Hotijev odgovor na nepostojeću dilemu

Procesom relativizacije značaja „kosovskog pitanja“ za srpsku javnost otvoreno je i pitanje da li Srbiji koristi ili šteti Rezolucija 1244. Odgovor je stigao od Hotija

Da li Srbiji koristi ili šteti Rezolucija 1244? Procesom relativizacije značaja „kosovskog pitanja“ za srpsku javnost otvoreno je i ovo pitanje. Neverovatno, ali je tako. Odgovor je, brže i bolje od bilo koga drugog dao Avdulah Hoti, novoizabrani predsednik privremene kosovske vlade koji je istakao „važnost ukidanja Rezolucije 1244 SB UN o Kosovu.“

Atribut privremene ovaj organ zaslužuje i zbog jednog tumačenja Rezolucije 1244, jer do „konačnog dogovora“ sve institucije samouprave imaju takav status usled prisustva UNMIK-a, ali i radi „klimavog“ legitimiteta i tanke parlamentarne većine, te je može oboriti i „lakša prehlada“.

Hoti dodaje: „Usvojili smo okvir dijaloga unutar koalicije i obavestili opoziciju. Ono što svi moraju znati, jeste da je proglašavanje nezavisnosti trajni proces o kojem niko ne može pregovarati.“ Za Albance, nema 1244!

OGROMAN KAPITAL
Nesumnjivo, radi se o kompleksnom dokumentu, a složenost tumačenja povećava i selektivna primena u godinama nakon usvajanja. Analizirajući ustavnost odluke o uvođenju vanrednog stanja tokom trajanja pandemije na teritoriji Srbije Ratko Marković navodi:

„Ustav nisu samo svi njegovi članovi, nego su ustav i ideje (liberalni poredak), duh (legitimnost i ograničenje vlasti), načela (građanska suverenost, vladavina prava, podela vlasti, najveća pravna jemstva ljudskih prava). Tako ustav shvata i američki Vrhovni sud.“

Upotrebljavajući ovakav pristup može se zaključiti i da rezolucije međunarodnih organizacija počivaju na nekim idejama, imaju svoj tonalitet odnosno – duh (često se govori „u duhu sporazuma“), pisane su po određenim načelima. Ideja sastavljača Rezolucije 1244 bila je da se ratna dejstva zaustave i omogući normalizacija života. Usvajanje Rezolucije usledilo je nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, pa se dogovorom dve strane regulišu brojna pitanja.

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma, 09. jun 1999. (Foto: Tanjug)
Potpisivanje Kumanovskog sporazuma, 09. jun 1999. (Foto: Tanjug)

Na prvi sastanak, u kumanovskoj kafani „Evropa“, NATO delegacija predvođena generalom Džeksonom došla je sa unapred pripremljenim tekstom koji je po principu „uzmi ili ostavi“ ponuđen pregovaračima iz Beograda. To je, između ostalog, podrazumevalo i da nema odrednice „međunarodno vojno prisustvo“ već samo i isključivo NATO, da je povlačenje jugoslovenskih vojnih i srpskih policijskih snaga bezuslovno, da „zone bezbednosti“ (kopnena i vazdušna) zadiru duboko u teritoriju centralne Srbije.

Prateće objašnjenje ili mišljenje bilo je da Jugoslavija (tačnije – Srbija) više ne može izdržati rat, pošto su ljudski i materijalni resursi dobrano potrošeni, a bombardovanje grafitnim bombama učinilo je da se elektroenergetski sistem nalazio pred kolapsom, što je izazvalo brojne posledice, uključujući i mogućnost širenja zaraza tokom nastupajućih letnjih meseci i agoniju zdravstvenog sistema. Ipak, sa druge strane, NATO je takođe bio u problemu. Manjem nego Jugoslavija (Srbija), ali ipak u problemu.

Podrška javnog mnjenja nastavljanju agresije u NATO članicama je kopnila, u nekima od tih država uveliko su pripremane predizborne kampanje, nije se više moglo produžavati bombardovanje bez opipljivih političkih rezultata, a nakon poraza na Paštriku i neuspešnog proboja Košara počeo je da bledi entuzijazam kako će pitanje biti rešeno upotrebom „kopnenih snaga“.

Ono što se odigralo u Kumanovu nije bila kapitulacija, već klasični pregovori u kojima je i NATO morao popustiti, a zbog ideje koja je prethodno izneta i na osnovu koje je Rezolucija uobličena. U tim pregovorima Jugoslavija (Srbija) je svakako više izgubila, ali je i pregovaračka pozicija bila neuporedivo slabija.

Iz današnje perspektive posmatrano, ono što je sačuvano u takvim okolnostima predstavlja ogroman kapital. Pregovaračima treba odati veliko priznanje, pogotovo imajući u vidu da su bili „prepušteni sami sebi“, ostavljeni ne samo bez međunarodne podrške, već i bez nekog snažnijeg zaleđa u Beogradu (političari iz vladajućih struktura uveliko prave svoje „kombinacije“ svesni mogućnosti teškog poraza). Duh Rezolucije je da se Albancima na Kosovu i Metohiji omogući samostalnost u odlučivanju.

DOKUMENT NIJE OROČEN
Vladan Kutlešić podvlači činjenicu o „trajnosti Rezolucije“, dokument nije oročen, ne mora se periodično glasati na Savetu bezbednosti o njegovom obnavljanju.Najverovatnije, na takav način želelo se poručiti da jugoslovenskim vojnim snagama i srpskoj civilnoj upravi nikada neće biti omogućen povratak kontrole nad ovim delom teritorije, ali, sa druge strane, ovo je i odraz nesaglasnosti unutar UN pošto su Rusija i Kina još od početka agresije imale drugačije viđenje rešavanja krize, tako da se pronašao neki konsenzus.

