Zašto Srbija ne obeležava Dan nezavisnosti?

Zašto je iz istorijskog sećanja izbrisan 13. jul, dan kada je 1878. godine na Berlinskom kongresu Srbija posle četiri veka ropstva povratila svoju nezavisnost

U povratku svojim istinskim nacionalnim korenima i razgradnji titoizma, koji poput senke još uvek prati našu zemlju uprkos tome što već uveliko gazimo pandemijsku 2020. godinu, nacionalni praznici i njihovo dostojno obeležavanje igraju veliku ulogu. Iako datumi kao što su 7. jul („Dan ustanka“) ili 29. novembar („Dan republike“) još uvek nisu u potpunosti iščezli iz sećanja naroda, možemo reći da oni protekom vremena polako padaju u zasluženi zaborav – bilo zbog toga što se uvidelo da su bili plod kreativnog shvatanja istine jednostranog ideološkog totalitarizma, bilo iz razloga urušavanja (iako ne u potpunosti!) mita jugoslovenstva koji je ovu zemlju skupo koštao.

Srbija, deklarativno ili ne, našom voljom ili ne, već 14 godina postoji kao samostalna i nezavisna država. Za to vreme smo ponovo počeli da se sećamo i Prvog i Drugog srpskog ustanka i Prvog svetskog rata i uopšte celokupne naše istorije pre 1945. godine. Kao što smo konačno otkrili ko su bili Milunka Savić, Sofija Jovanović, Momčilo Gavrić, saznali šta je Natalijina ramonda i zašto se ona nosi, tako smo konačno veliku pažnju posvetili obeležavanju važnih datuma, kao što su:

27. januar – Dan Svetog Save (Savindan)
15. februar – Dan državnosti i ustavnosti
28. jun – Vidovdan
21. oktobar – Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu
11. novembar – Dan primirja u Prvom svetskom ratu

Pored toga, konačno se obeležavaju i pominju Zebrnjak, Kajmakčalan, Pranjani, a na kraju i Košare i Paštrik. Sve više i sve hrabrije (ne i dovoljno!) se istupa i govori o ustaškim zverstvima nad srpskim narodom i decom u NDH, ali i o srpskim žrtvama tokom nesrećnih 90-ih godina prošlog veka. Naravno, sve je to još uvek sporadično i u velikoj meri opterećeno komunističkim nasleđem bivše DFJ/FNRJ/SFRJ.

I pored svih tih napora čini se da srpski narod još uvek ne shvata važnost Sretenja u državotvornom i slobodarskom smislu; ima poteškoća nakon druge strofe himne ili refrena Marša na Drinu, a neki bi se čak i zbunili kada bi bili upitani da navedu raspored boja na našoj trobojci. Neko bi rekao da to i ne treba da čudi s obzirom na česta menjanja državnih naziva i znamenja koja su zbunjivala ljude odrasle u doba „bratstva i jedinstva“ i himne „Hej, Sloveni“.

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Sreća u nesreći je što dolaze nove generacije u čijim izvodima iz matičnih knjiga rođenih stoji samo – Republika Srbija. Zbog tih mladih generacija, ali i onih koji su odrastali tokom turobne prve decenije 21. veka, vrlo je važno obeležavati značajne nacionalne datume koji u pravom svetlu prikazuju istoriju naše zemlje i, što je najbitnije, istoriju neopterećenu titoističkim nasleđem.

U tom procesu povratka korenima i očuvanju sećanja na velikane koji su gradili i stvarali Srbiju, postavlja se pitanje zašto je iz narodnog sećanja iščezao 13. jul 1878. godine, odnosno zašto Srbija ne obeležava svoj Dan nezavisnosti?

