Nezaobilazno delo za proučavanje desnice

Nema sumnje da je u knjizi „Desna misao u XX veku” autora Miše Đurkovića ideja desnice sistematizovana na znatno višem nivou od bilo čega što je u našoj zemlji postojalo pre nje

Potvrdu da je pisanje knjiga i dalje smisleno pronalazimo u kapitalnom, a u javnosti uglavnom prećutanom delu o desnoj misli u prethodnom stoleću, autora dr Miše Đurkovića, u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, uveliko poznate po delima eminentnih svetskih stručnjaka iz oblasti društvenih nauka. Đurkovićeva naučna monografija o desnoj misli u potpunosti zadovoljava metodološke standarde jednog naučnog dela, dok istovremeno na veoma jasan i pitak način oblikuje svoju poruku, tako da ona bude pristupačna i znatno širem krugu ljudi od samih pripadnika naučne zajednice.

Autor u uvodu ove knjige vrlo uverljivo i intelektualno pošteno iznosi ključne podatke o svom delu, ne libeći se da, pored vrlina, istakne i određene nedostatke. Zaista, ako bi bilo ko pretendovao da obuhvati sve one pojave koje bi se u prethodnom stoleću mogle okarakterisati kao desna misao, jasno je da bi takav podvig zahtevao rad ozbiljnog tima stručnjaka i kao rezultat imao ne jednu knjigu nego čitavu biblioteku. Stoga, Đurković pristupa neophodnoj selekciji tema i autora koje obrađuje i, kako sam kaže, opredeljuje se za „problemski pristup“ ovoj materiji.

ŠTA JE DESNI PROSTOR?
Na taj način, svako od šesnaest poglavlja ove knjige iz određenog ugla obrađuje neku specifičnu temu ili autora, koji bi u određenom smislu mogli da se povežu s pojmom političke desnice. Da bi ovakav poduhvat uopšte bio moguć, autor je najpre morao da ponudi, ako ne direktnu definiciju pojma desnice, onda makar definiciju „desnog prostora“, koji određuje kroz „vrednosti ili određeni skup principa, koji se gradi oko pojmova hijerarhije, dužnosti, morala, zajednice, porodice, slobode, religije“ (str. 6). Za Đurkovića je pitanje poretka i odnosa prema poretku, osnovni kriterijum za određivanje pojma desnice (ibidem).

U ovako postavljenom sistemu, autor obrađuje predstavnike srednjeg toka, poput Džejmsa Fenimora Kupera ili Gaetana Moske, ali i „radikalne“ mislioce kao što su Jinger, Evola ili Šmit, čiji su prevodi tokom prethodnih godina sve više dostupni i srpskoj čitalačkoj publici. U knjizi je, takođe, moguće naći i oglede o srpskim naprednjacima iz XIX veka, ideji hrišćanske demokratije, tri ekonomske teorije, koje bi mogle da pripadaju desnom polju, kao i danas najaktuelnije teme, poput odnosa hrišćanstva prema problematici ljudskih prava, odnosa savremene radikalne desnice u Evropi prema ilegalnim migracijama, kao i značajne teme iz oblasti porodičnog prava, koje opisuju izazove opstanku tradicionalne, patrijarhalne porodice, kao osnovne ćelije zdravog društva.

Miša Đurković u uvodu knjige naglašava da nije bilo moguće da u okviru ovog izdanja obradi desnu misao bele ruske emigracije ili pripadnike „francuske škole desnice“, poput Šarla Morasa i drugih, s obzirom na to da za takve poduhvate nije bilo vremena i prostora. Takođe, pošto knjiga u naslovu nema bilo kakvo geografsko određenje, značajno je naglasiti da su u njoj obrađeni samo oni delovi desne misli s prostora severnoameričkog i evropskog kontinenta, te da u njoj nedostaju bilo kakvi „desni obrasci“ s južnoameričkog, afričkog ili azijskog kontinenta.

Miša Đurković (Foto: Novi Standard)
Miša Đurković tokom emisije „Dijalog“ govori o knjizi „Desna misao u XX veku“ (Foto: Novi Standard)

Nema nikakve sumnje da je, uprkos bilo kakvim kompromisima sa opsegom istraživanja, u njoj desna misao sistematizovana na znatno višem nivou od bilo čega što je postojalo pre nje u Srbiji. U tom smislu, ona je nezaobilazno štivo, ne samo za univerzitete i institute društvenih nauka već i za bilo koga drugog ko bi o temi desnice želeo da govori na ozbiljan i smislen način. Koliko je ova sistematizacija desnih ideja značajna vidimo i iz rezultata izbora održanih u junu ove godine, gde je jedan od najjačih utisaka u javnosti (osim čudne pojave značajnog broja glasača mađarske manjinske stranke u Vranju) činjenica da je „desnica“ na tim izborima bila poražena.

