada, kako mi se učinilo (da, biće da mi se samo učinilo, biće da uopšte nije tako!) ne želi da se seća: Gveu Tju-Tju. A mogla je, samo da se tog trenutka vratila u detinjstvo, možda početi da gradi prekrasni svet koji je stvorio omiljeni pisac njenog oca, Danil Harms – otelovljeni anđeo – vesnik.

Kriterijumi za prepoznavanje anđela u ljudskim telima – vesnika:

1. Anđeli u ljudskom obličju vole stara slova, simbole, okultne, astrološke, matematičke, vole starinu i predanje jer u njima prepoznaju nešto od one trajnosti koja čini celokupno njihovo biće.

2. Vole prozračnost: vrata i prozore, zvuke i svetlost.

3. Privlače ih žene, njihova mekoća i vlaga (znoj, tečnost, voda, sekreti) – to je elemenat, stihija prolaza, proplivavanja, tamo, u svet s one strane života i smrti. Anđeli (oni to naravno ne znaju jer su prilikom spuštanja na zemlju omamljeni blaženim zaboravom) nejasno slute da je kroz vodu moguć povratak u vazdušni svet, njihovo rodno mesto, na nebesa, tamo gde služe u horskoj pesmi pred prestolom Gospodnjim, obuzeti lepotom, svojom i Božijom. To je agregatno stanje blisko svim anđelima u ljudskom obličju. Vlaga žene je za njih neodoljiva. Spajanje sa ženom je za njih potpuno nepoznato, čudesno iskustvo kome se predaju ne samo zarad slasti koju nikad nisu iskusili već i zbog zaboravom prekrivene žudnje za svojom istinskom otadžbinom. Anđeli se potpuno predaju isticanju semena života, kako bi kroz njega prošli, uvukli se, našli prolaz kroz prozor Ester, kroz čin jednog potpuno spajanja-isticanja Ekstaze.

4. Anđeli u ljudskom obličju su kaćiperi. Svilene čarape, svilene podvezice, donji veš i košulje od najfinijih materijala, najskuplja i najmodernija odela i ostalo, sve su to stvari koje ih fasciniraju i nejasno podsećaju na onu fazu zvezdanu, svetlosnu materiju od koje su stakani. Anđeli su samoljubivi, ali ne u smislu gordosti, već nekakve obuzetosti svojom nebeskom lepotom. Otuda ogledala, neprestana doterivanja, satovi i lule u njihovom ovozemaljskom otelotvorenju. Otuda njihov luckasti dendizam i estetizam.

5. Koriste pseudonime, ne zarad skrivanja, usled nekakvih estetičko-političko-socijalnih razloga, nego opet usled onog nesvesnog ali prisutnog osećanja da ovozemaljsko ime nije pravo, da je zemaljsko očinstvo drugostepeno. Uprkos blaženom zaboravu, oni naslućuju svoje pravo poreklo i traže svoga pravog Oca – Oca Nebeskog.

6. Vole Gogolja, tragičnog Kozmu Prutkova, Puškina i Gustava Majrinka. Atanasius Pernat probija opnu blaženog zaborava i podseća ih na njih same. Njegovo androgino spajanje-nestajanje sa Mirjam podseća ih na njihovu bespolnost i estetičku celovitost njihovog bića, i zato ih privlači.

7. Baš kao i pseudonime, anđeli vole transvestiju, preoblačenja, maskiranja. Ne znajući, u suštini, šta traže, oni kao nekakvi rđavi empiričari u ovom svetu isprobavaju sve što ima predukus lepote i slasti drugog sveta.