ZAOKRUŽEN PUT
Upravo na jučerašnji dan 1878. godine se okončao Berlinski kongres kojim je zaokružen jedan važan put srpskog naroda. Još od prvih zapaljenih turskih hanova po Šumadiji 1804. godine, jedan od važnijih ciljeva ustaničkih vođa bio je da Srbija postane slobodna, nezavisna i međunarodno priznata država. Prva prilika za to se konačno ukazala pomenute 1878. godine, nakon Rusko-turskog rata (1877-1878), Srpsko-turskih ratova (1876-1878), ali i nakon neuspešnog Sanstefanskog sporazuma kojim je Rusija, preko Velike Bugarske, želela da izađe na topla mora i prekrši stanje uspostavljeno Pariskim ugovorom 1856. godine. Taj sveopšti „reset“ na geografskim mapama koji je neumitno sledio želela je da iskoristi i malena Srbija iako je unapred znala da će to biti mučnih i teških mesec dana pregovaranja u Berlinu.

Od početka je bilo jasno da smo pri ovoj geopolitičkoj podeli karata ostali bez ijednog štiha u rukavu – Rusi su, sledeći svoj interes izbijanja na topla mora, podržali Bugarsku, Turci su bili besni zbog prethodna dva rata, dok su nam Englezi i Nemci tradicionalno bili nenaklonjeni. Prava je sreća da se na čelu ministarstva inostranih dela nalazio jedan od najsposobnijih državnika i diplomata u istoriji Srbije koji je u ovakvim okolnostima uspeo da pronađe luku i za srpsku barku. Rešenje je bilo daleko od idealnog, ali jedino moguće u tom času – Jovan Ristić i knez – a potonji kralj – Milan su se obratili grofu Andrašiju i Austrougarskoj za pomoć.

I knez Milan i Jovan Ristić su bili izraziti rusofili i poznati austrofobi, ali su ih istorijske okolnosti navele da umesto slovenske sentimentalnosti koja ih ne vodi nikud odaberu sleđenje isključivog srpskog interesa, koji je u tom trenutku nalagao da Srbija napravi zaokret u spoljnoj politici i prikloni se susednoj monarhiji.

Naravno, kao što je poznato – u politici nema ljubavi već postoje samo goli interesi – naš je bio da proširimo sanstefansku teritoriju i steknemo nezavisnost, a interes našeg pokrovitelja da se odreknemo zahteva za širenjem ka Novom Pazaru i Crnoj Gori i dalje prema moru. O Bosni, naravno, nije bilo ni reči. Zauzvrat, kao mali vid kompenzacije, dobićemo glas Austougarske za širenje ka jugu i jugoistoku, odnosno ka Vranju, Pirotu i Trnu. Iako je od starta bilo jasno da ćemo vezivanjem za Austrougarsku potpasti pod njen ogromni uticaj, čini se da je u tom trenutku to bio naš jedini put. Kao i mnogo puta pre, ali i mnogo puta kasnije, Srbija je morala da izabere manje zlo.

Evo kako je jedan od najslavnijih Kragujevčana sumirao razgovore sa Andrašijem:

„Stanje stvari… ovo je: ako pristanemo na predloge Austrougarske, imamo potporu susedne monarhije sa izgledima na teritorijalno uvećanje i preko granica svetostefanskih preliminarija; ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i same granice svetostefanske s Nišom.“ [1]

Spomenik Jovanu Ristiću u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Jovanu Ristiću u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Činjenica da su francuski i ruski diplomatski predstavnici kasnije tokom kongresa nezvanično govorili Ristiću „da Srbija može toliko uspeti, koliko se pogodi sa Austroguarskom“ dovoljno govori o njegovom izvanrednom diplomatskom taktu.[2]

Znao je mudri Ristić da će se Srbija, ma šta on odlučio, naći u neprilikama, ali je zahvaljajući svojoj trezvenosti, svom diplomatskom i patriotskom držanju, svojoj smirenosti zbog činjenice da je i knez uz njega, odlučio da odabere stranu kako bi se Srbija pre našla „za stolom nego na stolu“ (iako ne u bukvalnom smislu, jer ga nisu udostojili ni ručka sa predstavnicima velikih sila), kao teritorija oko koje će se otimati glavni akteri. I veliko je pitanje šta bi bilo sa Srbijom da je Ristić odlučio da postupi suprotno svojim uverenjima. Pravo je pitanje da li bi uopšte Srbija u 20. vek ušla kao nezavisna država. No i to govori o diplomatskom umeću našeg ministra.

