Iz naučne fantastike u srednji vek

Raskorak između onoga što Uelbek naziva „utopijama koje zaslužujemo“ i perspektive postepidemijskog „povratka u srednji vek” nosi dramatiku zapanjujućeg sraza

„Možda nikad filozofija nije bila potrebnija čoveku nego danas kad banalna klimatska promena svakodnevno podseća na večnost, a život oko nas ne pokazuje znake zapitanosti za sudbinu drugog.“
Radoman Kanjevac

 

Na pitanje koje se u poslednje vreme najčešće postavlja, a odnosi se na predviđanje sveta i vremena koji slede posle pandemije izazvane virusom COVID-19, lucidni francuski pisac Mišel Uelbek odgovorio je na svoj ujedno jednostavan i mudar način. Rekao je da se, po njegovom mišljenju, posle prinudne izolacije, nećemo probuditi u nekom novom svetu, već da će on biti isti, samo malo gori. „Imamo utopije koje zaslužujemo. Pa, idemo dalje“, glasio je njegov lakonski, rezignirani, ali unekoliko i ohrabrujući zaključak. Nihil sub sole novum, uči nas Vulgata, odnosno Knjiga propovednikova. Vredi se, u ove dane, podsetiti tih opominjućih starozavetnih pouka o ljudskoj taštini i čovekovoj ništavnosti:

„Taština nad taštinama, veli propovjednik, taština nad taštinama, sve je taština. Kaka je korist čovjeku od svega truda njegova, kojim se trudi pod suncem? Naraštaj jedan odlazi, a drugi dolazi, a zemlja stoji u vijek. Sunce izlazi i zalazi, a opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi. Vjetar ide na jug i obrće se na sjever: ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se. Sve rijeke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da opet teku. Sve je mučno, da čovjek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem“. „Pa, idemo dalje…“, što reče Uelbek.

Mnogi će se pobuniti protiv takvog „determinističkog i fatalističkog mirenja“ sa nepomerljivim kosmičkim poretkom i kretanjem bez kraja i početka, u ciklusima između bespočetnosti i beskrajnosti. Tu je, naravno, na delu majka svih sporenja između onih koji veruju da su čoveku, i kao pojedincu i kao (stvorenoj) vrsti bića, neke međe ipak predodređene, i zastupnika teze o neograničenoj ljudskoj slobodi i realnim čovekovim mogućnostima da sopstvenim razumom i delom suštinski utiče, kako na svoju sudbinu tako i na opšti poredak stvari na planeti. Iluzorno je i uzaludno upuštati se jednim skromnim ogledom sred epidemijskog doba i raspoloženja u tu veliku filozofsku raspru, ali se njeno pominjanje ne može izbeći, jer ona, i kad toga nismo svesni, uokvirava sve intelektualne pokušaje razumevanja onoga što nam se dešava i onoga što nas čeka.

SEDIMENTI PROŠLIH VREMENA
Uz svest da je ovo što ćemo izneti nepristojno pojednostavljivanje nečega izuzetno složenog, recimo za ovu priliku samo to da ima jakih razloga za uverenje i na njemu izgrađeni stav da se sve ljudske i svetske teme mogu racionalno promišljati i u koordinatama pogleda na svet i čoveka u njemu iz Knjige propovednikove, a i onog sasvim suprotnog, za koji je samo pominjanje biblijskih poruka kao argumenata u savremenoj raspravi znak nepoverenja u moć ljudskog razuma, pa time, kao iracionalno, i načelno neprihvatljivo. Razlika je jedino u stepenu slobode i smirenosti s kojom se razumski prilazi tajnama sveta, a ne u samoj racionalnosti ovog ili onog misaonog puta.

Primajući Nobelovu nagradu za dostignuća u oblasti teorijske fizike, svojevremeno je pakistanski naučnik Abdus Salam u prigodnoj besedi ubeđeno i ubedljivo objasnio kako ga to što je iskreni islamski vernik ni u čemu ne sprečava da upotrebi svu snagu i prodornost svog razuma u istraživanju najdubljih tajni materijalnog sveta. Njega očigledno nije opterećivala ona uzaludna taština iz Knjige propovednikove, već ga je svest o ljudskoj odgovornosti za planetu koja je darovana čoveku podsticala da svoj naučnički dug što potpunije oduži, na polzu čovečanstva koje svoj rok na Zemlji može produžiti, ali i skratiti.

