B. Zečević: Rađanje narodne televizije

Već dva meseca hoda ulicama Podgorice i drugih gradova čovek sa smartfonom i mikrolinkom i uživo prenosi sa ulica, trgova, parkova sva javna događanja

Tektonska pomeranja koja lakonski nazivamo internetom utisnula su dominantnu osobinu našem stoleću i iz osnova promenila percepciju stvarnosti. Internet, prema kome je još rezervisana barem „misleća“ četvrtina našeg sveta s obzirom na užasavajuće potencijale ove tvorevine, mogao bi doista postati nova civilizacijska tekovina, naročito u sferi difuzije masovnih informacija. Svakodnevno učimo da ga koristimo u svrhe demokratije i slobode i on se pokazuje ljudskijim nego što smo očekivali.

Recimo, ni sa čim se ne može porediti njegova uloga u fascinantnim zbivanjima u Crnoj Gori. Njegovo veličanstvo smartfon igra revolucionarnu ulogu u zbacivanju poslednje evropske totalitarne diktature i svakodnevno nam poručuje da nije daleko čas u kome će ovaj svetsko-istorijski prizor kulminirati u službi narodne volje. Milu Đukanoviću preostaje još samo jedno: da hitno smeni ovaj narod i izabere neki drugi, što ne sumnjam da će i probati da izvede.

Smartfon, epohalno dostignuće treće industrijske revolucije, u potpunosti preuzima ulogu kritične mase koja je nekada rušila Bastilju i promenila poredak vrednosti u Evropi, sistem koji samo što nije krepao, ali je gotovo trista godina određivao sudbinu sveta sa obe strane okeana. Stara broadcasting televizija iz HH veka postala je teško opterećenje, kao što je Milova Bastilja u Podgorici ili ništa bolji Javni servis u Srbiji povezan sa ovdašnjom dubokom državom. I drugim televizijama s javnom frekvencijom ili bez nje izmiče tlo pod nogama, one gube trku s događajima i užasavaju ih jutjub i porodica društvenih mreža. U ogroman prazan prostor ubacuje se sada internet s potencijalom individualne slobode: nova građanska neposlušnost stvara demokratiju našeg doba.

Već dva meseca hoda ulicama Podgorice i drugih gradova čovek sa smartfonom i mikrolinkom i uživo prenosi sa ulica, trgova, parkova i drugih javnih prostora sva javna događanja koja smatra relevantnim. Ovaj hrabri čovek zove se Vladislav Dajković. Nemam pojma ko je on, ali redovno pratim njegove direktne, nemontirane prenose i vidim da ga poznaje cela Crna Gora, da mu prilazi, čestita mu i želi da se slika s njim. On i govori u svojim prenosima, ali se, koliko može, uzdržava od klasičnih političkih komentara i stara se da živa slika ovih društvenih događaja nedirnuta stigne do običnog gledaoca. Iz iskustva direktnih prenosa znam koliko sam se puta javljao iz reportažnih kola nadležnom studiju u neviđenoj frci od mogućeg pomeranja unapred date sheme. A evo, još u mom veku, sve je to propalo; odbačeno, kao nepotrebna skalamerija. Mamutska i skupa tehnika, kilometri uvezanih kablova, ogromne i uglavnom nepotrebne ekipe – napustili su teren.

Velika televizija, lenja i mrzovoljna, davno je odustala od živog prenosa svega što nije remote, svega što nosi rizik i naročito političku neizvesnost. Njenu ulogu preuzeo je smartfon. Dajkovićev prenos je dramatičniji, istinitiji i pun je neizvesnosti; on je zbilja sama. Ovde je prvi put u potpunosti ostvareno prvo načelo dokumentarnog filma, kako ga je formulisao još arhipastir dokumentarca Džon Grirson, 1934. godine: dokumentarni film je prizor života zahvaćen u neobrađenom obliku na mestu događaja.

Dajkovićevi prenosi postali su izvesnost tek kad su se iz stvarnosti uklonile profesionalne televizije ili ih je nasilno udavila vlast – kao što se dogodilo sa Srpskom televizijom u Podgorici. Prvo načelo televizije – neposrednost – progutala je politička korektnost i utopila ga u svoju programsku močvaru. Nedavno „izveštavanje sa izbora“ u Srbiji, u oba ponuđena koncepta, svodilo se na reprodukovanje političke korektnosti i soljenje pameti iz studija. Danas je u stvarnosti ostao samo Vladislav Dajković, zapravo ista osoba podignuta na n-ti stepen direktne, narodne televizije.

Dovoljno. Servisi „velike televizije“ možda nam više nisu ni potrebni.

Drugi jedan čovek u Crnoj Gori smatra da još jesu. Gojko Raičević, glavni urednik IN4S, internet-portala koji se za trinaest godina afirmisao kao prvorazredni faktor javnog informisanja, pre neki dan je najavio početak rada nacionalne TV stanice pod nazivom „Srpski sv(ij)et“. I do sada je ovaj portal obilato koristio video-klipove kao ilustracije svojih izveštaja, ali evo se rađa nešto novo: „audio-vizuelno izveštavanje u integrisanom informativnom prostoru“, kako je sam Raičević formulisao pojavu prve narodne televizije u Srba. Ako sam dobro razumeo, na prvom mestu je integralnost ove televizije: u pitanju je televizija okrenuta svim srpskim zemljama, dakle ne samo Crnoj Gori i Srbiji nego svakom Srbinu do koga će dopreti njen signal. Već to imponuje, jer saopštava više o nacionalnoj svesti ove alternative.

Treba je podržati iz sve snage imajući u vidu ugled i kredibilitet koji baštini IN4S. I ne treba prezati od duboke države, koja vreba sa svih strana i koja neće birati sredstva da joj naudi. Daj Bože da jednom dobije i nacionalnu live frekvenciju. Ne smeta da ostanu i sve tri sadašnje „državne televizije“, koje više neće morati da se gledaju, jer ovaj Srpski svet ima realnu šansu da objedini Grirsonovo prvo načelo i Dajkovićevu mobilnu istinu, koju narod svuda pozdravlja sa „Zdravi bili!“, idući u susret sudbonosnim događajima.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 10. jul 2020.