KLjUČ ISTOČNOG PITANjA
Vodeći se načelom Avrama Petronijevića „ma kako i ma pošto pridobiti koje pravo više svojoj otadžbini“, [3] Ristić je preko Beča otišao za Berlin sa nadom i zebnjom u srcu. Nadom da će uspeti da Srbiju upiše na priznate mape sveta, zebnjom kako će narod u Srbiji reagovati. Ali se ipak znalo da boljeg čoveka i boljeg zastupnika, koji je po priznanju kneza Mihaila bio zaslužan za povlačenje Turaka iz Srbije samo desetak godina ranije (1867), nemamo.

Obijajući pragove soba kongresnih delegacija kako bi im predočio zahteve Srbije, verovatno su mu kroz glavu prolazile scene putešestvija neumornog prote Mateje Nenadovića koji je znao danima da čeka ispred raskošnih bečkih dvorova ne bi li ga ko primio i saslušao, ne bi li ko čuo vapaje Srbije koja se našla u velikim mukama nakon u krvi ugušenog Prvog srpskog ustanka 1813. godine. Te 1815. godine nije bilo ni govora da se srpsko pitanje razmatra na Bečkom kongresu, a kamoli da prota na istom učestvuje, da bi samo par decenija kasnije Jovan Ristić kandidovao nezavisnost Srbije kao temu na dnevnom redu Berlinskog kongresa.

Iako i pored svih pokušaja nije uspeo da se obrati na plenarnoj sednici, Ristić je 24. juna uputio kongresu Memoar srpske vlade u kome je jasno definisao osnovne zahteve i očekivanja Srbije:

„Dokle god se povoljno ne reši srpsko pitanje, iz njega će poticati teške nezgode, ono će ostati ključ Istočnog pitanja… Srpsko pitanje ne može nikada uginuti, opšti interes kategorički zahteva da se to pitanje jedanput reguliše.“ [4]

Memoar je sadržao dve tačke:

1. nezavisnost, sa garancijama velikih sila
2. teritorijalno uvećanje u granicama koje je Srbija iznela Rusiji kao svoje zakonite revandikacije pre Sanstefanskog mira.[5]

Nakon potpisanih konvencija o izgradnji železnice kroz Srbiju i trgovinskog sporazuma sa Andrašijem i nakon burnih rasprava oko iscrtavanja granica između Srbije i Bugarske, rezultati Ristićevih napora bili su sledeći:

1. Kneževini Srbiji je priznata nezavisnost.
2. Srbija je dobila teritorijalno proširenje u vidu niškog, pirotskog, topličkog i vranjskog okruga – „za oko 200km2, odnosno za oko jednu trećinu više teritorije nego što je predviđao Sanstefanski ugovor“.[6]

Anton fon Verner, „Berlinski kongres 13. jul 1878.“ (Foto: Senatskanzlei Berlin/dhm.de)

Velike sile su, nakon mesec dana zasedanja i žustrih rasprava, 13. jula 1878. godine usvojile Berlinski sporazum, čiji su se članovi od 34. do 42. odnosili na Srbiju. Zbog istorijske važnosti ovog dokumenta za našu zemlju navešćemo prva dva (34 i 35) u integralnom obliku, dok ćemo ostale izneti u kratkim crtama:

Član 34. Visoke ugovorene strane priznaju nezavisnost Kneževine Srbije, obavezujući je na uslove koji su izloženi u sledećem članu.