Planeta će, u svakom slučaju, opstati. Na to je mislio Propovednik, a reklo bi se, i Mišel Uelbek. Nije, dakle, uopšte besmisleno i zaludno razmišljati o prirodi (ne samo biološkoj!) zagonentne pandemije koja je zadesila svet, o osobinama virusa koji ju je izazvao, a koji je Časlav Koprivica domišljato krstio „corona mundi“, o načinima da se ova pošast savlada i prevaziđe, kao i o eventualnim poukama koje se iz iskustva rvanja s njom mogu izvući za budućnost, kako na medicinskom i zdravstvenom, tako i na političkom, društvenom, pa i metafizičkom planu.

 Medicinski radnici u zaštitnim odelima prilikom davanja terapije obolelima od koronavirusa na odeljenju intenzivne nege u Vuhanu (Foto: China Daily via Reuters)
Medicinski radnici u zaštitnim odelima prilikom davanja terapije obolelima od koronavirusa na odeljenju intenzivne nege u Vuhanu (Foto: China Daily via Reuters)

Naprotiv, prilika je ovo, čak i više nego prethodne slične epidemije novog doba, za ulaganje ozbiljnog napora da se sagledaju i promisle svi aspekti i sve dimenzije iskušenja koje je s proleća 2020. godine potreslo i protreslo najveći deo sveta, sem nekolikih država za koje su oni koji ih vode odlučili da zvanično ostanu pošteđene. Ta, i onako se od gripa vazda umiralo, pa se niko nije preterano uzbuđivao…

U pristupu fenomenu sadašnje pandemije važno je, pored ostalog, uspostaviti ravnotežu između njene nesumnjive specifičnosti i linije epidemijskog kontinuiteta u prošlosti. Osvrćući se na isticanje naše odgovornosti pred budućnošću i nastupajućim naraštajima, koja je, inače, neosporna, Milo Lompar je razložno primetio da nije naodmet oslonac za sigurnije kretanje kroz predele dolazećeg vremena potražiti i u sedimentima prošlih. Jer, da ga parafraziramo, i danas nam se, kao i u srednjem veku, ukazuje na karantin i na higijenu, kao na nezamenljiva sredstva obuzdavanja epidemije. Sve ostalo je jamačno korisno, u mnogim slučajevima i spasonosno, ali ne i od suštinskog značaja.

Termin „socijalna distanca“ je danas u modi, zvuči stručno i ozbiljno, ali njegov pojmovni sadržaj odavno je materijalizovan u propisima ponašanja i u lazaretima velikih mediteranskih luka, kao što su Venecija, Marselj ili Dubrovnik, negde od početka XVIII veka, kad je kuga u Evropi već bila najvećim delom savladana, ali je harala Levantom.

Prema podacima koje saopštava Danijel Panzak u svojoj kapitalnoj studiji Kuga u Osmanskom carstvu 1700 – 1860 (1985), u Siriji je, na primer, od 1701. do 1850. godine zabeleženo ni manje ni više nego 76 godina „crne smrti“, dok je samo 1778. u Istanbulu bilo više od 200.000 mrtvih. Evropa se tada štitila merama koje se u biti uopšte nisu razlikovale od onih preduzetih 2020. godine u Beogradu, Nišu, Beču, Trstu ili Barseloni. Sa druge strane, u čuvenom Manconijevom opisu epidemije kuge u Milanu 1630, kojim se završava njegov roman Verenici, lako je prepoznati posledice inicijalnog zanemarivanja i prikrivanja zaraze od strane gradskih vlasti, poznate nam i iz najnovije pandemije u XXI veku.

POVRATAK U SREDNjI VEK
Uticajni francuski ekonomista, politički savetnik i originalni esejista Alen Menk (Minc) jednom prilikom je, povodom socijalnog bunta Žutih prsluka, uputio na analogiju sa nekim događajima u bližoj i daljoj prošlosti, rekavši da je „istorija bitna za plovidbu svetom današnjice, ali i da ne može poslužiti kao dovoljan ključ za tumačenje tog sveta“. Zanimljivo je, i svakako ne slučajno, to da je baš Alen Menk još 1993. godine objavio zapaženu studiju Novi srednji vek, u svoje vreme naširoko čitanu i komentarisanu, a danas gotovo zaboravljenu.

