Revolucija i moral

Na primerima Francuske i Ruske (Oktobarske) revolucije vidi se zakonomerni princip prema kojem revolucije imaju svoj zasebni moral, nezavistan od svih tradicionalnih moralnih normi

Teško je naći istoričara ili sociologa koji se neće složiti sa tezom da su Francuska i Ruska (Oktobarska) revolucija dve najvažnije revolucije u svetskoj istoriji. Razlog tome je što je nakon njih na mnogo načina izmenjena politička i društvena stvarnost ne samo zemalja u kojima su se odigrale, već i celog sveta. Osim toga, ove dve revolucije –naročito Francuska – su presudno uticale na svojevrsnu romantizaciju samog pojma „revolucija“, koji se iz društveno-političkog pojmovnog aparata probio čak i u ekonomsku i marketinšku terminologiju (npr. svaka važnija inovacija se proglašava „revolucionarnom“).

Jasno je nijedna revolucija ne može proizvesti radikalne promene ukoliko za to ne postoje adekvatni društveni preduslovi, što znači da u jednom širem društvenom i političkom smislu deo odgovornosti za revolucionarna dešavanja svakako snose i političke elite iz starog, predrevolucionarnog sistema. Ali u ovom tekstu nećemo detaljno zalaziti u uzroke i hronološki tok revolucionarnih zbivanja, već ćemo nizom sporadičnih opservacija pokušati da ocrtamo filozofski portret revolucionarne ideje i njenih nosilaca, te da ukažemo na negativne posledice koje revolucije neumitno ostavljaju na tkivu države i društva.

BERKOVO PREDSKAZANjE
Da bi se na pravi način razumeo fenomen revolucija i neobični magnetizam uličnih demonstracija, kao i pogubne posledice nepromišljenog društvenog eksperimentisanja, moramo se vratiti u prošlost i početi od Francuske revolucije koja je zauvek promenila ne samo Evropu, već i čitav svet, podarivši mu neke od najvažnijih političkih tekovina, poput koncepta nacionalne države ili podele na levicu i desnicu. Svetskoistorijsku važnost i domete Francuske revolucije prvi je prozreo engleski političar, esejista i utemeljitelj ideologije političkog konzervativizma Edmund Berk. U svom čuvenom delu Razmišljanja o Franucskoj revoluciji on već 1790. godine navodi da je ona „nešto najneobičnije što se do sada dogodilo u svetu”.[1]

Prema Berku, Francuska revolucija je bila „prva potpuna revolucija u svetskoj istoriji. Sve ranije revolucije su bile teritorijalno i nacionalno ograničene. Francuska revolucija, međutim, nije samo nacionalna, niti je pobeda jedne partije nad drugom, niti smena oblika vlade. Ona je destrukcija i dekompozicija celog društva, negacija odnosa vladavine uopšte, ukidanje načela vladavine čoveka nad čovekom jednog sasvim novog sveta. Kao takva, Francuska revolucija je prva u svetskoj istoriji”.[2] Koliko je njegova misao bila dalekovida i opstojna najbolje kazuje činjenica da je pomenutu kritiku Revolucije iz 1789. napisao već sledeće, 1790. godine – dakle dok je Francuska još uvek bila monarhija sa kraljem Lujom XVI na svom čelu, pre početka zloglasnog revolucionarnog terora i jakobinske diktature i pre opšte pometnje koju su pomenuti događaji izazvali u političkoj klimi Evrope u godinama koje su usledile. Svaka od tih posledica revolucionarnog meteža koji je zahvatio Pariz i Francusku njemu kao da su bile očigledne i pre nego što su se odigrale.