Član 35. U Srbiji razlika u veri i veroispovesti neće moći da bude smetnja da neko iz tog razloga bude isključen ili sprečen da uživa svoja građanska i politička prava, da ne bude primljen u javnu službu, na položaje i da mu se ukazuju počasti ili da ne obavlja razne zanate i zanimanja, ma u kom mestu to bilo. Sloboda i javno vršenje crkvenih obreda svih veroispovesti biće zajemčeni svim građanima Srbije i strancima, i nikakve smetnje neće se moći praviti hijerarhijskom uređenju raznih veroispovesti niti njihovim odnosima sa svojim duhovnim starešinama.[7]

Član 35 koji se tiče verskih sloboda je bio uslov koji je pred Srbiju izneo britanski predstavnik lord Solzberi, a koji su svi, osim ruskih i turskih predstavnika, prihvatili.[8]

Član 36 odredio je nove granice Srbije. Član 37 odredio je da se u Srbiji ništa ne menja u pogledu trgovinskih odnosa sa inostranstvom. Već sledeći član (38), obavezao je Kneževinu Srbiju da mora preuzeti obaveze koje je Turska preuzela prema Austrougarskoj, u pogledu dovršenja i eksploatacije železnice koja treba da se sagradi na dobijenoj teritoriji. Članovi od 39 do 41 odnosili su se na slobodno raspolaganje muslimanskom imovinom, kao i na poštovanje međunarodnog prava i napuštanje teritorije koja nije obuhvaćena granicom Kneževine. Član 42 odnosio se na isplatu dela državnog duga Turske za nove oblasti.[9]

ISTORIJSKI GOVORI
Za vreme trajanja kongresa je u Kragujevcu, staroj Miloševoj prestonici i kolevci moderne Srbije, sa početkom od 24. juna bila sazvana Narodna skupština u svoj treći, i poslednji, redovni saziv kako bi primila odluke Berlinskog kongresa.[10] Jovan Ristić je iz Berlina poštom poslao odluke o Srbiji koje još uvek nisu bile zvanično usvojene, zahtevajući od tadašnjeg ministra pravde Jevrema Grujića da se sa njima narodni predstavnici upoznaju „tek pri kraju skupštine“ u Kragujevcu, kako bi i on mogao prisustvovati tom zasedanju i izvestiti skupštinare o toku pregovora.[11]

Tako je i bilo.

Kragujevac je željno iščekivao ministra Ristića da dođe i obavesti narodne predstavnike o svom radu i aktivnostima u Berlinu. Ristić se pravo iz Berlina zaputio u Srbiju, da bi u Kragujevac stigao 13. jula i na tajnoj sednici Narodne skupštine pred poslanike izneo ceo tekst Berlinskog sporazuma i pročitao odluke koje se odnose na Srbiju.[12]

Stara skupština u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Stara skupština u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Zbog istorijske važnosti ovog govora[13] u Staroj skupštini, na ovom mestu ćemo prikazati pojedine njegove delove. Ističući kompleksnost situacije u kojoj se našla kneževina, Ristić je istakao:

„Kad se uzme u prizrenje položaj u kome smo bili, može se kazati da smo imali uspeha. Jer, dok su Grci dolazili u sukob samo sa interesima turskim, Crnogorci sa interesima Austrije i Turske, a Rumuni samo sa interesima Rusije – mi smo došli bili u sukob sa interesima gotovo sviju država koje su nam nablizu. Uzmimo u obzir tok događaja o opredeljenju granica: jedan nas na jednoj tački potpomaže, a na drugoj suzbija. Da bismo dobili od koga potpore na jednoj tački, kako možemo ući s njim u borbu o pitanjima na drugoj, gde on drži da je interesovan? I opet se to događalo, i moralo se događati. Naš je položaj zaista bio težak – pa opet smemo tvrditi da nismo prošli bez uspeha.“ [14]

Govoreći o značaju stečene nezavisnosti, Ristić je prisutnima rekao:

