Kosovski boj Vašingtona i Berlina

Više nije nikakva tajna da se u ovom času rasplamsava kosovski boj Vašingtona i Berlina, dva aktera sa istim ciljem – da uvedu Kosovo u Ujedinjene nacije

Afera s Hašimom Tačijem, kao moguće optuženim ratnim zločincem, dodatno je iskomplikovala ionako teško razmrsiv „kosovski čvor“ i učinila (već dugo zamrle) pregovore između Beograda i Prištine krajnje neizvesnim. Na drastičan i dramatičan način, ona je otkrila koliko je „pregovaračka staza“ jedno političko minsko polje, spremno na velika iznenađenja.

Čitaocima Pečata poznati su detalji te afere, da ih ne ponavljam. Pre svega onaj ključni: da je naprasnim obelodanjivanjem formalno još nepotvrđene optužnice protiv Tačija, i njegove zloglasne družine iz OVK, miniran već utanačeni (zvučno najavljivan kao „istorijski“), susret Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Beloj kući (27. jun). Minirani susret pripreman je u režiji (treba tu činjenicu naglasiti, kao posebno važnu za čitavu priču) čoveka koji uživa najveći stepen poverenja predsednika SAD Donalda Trampa, specijalnog emisara za „kosovski dijalog“ Ričarda Grenela.

DALjINSKI UPRAVLjAČ
Ostalo je, bar javno, nepoznato u čijim rukama se zaista nalazio daljinski upravljač kojim je, u očigledno ciljno odabranom trenutku, kako bi njen razorni efekat bio veći, aktivirana politička mina glavnog tužioca Specijalnog kosovskog suda za ratne zločine (sa stranim sudijama) sa sedištem u (famoznom) Hagu. I time otvoren prostor, kako to gotovo neizbežno biva u sličnim situacijama, za mnoge spekulacije.

I bez definitivnog i pouzdanog odgovora na ovo pitanje, politička bomba je otkrila, na gotovo brutalan način, sudar različitih političkih i državnih interesa u rasplitanju i zaplitanju kosovskog čvora među akterima koji imaju isti krajnji cilj, da se zapečati sporna nezavisnost zajedničkog projekta i Kosovo uvede u Ujedinjene nacije. Sporenja, sve oštrija, nastaju oko puta i načina koji bi doveo do tog cilja.

Nije, naime, više nikakva tajna, iako se s tim javno i zvanično ne barata, da se u ovom času, i u tom kontekstu, u prvom redu, rasplamsava kosovski boj Vašingtona i Berlina. Otuda je prva pomisao bila, u mnogim medijima i političkim centrima, da su u miniranju vašingtonskog „istorijskog susreta“ umešani nemački prsti.

Sklon sam verovanju da jeste to bio nemački interes. I skeptičan u jednom, po meni važnom, detalju: zvanični Berlin bi teško mogao da izvede tako radikalan i eksplozivan poduhvat – da specijalnog tužioca, uz to Amerikanca, Džeka Smita privoli (pogotovo natera) na obelodanjivanje nepotvrđene optužnice – i time direktan udar na američkog predsednika – bez ortačke sinhronizacije s delom antitrampovske „duboke države“ u Vašingtonu.

IGRA MOĆI
U svakom slučaju, nemački političari i komentatori uzeli su Tačija na nišan, ali su u isto vreme uzeli u zaštitu OVK. Uticajni poslanik vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu Peter Bajer (poznat po ispostavljanju reskih uslova Beogradu) primećuje da pomirenje u ovom vilajetu može da funkcioniše „samo ako svi ratni zločinci budu kažnjeni“. Sledi, međutim, opaska da u ovom slučaju nije reč o „optužnici protiv OVK“ – njene zasluge, konstatuje Bajer, nisu sporne (!) – već pojedincima koji su svojevremeno bili na (njenim) vodećim funkcijama. O stvarnim zločinima OVK ni reč!

Kao da iz Bajerovih usta progovara Vljora Čitaku, kosovska ambasadorka u SAD (neki je vide i kao Tačijevu naslednicu), koja je konstatovala da će, „kad se prašina (oko optužnice) slegne“, OVK i dalje biti „najuspešniji oslobodilački pokret u modernoj istoriji“. Politikolog Bodo Veber je sklon dosta raširenoj tezi da su se tužioci plašili Tačijevog mogućeg „dila“ s Belom kućom, pa su ga „torpedovali“. Veber konstatuje da je Tači „privatizovao pregovaračku poziciju“ i uporno podsticao „opasnu razmenu teritorija“, sve s jednim ciljem: da sporazumom utekne od krivičnog gonjenja.

Predsednik privremenih institucija samouprave u Prištini Hašim Tači (Foto: Reuters/Hannibal Hanschke)
Predsednik privremenih institucija samouprave u Prištini Hašim Tači (Foto: Reuters/Hannibal Hanschke)

U sve žustrijoj i bezobzirnijoj borbi za primat u pregovorima između Beograda i Prištine, i još više za političkim uticajem između Berlina i Vašingtona, radi se, konstatovao je nedavno, dok je još Kurti bio na vlasti u Prištini, seriozni nemački nedeljnik Cajt, o igri moći i geopolitici, o tome ko će imati glavnu reč u Jugoistočnoj Evropi, regionu „koji je već doživeo toliko kriza i ratova“.

Tači se, kao „američki čovek“, u toj igri moći i nemačkim očima sve više ukazivao kao smetnja i prepreka. Otvoreno je „provocirao“, na razne načine i u raznim prilikama, Brisel i Berlin, pretio da nema šta da razgovara s Miroslavom Lajčakom, specijalnim emisarom Evropske unije, iza čije kandidature je zvanični Berlin bezrezervno stao.

Kritikovao je posredovanje Evropske unije, a na sva usta hvalio administraciju u Vašingtonu. U razgovoru s Mihaelom Martensom, novinarom Frankfurter algemajne cajtunga (inače autorom biografije Ive Andrića koja je kod nas izazvala dosta interesovanja i oprečnih ocena), koji je trebalo da bude objavljen upravo na dan zakazanog pa naprasno otkazanog susreta u Vašingtonu, Tači je primetio da Amerikanci „deluju brže, preciznije i efikasnije od Evropske unije“. I konstatovao: „Ako za naše zemlje, Kosovo i Srbiju, ima svetla na kraju tunela, onda ono sija u Vašingtonu.“

UZVRAĆENI ŠAMAR
Dovoljno da mu se „presudi“. Nemci su očigledno shvatili Grenelov „upad“ u pregovore i organizaciju susreta u Vašingtonu kao šamar Evropljanima. I uzvratili su, po uverenju mnogih, miniranjem američkog preuzimanja inicijative. Učinjeno je to, navodno, u strahu da bi Tramp, „kome se žuri“, mogao, pritiskom na pregovarača, da isposluje sporazum o (spornoj) deobi Kosova.

Alarm za Nemce. Ideja koja užasava zvanični Berlin. O kojoj „večita kancelarka“ neće da čuje. Granice i teritorijalni integritet svih zemalja Zapadnog Balkana su utvrđeni i nedodirljivi. To treba stalno i iznova ponavljati, zato što postoje neke tendencije da se razgovara o granicama, to ne sme da se radi, odsekla je Angela Merkel. I to rezolutno ponavlja pri svakom susretu s berlinskim gostima s Balkana. Zato je, između ostalog, njen (otvoreni) favorit i izbor bio Kurti, energični protivnik bilo kakve „korekcije granica“.

Temperatura oko deoba, razgraničenja i korekcije granica, svih verbalnih bravura koje su u opticaju, počela je da se usijava od 2018, kad je prvi put lansirana priča kako su Vučić i Tači blizu takvom sporazumu, uz – američki blagoslov. Bilo je, naime, i Evropljanima (EU) jasno da se s dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću uočljivo menja pozicija Vašingtona na mnogim „poljima“ dotad (uglavnom) usaglašavane spoljne politike (sporazum o klimi, trgovinski sporazumi, nuklearni sporazum sa Iranom), uključujući i pitanje Kosova.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru sa Hašimom Tačijem u prisustvu Donalda Tuska i Johanesa Hana (Foto: Dimitar Dilkoff/Pool/EPA-EFE )
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru sa Hašimom Tačijem u prisustvu Donalda Tuska i Johanesa Hana (Foto: Dimitar Dilkoff/Pool/EPA-EFE)

U kosovskom boju glavnih aktera, Brisela (opet čitaj: Berlina) i Vašingtona, na „brvnu“ su se, trenutno, našli s američke strane robusni Ričard Grenel, s jakom Trampovom „kartom“, a sa evropske (EU) strane iskusni slovački diplomata Miroslav Lajčak, čiji izbor nije bio slučajan. Balkan je Lajčakova „diplomatska domovina“: radio je, uz specijalnog izaslanika UN, 1999. na Kosovu, aranžirao u ime Evropske unije (sporni) referendum o crnogorskoj nezavisnosti, bio visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini…

Činjenica da je svojevremeno bio slovački ambasador u Beogradu (i da tečno govori srpski), te da, kao i glavni EU diplomata, Španac Žozep Borel, dolazi iz zemlje koja ne priznaje nezavisnost Kosova, izazivala je izvesno (programirano) podozrenje u Prištini. Ono je „stišano“ činjenicom da je iza njegove kandidature stala Nemačka, snažni pokrovitelj spornog kosovskog „suvereniteta“.