Osim ključne kritike koja se odnosila na opasnost od naglih političkih lomova u političkoj, organizacionoj i socijalnoj strukturi jedne države i društva, Berk je sa zapanjujućom tačnošću predvideo i neke njene sporedne ali sasvim konkretne efekte. Na primer, „prorekao je da će u jednoj Francuskoj, u kojoj su istorijske pokrajine ukinute i narod ostavljen bez svojih lokalnih administracija, prestonica Pariz, kao jedina kompaktna masa koja je ostala, dobiti pretežan uticaj”.[3] Verovatno se i sam Berk iznenadio kada je video u kojoj meri su se ove reči ispostavile kao proročke, budući da je pariska opština bila jedno od glavnih tela tokom čitavog toka Revolucije, vršeći, uz Konvent i Jakobinski klub, ulogu njenih glavnih institucionalnih organa, a neretko i odnoseći prevagu usled instrumenata sile koje je imala na raspolaganju. Osim toga, „prorekao je takođe da će biti teško naviknuti vojsku da se umesto kralju pokorava skupštini, i da će se ona, odvojena od kralja, privezati za prvog slavnijeg generala. Dakle pored političke pretežnosti Pariza, Berk je prorekao i diktaturu Napoleonovu”.[4]

RULjA OPIJENA TRIJUMFOM
Slobodan Jovanović u svom osvrtu na Francusku revoluciju koji daje u knjizi „Iz istorije političkih doktrina“, uočava sledeće njene nedostatke: „Francuski revolucionari grešili su (1) što su suviše umovali o državi; i (2) što su vrednost njenih ustanova cenili isključivo s gledišta pojedinca. Oni su oturili istorijske tradicije kao predrasude, i uzeli su da grade državu iznova, po idejama filosofa, koji su je znali samo teori(j)ski. U toj novoj državi pojedinac je imao da živi slobodno, s vrlo malo dužnosti, a vrlo mnogo prava. Čime se završio ovaj pokušaj francuskih revolucionara? Završio se time da su svi društveni obruči koje između ljudi stvaraju uzajamne dužnosti ujedanput popustili, da se cela društvena zgrada iz temelja zaljuljala, i da je pojedinac postao istina slobodan, ali sred ruševina i haosa”.[5]

Henri Singlton „Oluja Bastilje“ (Foto: Wikimedia)
Juriš na Bastilju, Henri Singleton, ulje na platnu, 183x

Ali tek u delu „O vođima francuske revolucije“ Slobodan Jovanović zapravo do kraja otkriva svoj izrazito negativan stav o Revoluciji i njenim posledicama. Posebno je živopisan njegov opis mase koja se 5. oktobra 1789. iz Pariza zaputila u Versaj kako bi prinudila kralja da se premesti iz svog dvora: „U toj gomili bilo je više žena nego ljudi; među ženama nalazilo se ne malo bludnica, među ljudima ne malo zločinaca. Sav taj svet hteo je prinuditi kralja da se premesti u Pariz. (…) Noću između 5 i 6 oktobra pariska je gomila stigla u Versalj, prodrla u dvor, ubila nekoliko stražara, htela ubiti i samu kraljicu, koja se jedva spasla bekstvom. 6 oktobra kralj je pristao da se, u pratnji te ubilačke gomile, koja je nosila na kopljima glave ubijenih stražara, krene iz Versalja u Pariz. U tu varoš on je dolazio više kao zarobljenik nego kao kralj, – vučen u povodu jedne rulje, pijane od svoga vlastitog trijumfa, od prosute ljudske krvi, i od alkohola”.[6]

Posebno je zanimljivo to što je stanje sveopšte anarhije navelo na zabrinutost i pojedince među vođama same revolucije, konkretno grofa Miraboa, koji već nakon Pada Bastilje 14. jula u privatnom pismu govori o diktaturi gomile kao o vrlo opasnoj stvari[7]. Premda predsednik Jakobinskog kluba, Mirabo, koji je „do oktobarskih događanja glavnu pažnju obraćao na povlašćene redove i njihove pokušaje protiv revolucije, od oktobarskih dana on glavnu pažnju obraća na parisku gomilu i njene težnje k anarhiji. On misli samo o tome kako da se uspostavi autoritet vlasti”.[8] Štaviše, on je nalazio „da autoritet vlasti valja braniti, ako treba i oružanom silom“.[9]

Nije li ovo rađanje sumnje u put revolucionarne anarhije od strane jednog od ključnih ljudi Revolucije i svojevrsni omaž redu, poretku i državnom autoritetu koji je oličavao sam kralj? Neće biti preterivanje ako izvedemo takav zaključak, budući da je Mirabo već u maju 1790. stupio u kraljevu službu kao tajni savetnik.