„Ne treba taj dobitak da ocenjujemo sa gledišta materijalnog, pa da kažemo: nećemo više plaćati 40.000 dukata godišnje, i to je sve! Mi smo dobili mnogo više!“, veli Ristić, dodirujući i mišljenje srpskog istorika Leopolda Rankea, koji je tada živeo u Berlinu, i koji je, poznavajući razvoj srpske nove države i doba njene potčinjenosti Turcima, svome negdašnjem učeniku Ristiću, kada je saznao za priznanje nezavisnosti Srbije, čestitao „kao najveće blago, što je naša zemlja dobiti mogla.“ [15]

Zahvaljujući svom ugledu koji je uživao i pregovorima koje je nezvanično imao sa drugim diplomatskim predstavnicima, Ristić je naglasio da u brojnim pitanjima na kongresu Srbija nije imala samo (uslovljenu) podršku Austrougarske:

„Ja smatram za prijatnu dužnost da vam saopštim i to da smo veliku potporu nalazili i kod punomoćnika francuskih. Oni su nas potpomagali u svima tačkama za granice i u svima pitanjima. Francuska nas je, gospodo, upravo obavezala priznatelnošću. Njen prvi punomoćnik na kongresu (ministar spoljnih poslova Vadington), državnik viših načela, prihvatao je na kongresu sva pitanja koja su se ticala Srbije, u duhu blagonaklonosti i pravog slobodoumlja… Osim pitanja o Trnu i Pirotu, naša je stvar nalazila potpore u ruskim punomoćnicima, a naročito u pitanju o kapitalisanju tributa.“ [16]

Ovde se jasno vidi Ristićevo izvanredno diplomatsko umeće da i pored toga što je Rusija zvanično stala iza Bugarske, a ne Srbije, Rusiju i njene predstavnike ipak prikaže u pozitivnom svetlu kako se ne bi narušavali srpsko-ruski odnosi i stvarale dodatne tenzije. Samo pronicljiv i oštrouman čovek ume da se snađe i u ovako delikatnim situacijama, a Ristić je ovde jasno pokazao da poseduje te kvalitete.

Kada je bilo reči o kapitalisanju tributa, odnosno plaćanja tributa (danka) Turskoj, mora se istaći da je u vezi ovog izuzetno osetljivog i važnog finansijskog pitanja ključnu ulogu odigrao Jovan Ristić. Zahvaljujući svom nepokolebljivom stavu uspeo je da stvari preokrene u srpsku korist:

„Srbija nije došla pred Kongres da kupi svoju nezavisnost, no ju je izvojevala; a da ju je htela kupovati, ona se ne bi izlagala ratu i njegovim krvavim i skupim posledicama, no bi se, pre rata, upustila s Portom u pogodbu.“ [17]

Ulaz u dvorište Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Ulaz u dvorište Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Sumirajući svoje utiske o duhu i prirodi Berlinskog kongresa, Ristić je naglasio:

„Do sad je bilo u svetu više kongresa. O svakom se zna da je zastupao neko načelo, a znalo se i kakvo načelo. Tako se jedan rukovodio načelom legitimnosti, drugi načelom osvajanja itd. No kakvo je načelo ovaj sadašnji kongres zastupao, ja ne bih znao kazati. Vlastiti interes kao da je bio svakoj sili merodavan. Tražilo se i radilo da se veliki zadovolje, a mali da se istisnu iz položaja, koji bi bili od važnosti i mogli da smetaju velikima.“ [18]

Narodna skupština je na tajnoj sednici 13. jula  usvojila Berlinski sporazum, a sutradan, 14. jula, knez Milan ga je potvrdio, cela vlada potpisala čime je Srbija i zvanično prihvatila odluke iz Berlina.[19] Ipak, ove odluke su svečano obnarodovane tek nepunih mesec dana kasnije i to na rođendan kneza Milana – 10. avgusta po starom, odnosno 22. avgusta po novom kalendaru. Narodna skupština Kneževine Srbije je aklamacijom primila proglas kralja Milana da je Srbija postala nezavisna država. Uz zvonjenje zvona sa svih crkava i uz pucanj 101 topa s Kalemegdana narodu Srbije je objavljeno da je dobijena državna nezavisnost.[20]