Uopšte, pred protivrečnostima i sve očiglednijim manama aktuelne globalizacije, ideja o nekom predstojećem regresivnom povratku u „srednji vek“ zaokupljala je poslednjih decenija mnoge umove, a danas je ona, na krilima pandemije korona virusa, ponovo dobila na zloslutnoj privlačnosti. Jer, pod „srednjim vekom“ uobičajeno je podrazumevati stanje društva i duha presudno obeleženo raznim nedaćama, prikraćenostima, verskim fanatizmom, mračnjaštvom i surovošću. Odavno se zna da nije sve baš tako bilo i da je srednjovekovlje udarilo i neke značajne i trajne duhovne i civilizacijske temelje, bez kojih ne bi bilo ni  potonjih renesansnih i prosvetiteljskih uzleta. Ali, pretežna, mutna i jednobojna pučka predstava o srednjem veku nije bitno izmenjena.

A zatim, (hipo)teza o vraćanju u srednji vek protivreči još uvek snažnoj ideji (i na njoj zasnovanim ideologijama) obaveznog linearnog progresa čovečanstva. Uprkos ubedljivim potvrdama o njenoj epistemološkoj nedostatnosti i pogrešnosti izjednačavanja vremena i trajanja, kao i jakih argumenata u prilog alternativnog cikličnog kretanja i spiralnosti vremenskog toka, zadati optimizam progresističkih doktrina/dogmi i dalje održava u životu rašireno shvatanje (i nadanja) ljudi da se čovečanstvo neumitno kreće napred i da će svakako, uprkos svim iskušenjima i nakon njih, ipak biti bolje.

Kao izraz ontološkog optimizma i, na neki način, bergsonovskog „životnog zamaha“ (élan vital), ovakva usmerenost, odnosno ubeđenost u jednosmernost matičnog toka svakolike dijalektike sveta, dragoceni je izvor energije i u onim situacijama kada izgleda da svi izvori presušuju, ali, ako se nedovoljno koriguje uzimanjem u obzir svih dimenzija realnosti, može uzrokovati gorka razočaranja i beznađe. U vezi sa šokom i percepcijom pandemije izazvane virusom COVID-19, raskorak između mentalnog habitusa koje Uelbek naziva „utopijama koje zaslužujemo“ i postepidemijske perspektive koju neki vide kao vraćanje u srednji vek nosi dramatiku zapanjujućeg sraza.

Francuski pisac Mišel Uelbek

Iako je tokom nekoliko poslednjih decenija bilo više opominjućih, pa i veoma ozbiljnih epidemija, od kojih su pojedine poprimale masovne razmere i bile procentualno smrtonosnije od pandemije korone, savremeni čovek ih je ipak proživljavao i ispraćao bez trajnijih trauma i dubljeg razmišljanja o svim njihovim porukama. U bioskopskim salama, a još mnogo više kod kuće, zavaljeni u foteljama pred malim (danas sve većim) ekranom, bez uživljavanja, čak i odsutno, gledali smo filmove o katastrofalnim, delom kriminalnim zarazama i epidemijama, gde obično dvoje glavnih junaka posle mnogih vrtoglavih peripetija uspevaju da savladaju pošast koja preti neslućenim pomorima i opštom egzekucijom nad čovečanstvom. Sve nam je to delovalo daleko, van realnosti, čemu su doprinosili fantastični efekti koje moderna elektronika i digitalizacija omogućavaju.

Snimljeno je mnogo takvih katastrofističkih fantazija, od kojih je većina konfekcijska i prosečna. Bilo je, međutim, i veoma uspelih filmskih ostvarenja sa ovom tematikom. Pomenimo, ilustracije radi, „Zarazu“ Stivena Soderberga (2011), koji je po nekim svojstvima epidemije koju prikazuje i reagovanju sveta na nju najbliži koroni. Bolest stiže sa Dalekog istoka, iz Hongkonga, širi se eksponencijalno, društveno tkivo se raspada, dok naučnici istovremeno grozničavo tragaju za lekom, odnosno vakcinom. Tu je, zatim, izvrsni britanski film Dejvida Mekenzija „Savršeno čulo“ (2011), pa neobično ostvarenje Brazilca Fernanda Meireleša „Slepilo“ (2008), ekranizacija novele portugalskog nobelovca Hozea Saramaga. Mnogi se sećaju i sjajne uloge vojnog epidemiloga koju u filmu „Smrtonosni virus“ (1995) ostvaruje Dastin Hofman, nastojeći da zaustavi opaki virus koji je preko jednog majmuna stigao iz Afrike, po mnogo čemu sličan tada aktuelnoj eboli… Moglo bi se navesti još primera ovakvih filmova, posle kojih bi se mirno izlazilo iz bioskopa ili spokojno gasio televizor.

