Литија у Подгорици, 02. фебруар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

Z. Čvorović: Danajski darovi

„Njuzvik“ je u razmaku od samo dvanaest dana objavio dva teksta koji skreću pažnju javnosti na ozbiljna kršenja prava SPC u Crnoj Gori. O čemu je reč?

Narod koji po priznanju njegovih neprijatelja živi „na liniji vatre“ (Džon Keri), koja od 1054. godine raseca zemlje srpskih „šizmatika“ označene od papske kurije kao „predziđe kršćanstva“ (Antemurale christianitatis), morao bi uvek da ima na umu antičku legendu o Laokontu i danajskim darovima.

Kako beleži Vergilije u Eneidi, od svih Trojanaca samo se žrec Laokont usprotivio predlogu da se posle rušenja zidina u grad unese ogromna figura konja koju su pred Trojom ostavili Ahajci, sagradivši je navodno na lični zahtev boginje Atine kako bi se iskupili za raniju krađu njene skulpture iz trojanskog hrama. Trojancima se posle deset godina iscrpljujuće opsade grada neočekivano ukazala nada da će posredstvom predmeta posvećenog njenom kultu napokon pridobiti na svoju stranu boginju Atinu i time preokrenuti ratnu sreću.

U zajednici u kojoj je nada u magijsko izbavljenje iz dugotrajnih nedaća bila jača od trezvenosti, Laokont je uverenje „da Ahajcima ne treba verovati ni kada poklone donose“ morao da plati svojom glavom i glavom dvojice sinova. Već sledeće noći Laokontova budnost se pokazala i te kako opravdanom, ali bilo je odveć kasno ne samo za spas njegovog i života njegovih sinova već i svih trojanskih ratnika. Ahajci sakriveni u unutrašnjosti figure konja pretvorili su samo za jednu noć u prah i pepeo deset godina bezuspešno opsedanu Troju.

KRSTAŠKA OPSADA
Poslednja krstaška opsada srpskih zemalja od strane zapadne crne alijanse traje skoro trideset godina. Tokom prve decenija ove ratne opsade američka štampa bila je prepuna tekstova u kojima su predstavljali „Srbe kao svinje i lešinare“ (Čikago tribjun, 1. januar 1993) ili su pak konstatovali kako su „Srbi na nivou zveri“ (Njujork tajms, 1993). U patološkoj mržnji prema Srbima s medijskim „spin doktorima“ utrkivali su se predstavnici američke neoliberalne političke elite, pa je tako Džozef Bajden u intervjuu za „Si-En-En“, 1. avgusta 1993, Srbe nazvao „nepismenima, degenericima, čedoubicama i kukavicama“ (Predrag R. Dragić Kijuk, Hrišćanstvo bez Hrista, Beograd, 2011).

Posle tri decenije neprekidne satanizicije Srba, kao neočekivani dar s neba na američkom portalu Njuzvik u razmaku od samo dvanaest dana pojavljuju se dva teksta relativno visokih američkih i britanskih zvaničnika, koji skreću pažnju javnosti na ozbiljna kršenja osnovnih prava SPC u Crnoj Gori.

Najpre su Džoni Mur i Nuri Turkel, novi članovi Komisije za međunarodne verske slobode SAD (USCIRF) koje je imenovao Tramp, objavili 25. juna koautorski tekst u kome, između ostalog, konstatuju: „U Crnoj Gori su napadnuti hrišćani. Od decembra traju protesti nakon usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti za koji mnogi veruju da će Vladi omogućiti oduzimanje verske imovine. Srpska pravoslavna crkva s pravom se boji da Zakon služi kao izgovor za oduzimanje imovine.“

Na istom portalu već 7. jula objavljen je tekst poslanika donjeg doma britanskog parlamenta Tima Farona i Stiva Bejkera koji se u potpunosti bavi verskim slobodama u Crnoj Gori. Autori već u naslovu pozivaju NATO i V. Britaniju da stanu uz crnogorske pravoslavne hrišćane koji su žrtve diskriminatorskih odredbi Zakona o slobodi veroispovesti, izglasanog posle „hapšenja opozicionih poslanika koji su se protivili njegovom usvajanju“.

Britanski poslanici jasno ukazuju na najspornije odredbe novog crnogorskog zakona koje predviđaju „da se verska delatnost može obavljati samo uz dozvolu koju izdaje država“ i „da je državna uprava ovlašćena da donosi odluke u sporovima oko crkvene imovine“, umesto da o tome odlučuju sudovi. „U situaciji u kojoj su 80 odsto Crnogoraca vernici SPC – osam vekova stare grane pravoslavnog hrišćanstva na Balkanu – takav zakon postaje diskriminatorski“, zaključuju autori teksta.

RAZRADA DELOVANjA
Prirodno je da posle trideset godina apsolutne neosetljivosti zvaničnika „slobodnog“ Zapada na nepravde nanete srpskom narodu, ovakvi tekstovi danas prijaju Srpskoj crkvi i Srbima u Crnoj Gori suočenim s neoboljševičkim terorom Đukanovićevog režima. Pri tome, autori navedenih tekstova su službenici Stejt departmenta koji uživaju poverenje Donalda Trampa, dok je Britanac Stiv Bejker bio organizator kampanje za bregzit i uz to je 2013. bio protivnik zakona o istopolnim brakovima. Ove činjenice odlično se uklapaju u pozitivni stereotip koji Srbi imaju o sadašnjim zapadnim izolacionistima i konzervativcima.

Ako sve ovo začinimo slikom aktuelnog američkog ambasadora u Srbiji, kako u Pranjanima, podno Ravne gore, odaje poštu JVuO zbog spasavanja američkih pilota u operaciji „Halijard“, onda se čini da su Srbi, čijoj je većinskoj dinarskoj violentnoj prirodi znatno bliža crno-bela idealizovana percepcija sveta, u anglosaksonskim freeholders-ima (slobodni vlasnici zemlje) ponovo dobili političke saveznike izgubljene daleke 1944. godine.

Da se iza navedenih autorskih kalambura s Njuzvika, koje potpisuju i jedan protivnik bregzita (T. Faron), te prvi pripadnik kineske muslimanske zajednice Ujgura koji je postao američki advokat (N. Turkel), krije dobro osmišljen politički plan pokazuju događaji koji su prethodili pojavi ovih članka.

Najpre je 2. juna Tramp izdao Dekret o zaštiti međunarodnih verskih sloboda, u kome se verske zajednice označavaju kao važan partner SAD u unapređenju slobode veroispovesti u svetu. U Dekretu je određen rok od 180 dana u kome će Stejt department i USAID razraditi plan „prioriteta u oblasti međunarodne verske slobode koji će se uzeti u obzir prilikom planiranja i realizovanja spoljne politike SAD i u programima državne pomoći Stejt departmenta i USAID-a“. U tu svrhu su istim predsednikovim aktom već opredeljena sredstva u iznosu od 50 miliona dolara godišnje. Pored toga predviđa se da službenici Stejt departmenta prođu posebnu obuku u oblasti međunarodnih verskih sloboda, a da članovi diplomatskih misija u inostranstvu razrade planove delovanja u svakoj zemlji.

DAN UOČI
U ruskoj štampi (A. Meljnikov, Nezavisimaja gazeta) nije prošla nezapaženo simbolična poseta Donalda Trampa i njegove supruge Melanije, „duhovne kćeri Rimokatoličke crkve“, memorijalu posvećenom papi Jovanu Pavlu II u Vašingtonu i to dan uoči donošenja pomenutog Dekreta. Inače brigu o ovom memorijalnom centru vodi ultrakonzervativna katolička organizacija „Kolumbovi vitezovi“, koja je, kako primećuje ruski analitičar, „zaokupljena obezbeđenjem podrške ukrajinskim nacionalistima u zapadnom svetu“.

Stvari postaju još jasnije iz ugla izlaganja državnog sekretara M. Pompea 10. juna na predstavljanju godišnjeg izveštaja o verskim slobodama u svetu. Pompeo je Kinu označio kao „imperiju zla“ zbog gušenja verskih sloboda, pre svega muslimana Ujgura, dok se Rusija našla na udaru kritike pre svega zbog zabrane delovanja sekte „Jehovini svedoci“ i onemogućavanja nekanonske tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine da deluje na Krimu i na području Donjecke i Luganske narodne republike.

U intervjuu za „Dojče vele“, 19. septembra 2019, Pompeov službenik Sem Braunbek proglasio je izveštaje američke Komisije za međunarodne verske slobode za „zlatni standard slobode religije u svetu“. Braunbekova uloga glavnog kreatora autokefalnosti tzv. PCU jasno pokazuje da je za SAD „zlatni standard“ kada su u pitanju Ruska i Srpska crkva njihova dezintegracija prema šavovima po kojima je Zapad politički dezintegrisao devedesetih godina prošlog veka ova dva naroda. Ondašnji „krstaški pohod“ na pravoslavlje usledio je posle Regan–Vojtilinog sporazuma iz 1984. godina, a kao glavno ideološko oružje za „prodor na Istok“ tada je služio sekularizovani korpus individualnih ljudskih prava.

NEOČEKIVANI DAROVI
Danas u slovensko konzervativno-hrišćansko predziđe Rusije (Ukrajina, Poljska, Slovačka, Srbija, Bugarska), koja se pri tome poslednje dve decenije svetu predstavila kao dosledni branilac tradicionalnih vrednosti, SAD mogu da prodru samo uz pomoć konzervativno-hrišćanske ideološke mimikrije. Iz tog razloga su i verske slobode iz prvog amandmana američkog Ustava, po rečima Sema Braunbeka „postale merilo ostvarenja svih drugih ljudskih prava u svetu“.

Kada danas stignu neočekivani „darovi“ od Anglosaksonaca u vidu podrške SPC u Crnoj Gori, treba se setiti uputstva koje je britanski ministar, lord Palmerston 1837. godine dao prvom engleskom konzulu u Srbiji Hodžesu; ono se svodi na to da kao „prvo, Srbija treba da postane barijera daljim zloupotrebama Rusije“. Naprednjak M. Piroćanac, koji se svakako ne može optužiti za nekritičko rusofilstvo, pišući povodom revizije San Stefanskog mira veli: „Ali naravno, Austrija i Engleska ne misle da Srbiji izrade više no što je Rusija učinila, no prosto da je odluče od ruske politike.“ Istovremeno, istorijsko iskustvo pokazuje da političko odlučenje od Rusije služi Zapadu kao sredstvo za lakšu i bržu duhovno-identitetsku konverziju pravoslavnih Srba. Zato quidquid id est, timeo Danaos et dona ferentes.

 

Autor Zoran Čvorović

 

Naslovna fotografija: Boris Musić/mitropolija.com

 

Izvor Pečat, 10. jul 2020.