B. Zečević: Božanstvene norme

Režija kao božanstveni zanat, u krejgovskom smislu – eto to je najvažnije oruđe reditelja! Njime je Aca Đorđević suvereno vladao u teatru, na filmu, na televiziji

Zahvaljujući reproduktivnoj moći filma i televizije režija je postala besmrtna. Tako je ostao s nama veliki reditelj Aleksandar Đorđević (1924–2005) i kada se preselio u večnost, pre petnaest godina. Od tada nema nedelje i meseca da se ne pojavi neka od njegovih repriza ne zato što televizija ima sve manje ičeg novog i dobrog na svom programu (što je očajna činjenica) nego zato što hodu vremena može da odoli samo ono što je, u svom srcu, jače od njega.

Imao je pravo Gordon Krejg, koji je režiju smatrao božanskom pojavom: čovekovim iskušenjem da se makar na malom prostoru i ograničenim sredstvima zabavi stvaranjem sveta. Gde su danas Krejgove režije? Da je pozorišna režija unekoliko efemerna umetnost, shvatio je još „umetnik u mladosti“, sjajni pozorišni reditelj Aca Đorđević već u prvom susretu sa televizijom, kojoj je pristupio bez treme, kao novoj planetarnoj pojavi, koja ne samo da je izmenila svet (kao što je bio slučaj s kinematografom) nego je postala sam taj svet, trepćuće oko čovečanstva. Bez treme, za koju je bio majstor i s kojom je uvek umeo da izađe na kraj.

UMETNIČKA KONTROLA
Ima jedna anegdota o Bati Živojinoviću, takođe čoveku bez treme, gotovom da se vazda hvata ukoštac sa onim strašnim afektom straha koga se latio Hičkok u svojem filmu istog naslova. Prvi put se Bata našao sam, oči u oči s nemilosrdnim gledalištem ispred zavese na diplomskoj predstavi studenata glume, u Niškom pozorištu, radnih pedesetih godina prošlog veka. Trebalo je da izgovori jedan monolog iz Plautove komedije „Menehmi“. „Nikada nisam bio tremaroš, ali sam se tog puta oduzeo. Bukvalno!“, seća se veliki glumac. „Izgubio sam glas, ruke su mi se ukočile, noge utrnule. Stajao sam pred publikom, kao krava. A onda su me izvukli. Aca Đorđević se snašao i počeo da me masira. Trema me je potpuno paralizovala. Kada sam se malo povratio, izašao sam ponovo pred publiku i rekao sve što je trebalo… Tu sam prelomio tremu i više je nikada nisam imao, ni u najtežim ulogama i u najtežim situacijama.“

Da se nije pojavio Aca Đorđević, tadašnji Batin profesor u glumačkoj školi u Nišu i reditelj u Niškom pozorištu, bio bi to verovatni kraj jedne velike glumačke karijere. Ali ne, Aca je znao kako se postupa s tremom, znao je da se mora vratiti na početak, to je, uostalom, i sam činio celog života, uvek ispočetka (kako glasi i naslov monografije Dragane Bošković o Aci Đorđeviću, koja će uskoro izaći iz štampe), fatum koji je prvi iskusio korintski mitski heroj Sizif; usud svake umetnosti.

Đorđević je znao da se sve može ispočetka ako čvrsto držiš konce nadahnuća i umeća. Bio je majstor samokontrole i „kontrole“ uopšte, naročito umetničke kontrole. Šta? Postoji „umetnička kontrola“? Kakva je to onda umetnost? O, nego šta nego postoji! To je, štaviše, ključ umetnosti. Kontrolisati sve, ama baš sve funkcije onoga što Boro Drašković zove „filozofija celine, skup svih nauka i slobodnih veština, univerzalna umetnost, kroz rad organske prirode građena od svih i svega – glumac, tekst, prostor i zvuk, tempo-ritam, svetlost, organizacija – sve je građa, oblik i epoha, energija i stil, vreme i istorija, sve je povezano sa svim, kao u kineskoj poslovici“ – dakle režije kao božanstvenog zanata, u krejgovskom smislu – eto to je najvažnije oruđe reditelja! Njime je Aca Đorđević suvereno vladao u teatru, na filmu, na televiziji, naročito u žanru koji se otima čarobnoj fabrici neposrednog života i već predstavlja nešto samostalno, u žanru televizijske serije, posebno one koja dugo traje i postaje društveni roman našeg vremena. Đorđević je u nas stvorio obrazac Otpisanih (pa njihovog Povratka) i naročito velikih saga tipa Bolji život, Srećni ljudi ili Porodično blago.

Bez obzira na činjenicu da visoke umetničke ambicije nikada nisu bile deo ovih projekata, jer oni služe sasvim drugoj svrsi, za njih važi isti krug pravila i uputstava koji se smatra jezgrom režije. Ovaj krug definisao je, obrazložio i ostavio nam u nasleđe Đorđevićev profesor dr Hugo Klajn, po struci psihijatar frojdovskog kova, a tvorac temelja moderne režijske teorije i prakse.

UMETNIČKI ZANAT
Ko je prošao Klajnovu školu, ko je naučio da ga sluša i uvek ima uz sebe, poput Ace Đorđevića, taj je znao kako se rešava svaki problem koji je profesor uočio i opisao u svojoj zlatnoj knjizi Osnovni problemi režije. Strogi, pravični i beskrajno korisni Klajn zahtevao je prvo i pre svega studijsko čitanje teksta odabranog za realizaciju i propisao niz uputstava za ovo čitanje.

Devet od deset današnjih reditelja ne zna da čita tekst i to se vidi već na prvi pogled u njihovim finalnim produktima. To je uglavnom zato što su prolazili kroz školu na kojoj današnji „profesori“ ne umeju da čitaju tekst, dakle ne kontrolišu azbuku režijske veštine. Njima su tema, siže, fabula i ideja jedno te isto; oni nisu u stanju da ih razdvoje, a kamoli da shvate da se radi o ključnim osobinama dela. Ovi pojmovi ne samo da nisu isto nego su često i suprotstavljeni jedni drugima i baš se u tome krije suština režije. „Slušajte šta imam da vam kažem i bolje ćete režirati“, govorio je veliki profesor Slavko Vorkapić studentima na istoj akademiji. Devet od deset današnjih naših filmskih reditelja ne ume da veže kadar sa kadrom po zakonima fizičke percepcije; rečju, ne znaju azbuku igranog filma. Ko god je slušao Vorkapića i Klajna postao je reditelj. Ostali nisu. Ili bar ja ne znam – nijednog.

Aca Đorđević je sa sigurnošću pristupao svakom poslu jer je pažljivo izučio norme umetničkog zanata pre nego što je upotrebljavao alatke koje su mu date. Postoji umetnički zanat? O da, Đorđević je ubedljiv primer. Bez obzira da li je u pitanju pozorište, film ili televizija, tu važe, u biti, iste osnove i tu su greške zanemarive. Tek onda dolazi viši dril, pa onda još viši kurs, pa onda i najviši, onaj gde se sreću iskustvo i talenat i gde više nema pravila. S malim izuzetkom, dakle devet od deset naših reditelja nije prošlo sve ove stepenice i zato nas svaka Acina repriza raduje više nego mnogobrojne sadašnje prinove. Prošlo je samo petnaest godina a umetnost televizijske režije gotovo da je iščezla s našeg ekrana. S pravom se može reći, bez obaveze da se izbegne stereotip: nema više reditelja kao što je bio Aleksandar Đorđević.

Nažalost.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Pečat, 03. jul 2020.