OD LEGALIZMA DO TERORA
Međutim čovek u čijoj životnoj sudbini su se najjasnije prelomile sve kontradiktornosti i posvemašnji haos Francuske revolucije svakako je Maksimilijan Robespjer, njen najslavniji vođa. Njegova sudbina i politička evolucija su pravi dokaz da nema tog vođe koji može ukrotiti hidru revolucije i upravljati njome, već joj se samo može bespogovorno klanjati i prilagođavati, korigujući u hodu sve svoje nekadašnje stavove i povlađujući revolucionarnom zanosu mase. Ovog strastvenog revolucionara i baštinika filozofske vizije Žan-Žaka Rusoa Revolucija je toliko iscrpela da je na kraju odbacio najveći deo svojih nekadašnjih principa za koje je bio spreman da stavi ruku u vatru.

Treba li za to bolje ilustracije od podatka da je Robespjer u svojim prvim govorima u Skupštini 1789. godine bio tvrdi i nepopustljivi protivnik smrtne kazne (S. Jovanović o njemu iz tog perioda piše: „Protivnik smrtne kazne, on je odbacuje bezuslovno; ne priznaje nijedan slučaj u kome bi ma samo po izuzetku ona bila dopuštena”.[10]), da bi kasnije završio kao centralna figura Jakobinske diktature i režima terora u kojem su stradale hiljade nevinih ljudi. Osim toga, on se u sukobu sa žirodincima 1792. čvrsto zalagao za strogo poštovanje slova zakona i Ustava iz 1791. godine, izjasnivši se protiv uvođenja republikanskog uređenja i zbacivanja Luja XVI.

Međutim, posle kraljevog hapšenja nakon dešavanja od 10. avgusta 1792. Robespjer postaje glavni zagovornik kraljeubistva, podržavši Sen-Žista – svog političkog prijatelja i desnu ruku – u stavu da je „kralj zakleti neprijatelj narodne slobode, i zato je pred narodom kriv, baš i da nije učinio nikakvu naročitu krivicu; kraljevanje je samo sobom zločin. Kralju nema šta da se sudi; treba samo utvrditi da je kralj, i odmah ga ubiti“.[11]

„Luj XVI i otac Edžvort de Firmon u podnožju giljotine 21. januara 1793. u Parizu”, Čarls Benazek, 1793

Tako se advokat i navodni principijelni legalista preko noći odrekao svojih stavova i, jašući na talasu revolucionarnog zanosa, priklonio političkom oportunizmu. A koliko je daleko na kraju otišao u odricanju od svog nekadašnjeg legalizma najbolje svedoči jedna rečenica iz govora koji je održao 25. decembra 1793, kada je eksplicitno stavio do znanja da „revolucionarna vlada… ne može biti vezana zakonom“.[12]

Ali legalizam nije bio jedini princip kojeg se odrekao, već je ubrzo po dolasku na vlast odbacio i princip političke jednakosti. Premda je – vođen Rusoovom filozofijom o neiskvarenosti siromašnih slojeva stanovništva – u početku revolucije vatreno agitovao za univerzalno pravo glasa i uključivanje apsolutno svih građana u proces političkog odlučivanja, čim se dokopao vlasti on je postao pristalica diktature manjine. Stoga ne čudi što je odbio predlog žirodinaca da se narod izjasni o kraljevoj sudbini, znajući koliko je figura kralja prirasla narodnom srcu u viševekovnoj francuskoj monarhiji.

NAROD JE ORUĐE KOJE TRPI
Još jedan veliki srpski intelektualac koji je naširoko pisao o Francuskoj revoluciji i njenim posledicama bio je Ljubomir Tadić, koji navodi da je ona „temeljito uzdrmala odnose kojima su ljudi bili vezani za staze epohe. Ona je stavila u pitanje ono staro (kurziv Lj. T.) koje je sebe istovremeno smatralo dobrim. Više od svega: ona je izazvala do tada neviđenu krizu svih autoriteta izuzev autoriteta uma“.[13] Štaviše, u nešto subjektivnijem opažanju, on navodi da je „bezbožni um Revolucije… doveo u pitanje sve što postoji“.[14]

Interpretirajući reči jednog od rodonačelnika evropskog konzervativizma Žozefa de Mestra, Ljubomir Tadić dalje pojašnjava da nije neki specifičan politički ili vrednosni okvir ono što dubinski problematizuje suštinu Francuske revolucije, već je problem sam revolucionarni prinpip prema kojem u revolucijama narod uvek služi kao „oruđe koje trpi“ volju elita, te stoga na kraju, nakon što splasne revolucionarni zanos, njegovi interesi uvek bivaju zanemareni: „Masi pripada samo oduševljenje i fanatizam, ali to nisu nikakva trajna stanja. Ovaj psihološki stepen naprezanja ubrzo slabi ljudsku prirodu. Prirodne posledice velikog oduševljenja su uvek iste: posle groznice dolazi pospanost, ravnodušnost i iscrpljenost“.[15]

Možemo dakle zaključiti da je Francuska revolucija – i pored nekih pozitivnih tekovina koje naročito akcentuje današnja liberalna levica – predstavljala jedan opasan skok u nepoznato i radikalno prevrednovanje svih pisanih i nepisanih pravila. Njene posledice nisu bile pogubne samo u apstraktnom teorijskom smislu, već su proizvele konkretne posledice: kada je Komitet javne bezbednosti došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera zavedena je Jakobinska diktatura, kao specifičan vid državnog terora u kojem je pogubljeno najmanje 15.000 ljudi, dok je više od 300.000 zatvoreno jer su proglašeni za „sumnjiva lica“, da bi mnogi kasnije bili proterani iz zemlje bez ikakvog suđenja.

Da se zloglasni „kompendijum anarhije“ (kako je Edmund Berk nazvao „Deklaraciju o pravima čoveka i građanina” donetu u Parizu 1789. godine) može okrenuti čak i protiv svojih kreatora dokazuje ironični obrt sudbine Maksimilijana Robespjera koji je kumovao nastanku maksime da „revolucija jede svoju decu“: naime, jedva godinu i po dana nakon pogubljenja kralja Luja XVI, i sam Robespjer je uhapšen i po kratkom postupku osuđen i pogubljen. Zar nam takvi užasi anarhizma koje je proizveo ovaj događaj – kojeg i danas sakralizuje ne samo Francuska Republika, već i veliki deo političke i naučne javnosti u Evropi i svetu – ipak ne nalažu da budemo oprezni pred veličanjem njegovih tekovina?

TERORIZAM RUSKE INTELIGENCIJE
Ako je Francuska revolucija bila prva „potpuna revolucija“ u svetskoj istoriji, kako je smatrao Edmund Berk, onda bi se možda moglo zaključiti da je Ruska revolucija (pri čemu pod ovim pojmom podrazumevamo ceo revolucionarni proces u Rusiji 1917. godine koji je, ostanemo li verni julijanskom kalendaru, dvostruku kulminaciju doživeo u februaru i oktobru) bila druga potpuna revolucija u svetskoj istoriji, s tim što su njene posledice bile daleko zlokobnije, delimično i zbog prirode samog 20. veka u kojem se odigrala. Ako je Francuska revolucija bila jedan kompleksan društveni događaj koji je u svojoj dugoj sociopolitičkoj rezonanci proizveo i neke pozitivne posledice, kako bismo isto mogli tvrditi i za Oktobarsku revoluciju a da ne uvredimo milione ljudi koji su postali žrtve boljševičkog društvenog eksperimenta? Ne treba zanemariti ni da je ona ona svetu podarila savremeni totalitarizam, kao ideološki polimorfan sistem državnog ustrojstva koji pre Oktobarske revolucije nije postojao u oblicima koji su se pojavili u 20. veku.

