Lamberto Zanijer: Globalni problemi zahtevaju globalna rešenja

Danas se suočavamo sa situacijom u kojoj imamo puno potencijalne nestabilnosti, a izgubili smo alate koji će nam omogućiti da se pozabavimo ovim problemima

Lamberto Zanijer, visoki komesar OEBS-a za nacionalne manjine i generalni sekretar OEBS-a u periodu 2011-2017, učestvovao je na video konferenciji „Od Dana pobede do korona haosa: 75 godina evropske kolektivne bezbednosti i ljudskih prava” održanoj u Beču. Izlaganje Zanijera može se smatrati prelomnim na polju diplomatije jer su njegove ocene i predlozi redefinisanja postojeće evropske diplomatije u odnosu na Rusiju signal za mogući početak promena.

U svom govoru poznati evropski diplomata istakao je prekretnice u istoriji sistema bezbednosti evropskog kontinenta poslednjih decenija i ukazao kako bi prema njegovom mišljenju Evropska unija, njeni partneri i komšije mogli da prevaziđu sukobe i druge negativne trenutke koji su poslednjih godina postali očigledni.

Sledi sažeti izvod Zanijerovog izlaganja:

Tokom 1980-ih, NATO i Varšavski pakt vodili su pregovore koji su smatrani dobrom formom dijaloga dva protivnika. Međutim, u godinama koje su usledile nismo se pomakli ni centimetar. Razgovarali smo, ali nismo komunicirali. Krajem osamdesetih godina, u OEBS-u je napravljeno novo polazište, Pariska povelja za novu Evropu, koja je predstavljala viziju nove i stabilne Evrope.

To je bilo dobro polazište za razvoj odnosa u novoj fazi koja je usledila nakon Hladnog rata. Ali počeli smo da nailazimo na neočekivane prepreke. Očekivalo se da će transformacija unutrašnjih granica bivše Jugoslavije i Sovjetskog Saveza u međunarodne granice biti relativno automatizovan proces, ali ispostavilo se da nije sve proteklo tako glatko. Raspad je bio krvav. Desili su se sukobi u bivšoj Jugoslaviji, sovjetskim državama, u mestima poput Pridnjestrovlja, Nagorno Karabaha, Južne Osetije, itd.

Učesnici konferencije u Beču (Foto: Snimak ekrana)
Učesnici konferencije u Beču (Foto: Snimak ekrana)

Ova transformacija granica nije bila jednostavna i odvijala se u kontekstu u kojem smo počinjali sagledavati novu vrstu komplikovanih odnosa. A u NATO-u se (osim rasprave o tome kako intervenisati u ovim sukobima i kako možemo odigrati ulogu u stabilizaciji prilika i pomoći drugima u okviru mandata UN i OEBS-a) povela velika rasprava o tome koliko je sve ovo dobro za Alijansu.

Ključna poenta debate bila je kako će se NATO odnositi prema Rusiji u budućnosti. U prvoj polovini devedesetih bilo je onih koji su smatrali da kao prvi korak moramo da izgradimo novi odnos sa Rusijom, i da potom na tom osnovu razvijamo odnose. Ali, naravno, dnevni red je na kraju ispao drugačiji. Amerikanci su se u okviru NATO-a repozicionirali kao jedina preostala supersila, koja projektuje stabilnost kroz promociju „demokratskih“ institucija, pritom promovišući prilično konzervativni pogled na to šta bi NATO trebalo da predstavlja.

Na ruskoj strani vodila se velika unutrašnja rasprava. Rusi su i dalje videli NATO kao bivšeg neprijatelja i zato su govorili da on više nema svrhu. Neki političari su u tim vremenima bili spremni da otvore diskusiju o svrsi postojanja NATO pakta. Govorili su da će razmotriti i pristupanje NATO-u. Međutim, u tom slučaju bi i sam NATO morao da se promeni. Morao bi da se pretvori u instrument kolektivne bezbednosti, u nešto slično onome što je danas OEBS.

To nije uspelo jer nije nađen način da se pomire dve suprotstavljene strane, a taj neuspeh je doveo do progresivne ekspanzije NATO-a koju je Rusija doživljavala agresivno, kao preteći razvoj događaja. Odgovarajući na to, Rusija je počela da uspostavlja sopstveno područje uticaja.

Krajem 90-ih podela između Evrope i Rusije se produbljuje. Savet bezbednosti UN bio je podeljen po pitanju Kosova. Nakon dosta uloženog truda ipak smo uspeli da donesemo odluku po tom pitanju. Posle toga smo imali krizu u Ukrajini i na Krimu. Čini se da je svaki korak povećavao udaljenost između strana i produbljivao geopolitički jaz. Prisustvovao sam bezbednosnoj konferenciji u Moskvi. Gerasimov je tada pokazao mapu razmeštanja NATO snaga, izvodeći zaključak da je Rusija opkoljena. Rusi su se osećali ugroženo.

Odnos postaje sve napetiji. Mehanizmi za regulisanje odnosa koji su u međuvremenu uspostavljeni rade sve slabije. Danas se suočavamo sa situacijom u kojoj imamo puno potencijalne nestabilnosti, a izgubili smo alate koji će nam omogućiti da se pozabavimo ovim problemima.

Od početka 2000-ih započeli smo sa globalnim izazovima koji su se razvijali tokom poslednjih 20 godina (terorizam, transnacionalni organizovani kriminal, klimatske promene, migrantska kriza, demografska kriza): zemlje reaguju na njih zatvarajući se. U migrantskoj krizi koja je pogodila EU videli smo nedostatak zajedničke politike, nedostatak solidarnosti.

Pandemija je takođe dovela do stvarne renacionalizacije, odnosno do zatvaranja članica Unije i situacije u kojoj svako traži rešenje za sebe. To je potpuno razumljivo, ali globalni problemi zahtevaju globalna rešenja. Veoma je teško raditi na globalnim strategijama i održivom razvoju koji su nam danas potrebni; geopolitičke podele onemogućavaju tu vrstu saradnje.

Renacionalizacija politike vodi ka progresivnom dezintegrisanju multilateralnoih okvira. Na primer, u OEBS-u imamo sve manji budžet, od nas se sve vreme zahteva da skrešemo sve troškove.

 

Autor Ivan Stanojčić

 

Naslovna fotografija: OSCE/Arnaud Roelofsz

 

Izvor Novi Standard