Ta svečana beseda kneza Milana odisala je notom ushićenja i patriotskog zanosa dostojnog jednog ovakvog državotvornog uspeha, te ćemo ovde preneti njen završni deo:

„Vraćajući se sada poslovima mira, imajmo na umu da su događaji stvorili Srbiji nov položaj. Ušavši u red nezavisnih država, Srbija je primila na sebe mnogo veću odgovornost, kako za svoje spoljašnje odnošaje, tako i za svoj unutrašnji rad. Nezavisna Srbija mora biti složna, ozbiljna, mora u svima svojim preduzetcima ići izmerenim koracima, kako da se, s jedne strane, potpuno koristi svojim dragocenim tekovinama, a s druge, da sad više no ikad obezbedi sebi simpatije evropskih država, koje su nas primile u svoju sredinu. Spolja mudri, unutra čvrsti odnošaji – to su jedini putevi na kojima može procvetati nezavisna Srbija. Neka je Gospod Bog uzme pod svoje svemoćno zakrilje!“ [21]

PORAZ ILI POBEDA?
Naravno, sa ove tačke gledišta može se štošta reći o samom ishodu Berlinskog kongresa. Jedan od razloga što je ovaj datum ostao skrajnut iz nacionalne istorije bio je taj što je Srbija ostala bez Novopazarskog sandžaka, Kosovske Mitrovice, odsečena od Bosne, odvojena od Crne Gore, a samim tim i mora. Te kritike, ravne „nacionalnom porazu“ možda je najbolje sumirao još jedan srpski velikan Stojan Novaković, rečima:

„Berlinski ugovor, za koji smo mi tolike žrtve podneli, nama nije bio prijateljski. U njemu je srpskom narodu, koji je 1876. godine digao zastavu svog narodnog oslobođenja i ujedinjenja, izrečena strašna kazna: srpski narod je raspolućen; Srbija i Crna Gora odvojene su.“ [22]

Stara crkva (posvećena Silasku Svetog duha na apostole) u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Stara crkva (posvećena Silasku Svetog duha na apostole) u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Naravno, sve su to argumenti koji su na mestu. Sve je to bilo potpuno jasno i samom Ristiću – Srbija priklanjanjem Austrougarskoj neće doći do toliko željenog ujedinjenja srpskog naroda, neće uspeti da ostvari sve svoje težnje koje se gaje još od početka Srpske revolucije 1804. godine, ali kako je i sam rekao:

„U krugovima kongreskim i u krugovima druge diplomatije vlada uverenje da je Srbija prošla bolje od sviju ovih državica (mislio je na balkanske države). To je ubeđenje s kojim i ja odavde polazim.“ [23]

Drugim rečima, Srbija je u datim okolnostima zaista izvukla maksimum. Ako pored svega gorenavedenog uzmemo u obzir da je BiH u članu 25 Berlinskog sporazuma praktično poklonjena Austrougarskoj i da su oko toga Srbiji faktički bile „vezane ruke“, kao i nepovoljne geopolitičke okolnosti u kojima smo se našli – nema razloga da 13. jul potiskujemo u zaborav.

Srbija je ipak pripojen značajan deo južne i jugoistočne teritorije s Nišom (čija će se strateška geopolitička važnost pokazati u godinama koje su sledile), oslobodili smo se danka, oslobodili smo se turskog ropstva, preuzeli državu u svoje ruke i stvorili dobre temelje da idemo dalje ka ostvarenju vekovnog sna – ujedinjenja svih Srba, ali i Južnih Slovena. Taj san smo dosanjali 1. decembra 1918. godine, mada će se kasnije ispostaviti da nas je on skupo koštao.