Treba podsetiti da je Medlin Olbrajt u Rambujeu insistirala na „trogodišnjem oročavanju“ nakon čega bi usledio referendum o konačnom statusu. U tački 11. Rezolucije napisano je da UNMIK ima mandat za „unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir Aneks 2 i sporazume iz Rambujea (S/1999/648)“.

Sedište regionalne policijske stanice u Klini u okviru misije UNMIK 2000. godine (Foto: Wikimedia/Vilalva)
Sedište regionalne policijske stanice u Klini u okviru misije UNMIK 2000. godine (Foto: Wikimedia/Vilalva)

Novouspostavljena civilna misija UNMIK, prema odredbama i aneksima Rezolucije imala je mandat za: „obavljanje osnovnih civilno-upravnih funkcija tamo gde je i koliko potrebno; organizovanje i nadgledanje razvoja privremenih institucija za demokratsku i autonomnu samoupravu, do konačnog političkog rešenja, uključujući i održavanje izbora; podršku rekonstrukciji ključnih objekata infrastrukture i drugoj ekonomskoj rekonstrukciji; održavanje civilnog reda i zakona; zaštitu i unapređenje ljudskih prava; osiguranje bezbednog i neometanog povratka svih izbeglica i raseljenih lica u njihove domove na Kosovu“.

Samostalnost Albanaca u odlučivanju je trajna, ali „organi samouprave“ ne znače i nezavisnost nekakve „Republike Kosovo“, već da se uspostavlja protektorat pod kontrolom UN. A kako će ta samostalnost, oličena u „suštinskoj autonomiji“ izgledati u budućnosti, odlučiće se nakon pregovora Beograda i Prištine i transfera nadležnosti sa UNMIK-a na organe samouprave.

ALBANCIMA SMETA REZOLUCIJA
Načelo po kom je pisana Rezolucija jeste da se ispoštuje pravo na teritorijalni integritet države, odnosno da se sve zadrži u okvirima međunarodnog prava i regulative UN. Jugoslavija se nije saglasila sa secesijom i to je konstatovano.

U uvodnom delu, obrazlažući principe po kojima treba tumačiti dalji tekst dokumenta Savet bezbednosti UN navodi: „ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i Aneksu 2“ i „ponovo potvrđujući apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo“.

Otuda i tačka 4. u kojoj stoji: „Potvrđuje da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2“. Tačno je da se u tački 11. na dva mesta pominje sporni Sporazum iz Rambujea, kao i u Aneksima, što se neretko navodi kao „argument“ o nepovoljnosti teksta Rezolucije za srpske interese. Međutim, ovde imamo dve važne stvari kao dodatak.

Prvo, da se vratimo na stav Ratka Markovića, koji je veliki, moguće i najveći autoritet u ovoj oblasti u Srbiji: celinu dokumenta tumačimo kontekstualno, u skladu sa idejom zbog koje je pisan, duhom koji iz teksta proističe i načela na osnovu kojih je napisan, a ne paragrafski, tako što ćemo istrgnuti deo iz celine.

Profesor dr Ratko Marković (Foto: Profimedia/AFP)
Profesor dr Ratko Marković (Foto: Profimedia/AFP)

Time se bavi EU, koja je iskasapila član 10. citirajući samo prvi deo rečenice koja glasi da Savet bezbednosti UN „ovlašćuje generalnog sekretara da uz pomoć odgovarajućih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu“, izbegavajući da navede kako u nastavku piše da se generalni sekretar UN može obraćati i zatražiti pomoć od drugih međunarodnih organizacija „kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, i koje će obezbediti prelaznu upravu pri čemu će uspostavljati i nadgledati razvoj privremenih demokratskih institucija samouprave, kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova.“

Drugo, u Aneksu 1 stav 6. dodatno se pojašnjava: „Politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu.“

Istovremeno se navode i „Rambuje“ i „teritorijalni integritet SR Jugoslavije“, što navodi na zaključak da se Sporazum iz Rambujea može odnositi samo na dogovorene tačke tokom tih pregovora. To su poglavlja 1-6. oko kojih je postignut visok stepen saglasnosti. „Rambuje“ je propao zbog pokušaja nametanja poglavlja 7. i 8, zbog toga je došlo do rata, pa usvajanja 1244.

Imajući sve ovo u vidu, više je nego jasno da u postojećim okolnostima Rezolucija 1244 koristi Srbiji. Da je drugačije, ne bi na njenom ukidanju radio ne samo Avdulah Hoti, već i silni zapadni diplomati koji su potrošili više od decenije da značaj ovog dokumenta umanje.

Za albansku stranu i njihove mentore 1244 nije samo „preuzak okvir“, već je u godinama nakon jednostranog proglašenja „nezavisnosti“ postala najveća prepreka legitimizaciji statusa u međunarodnim odnosima. Zato nema stolice u UN, posledično ni članstva u nizu važnih međunarodnih organizacija, ali ni uspostavljanja bilateralnih odnosa sa „polovinom sveta“.

Premijer privremenih institucija samouprave u Prištini Avdulah Hoti na sastanku sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom, Brisel, 25. jun 2020. (Foto: Yves Herman/Pool Photo via AP)
Premijer privremenih institucija samouprave u Prištini Avdulah Hoti na sastanku sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom, Brisel, 25. jun 2020. (Foto: Yves Herman/Pool Photo via AP)

Albancima smeta Rezolucija, o tome su poluglasno gunđali pre februara 2008. godine, a zatim počeli sve otvorenije da govore. I tu se završava svaka priča o tome da li Srbija treba ili ne da se oslanja na ovaj dokument.

 

Naslovna fotografija: Andrew Burton/Getty Images

 

Izvor sveosrpskoj.com