8. Iako se ne može reći da ih mrze, štaviše pre bi se moglo reći da ih vole nekakvom zadirkujućom ljubavlju spremnom da čak, s vremena na vreme, pomalo i napakosti ovim nevinim ali dosadnim bićima, anđeli u ljudskom obličju nisu baš u najboljim odnosima sa decom i staricama. Razlog tome je prost: u ovom svetu ljudi, deca i starice im ukazuju na nešto njima potpuno strano, njihovoj prirodi apsolutno nerazumljivo i tuđe, rađanje i umiranje, početak i kraj kog oni nemaju. Pomalo i zavide tom svetu. Skloni su i potpunom padu u taj svet, ali do toga nikada ne dolazi (premda, rekoh, ima i onih čija su bela krila poprilično zaprljana) jer ih u tome sprečava njihova misija na koju su kao službeni duhovi bespogovorno upućeni, neodvojivo priključeni. Sami nemaju dece i umiru pre nego što potpuno ostare, relativno mladi. Pre vremena, iznenadno odlaze, nestaju.

Statua arhangela Mihaila ispred Crkve Svetih Simona i Helene u Minsku (Foto: Pixabay)
Statua arhangela Mihaila ispred Crkve Svetih Simona i Helene u Minsku (Foto: Pixabay)

9. Vole obraćanje Bogu, vole hram i njegovu blizinu. Nije obavezno da taj hram bude pravoslavni, može biti čak i paganski. Koliko god da su u svom ljudskom otelovljenju psihološki i ideološki daleko od vere (uticaj blaženog zaborava), vera ih neodoljivo privlači. Molitva, koju upućuju Bogu, za njih je ono što ravnopravno egzistira sa njihovim stvaralaštvom, koje ostavljaju ljudima. Privlači ih i ideja o umetnosti kao preobražavalačkoj sili i zato sebe ponekad neki među njima nazivaju činarima. Oni činodejstvuju na književnim večerima sa uverenjem da će njihova reč izmeniti svet ili barem svest putem i na način umetnosti. Molitva je za njih ono najviše opštenje sa svetom u koji žele da se vrate, a kome (i ne znajući to u ovom telu) odvajkada pripadaju. Oni. Danil Harms i Aleksandar Vedenski – anđeli u ljudskim telima: vesnici.[2]

 

Tekst je preuzet iz: Zenit – magazin za umetnost, nauku i filosofiju, br. 14, godina IX, Beograd, Konras d.o.o., 2014.

 

Vladimir Medenica (Ruma, 1953) je filosof, izdavač, prevodilac i publicista

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] U ruskoj književnosti reč počinje da pleše i da se zaista igra sama sa sobom tek sa Hlebnjikovim i A. Belim. Hlebnjikov je bio kralj vremena i orač u oblacima, istraživač reči i slova, onaj koji je pokušavao da prodre do njihovog zaumnog ishodišta, ali je i on, kao i Beli, imao svoje snove čijoj je realizaciji umetnost trebalo da posluži. Ali, uprkos tome, kod njih se novoslovlje, začeto kod preteča, još više učvrstilo. Biljka je prolistala i narednog proleća i više je ništa nije moglo sprečiti da se u budućnosti razlista i razgrana u neuništivo, jedino i jedinstveno delo ruske avangarde. Ali, od vere u simbol i futurističkih snova u ruskoj novologosnoj ili novoslovesnoj umetnosti Harmsa i Vedenskog više nije ostalo ni traga. Reč je postala sama sebi cilj i ujedno sredstvo izražavanja svoje nedokučive tajne – one tajne u kojoj ona beše u početku, i beše u Boga. Jedna ograda: ruska novologosna ili novoslovesna umetnost je s one strane svakog logizma i alogizma, pa ako je Harmsovo delo ono što predstavlja njen vrhunac, onda je potpuno neprimereno koristiti u njegovoj karakterizaciji termine kao što su: apsurd, alogičnost, besmislica, itd, a nizanje reči i stihova u njemu tretirati kao nekav automatizam subjektivne poetske svesti. Pre bi ga trebalo, u analogiji s Ničeovim imoralizmom ili Bergsonovim iracionalizmom, okarakterisati kao ilogično, ili neologično, novoslovesno, s one strane svake razumske i logičke, ali, isto tako i ne-razumske, alogične upotrebe.