Sve to bi verovatno bilo jako teško da mudri i hrabri Kragujevčanin, kojeg neki autori s pravom zovu „srpski Tomas Džeferson“, nije rešio da preseče i svoje ime zauvek priveže za istorijsku odluku kojom su sva srpska lutanja, bitke, i izginuća tokom čitavog 19. veka konačno dobila svoju svrhu.

Sve to je vrlo lepo sublimirano rečima na spomen-ploči postavljenoj na zidu Stare Miloševe pridvorne crkve u Kragujevcu (naslovna fotografija teksta), koju je zahvalno potomstvo postavilo na svečanosti povodom pedesetogodišnjice prihvatanja odluka sa Berlinskog kongresa 1928. godine:

„Na ovome mestu 14. jula 1878. godine Narodna skupština primila je Berlinski ugovor po kome je prvi put od propasti stare srpske države na Kosovu, priznata i proglašena nezavisnost Kneževine Srbije, izvojevana u oslobodilačkim ratovima 1804-1878. protiv Turaka.“

Freska „Sabor srpskih svetitelja“ unutar Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska „Sabor srpskih svetitelja“ unutar Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Time je prirodno zaokruženo stvaranje srpske države tamo gde su udareni njeni moderni temelji – u Kragujevcu. Zbog svega navedenog možemo reći da Srbija s punim pravom može i treba da proslavlja svoj Dan nezavisnosti jer ćemo samo tako, sa nacionalno osvešćenim građanima koji prepoznaju i obeležavaju važne istorijske datume, uspeti da razumemo sopstvenu istoriju i izvučemo važne pouke za izazove pred kojima se naša zemlja nalazi, kao i za one koji tek dolaze.

 

Radomir Jovanović je urednik spoljnopolitičke rubrike i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Duško Lopandić, Vreme sjaja, vreme tame, Arhipelag, Beograd, 2015, str. 145

[2] Boriša Radovanović, Parlamentarna istorija Srbije u 19. veku: skupštine u Kragujevcu 1813-1880, 2014, str. 405

[3] Lopandić, nav. delo, str. 111

[4] Lopandić, nav. delo, str 147

[5] Jovan Ristić, Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost, II, str. 188-192 u Boriša Radovanović, Parlamentarna istorija Srbije u 19. veku: skupštine u Kragujevcu 1813-1880, 2014, str. 405

[6] Lopandić, nav. delo, str. 149

[7] Radovanović, nav. delo, str. 410

[8] Radovanović, nav. delo, str. 407

[9] Radovanović, nav. delo, str 410

[10] Radovanović, nav. delo, str. 413

[11] Srbija 1878,  dokumenti (priredili: M. Vojvodić, D. Živojinović, A. Mitrović, R. Samardžić), Srpska književna zadruga, Beograd, 1978, str. 575. U Boriša Radovanović, Parlamentarna istorija Srbije u 19. veku: skupštine u Kragujevcu 1813-1880, 2014, str 413

[12] Ž. Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini 19. veka, knj. 1, Geca Kon, Beograd, 1923, str. 376

[13] Izlaganje ministra spoljnih poslova, Jovana Ristića, štampano je u malom broju primeraka, pod naslovom Govor G. Jovana Ristića, ministra spoljnih poslova, održan 13. jula 1878. u tajnoj sednici sednici Narodne skupštine o Berlinskom kongresu, Beograd, 1878. Original se nalazi u Arhivu Istorijskog instituta Srbije, Fond Jovan Ristić, XXH/2.

[14] Živanović, nav. delo, str. 380-381

[15] Živanović, nav. delo, str. 378

[16] Živanović, nav. delo, str. 379-380

[17] Živanović, nav. delo, str. 383

[18] Živanović, nav. delo, str. 381-382

[19] Živanović, nav. delo, str. 383

[20] Lopandić, nav. delo, str. 151

[21] Živanović, nav. delo, str. 389.

[22] Lopandić, nav. delo, str. 151

[23] Lopandić, nav. delo, str. 150

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard