Misterije dijaloga s Prištinom

Vučić je u Brisel otišao nakon protesta koji su pokazali da problemi sa kojima bi se na unutrašnjem planu suočio ako poklekne pred pritiscima ne bi bili nimalo naivni

Prizrenom od nedelje, posle punih 16 godina, ponovo odjekuju zvona sa Crkve Bogorodice Ljeviške. Ova crkva iz 14. veka spaljena je tokom pogroma 2004. i od tada se, pošto je uništen i zvonik, gradom cara Dušana zvuk zvona nije mogao čuti. Sve do sada. Put do obnove zvonika bio je, po reportaži Sputnjika, dug i trnovit, stalno sabotiran od strane prištinskih vlasti u maniru, kako kaže paroh Đorđe Stefanović, „fali ti jedan papir“.

Da li je koincidencija što su zvona Bogorodice Ljeviške ponovo zazvonila baš u trenutku kada se obnavlja odavno posrnuli i sabotirani dijalog Beograda i Prištine? Svakako da jeste, ali svakako i da u ovom događaju ima previše simbolike da bi se tek olako prešlo preko njega.

„Fali ti jedan papir“ je sjajna ilustracija onoga šta kosovski Srbi treba da očekuju od vlasti pod vođstvom kosovskih Albanaca, osim ukoliko vlasti u Beogradu ne uspeju da tokom dijaloga izdejstvuju ozbiljne garancije i od tih Albanaca, i od međunarodne zajednice da će i elementarna ljudska prava, ali i ona koja se na Zapadu danas smatraju „univerzalnim“ – poštovati. I tu ne mislimo samo na prava homoseksualaca, nego i na prava Srba po nacionalnosti i pravoslavaca po veroispovesti. Bez obzira na to što se samo lud ili glup posle svega može uzdati u nekakve garancije i Albanaca, i Evropske unije, i Zapada uopšte, razgovarati se mora.

Sad, to što je za nešto tako benigno kao što je obnova zvonika jedne od najstarijih crkava u Evropi (sagrađena je 1307, punih 38 godina pre nedavno izgorele Bogorodične crkve u Parizu) bilo potrebno 16 godina, ne treba da nas obeshrabruje da će jednog dana biti primenjen i dogovor o Zajednici srpskih opština potpisan pre sedam godina, iako nam vazda za to „falji jedan papir“. Ali razgovarati se mora. O povratku oko dve stotine hiljada prognanih Srba da ne govorimo. Njima ne „falje papiri“, nego hrabrost (ili ludost) da se suoče s realnom mogućnošću da bi po povratku mogli završiti s viškom olova u glavi. U stvari, i o tome se razgovarati mora.

LjUBAV PREKO VIDEO-KONFERENCIJE
U vreme dok pišemo ovaj tekst (utorak, 14. jul) još je velika nepoznanica o čemu će se to tačno razgovarati u Briselu u četvrtak, 16. jula. I srpske, i evropske vlasti saopštile su da su teme određene, ali ne i koje su to teme. Konkretan je jedino glavni pregovarač kosovskih Albanaca, premijer Avdulah Hoti, koji kao papagaj ponavlja da je tema, odnosno cilj razgovora „samo međusobno priznavanje i puna normalizacija odnosa između dve zemlje“.

Iako svi dobro znamo da bi to voleli ne samo kosovski Albanci nego i Evropska unija predvođena u ovim naporima pre svega Nemačkom, ali i Francuskom, uprkos tome što neki tvrde da predsednik te zemlje Emanuel Makron „nije baš naklonjen Albancima“ (A voleli bismo da nam neko objasni kako je to pokazao. Da nije tako što je onomad na obeležavanju kraja Prvog svetskog rata Vučića stavio u treći red sporedne bine, a Tačija na centralnu poziciju, ili kačenjem „kosovske zastave“ u Notr Damu?), nema previše smisla da je baš to tema sadašnjih razgovora.

Francuski predsednik Emanuel Makron sa svojom delegacijom tokom video-konferencije sa Avdulahom Hotijem, Aleksandrom Vučićem i Angelom Merkel u Jeliseskoj palati, Pariz, 10. jul 2020. (Foto: Christophe Ena/AFP via Getty Images)
Francuski predsednik Emanuel Makron sa svojom delegacijom tokom video-konferencije sa Avdulahom Hotijem, Aleksandrom Vučićem i Angelom Merkel u Jelisejskoj palati, Pariz, 10. jul 2020. (Foto: Christophe Ena/AFP via Getty Images)

I predsednik Vučić je posle video-samita u Parizu Hotijev pogled na teme razgovora nazvao „spiskom lepih želja“: „To su očuvanje teritorijalnog integriteta Kosova, očuvanje ustava i ustavne organizacije Kosova, trajno uzajamno priznanje a ne model dve Nemačke, članstvo u UN i da druge evropske zemlje priznaju Kosovo. A tek onda bi se bavili pitanjem nestalih i ratne štete.“ Vučić je, tvrdi, na to odgovorio da Srbija ne prihvata nikakve ultimatume i naređenja, te da je svaki razgovor potpuno besmislen ako su ti zahtevi smisao svega.

Realno, ima osnova da se veruje njegovim rečima i (makar za sada) deluje potpuno bezumno da iko prihvati bilo kakve nove ozbiljnije sporazume (podrazumevali oni ili ne odricanje Beograda od Kosova i Metohije) dok ni oni stari od pre više od sedam godina još nisu sprovedeni. Toga su bili svesni i Amerikanci kada su planirali nesuđeni sastanak u Vašingtonu, a toga moraju biti svesni i „Evropljani“.

O čemu će se doista u četvrtak razgovarati u Briselu mi, međutim, sada nemamo pojma, niti možemo da nagađamo. U svakom slučaju, deluje kao da je svima, osim kosovskim Albancima, najvažnije bilo da se stvari pokrenu s mrtve tačke i obnovi kakav-takav dijalog, pa su srećni što će do nekakvog susreta uopšte doći (utoliko pre što on nije pod okriljem omraženog Donalda Trampa), a to o čemu će se razgovarati i nije preterano bitno. Kako stvari izgledaju u današnjem svetu je ionako mnogo važnije od onoga što one uistinu jesu.

PRETERANA KONSTRUKTIVNOST?
Zanimljiva je u ovom kontekstu činjenica da dok se i Amerikanci i „Evropljani“ trude da za pregovarački sto dovedu Beograd i Prištinu, kosovski Albanci vrdaju. Prvo su zbog objavljivanja predloga optužnice protiv Hašima Tačija i Kadrija Veseljija odigrali naruku EU (duboke države) i otkazali dolazak na razgovore u Vašington, a onda su zahtevali da se sastanak u Briselu prvobitno zakazan za nedelju pomeri za četvrtak, zbog toga što, pobogu, Hašim Tači u ponedeljak ima zakazan susret s tužilaštvom u Hagu.

Aleksandar Vučić je, s druge strane, spreman da se pozivu na razgovore odazove kad god, uprkos tome što još nije održana ni konstitutivna sednica Skupštine Srbije proizašle iz upravo održanih izbora, a kamoli formirana nova vlada. Njemu ne smeta da razgovara ni dok Beograd potresaju neredi i ulični sukobi policije i demonstranata koji uzvikuju „Kosovo, Kosovo“.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa Žozepom Borelom u Briselu, 16. jul 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa visokim predstavnikom EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom u Briselu, 16. jul 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije)

Da li je time što je odlučio da se, za razliku od Albanaca, ne pozove na ove probleme i odloži razgovore pokazao svoju snagu ili slabost, i da li Srbija i srpski nacionalni interes od toga mogu imati veću štetu ili korist, ne možemo sa sigurnošću reći. Svakako je u skladu s njegovom u protekle dve godine više puta ponovljenom odlučnošću da dijalog nastavi čim se uklone prepreke koje je postavila Priština. Ako ništa drugo, to ukazuje na konzistentnost kakva nedostaje i Evropskoj uniji (u odnosu na gotovo sve), i kosovskim Albancima (u odnosu na dijalog s Beogradom).

Gorepomenute demonstracije u Beogradu su još jedan argument zbog kojeg verujemo da Aleksandar Vučić u ovom trenutku nikako nema nameru da razgovara o „međusobnom priznanju“ o kojem maštaju kosovski Albanci. Kakav god da je bio njihov kontekst i uzrok, ko god da ih je organizovao, one su pokazale da problemi s kojima bi se Vučić suočio na unutrašnjem planu, u slučaju da mu padne na pamet da poklekne pod evroalbanskim pritiscima, nisu nimalo naivni.

Setite se samo da pred „izdaju“ 25. marta 1941. u Beogradu nije bilo nikakvih demonstracija, a onda se desio 27. mart. Ovo što se protekle nedelje dešavalo je ozbiljna opomena svima, posebno ako se uzme u obzir da je građanska opozicija demonstrirala makar jednom nedeljno u protekle dve godine i da ništa nije uspela time da postigne, a „nacionalisti“ za dva dana jesu.

Treba uzeti u obzir i činjenicu da se stalni predstavnik Rusije pri EU Vladimir Čižov neposredno posle video-samita i pred sastanak u četvrtak sastao sa specijalnim predstavnikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom.

„Na sastanku je istaknuto da je pravna osnova za rešavanje pitanja Kosova Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, koja je u potpunosti aktuelna“, navodi se u kratkom i jasnom saopštenju Čižova.

Stalni predstavnik Rusije pri EU Vladimir Čižov na sastanku sa specijalnim predstavnikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom, 13. jul 2020. (Foto: Tviter/RussianMissionEU)
Stalni predstavnik Rusije pri EU Vladimir Čižov na sastanku sa specijalnim predstavnikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom, 13. jul 2020. (Foto: Tviter/RussianMissionEU)

Možda se spletom nesrećnih okolnosti (za koje su od Vučića odgovorniji neki koji sada pokušavaju da se uključe u proteste pred Skupštinom Srbije) dijalog o Kosovu vodi pod paskom EU, ali svaki konačni sporazum mora da prođe i kroz prste Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN. A Moskva, s kojom Vučić, ipak, održava više nego dobre odnose, uporno ponavlja neophodnost poštovanja Rezolucije i Ustava Srbije.

 

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije

 

Izvor Pečat