Harmsova nova umetnost je kao nekakvo stvaranje ni iz čega, maltene iz onog ništa iz koga je Bog stvorio svet prevevši ga u biće. Ona je sva usmerena ka izražavanju tog neizrecivog, sva je usmerena ka tome božanskom nebiću. Stoga ona, kao nijedna umetnost do tada, povlači tako celokupno ljudsko biće, totalitet ljudskosti, osvaja umetnika u celosti i on postaje nešto kao njeno pokorno oruđe žrtvujući joj sve, čitav život, sam život. Ona povlači Maljeviča kroz sve njegove faze u nepojamni neuništivi beli kvadrat na beloj pozadini, povlači Harmsa u nulu čiji je opis krug što nedvosmisleno ukazuje na punoću i savršenstvo. I kao i Maljevičev beli kvadrat, tako je i Harmsova nula, Harmsovo ništa, ispunjeno svim mogućim fabulama ovoga sveta i svim mogućim njihovim razrešenjima koje Harms neprestano isprobava u svim svojim delima. Ovde zaumna, Hlebnjikova umetnost, umetnost čiste, pune onostranosti i svi Harmsovi prizori jesu u toj funkciji nagoveštavanja onoga što je do njega bilo apsolutno neizrecivo. Filosofska, ideološka, psihološka dubina potpuno nedostaju Harmsovim prizorima, oni su iscrtani ili slikani na potpuno beloj pozadini, to su nove dvodimenzionalne ikone. I to je jedan od razloga zbog koga nam oni, uprkos svojoj nestvarnosti, čak nadrealnosti, često deluju realističnije i življe od najrealistinijih prizora ne samo u dotadašnjoj umetnosti, nego i u onome u čemu živimo, a što, ne sasvim opravdano, nazivamo stvarnost.

Harms je u prozi i poeziji stvorio čistu ikonu, koja nema više nikkave pozadine i perspektive, i čiji se realitet ili smisao, saglasno teoriji o obrnutoj perspektivi, otvara tek u potpuno ravnopravnom opštenju dela i njegovih primaoca. Mi, inicirani tako od najvišeg činara, moramo sada postati „mađioničari“ koji iz svojih šešira izvlače realna, živa bića a ne opsenari koji se koriste lažnim, razumom iskonstruisanim trikovima. Vreme je da u nama samima vaskrsnemo dete, da pustimo dečiji svet na slobodu, da ga više ne opismenjujemo ubijajući u njemu ono najvažnije – mogućnost da uobliči i sebe i svoj drugi, jezički svet. Jer mi, nakon Harmsa, osluškujemo i sama slova, mi više nismo sigurni da su ona samo elementi od kojih se grade reči i polako počinjemo da verujemo da i ona imaju dušu, da ta mala sićušna bića-zvuci imaju neke svoje želje, da, možda, kao kod Harmsa, neka od njih žele da ostanu mala, i ne žele da postanu velika pa makar se ispred njih isprečila i svemoćna tačka. Jer slova, slobodna, živa slova, koja imaju dušu, svoje htenje i svoje želje – u neku ruku pesnici su lira samih slova, pesnici su jeziko-oruđe – a slova pisati je lepo. A Harms, ne-opismenjen, tačnije ne-opravopisan, premda ga u njegovoj anđeoskoj svesti, koja ne može da pojmi, a tako ni da ostane ravnodušna prema rađanju i umiranju, najviše iritiraju deca i starice kao svedočanstva ovog anđelu potpuno tuđeg sveta, sveta u neprestanom rađanju i umiranju, kuljanju i komešanju, nekakvoj vazda prisutnoj entropiji (logika gužve).