Krajem 19. veka u ruskoj državi je vladala pomalo čudna društvena i kulturna klima u kojoj je sve vreme tinjao anarhizam, što je kulminiralo ubistvom Aleksandra Drugog od strane terorističke organizacije Narodna volja. Nije to uvek bio klasični ulični anarhizam; najčešće bi se on transponovao u intelektualni domen, zbog čega se sve više ruskih intelektualaca priklanjalo revolucionarnim idejama i čak terorizmu. Ovako čuveni revolucionar Lav Trocki opisuje taj period: „Od 1860. do 1870. godine… je epoha uvođenja u prosvetiteljstvo, naš kratki 18. vek. Tokom deset godina koje su sledile, intelektualci su nastojali da ostvare u praksi ideje prethodne epohe: počeli su da obilaze narod donoseći mu revolucionarnu propagandu, a završili su sa terorizmom.”[16] Na drugom mestu pak konstatuje: „Ni teroristički napadi intelektualaca (kurziv. A. V.) nisu primorali carizam da poklekne: to je učinio radnički štrajk.[17]

Ubijeni ruski car Aleksandar II za radnim stolom, 1875. godina

Čak i Jovan Dučić u Gradovima i himerama ističe da je studirajući u Švajcarskoj imao prilike da upoznaje ruske intelektualce, učene i obrazovane ljude koji su dosta truda ulagali u svoj lični razvoj, samo da bi koju godinu kasnije čuo da su poginuli u besmislenim uličnim napadima na nekog od predstavnika vlasti ili čak njihovih porodica.[18]

Geri Morson, američki slavista specijalizovan za rusku istoriju i profesor umetnosti i društvenih nauka na Univerzitetu Nortvestern, precizno dočarava intelektualnu atmosferu Rusije u drugoj polovini 19. veka: „Reč ‘inteligencija’ potiče iz ruskog jezika, u kojem je iskovana oko 1860. (…) Ona nije bila sinonim za intelektualce, obrazovane ljude, a ponajmanje za one koji vrednuju nezavisnu misao. (…) Biti ‘inteligentan’, odnosno pripadnik inteligencije, značilo je ispunjavati tri kriterijuma… Pre svega, inteligent je morao da baštini niz radikalnih uverenja. Nezamisliv je bio konzervativan ili umereni inteligent. Zahtevana uverenja su varirala od generacije do generacije, ali su u klasičnom periodu (otprilike od 1860-1905) uvek uključivala materijalizam, ateizam, neku vrstu socijalizma ili anarhizma i revolucionarnost, koja je podrazumevala veru u revoluciju ne kao sredstvo, već kao nešto vredno samo po sebi”.[19]

Osim toga, on prenosi i zapažanje Nadežde Mandeljštam, koja u svojim memoarima Nadom protiv nade, u kojima piše o životu pod Staljinom, primećuje: „Ono odlučujuće čemu je inteligencija robovala nisu bili teror ili podmićivanje (mada sam Bog zna da je bilo dovoljno i jednog i drugog), već reč ‘revolucija’, koje niko od njih nije mogao da se odrekne. To je reč kojoj su podlegle čitave nacije, a njena sila je takva da se čovek zapita šta će našim vladarima i dalje zatvori i smrtna kazna“.[20]

REVOLUCIJA IMA SVOJ ‘MORAL‘
Pre svega, problem sa boljševičkom i na koncu svakom revolucionarnom idejom je u tome što ona u param-parčad razbija tradicionalne moralne i etičke postulate. Uvidevši opasnost tumačenja istorije i uopšte društvenih nauka u strogo racionalističkom ključu, još je Imanuel Kant osetio potrebu da Evropi, koja je nakon Francuske revolucije ubrzano počinjala da se sekularizuje (a time i da gubi moralni kodeks zasnovan na novozavetnom hrišćanskom učenju), ostavi učenje o kategoričkom imperativu koji je nalagao da se ljudsko biće uvek mora tretirati kao cilj, a nikako kao sredstvo.

Drugim rečima, Kant je na vreme uvideo da će intelektualna klima koja je pokrenuta nakon Francuske revolucije jednog dana dovesti do pojave ljudi koji će tvrditi da su uspeli da pročitaju tok istorije i da racionalizuju njene uvek nepredvidive sudbinske meandre. A upravo to su radili marksisti – a time i boljševici kao uzorni đaci marksističkog učenja – kad su govorili o „gvozdenoj logici istorije“ koja prati unapred definisane koordinate od kojih nema odstupanja i u okviru kojih je isključen svaki šekspirovski obrt sudbine. Tako je revolucionarna inteligencija stvorila jedan potpuno novi moral, čija formula se najbolje reflektuje kroz reči anarho-teroriste Sergeja Nečajeva – autora čuvenog Revolucionarnog katehizisa – koji je rekao da je sve što promoviše revoluciju moralno, a sve što je sprečava je nemoralno.

U skladu sa tom formulom, „Lenjin i Trocki su se držali principa da ne samo da Partija nikada ne greši, nego da je ispravno šta god partija uradi baš zato što je to uradila partija. Kako je Partija agent same istorije, njena dela su po definiciji moralna. Iz toga proizilazi da je saosećanje prema klasnim neprijateljima neizbežno nemoralno. Decu učimo da prevaziđu prirodnu sebičnost, ali boljševici su ih učili da prevaziđu prirodnu saosećajnost koja bi mogla da stane na put hladnokrvnog ubijanja klasnih neprijatelja… Uzdržavanje od mučenja je, kako je smatrao Trocki, bila ‘najpatetičnija i najbednija liberalna predrasuda’”.[21]

Ove reči Lava Trockog nisu slučajnost, a one nisu dolazile od bilo koga, već od čoveka koji je Oktobarskoj revoluciji (barem po pitanju samog operativnog izvođenja) doprineo više od ma kog drugog čoveka, uključujući i Vladimira Iljiča Lenjina. „Može se slobodno reći da bez Trockog boljševičkog puča ne bi bilo. (…) Niko u CK nije bio spreman za direktnu akciju, a od 10. oktobra, kada je odlučeno da se ide u puč, ne bi bile moguće nikakve pripreme da nije bilo Trockog”.[22]

Lav Trocki u svojoj kući u Meksiku

O psihološkom profilu Lava Trockog, čoveka koji je nakon Revolucije bio najglasniji zagovornik uvođenja takozvanog „Crvenog terora“, dosta svedoče njegove reči koje je napisao u sopstvenoj autobiografiji (one potvrđuju i tezu da je ekstremizam pre svega oblik ponašanja koji se može ospoljiti kroz različite ideologije, premda se u savremenom diskursu najčešće poistovećuje sa radikalnom desnicom). Prepričavajući svoj intimni doživljaj jedne Tolstojeve drame, Trocki svedoči da su se kod njega u najranijem detinjstvu ispoljili tragovi ličnosti sa primetnim odsustvom bilo kakve empatije prema drugim bićima. Ovako on evocira svoje utiske nakon čitanja:

„Ona (Tolstojeva drama) je na mene ostavila mnogo slabiji utisak nego što su se moji vaspitači plašili. Najtragičniji delovi, kao onaj gde saznajemo kako je zadavljeno dete i kako su krckale njegove male kosti, nisu na mene ostavili utisak strašne realnosti… što znači da me sve u svemu nisu uopšte dirnuli”.[23] Osim toga, on na jednom mestu direktno pokazuje svest o tome da je struktura njegove ličnosti bila satkana od elemenata koji su pogodovali razvoju tvrdih revolucionarnih uverenja: „Škola mi je… usadila seme mržnje prema onome što postoji na ovom svetu. U svakom slučaju, to seme nije palo na kamenito tlo”.[24]

