SPC: Ako se menja namena Aja Sofije, dozvoliti i hrišćanska bogosluženja

Smatramo da je jedino pravedno rešenje da se zadrži status muzeja, a dade dozvola za vršenje ne samo muslimanskog nego i hrišćanskog bogosluženja

Teško da u civilizovanom svetu ima ikoga ko ne zna za Aja Sofiju, veličanstveni i jedinstveni hram, svojevremeno najvažniji hram svekolikoga hrišćanskoga sveta, i na Istoku i na Zapadu. Isto tako je opštepoznato da je Sveta Sofija bila hrišćanski hram preko devet vekova, a džamija nešto više od pet vekova. Zbog njene arhitekture i živopisa jedan je od najvažnijih spomenika kulture i duhovnog nasleđa čovečanstva pod zaštitom Uneska. Ako je nepoznati muslimanski pesnik mogao da na hramu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (Srbija) zapiše da je njegovo oko gnezdo njene lepote, koje oko i kakav prefinjeni umetnički osećaj bi mogli da izraze nenadmašnu lepotu Svete Sofije?

Ali njen značaj se ne sastoji samo u njenoj umetničkoj i kulturnoj vrednosti. Ona je, pre svega, za sve hrišćane, pravoslavne i ostale, velika svetinja, svedok i izvor autentične duhovnosti. Time ne želimo da tvrdimo da za vernike islama nije takođe bila i ostala mesto mnogovekovnog molitvenog života i nadahnuća. Stoga nije čudo što je Kemal-paša Ataturk, tvorac savremene Turske i svedok duge istorijske koegzistencije muslimana i hrišćana, svakako imajući u vidu navedene činjenice, našao razborito kompromisno rešenje pretvaranjem ovoga hrama u muzej, otvoren za sve i svakog, pri čemu nikome od verujućih, bilo hrišćana bilo muslimana, nije uskraćena mogućnost da u sebi uznese molitvu Bogu u duhu svoje vere i tradicije.

Ukidanje Ataturkovog dekreta i jednostrano vraćanje Svete Sofije u status džamije smatramo, sledstveno, ne samo za istorijsku nepravdu nego i za ishitren i nepotreban politički korak, štetan kako za međunarodni ugled Turske tako i za odnose i poverenje između hrišćana i muslimana u svetu. Nadamo se da je svakome jasno da alternativa za budućnost nije veštački izazvana konfrontacija dveju najvećih svetskih religija, hrišćanstva i islama, nego mir među njihovim vernicima, i ne samo mir ili prosto tolerancija već i uzajamno poštovanje, kao i dijalog i saradnja u svemu što služi opštem dobru ljudi i narodâ, a pritom ne ugrožava ničiji verski i kulturni identitet.

Smatramo da je jedino pravedno rešenje, ukoliko se menja ono koje je doneo Kemal-paša, da se zadrži status muzeja, a dade dozvola za vršenje ne samo muslimanskog nego i hrišćanskog bogosluženja. Hram je više nego dovoljno prostran da pritom niko nikome ne bi smetao. Ovakvo rešenje ne bi bilo presedan u savremenom svetu. Napominjemo da ne samo u Jerusalimu ili na Sinaju – a to su sveta mesta za vernike obeju religija – nego i drugde, pa i u Srbiji i drugim oblastima u kojima živi srpski narod, crkva i džamija često stoje jedna pored druge svedočeći istorijsku simbiozu, toleranciju i poverenje među susedima.

Posle apela poglavarâ hrišćanskih Crkava (patrijarha moskovskog Kirila, pape rimskog Franje i drugih), visokih predstavnika Rusije, SAD i drugih država, kao i Uneska, upućujemo i mi, u ime Srpske Pravoslavne Crkve, apel predsedniku Turske g. Redžepu Tajipu Erdoganu da odustane od svoje namere i da po pitanju Aja Sofije zadrži status quo. Za to još nije dockan. Takav postupak bi njemu služio na čast, a bio bi uteha i satisfakcija vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju, njegovoj Crkvi i romejskoj zajednici u Turskoj u njihovoj tuzi i bolu zbog ovakve odluke, ali bi doneo savremenoj Turskoj i odobravanje, poverenje i čestitke ukupne kulturne javnosti širom zemaljskog šara.

Patrijarh srpski
Irinej,

predsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

 

Naslovna fotografija: Muhammed Enes Yıldırım/Anadolu Agency

 

Izvor spc.rs, 13. jul 2020.