O kulturnom relativizmu (odgovor HML-u)

Univerzalizam, u politici internacionalizam, bilo sovjetski, mudžahedinski ili atlantistički, u svom poništavanju razlikâ projekat je destrukcije i negacije

Izvesni „HML“ na Srđin i moj tekst komentariše (izvod):

„Izgleda mi da ST po tom pitanju ide u nekakav kultur-marksizam ili univerzalizam? Šta dokazuje činjenica da se Japancu Kafuu dopala francuska umetnost i muzika? Biće da je on tu izuzetak, a ne pravilo. Za značajnu većinu Japanaca, Kineza, da ne pominjemo Arape ili Afrikance, evropska muzika nije relevantna. Ono što je za nekog Evropljanina (mada je i to širok pojam) lepo, pravedno, slobodarsko, ne mora biti percipirano kao takvo za Arapina ili Kineza. ST pominje trajne principe pravde i slobode koji važe za sva ljudska bića kao takva, ali to je netačno. Američki borci za nezavisnost s kraja 18. veka su u očima Britanca bili separatisti, teroristi. Kako ono rekoše, revolucija je uvek zločin dok ne uspe. Hašim Tači je za Albance heroj, borac za pravdu i slobodu, a za nas je zlikovac, i kako to usaglasiti? Oni koji su ubili kralja Aleksandra u Marseju (1934) sebe smatraju borcima protiv velikosrpske diktature, a mi ih smatramo teroristima, kako tu usaglasiti principe pravde, slobode i pameti?“

Upravo ovaj totalni relativizam pesimistička je suprotnost naših stavova. Neki sivi, otužno zagušljivi smog besmisla sveg i svačeg i bespredmetnosti istorije lebdi oko ovih reči. Pročitavši, zapanjio sam se, jer čovek koji je prošao oba članka, kao da je naše reči jednu po jednu samo registrovao, ali ne i povezao. On, verovatno, ne deli oduševljenje ničim – ni orijentalnom muzikom, ni francuskom. Ni Lorkom, ni Blokom; ni našim epskim ciklusom, ni njihovom haiku-poezijom. Ni Ljermontovim, ni Hemingvejem, ni Tutuolom. Ni Gogenom, ni Mondrianom. Po HML-u i relativistima, istina u stvari ne postoji; mi, naravno, znamo da ona postoji. Gospod je za sebe rekao da je: istina, put i život. A Tvorac nije dao ni nas ni Njega, kao istinu, put i život, da bi postojali u svetu besmisla, nego smisla; i to trajnog smisla i lepote, kao što je trajan bog Logos, vaspostavitelj smisla.

Lepota je večna jer je i sam Tvorac lepote večan. Umetnik-stvaralac je samo saradnik u ovaploćenju pred-stvorene lepote s’više. U svetu koji neki vide kao najbolji, a neki kao najgori od svih svetova, prihvatam i razumem tuđu viziju, ali ne prihvatam relativnost, ni dobra i zla, ni lepote i njoj suprotnog (praznine, besmisla?). Ako ovaj svet „sav u zlu leži“ (I Jovanova 5:19), to ne znači da je sam svet po sebi zlo. Relativizam dobra i zla značio bi da ne postoji dobro i zlo, ili da je privremeno; mi, međutim, vrlo dobro znamo da Aboridžin Australije, Tibetanac u Aziji, Bušman u Africi, Indijanac u Americi i Evropljanin, u kojoj se god veri rodili i kakve god vrednosti nasledili, imaju podjednako prisutan i jednak osećaj za razdvajanje dobra i zla; kao i savest. Mi znamo da istina i te kako postoji i u slučaju ubistva kralja Aleksandra u Marseju, i Hašima Tačija, i američke nezavisnosti, i da ta istina nije samo „naša“ ili „njihova“.

CRTICA O MUZICI
Ali, da počnemo sa muzikom.

Divljenje Kafua francuskom muzikom nije nikakav „dokaz“, nego primer. Ima i boljih: u samom vrhu interpretatora evropske klasične muzike druge polovine XX veka (svojevrsni zenit popularnosti klasične muzike svih vremena) nalaze se, recimo: Micuko Učida (Mitsuko Uchida) i Seiđi Ozava (Seiji Ozawa). Oboje rođeni u Japanu, oboje od roditelja autohtonih Japanaca. Prva je još 1969. pobedila na Betovenovom konkursu u Beču i već 1980-ih postavila novi standard za interpretacije Mocarta i Šuberta. Ali tu se nije zaustavila. Njena specijalnost postali su i savremeni evropski kompozitori: Debisi, Štraus, Stravinski, Britn pa čak i Šenberg.

Dirigent Ozava pobedio je još 1960. na konkursu u Bezansonu. Zatim je 1964. postao muzički direktor (šef dirigent i selektor repertoara) Bostonskog simfonijskog orkestra. Na ovom mestu je ostao čak 29 godina, duže i od legendarnog Kusevickog. Njegovo izvođenje Štrausove poeme o Zaratustri i Respigijevih orkestarskih slika Rima slušali smo još 1980-ih i teško ih zaboravljamo. Iako Učida nije dostigla dubine Pogorelića ili Rihtera, a Ozava izražajnost harizmatičnog Frica Rajnera, ovo dvoje Japanaca su međunarodne zvezde prvog ranga. A nisu nastale slučajno. Njih je iznelo ogromno oduševljenje evropskom muzikom i kulturom velikog broja Japanaca, na njihovom rodnom tlu. Taj entuzijazam danas je daleko širi, snažniji i životniji od evropske očaranosti egzotikom i kulturom Dalekog istoka. U Japanu već pola veka, a u Kini i Vijetnamu najmanje dve decenije, vlada istinski, dubinski kult evropske klasične muzike, od Baha do Ligetija. Ko ovo ne poznaje, ili umetničke filmove odande, sklon je pežorativnoj slici o Dalekom istoku, zaostaloj iz kolonijalnih vremena.

Pogled iz gornjih galerija na koncert u Milanskoj skali (Foto: artsandculture.google.com)
Pogled iz gornjih galerija na koncert u Milanskoj skali (Foto: artsandculture.google.com)

Godinama sam se bavio imigracijom. Živeo u nekoliko zemalja i kontinenata. Upoznao sam veliki broj ljudi i grupa iz potpuno različitih kultura. Usvajanje evropskih vrednosti i kulturnih idioma u sopstvenom životu upadljivo je lakše, rekao bih prirodnije svima njima, nego što je Evropljanima da usvoje orijentalne ili druge egzotične kulture kao svoje (izuzetaka ima malo). I to nije slučajno. Razlozi za ovo navedeni su u Srđinom članku i mom osvrtu.

Sem toga, belci od Zapada Kanade do Istoka Sibira doživljavaju evropsku kulturu kao jednu. Potvrdu toga doživljavao sam od Engleza na Menhetnu, Amerikanaca na Stenovitim planinama, Rusa pod Altajskim gorjem…

Akulturacija je najlakša i najbrža tamo gde je kultura najsuperiornija. Drugačije ponašanje islamskih, hindu i drugih migrantskih armija danas u Evropi ograničeno je na nekoliko generacija i niže socijalne slojeve (koji, doduše, među migrantima preovladavaju). Odbijanje asimilacije tih grupa, sem toga, najjači uzrok ima upravo u unutrašnjoj slabosti Evrope danas, u njenom odstupanju od sopstvene civilizacije, u odricanju od sopstvenih korena i svojih tradicionalnih vrednosti; a ne u sopstvenoj unutrašnjoj afirmaciji. Sem toga, odupiranje asimilaciji ovih grupa, uz zadržani religijski identitet, u kulturi nema šta novo da ponudi. Sem surogata, hendikepirane replike kulture koju su ostavili na rodnom tlu.