Interesantno je da gotovo nijedna od tih, ili bilo kojih drugih stranaka u Srbiji sebe eksplicitno i ne definiše kao desnicu (osim jedne, koja i po programu i po praksi na to najmanje liči), čime se potvrđuje stav autora da je desnica u Srbiji, na izvestan način, svedena na pejorativan termin. Dakle, nekih pet ili šest stranaka koje bismo, prema kriterijumu vrednosti koje Đurković predlaže, mogli da prepoznamo kao desne – same sebe ne definišu na takav način, a samo jedna od njih (SPAS) ostvaruje koliko-toliko značajan rezultat na izborima.

GLASAČ ILI BIRAČ?
Đurković nudi delimičnu dijagnozu ovog problema kada insistira na vrlo značajnoj razlici između glasača i birača na izborima. Rezultate ovih izbora bismo u tom kontekstu morali da protumačimo i na takav način, kao da je na njih izašao mnogo veći broj glasača, nego birača, što i nije neobično, ukoliko se uzme u obzir koliko stranke i njihovi lideri u Srbiji ređe mare za svoje političke programe i ideologije, a radije posežu za funkcijama i privilegijama. Pošto je politički proces u Srbiji beznadežno kompromitovan, nimalo nije neočekivano da neophodni korektiv za ovakvo stanje dođe iz naučne sredine.

Ova praktična dimenzija politike Đurkovićevoj knjizi daje najveću vrednost, tako što precizno definiše jedan deo političkog prostora koji je predugo obitavao u senci. I sam autor iznosi nadu da će njegova knjiga, pored nesumnjivo snažne teorijske baze, steći i neku vrstu praktične političke nadgradnje i dovesti do prevazilaženja ovog evidentnog problema. Mnogi političari ispravno uočavaju „trend jačanja desnice“ ili suverenističkih snaga širom evropskog i severnoameričkog kontinenta, pa s pravom očekuju da se ove tendencije pojave i u Srbiji.

Međutim, upravo programska i ideološka neutemeljenost stranaka koje u Srbiji pretenduju na ovaj politički prostor dovodi do deficita birača koji bi u njima mogli da prepoznaju ozbiljnu opciju tog tipa. Koliko god ovo savremenim političkim činiocima delovalo nevažno, potpuno je jasno da u Srbiji neće i ne može biti ozbiljne desne opcije ukoliko kod njih ne postoji ni elementarno razumevanje samog pojma i sistema moderne desnice.

Kada pobrojimo sve ove činjenice, nema mnogo dileme u odgovoru na pitanje zbog čega je jedna ovako značajna knjiga ostala prećutana u javnosti. Ni ugled autora, ni značaj teme i recenzenata, pa konačno ni renomirani i poznati izdavač, nisu joj pomogli da pronađe put do šireg auditorijuma. Zaista, knjiga koja je vrlo razumljivim i jasnim jezikom napisana o toliko značajnoj i aktuelnoj temi, i koja građu sistematizuje na način na koji to ne može nijedan od popularnih internet pretraživača, predstavlja realnu opasnost da „glasače“ koji se s njom susretnu počne da pretvara u – „birače“, odnosno osvešćene ličnosti koje bi od političkih stranaka koje podržavaju mogle da očekuju i nešto više od uobičajenih praznih floskula i spiskova lepih želja.

Glasač sa zaštitnom maskom i glasačkim listićem prilazi glasačkoj kutiji u Gračanici, 21. jun 2020. (Foto: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj)

Kako sada stvari stoje u Srbiji, žalosna je činjenica da ni većina političara koji pretenduju da pripadaju desnom spektru nema ni približan nivo poznavanja ove materije poput onog koji Miša Đurković iznosi u svojoj knjizi. Preostaje im da se menjaju ili pak da budu zamenjeni mnogo autentičnijim ljudima, koji će idejno i u praksi biti znatno utemeljeniji od njih. U tom smislu Desna misao u XX veku zaista ima potencijal da bude „grudva koja može da pokrene lavinu“.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Pečat