I sad, odjednom, film nam je zakucao na vrata, izbacio nas iz fotelja, zatvorio bioskopske sale, naložio nam strogi karantin i dobre, stare higijenske mere, zaključao fabrike, prizemio avione, udaljio rođake i prijatelje! Iz naučne fantastike prečicom u srednji vek. A neki nam čak govore da će taj „novi srednji vek“ potrajati, kao nova sudbina. Otkud taj nagli obrt? Ima li on neku predistoriju i objašnjivu razvojnu unutrašnju logiku?

OZBILjNA OPOMENA
Bilo je više zapaženih dela književnosti i umetnosti koja su, još u sam osvit globalizacije, posredno ili neposredno, najavljivala sumračnu budućnost sveta u kome je čovek umislio da stoji na mestu Boga, a najgori i najnemoralniji među ljudima tu opijenost zloupotrebili i počeli da pripremaju veliki zatvor za svekoliko čovečanstvo. Na pamet nam odmah padaju imena najpoznatijih, Orvela, Hakslija… Nije li naš Pekić napisao Novi Jerusalim, ali i sjajan „epidemijski“ roman Besnilo? Treba pomno osluškivati glasove umetnika, a ne samo predviđanja učenjaka. Njihova intuicija prodire i kroz one koprene pred licem istine koje su za naučni metod spoznaje u datom trenutku objektivno neprobojne.

Veliki vizantolog Georgije Ostrogorski je u razgovoru sa novinarom Zirom Adamovićem rekao: „Kad bih znao da pišem prozu tako kako je Čehov pisao, odavno bih sve drugo napustio“. Duboki naklon nauke pred umetnošću! Svestrani engleski mislilac i biolog Herbert Spenser izjavio je jednom prilikom da „nadahnuću nije potrebna nauka, da je ono naučnije od nauke i da nikada ne greši“. Gorepomenuti Alen Menk ocrtao je pre bezmalo tri decenije, posle pada Berlinskog zida i ukidanja stabilne bipolarnosti sveta, siluetu „novog srednjeg veka“. Izneo je zanimljivo analitičko polazište: „Realnost je zapravo bistra: prešli smo, što je osnovna činjenica koju nikada ne smemo zaboraviti, iz sveta u kome je postojala jedna pretnja i nikakav rizik u svet bez pretnje, ali sa bezbroj rizika“.

Francuski ekonomista, politički savetnik i originalni esejista Alen Menk (Foto: Le Parisien/Arnaud Dumontier)
Francuski ekonomista, politički savetnik i esejista Alen Menk (Foto: Le Parisien/Arnaud Dumontier)

Posle pobrojavanja i objašnjavanja rizika koji su mu se tada činili najveći, zaključio je: „Uverenost u progres, ubeđenje da postoji ono najbolje, sigurnost da napredujemo ka bolje uređenom društvu: toliko antidota kojih danas nema. Prvi srednji vek posedovao je veru; u njoj je pronalazio svoju krajnju koherentnost. Ovaj drugi ne raspolaže jednim ugaonim kamenom; prepuštenom samom sebi, preti mu opasnost da iz ideoloških razočaranja otplovi u nova varvarstva, a odatle do zločinačkih doktrina“.

Primetimo da Menk upotrebljava termin antidot koji upućuje na zaštitu od trovanja, zaraze, bolesti… Žan Bodrijar je otprilike u isto vreme, tumačeći prirodu samoubilačkog islamističkog terorizma, počeo da govori o antitelima, na šta ćemo se još vratiti. Ni Alen Menk nije bio prvi koji je nazreo nadolaženje „novog srednjeg veka“. Dve decenije pre njega, pravi bestseler postala je knjiga italijanskog elektroinženjera i stručnjaka za automatizaciju Roberta Vake Bliskodolazeći srednji vek (adekvatniji prevod rečitog naslova Il medioevo prossimo venturo nije pronađen), sa podnaslovom „Degradacija velikih sistema“.

S inženjerskom preciznošću i metodičnošću, ali i sposobnošću šireg sistemskog sagledavanja i anticipatorske vizije, Vaka je dijagnostifikovao ulaženje u krizu velikih sistema na kojima počiva struktura modernog društva. U neku ruku, bio je to, ante litteram, pionirski postmodernistički i dekonstruktivistički traktat. Mogući put prevazilaženja uočene krize, koji Vaka sugeriše, danas deluje naivno, što je, iz perspektive (da li i privilegije?) „naknadne pameti“, sasvim prirodno.

On se, naime, pred opasnošću da savremeni svet, posle više poraznih rundi, bude „nokautiran“, zalaže za stvaranje malih akademskih „grupa izvrsnosti“ koje bi posvećenički očuvale temeljne vrednosti čovečanstva za neku novu renesansu, kad joj dođe vreme. Upoređivao ih je sa srednjovekovnim monaškim zajednicama koje su kroz mračna vremena pronele i potomstvu prenele misaone iskre budućeg preporoda. Neko bi mogao pomisliti na elitističke obrazovne ustanove našeg doba, dostupne manjini, zabrane ili ostrva kvaliteta u poplavi uprosećujućeg i zaglupljujućeg „bolonjskog“ ili „dualnog“ modela obrazovanja. Malo je verovatno da je čestiti humanista Vaka imao u vidu baš tu „metastazu kvaliteta“, kojom se interesno stavlja pod kontrolu kolektivna pamet planete i beznadežno razaraju stvaralački potencijali stotina miliona ljudi.

Sasvim suprotno, on je priželjkivao oaze istinskog, sveobuhvatnog, logosnog znanja, a ne uniformno nivelisanje obrazovanja, u skladu sa citatom iz Tamne tajne Novog doba Teksa Marsa u knjizi Ralfa Epersona Novi svetski poredak: „Ubeđen sam da se bitka za budućnost ljudskog roda mora voditi, i dobiti, u učionicama javnih škola, preko učitelja koji ispravno shvate svoju ulogu novih prozelita nove vere“.

Nije li to velika laboratorija iz koje nam, na kraju krajeva, kao svojevrsno antitelo, stiže i COVID-19, bez obzira na to kakva mu je strukturna priroda i konkretna fiziološka i nefiziološka etiologija? Isto važi i za velike poplave, razorne uragane, neukrotive požare, migracijske talase… Treba se, svakako, kloniti mistifikacija i raznih neosnovanih, laičkih spekulacija u vezi sa ovom poslednjom (da li i zadnjom?) pandemijom. Neophodno je i egzistencijalno važno naučno istražiti, objektivizovati i racionalizovati sve što se o njoj i njenom uzročniku interdisciplinarno i transdisciplinarno može utvrditi, uključujući i potragu za mogućim lekom. Esencijalno, međutim, usuđujemo se reći, u saznajnom pogledu sve to nije najbitnije za razumevanje ovog „znaka vremena“ koji svojom porukom (nadajmo se i poukom!) nadilazi ravan i sredstva egzaktne i empirijske znanosti.

Radnici u zaštitnim odelima vrše dezinfekciju stambenih objekata usled pandemije koronavirusa u Bodžuu u kinsekoj provinciji Anhuej, 18. februar 2020. (Foto: China Daily via Reuters)
Radnici u zaštitnim odelima vrše dezinfekciju stambenih objekata usled pandemije koronavirusa u Bodžuu u kineskoj provinciji Anhuej, 18. februar 2020. (Foto: China Daily via Reuters)

Na tom nivou fenomenološkog sagledavanja i promišljanja ove pojave planetarnog domašaja svejedno je da li je sve počelo time što je neko u Vuhanu pojeo supu od šišmiša ili gulaš od pangolina, ili je virus „iscurio“ iz centra za proizvodnju biološkog oružja u istom gradu, da li su ga možda nehotice ili namerno doneli američki vojnici, nije li to pokušaj zauzdavanja Kine ili zavera protiv Trampovog reizbora, kao i da li je COVID-19 uopšte produkt prirodne ili veštačke mutacije, da li iza njegovog lansiranja stoje interesi neke „duboke države“, opskurne namere Soroša, Bila Gejtsa i  sličnih „gospodara sveta“, da čipovanjem i putem obavezne vakcine stave pod kontrolu najveći deo čovečanstva, ostvarujući pri tome enormne profite…

Ono što je, rekli bismo, najbitnije jeste još jedna ozbiljna opomena da u svetu i sa svetom nešto duboko i široko nije u redu. Da je svet ozbiljno bolestan, a da je COVID-19 svojevrsno antitelo koje on, i kao priroda i kao čovečanstvo, samoodbrambeno luči, nezavisno, pa i protiv namisli i ciljeva onih koji su ga eventualno svrsishodno proizveli.

FENOMEN GLOBALIZACIJE
Zajednički sadržatelj većine nemedicinskih rasprava o smislu pandemije COVID -19 jeste stavljanje u vezu ovog fenomena i (naličja) globalizacije. Globalizacija je, uopšte, kao neki kalauz, postala spasonosno objašnjenje i argument za rasvetljavanje svih opštih i posebnih pitanja koja pritiskaju, muče i razdiru telo i misao savremenog čoveka, unoseći u njega strepnju i strah. Pojam/termin „globalizacija“ toliko je sveprisutan da je postao gotovo neupotrebljiv u diskursu koji pretenduje na iole zahtevniju konceptualnu preciznost i analitičku disciplinovanost. A opet, neizbežan je, ako se savremeni trenutak sveta i čoveka u njemu žele razumeti i bar donekle suvislo protumačiti. Teško je globalizaciju obuhvatiti jednom iscrpnom definicijom, a da se ona ne pretvori u razuđeno opisivanje, čime prestaje da bude definicija.

Sa ovim problemom suočili su se mnogi, a među njima i italijanski multimedijalni stvaralac Alesandro Bariko, čiji se duhoviti ogled o globalizaciji Sledeće (Next, 2002) tokom nekoliko godina kao alva prodavao u italijanskim i evropskim samoposlugama i supermarketima. Priznajući neuspeh u potrazi za zadovoljavajućom jednoznačnom definicijom globalizacije, Bariko se dosetio stare izreke da nema jedinstvene definicije gluposti, ali da zato ima mnogo njenih primera. Krenuo je induktivnim metodom, pa je većem broju, kako je napisao, običnih, normalnih ljudi postavio pitanje šta je za njih globalizacija. Odgovore je sažeo u šest tačaka, čime je odista fenomen globalizacije posredno bio jezgrovito i uverljivo omeđen. Vox populi, vox Dei!

Izdvojićemo, za ovu priliku, odgovor da globalizaciju odražava i činjenica da su tibetanski monasi danas povezani na Internet. Potekla iz jedne uspele reklamne kampanje IBM-a („Rešenja za jednu malu planetu“), slika tibetanskih kaluđera kako veselo „surfuju“ internetom ostvarila je svoj propagandni cilj i postala jedan od amblema globalizacije i njene moći da praktično ukine dimenzije vremena i prostora. Pri tome uopšte nije važno da li monasi to zaista čine, a još manjeg efekta je imalo zvanično saopštenje tibetanskog predstavništva u Londonu da ne čine i da je posredi verovatno zlonamerna kineska dezinformacijska rabota.

Tibetanski monasi isprobavaju laptopove u centru Lase na Tibetu (Foto: AP Photo/Xinhua/Gaesang Dawa)
Tibetanski monasi isprobavaju laptopove u centru Lase na Tibetu (Foto: AP Photo/Xinhua/Gaesang Dawa)

Bariko na osnovu ovog i drugih primera pučkih određenja globalizacije zaključuje da baš zato što su netačni, polutačni ili, pak, irelevantni, oni pogađaju suštinu fenomena: globalizacija je fantastična projekcija koja postaje stvarna, ako se počne smatrati stvarnom. Suština ovog „hipotetičkog pejzaža“ nije, međutim, nimalo fantazmagorična, već krajnje, čak surovo realna, upozorava italijanski autor. Ona je u ideji da se novcu stvori što prostraniji teren za igru. A ko ga je izmislio i svakodnevno ga obilno zaliva – pa opet novac. Novac najbogatijih, ali i novac svih nas malih koji smo u veliku igru uključeni ili, tačnije, uvučeni. Kakve to ima veze sa najnovijom pandemijom?  Ima, verujemo, suštinske.

Slobodoumni londonski psiholog i antropolog nemirnog duha i zanimljivog života Branko Bokun (1920 – 2011), svesno marginalizovan  od strane mahom inferiornih esnafskih kolega, čovek koji je osmislio terapiju humorom i ostavio, pored ostalih spisa, jedinstveno svedočanstvo iz vremena Drugog svetskog rata Špijun u Vatikanu 1941-1945 (1973), zadužio nas je malo poznatom a izuzetno podsticajnom knjigom Homo Puerilis. Zapadna hipokrizija, američki infantilni mentalitet i islam (2003). U ovoj prodornoj i originalnoj analizi sveta globalizovanog na američki način, Bokun konstatuje:

„Potpunom globalizacijom kapitalizma, svet će se naći na tački trijumfa i agonije, pošto će svoju veliku pobedu ostvariti tako što će pretvoriti planetu u lešinu. Tada bi homo sapiens mogao shvatiti da je on zapravo kancer Zemlje. Možda će otkriti i da je ono što je nazivao progresom u biti bila pljačka i da je njome planetu lišio vitalnosti“.

IMPLOZIJA AMERIČKE MOĆI
Zalivanje terena za planetarnu igru novca zagađenom i otrovnom vodom stvorilo je stanje u kome virusi mutiraju i prirodnim i veštačkim putem. Zemlja se brani od čoveka. Amerika je kolevka, a njeno društvo paradigma izopačene globalizacije istrgnute iz tla univerzalnih vrednosti, onih koje su u antičko doba nazivane kardinalnim. Taj proces poduže traje, ali je odskora postao očigledan do razmera koje ne mogu da vide samo oni koji to ne žele ili imaju jake razloge da pogled skrenu na drugu stranu. Danilo Kiš je svojevremeno tvrdio da „promašiti staljinizam znači promašiti sve“. U razumevanju pojava i tokova savremenog sveta već poodavno promašiti Ameriku znači promašiti sve. Mi smo devedesetih godina prošlog veka uspeli da je promašimo, ali ona nije promašila nas. Neki su, međutim, i u samoj Americi, a i van nje u ovom smislu bili neuporedivo obavešteniji, predostrožniji, lucidniji i dalekovidiji.

U zbunjenosti pred naletom COVID-19 korisno je, recimo, podsetiti se jednog proročkog svedočanstva koje je u nas prošlo prilično nezapaženo. Reč je putopisno-filozofskoj knjižici (deminutiv se odnosi samo na obim!) istaknutog francuskog mislioca Žana Bodrijara Amerika (1986), koja je, zahvaljujući odličnom srpskom prevodu Mile Baštić, 1993. godine učinjena dostupnom našim čitaocima. Bodrijar je na brilijantan način dočarao fosforescentni bljesak reganovske Amerike, sa zaštitnim znakom njegovog ispraznog osmeha:

„Osmehujte se da biste pokazali svoju transparentnost, svoju čistotu. Osmehujte se ako nemate šta da kažete, nipošto ne skrivajte da nemate šta da kažete, ili da ste ravnodušni prema drugima. Spontano razotkrijte tu prazninu, tu duboku ravnodušnost svog osmeha, poklonite drugima tu prazninu i ravnodušnost, obasjajte lice nultim stepenom radosti i zadovoljstva, samo se osmehujte, osmehujte… U nedostatku identiteta, Amerikaci imaju izvrsne zube“.

Francuski filozof i mislilac Žan Bodrijar (Foto: AFP/ImageForum)
Francuski filozof i mislilac Žan Bodrijar u svom domu u Parizu (Foto: Eric Feferberg/AFP/ImageForum)

Secira, zatim, i sveprisustvo kulta tela, zapažajući da „nije važno biti niti čak imati telo, već biti priključen na svoje telo“ /…/ „prikopčan na sopstvene funkcije kao na energetske diferencijale ili video ekrane“, „priključen na sopstveni mozak“. Amerika izgleda samozadovoljna i samodovoljna, na vrhuncu moći bez ostatka. „Amerika uživa u nekoj vrsti blica, reklamnog udara. Kao da se po svetu širi nekakva mitska i reklamna moć Amerike /…/. Na taj način, pomoću tog navodnog viška vrednosti, eksponencijalnog, autoreferencijalnog i zapravo neosnovanog kredibiliteta, čitavo se društvo stabilizuje pod reklamnom perfuzijom. Poplava dolara na svetskim berzama je simbol i najbolji primer za to“.

Sa stanovišta naše teme, ključnom se u ovoj vivisekciji anatomije američkog globalizacijskog društva i stanja duha oštrim skalpelom Bodrijarovog nemilosrdno razlagačkog metoda može smatrati sledeća konstatacija: „Ali to je ipak krhka metastabilnost, koliko na planu spoljašnje toliko i na planu unutrašnje politike. Jer je ona, u krajnju ruku, zasnovana samo na rušenju svake stvarne alternative, na nestajanju otpora i antitela (kurziv naš). Tu leži stvarna kriza američke moći, kriza moguće stabilnosti po inerciji, uspona moći u prazno. Ona je po mnogo čemu slična gubitku antitela u prezaštićenom organizmu. Zato mi Regan oboleo od raka zvuči kao poetska metafora. Stilska figura raka u ponečemu je nalik tom transparentnom kredibilitetu, toj euforiji tela koje više ne proizvodi antitela, i kojem preti uništenje usled viška funkcionalnosti. Prvi čovek najveće svetske sile oboleo od raka! Vlast u metastazi. Dva pola naše civilizacije se susreću. Ukidanje predsedničkog imuniteta, još malo pa SIDA! To bi trebalo da označi početak opšte implozije“.

Na imploziju kao jedinu pravu, puzajuću opasnost za spolja objektivno neugrozivu američku moć ukazao je i Semjuel Hantington u knjizi Ko smo mi? Izazovi američkom nacionalnom identitetu (2004). Po svoj prilici, nije nimalo slučajno to što je ova studija neuporedivo manje reklamirana i komentarisana od čuvenog Sudara civilizacija, kojim se iz središta jedine preostale imperije prilično nametljivo želela ponuditi nova sveobjašnjavajuća matrica za svetsku „postideološku“ geopolitičku dinamiku posle okončanja ere „hladnog rata“. A planetarno uvećani identitet Amerike postao je identitet globalizacije. Zašto i njemu ne bi pretila implozija?

PRAVO STANjE OBOLELOG SVETA
Od Vakine dijagnoze krize velikih sistema, preko Menkovih izgubljenih antidota iz predglobalizacijskog sveta, do Bodrijarovih antitela kojima se svet i priroda štite od sveprepokrivajuće i sveprožimajuće globalizacije koja ih sama iz sebe nezadrživo luči, stigli smo do uviđanja pravog stanja našeg sveta obolelog od one iste i neprolazne starozavetne isprazne taštine i Uelbekove loše utopije. Kad se posle privremenog povlačenja pandemije ponovo uvalimo u svoje fotelje pred televizijskim ekranima i preko njih se priključimo na sopstveni mozak, ako ne uspemo da se na vreme isključimo, antitelo COVID-19 će proći kao još samo jedna uzaludna opomena.

I dalje nam ništa neće značiti ni primeri iz prošlosti, kao, recimo, sudbina jedne od starih globalizacijskih utopija, one cezarske. Posle nekolikih strašnih epidemijskih pošasti, Rimsku imperiju su srušili varvari. „Novi srednji vek“, koji je u punom jeku, za veliku većinu nas neće postojati, jer ćemo se i dalje uljuljkivati u iluziji da, kako je (upitno?) napisao Momir Đurović, Budućnost nema istoriju (2017).

Zato posle tog „novog srednjeg veka“, lišenog, za razliku od onog pravog, „mračnog“, bilo kakvog temeljnog sistema stvarno univerzalnih vrednosti, neće uslediti nikakva „renesansa“. Nastavićemo da bezglavo i nezaustavljivo hrlimo ka onim nedoglednim horizontima budućeg sećanja planete u kome će i ova globalizacija biti zapisana kao samo jedna u nizu štetnih i destruktivnih utopija koje je čovečanstvo svojim izborom zasluživalo.

Lekari u zaštitnim odelima pomažu pacijentu obolelom od virusa COVID-19 u bolnici u Manausu, Brazil, 14. april 2020. (Foto: AP Photo/Edmar Barros)
Lekari u zaštitnim odelima pomažu pacijentu obolelom od virusa COVID-19 u bolnici u Manausu, Brazil, 14. april 2020. (Foto: AP Photo/Edmar Barros)

Sasvim je realno pretpostaviti da čovečanstva u otvorenim rubrikama tog kosmičkog kalendara tada više neće biti. U najboljem slučaju, naša daleka potomstva čeka neko novo „aksijalno doba“, u kome će odnosi između čoveka i čoveka i čoveka i Boga biti uređeni na sasvim drugačiji način u odnosu na sve što nam je do sada bilo poznato. Neizvesnost za čoveka je potpuna. „I nema ništa novo pod suncem“…

 

Naslovna fotografija: Yasuyoshi Chiba/AFP/Getty Images

 

Izvor Časopis za kulturu „Srpska misao“, broj 6,7,8, 2020/2021.