Sličan je slučaj i sa Lenjinom, koji je ipak bio prva violina Ruske revolucije. Tragika Lenjinovog slučaja ne iscrpljuje se u tome što je u ideološkom smislu bio radikalan do krajnjih granica, jer teško da je bio jedini u uzavreloj društvenoj atmosferi tog doba (već smo pomenuli Trockog, ali takvih slučajeva je bilo širom ne samo Rusije, već i Evrope). Ono što njegov slučaj bitno razlikuje od drugih jeste činjenica da se Lenjinu spletom neobičnih istorijskih okolnosti „ukazala jedinstvena istorijska prilika da svoja teorijska ubeđenja ne samo sprovede u delo, već i da ih ozakoni. Ukazom od 15. septembra 1918. boljševici su sebi dodeli ekskluzivno zakonsko pravo da osnivaju koncentracione logore i izriču smrtne presude bez prethodnog sudskog postupka. Ali i pre ovog ‘zakonskog pokrića’ Lenjin i njegovi ‘crveni sledbenici’ su u februaru iste godine izvršili masovna streljanja i organizovali preke sudove za streljanje talaca. Još tada su svu vlast da raspolažu ljudskim životima prigrabile boljševičke trojke, sastavljene uglavnom od šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka, koje su mogle da ubijaju na licu mesta, po nahođenju i bez ikakvih dokaza protiv žrtve“.[25]

Vraćajući se na paralelu između Francuske i Ruske revolucije, nije li u ovom slučaju Lenjin gotovo preslikao Robespjerov Prerialski zakon od 10. juna 1794. kojim je režim terora doveden do vrhunca, i u kojem se takođe nije sudilo po pravnim, nego „po moralnim dokazima”, naravno u skladu sa specifičnim viđenjem morala koji je propovedala Revolucija, a koji nema dodirnih tačaka sa Kantovim kategoričkim imperativom u čijem središtu se nalazi čovek kao ljudsko biće?

REVOLUCIONARI KAO PETA KOLONA
Generalno, Februarska revolucija u Rusiji je u mnogo čemu slična Francuskoj revoluciji kad je reč ne samo o uzrocima, već i o – stvarnim ili lažnim – povodima koji su iskorišćeni za pokretanje revolucionarnih promena: Pariz se pobunio zbog poskupljenja žita, a Petrograd zbog poskupljenja hleba. No, ono što Rusku revoluciju u celini odvaja od Francuske i približava današnjem modelu obojenih revolucija je činjenica da postoje eksplicitni materijalni dokazi da je Vladimir Lenjin bio direktno instrumentalizovan i logističko-finansijski potpomognut od strane Nemačke, sa kojom je Rusija u tom trenutku bila u ratu; što će reći da je bio isturena ruka neprijateljske države.

Dakle, on nije bio nikakav autentični narodni tribun kroz čiji govornički dar su verno prenošeni impulsi celog društva, već demagog sklon primeni makijavelističkih metoda u nastojanju da se dokopa vlasti, a sve kako bi pokušao da realizuje svoje avangardne političko-ideološke ideje. Sve ovo naravno ne znači da je Lenjin bio čovek koji je svesno težio da dugoročno nanese zlo Rusiji i ruskom narodu. On je, kao i većina revolucionarnih zanesenjaka, iskreno verovao da će ideje koje je propovedao doneti prosperitet državi i njenim građanima. Ali bilo je to empirijski neprovereno teoretisanje jednog intelektualnog avanturiste koje je proizvelo katastrofalne posledice.