Takav Harms je upravo deci najbolji učitelj i u njemu sva deca ovog sveta dobijaju najboljeg anđela-čuvara koji ih štiti od svih profesora i nastavnika što iznad njihovih glavica prete svojim strašnim biblijskim tablicama gramatičkih normi i pravopisa, okoštalog, mrtvog jezika. Harms, kao pesnik potpuno u službi reči, i to one prve, prvobitne, one pra-reči pred svom decom ovog sveta muca i oslobađa ih za njihov izbor, za njihov govor. On im kaže: „Reci: ja mogu da govorim.“ On je vesnik, on je, baš kao i njegov prijatelj Aleksandar Vedenski, anđeo koga je Bog poslao sa misijom da nas spase gramatike, pravopisa, razumskih konstrukcija, sveg tog definisanog, okamenjenog govora, tog jezika-groblja, reči-fosila, reči-stenja, reči-kostiju, da vatrom svoje nove reči ne samo rastali kosti i kamenje mrtvog jezika i mrtve svesti, tog okoštalog, mrtvog govora, te izlizane nazovi simbolike i znakova koji nas skreću sa Njegovih puteva, već da nam pomogne da i sami progovorimo svojim jezikom u kome ne može a da barem ponekad ne probljesne zvuk ili oblik one prvobitne božanske reči.

Zahvaljujući čudesnoj istrajnosti ove dece Božije, genija-vesnika, njihovoj herojskoj neprilagodljivosti svakodnevici i nepristajanju na službeni, dirigovani jezik, osvetljene su nam nove obale na koje ćemo jednom, opet zahvaljujući njima, stupiti u večnosti. Jer, nije uzalud rečeno: „Budite kao deca“. I u tom smislu je Harms, kao i Beli, kao i Hlebnjikov, samo privremeno u telu zarobljeni službeni duh. On je, prošavši, pre nego što ga je Bog povukao, Golgotu svog telesnog bića, baš kao i Sin Božji, svoju misiju ispunio, svoju misiju da spase čoveka u onome najvažnijem – slovu samom. Nekrotični, smrtobožački svet, podignut u sovjetskoj svakodnevici na enti stepen, mrzitelj Boga i svega živog, a inače svuda i uvek prisutan strašni racionalistički svet koji je otrovao čovekov um, njegovo srce i sva njegova čula, njegovu stvaralačku silu, žestoko je presudio Harmsu i Vedenskom, tim anđelima-misionarima koji su ipak neprestano, iskušavajući radost i bol smrtnog života, žudeli za povratkom u svet iz kog su došli, u onaj svet gde su kao čisti službeni duhovi pevali oko božanskog prestola. A ovaj strašni smrtobožački svet je uspeo da ih uništi, ali ne i da ih porazi, ne i da ih spreči da nam ponešto od te neiskazive lepote, od tih zaumnih, onosvetskih zvukova i boja, zaista i prenesu.

[2] Uostalom, nije li se Danil Ivanovič Juvačov, tragajući za pseudonimom kojim će nekako izraziti svoje pravo i od sebe samog skriveno biće (premda u prizoru Posetili su me vesnici, ima naznaka spoznaje da je i on sam vesnik), odlučio upravo za pseudonim Harms, kojim je potpisao najveći broj svojih dela, tako da bi zaista bilo neozbiljno srodnost tog pseudonima sa rečju Hram, uz opštpoznatu konotaciju imena Danil smatrati samo pukom slučajnošću i nebitnom dosetkom autora ovih redova. Pre će biti da je suprotno: ta veza je isuviše jaka i očigledna da bi bila slučajna – ona je realna činjenica. Jer pseudonim Harms je paragram pseudonima Harmonijus, kojim je Danil Ivanovič Juvačov takođe potpisao par svojih dela. A Harmonijus je onaj koji uspostavlja harmoniju – sklad, i to potpuno telesno-duhovni sklad – harmoniju koja je ostvariva isključivo u Hramu (kao mestu sinteze svih umetnosti po Fjodorovu i Florenskom), u liturgiji i pričešću,što je nakon Fjodorovva, Solovjova i Belog jedina ozbiljna svrha umetnosti kao rukovodećeg učesnika u zajedničkom delu vanhramske liturgije – preobražaju bića u celini. A to već Danil Ivanovič Juvačov nije mogao da ne zna, zar ne?

 

Tekst preuzet iz knjige Triptih za genija, Grafičar, Gorjani, 2016.

 

Naslovna fotografija: pxhere.com

 

Izbor i oprema teksta Novi Standard