UŽARENA KOSOVSKA LAVA
Bivši britanski diplomata Timoti Les, vođa projekta o „dezintegracijama“ Centra za geopolitiku Univerziteta Kembridž, konstatuje da Lajčakov posao „nije (toliko) da reši status Kosova koliko da stopira Sjedinjene Američke Države u rešavanju kosovskog problema – podelom“. On u tome vidi izričit „nalog“ Berlina: Nemci se plaše da bi se „destabilizujući efekti“ takvog rešenja mogli „preliti na ceo region“. „Domino efekat“ mogao bi, po tom tumačenju, da uzdrma Kosovo, Severnu Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, s mogućom revizijom granica na čitavom Balkanu. Zvuči paradoksalno da je strah od otvaranja Pandorine kutije najjači kod onih uz čiju je surovu pomoć „paklena kutija“ otvorena na početku rastakanja Jugoslavije…

U borbi za primat i u Vašingtonu i u Berlinu, iz različitih razloga, igraju na vreme. Kratkoročno i dugoročno. Neki Evropljani, pre svega i pre svih Nemci, uvereni su da se Trampu žuri da pre novembarskih izbora na komplikovanom i varničavom kosovskom pitanju zabeleži (bar jedan) spoljnopolitički uspeh, pa mu u tome ne treba (bar) pomagati: dosta je onih u Berlinu koji bi radije videli posle novembarskih predsedničkih izbora (ne iz ideoloških razloga) demokratu Bajdena umesto republikanca Trampa.

Volfgang Išinger, iskusni nemački diplomata (predsedava Minhenskom konferencijom o bezbednosti), zna da je Miroslav Lajčak dobio „težak zadatak“, ali „s izgledima na uspeh“. Potrebno je da iza njega jedinstveno stane EU, ali je u ostvarivanju tog „teškog zadatka“ potrebno i da jedinstveno nastupaju EU i SAD, u „duhu Kontakt grupe“ koja je „rešila rat u Bosni i Hercegovini“.

Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja koja se tiču Zapadnog Balkana Miroslav Lajčak (Foto: Mario Salerno/consilium.europa.eu)
Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja koja se tiču Zapadnog Balkana Miroslav Lajčak (Foto: Mario Salerno/consilium.europa.eu)

Mnogo je u ovom političkom preganjanju prstiju koi bi da krote užarenu kosovsku lavu. Lajčak najavljuje brzo pokretanje dijaloga u Briselu (nevolja je međutim u tome što se ne zna ko bi u njemu učestvovao s kosovske strane), Grenel nije digao ruke od vašingtonskog samita (samo je odložen, zbog situacije u Prištini), a barata se s pariskim susretom, kao nastavkom „berlinskog procesa“, u režiji francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel. Makron je u pismu aktuelnom premijeru Kosova Avdulahu Hotiju rekao da je spreman da organizuje taj susret.

U Parizu i Berlinu zajedničku francusko-nemačku inicijativu vide kao „vraćanje (otetog) dijaloga u evropske ruke“, gde mu je i mesto „geografski, interesno i po mandatu Ujedinjenih nacija…“ Beograd je, bar trenutno, u nešto povoljnoj situaciji: može smireno da čeka i ide u susret još nepoznatom, ali ne kao (puki) posmatrač nego aktivni i promišljeni akter…

TRAMP NE ODUSTAJE
Iako se može poverovati u to da se Trampu žuri, ima onih koji veruju da Vašington (pod uslovom da Tramp uđe u drugi predsednički mandat) ne odustaje od sporazuma koji bi uključivao, ako drukčije ne ide, i podelu Kosova: mogao bi da isposluje promenu odnosa sa EU kad Merkelova konačno (na jesen sledeće godine) siđe s kancelarskog trona, a na njeno mesto dođe ličnost koja bi (možda, u šta ovaj autor ne veruje) imala drukčiji pristup kosovskom pitanju.

Već spomenuti (bivši) britanski diplomata veruje da to nije nemoguće: ključne ličnosti poput Borela, Emanuela Makrona i Sebastijana Kurca „pokazuju da su popustljivi prema ideji o podeli“. Kao da Grenel igra na tu kartu, nudeći ortakluk: prepustio bi Evropljanima da nađu političko rešenje za kosovski spor kad SAD za to „pripreme teren i temelje“.

Ispada da se i jednoj i drugoj strani u isto vreme i žuri i (previše) ne žuri. Ostaju „odškrinuta vrata“. Miroslav Lajčak i (pomalo zaboravljeni i skrajnuti) Metju Palmer, emisar Stejt departmenta (bliži „dubokoj državi“), poručuju (video-konferencija „Balkanski dijalozi“, 1. jul) da SAD i EU „nisu rivali“, imaju „iste ciljeve i vizije“ za region Zapadnog Balkana.

Specijalni predstavnik SAD za Balkan Metju Palmer (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Specijalni predstavnik SAD za Balkan Metju Palmer (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Lajčak nastupa diplomatski obazrivo. On bi dijalog između Beograda i Prištine stavio u kontekst odnosa sa Evropskom unijom, ne kao bilateralno pitanje. Ta diplomatska taktičnost opaža se i u njegovoj oceni da se Rusija ne meša „negativno“ u dijalog Beograda i Prištine i da je „sasvim legitimno“ što Moskva pokazuje interesovanje za taj dijalog. EU zbog toga „ne treba da bude nervozna“, ona „nema šta da krije“, a konačan dogovor „mora pred Savet bezbednosti“, gde „sede“ Rusija i Kina…

 

Naslovna fotografija: Odd Andersen/AFP via Getty Images

 

Izvor Pečat