Bilo kako bilo, ono što će nakon boljševičke epizode nesumnjivo ostati konstanta svih revolucija – pa tako i onih „obojenih” koje se pojavljuju u 21. veku – jeste saradnja sa trećim akterima, bilo državnim ili nedržavnim. U Lenjinovom slučaju to se ispoljilo kroz saradnju sa Nemačkom, sa kojom je Rusija, kao što smo već napomenuli, u tom trenutku bila u ratnom stanju. Lenjinova direktna veza sa Nemcima održavana je preko dvojice Aleksandara – Parvusa i Keskile. Ovaj prvi je bio bio jevrejski revolucionar i preduzetnik, sa motivima koji se kreću između političkih, ideoloških i finansijskih, dok je drugi bio estonski revolucionar i nacionalista, koji je imao čisto političke motive. Važno je napomenuti da „Helfand (Parvus je rođen pod imenom Izrael Lazarevič Helfand) i Keskila nisu bili ni u kakvoj vezi, preko njih su išla dva nezavisna toka nemačkog uticaja na zbivanja u Rusiji. U oba figuriše samo Lenjin s boljševicima“.[26]

Lenjin drži govor na Crvenom trgu u Moskvi, 25. maj 1919. (kolorizacija fotografije: Olga Klimbin)

Na kraju, Lenjinov ključni greh iz ugla rišeljeevskog „državnog razloga“ (raison d’état) jeste to što je od svoje politike – koja bi se u klasičnom političkom pojmovniku teško mogla nazvati bilo kako osim veleizdajničkom – napravio moralističku filozofiju, tvrdeći: „Ne sme da se ustukne pred razlogom o porazu ‘svoje’ otadžbine. Revolucionarna klasa u reakcionarnom ratu ne može da ne želi poraz svoje vlade. To je aksiom“.[27] Kako bi bio potpuno precizan, Lenjin dodatno pojašnjava da revolucionarna aktivnost tokom rata „znači nesumnjivo, nesporno, ne samo priželjkivanje njenog (misli se na državu; prim. A.V.) poraza, nego i potpomaganje na delu takvog poraza“.[28]

Iz svega ovoga slobodno možemo zaključiti da su boljševici saradnju sa neprijateljem sopstvene zemlje ugradili u temeljne principe svoje revolucionarne ideologije. Kao što ćemo kasnije pokazati, ovakva filozofija je u eri obojenih revolucija samo mimikrirala u skladu sa aktuelnom društveno-političkom konjukturom svake zasebne zemlje, ali nikada nije sasvim napuštena kao legitiman metod u borbi za vlast.

 

Prilagođeno uvodno poglavlje rada „Obojene revolucije kao savremeni oblik subverzivnog delovanja”, Univerzitet u Beogradu, 2019

___________________________________________________________________________

LITERATURA I UPUTNICE:
[1] Berk E, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 17

[2] Tadić Lj, Tradicija i revolucija, Srpska književna zadruga, Beograd, 1972, str. 85

[3] Jovanović S, Iz istorije političkih doktrina, BIGZ, Beograd, 1990, str. 195

[4] Ibid, str. 195

[5] Ibid, str. 199

[6] Jovanović S, Vođi Francuske revolucije, BIGZ, Beograd, 1990, str. 50

[7] Ibid, str. 45

[8] Ibid, str. 51

[9] Ibid, str. 51

[10] Ibid, str. 173

[11] Ibid, str. 187

[12] Ibid, str. 195.

[13] Tadić Lj, navedeno delo, str. 8

[14] Ibid, str. 58

[15] Ibid, str. 76

[16] Trocki L, Moj život I, Gradina Niš, Niš, 1990, str. 127.

[17] Ibid, str. 226

[18] Dučić J, Gradovi i Himere, Beosing, Beograd, 2005

[19] https://www.heritage.org/conservatism/report/pray-chekhov-or-what-russian-literature-can-teach-conservatives; pristupljeno dana 02.09.2019.

[20] Ibid

[21] Ibid

[22] Brdar M, Praksis odiseja, Službeni list, Beograd, 2000, str. 140

[23] Trocki L, navedeno delo, str. 90

[24] Ibid, str. 107

[25] Kalabić R, Geopolitika revolucija na stogodišnjicu primirja (1918 – 2018), www.standard.rs/2018/01/26/geopolitika-revolucija-na-stogodisnjicu-primirja-1918-2018, pristupljeno dana 02.09.2019.

[26] Brdar M, navedeno delo, str. 43

[27] Ibid, str. 44.

[28] Ibid, str 45

 

Izvor Novi Standard