PROJEKAT NEGACIJE
O tome govori Srđin članak. Evropska kultura, autohtoni izdanak belačke rase od Tihookeanske Kreste i Apalačija, preko Alpa i Tatra, do Kavkaza i Urala (mada je smer nastanka u stvari suprotan) preti da postane endemski cvet ugrožen upravo globalizmom poniklim na njenom tlu. Globalizam se oslanja na ideologiju „univerzalizma“ i protivnik je svake istinske kulture. Na njegovom ratnom putu žrtve su upravo posebne mikro i makro kulture, naročito one jače. Nad poništavanjem evropske ili belačke makro-kulture nalazi se Damoklov mač, skrivena opasnost nadneta i nad svim onim autentičnim manjim kulturama, čijim se zaštitnicima globalisti često (lažno!) predstavljaju. Mi Srbi to posebno dobro znamo: izmišljene i manipulisane fabrikat-nacije i države nastaju na periferiji naše nekadašnje kulturne i državne teritorije, ali se od samog postanka seizmički ljuljaju u nedostatku fundamenta, identiteta i smisla.

Plišane i obojene revolucije noviji su izum globalista (univerzalista). Molotovljevi kokteli, osinji roj tetrapak-laži, orkestrirani massive attack medija i imperijalna vojna podrška neskrivenom agresijom podjednako proždiru: šiite, alavite, sunite i hrišćane na Bliskom istoku, Kurde i Aramejce u Iraku i Siriji, Gorance i Srbe pod Šarom i Prokletijama, Zagorce i Bunjevce u Hrvatskoj. Nekadašnje ustrojstvo avganistanske države i plemêna dolazi pod nož američkih desanta i narkoterorista talibana.

Univerzalizam, u politici internacionalizam, bilo sovjetski, mudžahedinski ili atlantistički, u svom poništavanju razlikâ projekat je destrukcije i negacije. Istinska kultura je – stvaranje i gradnja. Prirodno vodi diverzifikaciji. Lenjinizam i trockizam poništavali su rusku kulturu ne stvarajući ništa novo. U izvoznoj verziji, kao maoizam i titoizam, svaki na svom tlu civilizacijski takođe ništa autentnično i novo nisu stvorili (osim hroničnih trauma i problema). Današnji neoliberalizam Zapada samo je ideološki osiromašen i razodenut marksizam-lenjinizam, naoružan novim tehnologijama. On se služi novim sintagmama i socijalnim inženjeringom da zaobli ivice i omogući bezbolniji, ublažen prelaz metodom „kuvanja žabe“. Njegov jedini pravi cilj je, ne raznolikost i kulturno bogatstvo, već uprošćenost sveta: kroz zatiranje posebnosti do pojednostavljenog, bezličnog, otvorenog mega konc-logora nesamostalnih podanika.

Galerija Apolon u pariskom muzeju Luvr (Foto: Musee du Louvre/Angele Dequier)
Galerija Apolon u pariskom muzeju Luvr (Foto: Musee du Louvre/Angele Dequier)

Dozvoljene razlike za univerzaliste sada su u domenu zabave: (poželjna) umetnost i kuhinja. U procesu industrijske dominacije prehrane i kulture i oni bi postepeno mogli postati stvar prošlosti. Deo istorije, kao i folklor. Zombirani anti-kulturom, folkom i standardizovanim, licencnim kičerajem emisija Džona de Mola, uz burger i pomfrit, picu i kolu, čips i licencno pivo, smisao našeg nekadašnjeg postojanja ubrzano iščezava kao para u vazduhu. Zajedništvo, zbližavanje, predanje, igra i nošnja, prela i posela, ep i stih, gusle i kolo, koncert i galerija, knjiga i strip, pa čak i igrani film, svi gube. Njihov nestanak dešava se pod dirigovanom hipnozom besmisla i satanističkih figura i koreografije u drečavim bojama pljosnatih TV-ekrana.

 

Autor je slobodni novinar i publicista koji živi i radi u Holandiji. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: booking.com

 

Izvor Novi Standard